Слободан Антонић: Један „случајни Србин“

Наш случајни Србин остаће вечно затворен у кругу не-Српства – управо у ономе што не воли и од чега жели да побегне, тумарајући од једне до друге огорчености

Слободан Антонић (Фото: Медија центар)

„Случајни Срби“ сликовита је синтагма из колумни Зорана Ћирјаковића. То је ознака за припаднике наше блазиране елите који се хвале тиме да немају никакав осећај за ову земљу, пошто су се случајно родили овде.

Чланак једног таквог „случајног Србина“ имали смо прилику да читамо у прошлом „Културном додатку“ Политике (13. октобар 2018, стр. 10). Реч је о тексту „Патриотизам и птице на жици“ Владимира Скочајића, објављен у ауторовој музичкој рубрици „Поп-ћоше“.

Ту рубрику ретко читам, али ме је привукао наслов чланка. Пошто текста нема на нету, препричаћу га.

Текст почиње овако: „Дефиниција патриотизма је љубав према домовини. Признајем да је то једно од оних осећања која никада нисам имао“.

Скочајић даље каже да га „нико није питао у којој земљи би да се роди“ (у другом тексту о себи каже: „Родио се и живи у Београду. Нико га није питао да ли хоће ту да се роди“; овде). У крштеницу му је, истина, уписана као земља рођења Југославија, али она је нестала 1992. Тада је он имао 14 година, а његов отац је чекао војни позив како би ишао на Вуковар. Скочајић је, наводно, тада мислио:

„Питао сам се како да осећам љубав према земљи која шаље људе да гину у некој другој земљи? Како да будем поносан на земљу која вечито има кризу идентитета и која мења име чешће него садашња председница скупштине странке? Како да волим земљу на чијем челу током мог живота није био ниједан председник ког поштујем, укључујући и овог данас? Како да волим домовину када то није моја домовина? И шта је уопште домовина, дуго сам се питао…“

Наравно да је ово све збрка од слика и аргумената – битка за Вуковар била је 1991. а не 1992, тако да Вуковар тада још није могао бити „у другој земљи“; нејасно је како неки четрнаестогодишњак 1992. године зна да до 2018. у његовој земљи неће бити правог председника, да ће земља три пута да промени име, а и да ће на челу скупштине да се нађе председница из много странака, па због тога он ову земљу не може да воли, итд. Али, следи разјашњење шта је за Скочајића права домовина.

Владимир Скочајић (Извор: Before After)

Домовина су за нашег писца две категорије ентитета. Прву категорију чине Скочајићеви родитељи („породица“) и људи за које каже да их „воли“ – с образложењем да је то зато што ће они „бити ту кад год су ми потребни, чак и ако је три ујутро“, а и „који ме капирају и када ја самог себе не разумем“ (а сународници који, дакле, за Скочајића нису ту у три ујутро и не „капирају“ га боље од њега самог ваљда су некакав ваздух, сенке, приказе, шта ли?).

У другу пак врсту ентитета који за Скочајића чине домовину улазе четири романа (Ловац у житу, Беле ноћи, Мали принц и Путовање на крај ноћи), два филма (Увећање и Горки месец), „Бели албум“ Битлса и пет песама, од којих је најважнија „Птица на жици“ Леонарда Коена.

„То су ствари за које живим и у чију одбрану бих престао то да радим“ (да живи – С. А.), каже Скочајић. „Никакве улице, зграде, ливаде, куће, границе, цркве, стадиони, гробља, паркови, тргови, председници, заставе или химне ме не могу натерати да дам живот за њих.“

Све, дакле, што није Скочајићево најличније искуство, односно што не спада у стриктно наведене ентитете – оца, мајку, пар људи за три ујутру, четири књиге, два филма и пет песама, није његова домовина коју би бранио. И не само да не би бранио, на пример, Сопоћане или Авалу, Ниш или Мораву, „сутра када би се заратило за оно брдо на Калишу (Калемегдану – С. А.) где сам први пут осетио женски језик, само тако не бих учествовао у њему (тј. у рату – С. А.)“.

„Међутим“, одмах наставља Скочајић, „кад је у питању песма Птица на жици, могу рећи да бих је бранио свим расположивим средствима. (…) Те птице које лете где им се ћефне, где им је топлије, које не знају за царине, пасоше, националности, за председнике и остале протуве, оне су моја домовина.“

И ту Скочајић завршава свој текст, не објаснивши читаоцу Политике не само то ко би уопште могао напасти Коенову песму о птицама и како би ту песму и њене птице Скочајић тачно бранио – а уверен сам да би то било баш „јуначки“ – него и шта он очекује да читалац Политике после овакве његове декларације уради.

Да одушевљено ускликне „Браво момче, сјајно је што сам ја за тебе мање вредан од песме о птицама, и баш си ми лепо објаснио да је и моје дете мање вредно, и сви читаоци Политике, и сва њихова деца, и супер си нам нацртао како никад, али баш никад не би бранио ни нас, ни Београд, ни Калемегдан, чак ни своју улицу, браво момче, добро је то, само тако настави“!

У пристојном друштву овакав текст може да објави само неко чији се социјални и интелектуални развој зауставио још тамо у пубертету, дакле пре него што је добацио до супер-ега, па му се центар света и даље налази одмах испод појаса. Али, што је најгоре, Скочајић не би ни писао овакав текст када би знао да ће у својој околини наићи на презир, не, он зна да има много оних који ће га тапшати по рамену и казати: „Е све си лепо рекао нацошима из Политике, сељачинама који не слушају винил и нису први пут чантрали на Калишу него у некој стрњици, е лепо си им објаснио да те заболе д**е за њихове цркве и границе, за њихова гробља и тргове…“!

Наравно да такве „тапшаче по рамену“ лично није брига ни за самог Скочајића. Они би га свакако први пустили да цркне у неком тоалету – „Ј**и га друже, свако мора сам да се сналази, то је индивидуализам“. Али, ти тапшачи су најчешће утицајан део наше културне елите. Знате већ оно: „Патриотизам је последње/прво прибежиште за ништарије“ (овде; о правом значењу изреке види овде, стр. 722); „Чињеницу да сам Србин осећам само по срамоти од те чињенице. Несрећан сам што сам се родио овде и то је нешто с чиме читав живот на различите начине морам да се борим“ (овде). „Ја сам изразито и дубоко анационална, … у самој суштини националног је све оно против чега се борим у свом животу“ (овде); итд.

Проблем је у томе што је тај део културне елите од ругања елементарном патриотизму – у смислу солидарности с другим члановима заједнице и спремности да се учествује у заједничкој одбрани – направио врлину. А управо ту грађанску врлину, цењену у круговима компрадорске и аутоколонијалне елите (писао сам о томе овде, овде, овде и овде), Скочајић је намерио да демонстрира овим текстом.

Извор: Before After

Психолошко објашњење – премда не и оправдање – такве жеље може се наћи у чињеници да је Скочајић недавно на лутрији извукао „зелену карту“ за усељење у САД (овде). И да је, вероватно, ово био његов опроштајни текст у Политици.

Скочајић, дакле, одлази из Србије. Како сам каже, то је зато што је годинама радио као музички критичар и уредник Б92, Забавника и Политике, али за 40 година живота ипак није успео да скупи више од 16 месеци стажа.

И сада, честити Скочајић за то што се данас у Србији не може живети од плоча оптужује – своје суграђане? Он је ваљда због тога љут на нас и стога нам поручује да ми не спадамо у његову домовину.

Али, да је Скочајић можда наставио да чита литературу која говори и о нечем другом осим о младим мушкарцима и њиховим проблемима у сазревању, вероватно би схватио да у земљи која се налази на периферији капиталистичког система домороцима заправо ни нису намењени други послови до мотача каблова и анимир девојака.

Рећи својој поробљеној земљи да је не волиш јер ти не омогућава да живиш од пуштања плоча и писања о музици – па то је једнако рећи својој старој мајци да је не волиш зато што је сиромашна и што не може да те пошаље на Малдиве.

Једнако, рећи својим сународницима који месец дана мотају каблове за 200 евра, или пак својим суграђанима који за исте паре стоје за касом или испоручују сендвиче, да их не би бранио ни колико песму о птицама – јер су, ваљда, они криви што ти имаш тек 16 месеци радног стажа…?

Рећи тако нешто, ипак, може само онај ко има поприличан хаос у глави. И који је поунутрио главне стереотипе колонијалне пропаганде о „лењим“ и „примитивним“ домороцима.

Лично, желим сваку срећу Скочајићу у његовој новој земљи. И желим му да са својим квалификацијама – које описује овако: „Зна да пише, пушта музику и спрема помфрит“, у САД оствари своје жеље, дефинисане као: „Машта о кући поред мора“ и да се „вози кабриолетом кроз аутопут у Аризони, док ми са звучника свирају отпањени до даске Нил Јанг или Диносаур Јр.“

Но, ако Скочајић којим случајем, пу пу, далеко било, ипак не добије оно што заслужује… Ако ипак не добије музичку рубрику „Поп-кутак“, и то најмање у Њујорк тајмсу или Вашингтон посту… Ако ипак ни у САД не буде могао да живи од слушања плоча и писања о музици…

Знате ли ко ће поново бити крив? Па ова овде земља, наравно.

Јер због ње, у којој се родио а да га „нико није питао“, Скочајић је изгубио толико времена – учећи погрешан језик, читајући погрешне писце, слушајући погрешну музику, љубећи се на погрешним местима… Управо због ње је осуђен да зарађује за живот пржећи помфри у неком локалу у Хјустону, а не пишући музичке критике за Њујоркер.

И на крају, а што је тако типично, сви су изгледи да ће наш случајни Србин у слободном времену и даље пратити сајтове из своје не-домовине и да ће уредно остављати коментаре о својим не-сународницима, сећајући се ранијих не-девојака, бивших не-комшија и свог не-родног града…

Наш случајни Србин тако ће остати вечно затворен у кругу не-Српства – управо у ономе што не воли и од чега жели да побегне, тумарајући од једне до друге огорчености.

Случајни Србин постаће, на један первертиран начин, вечити Србин. Није ли то парадоксално, трагично, али на неки начин и – исправно?

Помозите рад и опстанак Стања ствари

Помозите опстанак Стања ствари!

€100,00

Помозите опстанак Стања ствари!

€50,00

Помозите опстанак Стања ствари!

€20,00

Advertisements


Категорије:Колонија Србија

Ознаке:, , , ,

23 replies

  1. Јефтини и банални “ случајни Срби „, баш какав јесте “ знаменити пуштач музике, справљач прженог кромпира ( никада то није гламочки или ивањички кромпир наравно, већ “ најбољи амерички, тзв. битнички – керуак кЛомпир “ јалови, површни и испразни једнако јесу како у мрској Србији, тако и у величанственој америки- мртва птица на жици, пуњена, препарирана птица ( кукавица наравно ), пуњена безобалном празнином којој узвраћаш тек сажаљењем и презиром… Те мртве птице,у својој јаловости ни јаје, стваралачко јаје, не могу из себе породити да га подметну у какво туђе гнездо, макар то било и “ роуд 66 “ гнездо, већ какву пластичну, бижутеријску, одвећ ружну и безвредну копију “ наватају “ као награду у белосветском, шаренолажном луна парку, јер су упецали паклицу “ марлбора “ у плексиглас кутији, метну на грамофон то јадно, пластично јаје, подесе 33 обртаја и диве се како јаје стоји и окреће се… Стоји као Колумбово јаје, јеботе !

    Свиђа ми се

  2. Ovaj tip ljudi se u anglosferi zove SMALL SOULED BUGMEN.

    Свиђа ми се

  3. Kad se napokon provozas Arizonom u kabrioletu,kupi kolt i ***** ** ******* da dozivljaj bude kompletan.

    Свиђа ми се

  4. Професора Антонића је историја већ запамтила као ревносног демонтера колонијалног духа: као слободара, и то слободара Христовог. Иако се он, у име свих нас, сукобљава са крвљу и телом рат у коме заветно-пасионарски учестује је невидљив (упореди са Ефесцима 6,10-18). Зато га се треба молитвено сетити (исто стих 19) и на сваки други начин помоћи, најмање пажљивим читањем, разумевањем и усвајањем – у суштини поука Божијих о исправном, логосном стању ствари у свету и човеку.

    Оправданост Антонићеве борбе се налази дубоко у спасоносној стварности оваплоћења Христовог. Бог не само да је творац Српства, него га је и примио са своје десне стране! Господ наш Исус Христос није ни анационалан, ни антинационалан, није ни етнофилетиста, а још више није етнонихилиста но напротив. Онакав је какви су они у којима Он више живи него они сами (упореди са Галатима 2,20: а погледај иконе Светих редом с Његовом на челу). Порицање националног никад не иде без идеологије и праксе порицања породичности, да би преко порицања општечовечности метастазе завршиле самоубиствено и на индивидуалности човековој.

    Зато да антонићки пртимо уску стазу коју нам је Духом Светим испртио Свети Сава до Горње Отаџбине.

    #догодинеуприрену
    #Цардолази

    Свиђа ми се

  5. Колко схватам, случајни Србин са својих 40-так година, нема деце. Занимљиво… Је л’ се то беше каже јалов?

    Свиђа ми се

  6. Домовина је тамо где је боља вечера.
    Упоредите индекс гојазности у Србији и С.А.Д.
    https://www.indexmundi.com/g/g.aspx?c=ri&v=2228
    https://www.indexmundi.com/g/g.aspx?v=2228&c=us&l=en

    Свиђа ми се

  7. Овај несрећник, В.С., инкарнација духовне гњиде, има све шансе да употреби своје „квалификације“ и оствари снове у Јамурики — намеће се слика истог како пржи „помфрит“ у Мекдоналдсу у некој невадско/аризонској забити. Само без цигарете у зубима. Јер, пушење је забрањено, а и зуби ће бити заузети другом послом. Гласним шкргутом…

    Свиђа ми се

  8. Скоча о себи: „Završio sam gimnaziju 1997. Sem muzike me je slabo šta zanimalo u životu. Prvo sam upisao srpski jezik i književnost. Mešavina dosadnog staroslovenskog i jezive ekipe koja je studirala sa mnom, rezultirala je odlukom da napustim faks. Posle sam upisao filozfiju. Tu sam se smorio još više i obnavljao sam faks samo da ne bih otišao u vojsku. Tih devedesetih sam, nećete verovati, maštao da se zauvek odselim odavde. No, kako su mi išli fakulteti, bilo mi je jasno da imam šanse napolju kao pošten čovek ovde.“
    Јасно је њему да би пре 10-15 година, тамо негде у срећнијим крајевима који нису оптерећени границама (зато су ваљда и колонизовали остале), остварио врло успешну каријеру пржача кромпира. Зато и није отишао. Сада је мало другачије, има коју референцу, можда и сними филм о Yo La Tengo (и добије награду на неком фестивалу), па ће се, кад у 65. схвати да му здравствено не покрива више од отпушавање ува, сетити, да као награђивани уметник, тражи националну пензију.
    Узгред, како то да из ове примитивне средине оде у исту такву (Тексас). Могао би да послуша Нила Јанга, а не само да га слуша.

    Свиђа ми се

  9. Остаје нејасно зашто се у осврту на „мудролије“ једног потпуног, савршеног па самим тим безначајног и безнадежног маргиналца није позабавило уредником Политике, коме је пало на памет да читаоце најстаријег дневног листа на Балкану упозна са случајем.

    Свиђа ми се

  10. Ако му је Србија била маћеха нека му онда Америка буде мајка. Али ипак за сваки случај нека поведе и оне који би му по потреби дошли у три ујутро. Колико знам таквих нема тамо где он иде.
    Good luck случајни Србине!

    Свиђа ми се

  11. Изванредан текст проф. др Антонића. А на моралну гњиду о којој говори не намеравам трошити речи.

    Свиђа ми се

  12. Било би сјајно да комплетан овакав састав напусти Србију.
    Ови у Америки их једва чекају, нема ко да им пушта винил…и пере тањире.

    Свиђа ми се

  13. Немојте осуђивати тог човека, јер он није кључан елеменат Антонићевог текста. Он је повод, пример, скица или доказ којим Антонић поентира на самом крају своје анализе. Кључна је последња реченица у тексту и то је заправо истински почетак озбиљне приче. А овај Скочајић, то немојте никада сметнути с ума, има сву слободу да бира свој пут којим иде, и да о томе јавно говори и пише. Али, та његова прича и избор су, посметрано из опште перспективе, иако површни, заправо небитни.

    Свиђа ми се

  14. Овако говоре и раде пријатељи ПРАВОСЛАВНИХ СРБА – ”ПАТРИОТ”:
    “Прича једног потпоручника
    20. маја 2018.

    ПРИЈАТЕЉ Срба из најтежих дана. „Као православац, не могу да учествујем у
    нападу на братски народ.“, речи су биле Потпоручника Мариноса Рицудиса /ГРК!/
    комаданта брода „Темистокле“. Он је одбио наредбу НАТО-а да уплови у Јадранско
    море и учествује у нападу на Србију 1999. године!

    Војни суд у Пиреју га је осудио на тридесет месеци затвора, условно три године.
    Српска историја”

    Србска Православна Црква Га је одликовала Орденом Светог Цара Константина,
    а ево како је Он захвалио:

    ”U Srbiji su mi mnogi rekli da mi je narod zahvalan na svemu. Nisam u stanju da
    shvatim o čemu se radi, niti da iskažem svoja osećanja, ali sam svestan činjenice
    da mi je ovo najveće priznanje koje sam ikada dobio. Nema sumnje da je ovo priznanje
    jedno od najvećih koje svaka duhovna osoba može da dobije. Nisam ni sanjao da ću
    ovo jednom dobiti, priznanje od cele nacije pravoslavne tradicije i hrabre prošlosti.
    Srbija nisu samo ljudi i zgrade već i sveci, kraljevi, sveti manastiri, zastava, borbe bez
    ikakvih šansi, hrabri vojnici koji su ginuli tokom borbi, kultura, literatura i sve u
    njihovoj civilizaciji – napisao je grčki kapetan.”

    Драган Славнић

    Одговори

    Свиђа ми се

  15. “ – lako ćeš uočiti i jedan zjapeći gap, raskol, možda najpre unutargeneracijski: s jedne strane ovi što mašu virtuelnim barjakom po još virtuelnijem Kosovu Polju – o kojem znaju koliko i o Budžumburi, Uagaduduu ili Kuala Lumpuru – a s druge cyber-dečurlija, vrlo rano osvešćena glede tužnih fakata o onome gde živi, koja je zarana formirala stav da se s Ovima ne vredi gombati, da je to besmisleno rasipanje energije, i zato treba što pre zažditi negde što dalje od starih i novih, pijanih i treznih Barjaktara; oni se oko njih, čini mi se, i ne uzbuđuju: gledaju ih kao insekte. I teraju svojim putem, tek povremeno šaljući nostalgične mailove i mazne vapaje za baklavama ili sarmicama od zelja, potmulo ipak svesni da su najlepše sarmice te zamišljene, cyber-sarmice, one koje ti ne mogu presesti zbog komandoskog upada lokalne Stvarnosti u tvoj žuđeni intimni svet, u tvoju mikro-Itaku koju obilaziš jednom godišnje, tek da se uveriš da i dalje znaš zašto si otišao.“
    https://www.vreme.com/cms/view.php?id=296814

    Свиђа ми се

  16. Šta da se kaže…inspiracija, dobar dan…bravo profesore Antoniću, ovo vredi da se čita i šalje prijateljima. Samo da Vođi ne padne na pamet da angažuje dotičnog stohastičkog Srbina za komandanta botbrigade Amerika, a da ima kvalifikacije, ima…čak ume da sprema sendviče, pa džebana nije problem.

    Свиђа ми се

  17. Дневна доза госн Скочајића:

    Гади ми се земља која шаље војску у неку другу земљу.

    Упишки се у гаће када добије боравишну дозвоју у Сједињене Државе.

    Свиђа ми се

  18. Hvala,hvala….Antonela Riha.Sto postojite.Da nisam nabasao na mudru ilirku,
    ne bih procitao sjajan tekst profesora.Skocajic…Pa,ponekad i Kralj Nikola znao je
    poneku mudrost da lansira.Hercegovac-ni Srbin ni Turcin.Profesore,Hvala!

    Свиђа ми се

  19. Nemoguće je ne osećati emocije prema zemlji u kojoj smo rođeni i odrasli. Svet upoznajemo kroz kulturu i jezik upravo te zemlje u kojoj smo rođeni i odrasli. Tek kad odemo u drugu kulturu takve emocije zapravo i izranjaju. Ljudi koji insistiraju na „ljubavi“ prema domovini i zahtevaju je od drugih pripadnika /ca naciona zapravo žele nešto drugo – transcendenciju u zamišljenoj zajednici ali upravo je tu izvor frustracije jer takva zajednica nije zajednica u Ljubavi, u Bogu i svaki pokušaj transcendencije – istinske subjektivacije (p)ostaje jalov . To -stvo (srpstvo, hrvatstvo, britanstvo, amerikanstvo itd.) uvek izmiče. Vladimir Skočajić decenijama pušta muziku na različitim radio stanicama i piše članke za više novina i portala a ima 16 meseci staža. Profesore Antoniću jel to njegov problem ili problem države Srbije koja dozvoljava sivu zonu, ne kontroliše kompanije i ne kažnjava nezakonit rad, države koja ne podstiče male, alternativne medije koji su najčešće avangarda kultura u kojima proizvode sadržaje a čiji je Skoča deo? Skoča svoju srpsku sudbinu deli i u Americi sa svojim narodom (peče krompir jer ne zna da programira, niti zna zanate) a na koji vi način delite sudbinu svojih sugrađana kao univerzitetski profesor i publicista? Vaše detinjstvo i tinejdžerski dani su prošli u the Državi od Vardara pa do Triglava sa radničkom platom od 1000 dojče maraka a Skočini i moji tinejdžerski dani su prošli ispred dragstora sa redovima u samoposlugama za osnovne namirnice, sa ratovima i stradalim rođacima i prijateljima, ljudima koji su proterani sa svojih domova = TRAUMA koju nismo želeli i koja nam je nametnuta u mladosti. Tako ni vaša i Skočina percepcija države nema istu pozadinu ni generacijski ni klasno a vi to sve hotimično ili nehotično previđate i pribegavate populizmu umesto metodološkoj analizi koja vam je kao sociologu verujem bliska. Ja sam u Skočinim tekstovima video nešto sasvim drugo – nostalgiju za Beogradom koja se događa paralelno sa radoznalim otkivanjem Amerike.
    p.s. Ko je junak a ko ne, ne određuje iskaz na internetu već nam to pokaže Život.

    Свиђа ми се

  20. „tinejdžerski dani su prošli u the Državi od Vardara pa do Triglava sa radničkom platom od 1000 dojče maraka „…auu..the drzava ? 1000 ? slazem se zamisljena zajednica,ipak,prije izmisljena.Ali vasa THE.
    Koja je samo u Beogradu ’44.-46. pobila 30.000 ljudi.Imala najgore puteve u Evropi,najgore zdravstvo(gdje rodonacelnik kardiohirugije,zasluzni pukovnik na VMA,ucesnik NOR- a ne vjeruje svojim ucenicima,no pravac u Hjuston na operaciju),Svi imaju“stanove“ kao Troteri u Peckhamu.Upornost Brozovaca je bezgranicna.I bezobrazluk.Najnovije nepocinstvo V. Novosti i panegirici Penezicu su,valjda,novi prilozi za biografiju.

    Свиђа ми се

  21. Антонићу, диши. Диши дубоко. Попиј чашу воде. А конструкције које си унео у овај текст нека су ти на част.

    Свиђа ми се

  22. Antoniću, ***** ***** **** ****
    Ako si toliko zasao u sustinu, zasto ne pomenes jedan osrednji grad koji nestane godisnje u srbiji. Jel su svi oni ludi? Ne, nego ne mogi vise da cekaju da im se desi zivot i da dodju na red od vas koji su uvek aktuelni jer su ****** *****. Normalnim ljudima se gadi sve oko vasih jadikovki oko srbije jer ste upravo vi to sve tolko ********** da nista vise nema smisla osim porodice i prijatelja. Izgubljeni prijatelji u ratovima, unistene porodice.. ko je zvao u rat? Ko je regrutovao paravojsku. Ko je unistio novinararvo? zasto vas cudi istina? Napadate nekog ko ne moze da se brani? Junace, pisi tekst o diktatoru, osvesti nas. ******

    Свиђа ми се

  23. @ Bob otac

    Дошао неки нов фин свијет на ово наше мало парче слободног и патриотског интернета… Да их не одаје латиница свашта човек да помисли добро о њима 🙂

    Него, рећи професору Антонићу „напиши нешто о диктатору“ показује да љубав према Скочи овог „Боба оца“ (пих за ник!!!) много већа него љубав према истини и обавештености!

    Ево два корисна линка управо са овог сајта за овог љубитеља Скоче и „ошишане латинице“:

    Слободан Антонић: „Усне које лажу“

    https://stanjestvari.com/2018/07/03/antonic-usne-koje-lazu/

    Слободан Антонић: После Вучића Србија ће бити олупина

    https://stanjestvari.com/2015/05/25/%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5-%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0/

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s