О. Дарко Ристов Ђого: Молимо се да крв мученика и благослов Св. Василија сачувају овај народ и ову цркву од мртвила горег од смрти

Боли нас Македонија – па, опет: колико нас размишља о Прилепу Краљевића Марка, а колико о музици Влатка Стефановског

Свештеник Дарко Ристов Ђого (Извор: Покрет за одбрану Косова и Метохије)

Једна од реченица које су нас често пратиле на богословским студијама гласила би отприлике овако: Црква је Тијело Христово, заједница живих и упокојених. То је даље значило да је свака подјела на прве и друге сасвим условна

Као што пише на српском мраморју по западним крајевима: „Ја бих како ви јесте, ви ћете бити како ја јесам.“ Зато и није толико важно да ли ћете свијећу запалити „горе“ или „доле“ – прије или касније сви ћемо бити једно. Ова реченица није за мене, међутим, била тек тако изговорена. Искуство смрти блиских људи чинило ме и тада и данас пријемчивим за осјећање јединства живих и мртвих. Када сам постао свештеник, када год бих служио литургију, на проскомидији (припреми хљеба и вина за литургију), спомињао бих бескрајна имена блиских људи, живих и упокојених, вадећи „честице“ (комадиће просфоре, литургијског хљеба) докле год би то било могуће. Дискос – метални „тањир“ на коме се припремају комади хљеба који ће постати Тијело Христово – брзо би постао затрпан не само именима светитеља које је сваки свештеник дужан да помене већ „честицама“ дугачког списка живих и упокојених који су у мом животу оставили траг. Дискос и јесте замишљен помало као слика Небеског Јерусалима. На њему се налазе „Агнец“ с натписом ИС ХС НИ КА, честица у част Пресвете Богородице, девет светитељских чинова и непрекидна гомилица живих и упокојених.

Можда је чудно, али с временом ми се чинило да већина људи, укључујући и многе хришћане, ипак више пажње посвећују живим него упокојеним. Није у питању само нека разумљива укотвљеност у свакодневицу. Више се чини да је феномен покоравања садашњем тренутку некако продро и тамо гдје му је најмање мјесто – у Тијело онога који је Исти јуче, данас и сутра. Чак се и та толико наглашена потреба за рушењем баријере између некада присутних и нас показује пре као жеља за обједињавањем него као стање ума и душе: колико људи данас када шета Београдом мисли на оно што нас очекује данас, а колико нас сваки пут заболи успомена на упокојене пријатеље и тренутке проведене с њима? Јер у Београду не само да живи највише Срба од оних који данас удишу његов ваздух – Београд је пун наших народних светиња, наших личних светиња, наших сусрета на размеђу живота и смрти и вјечнога живота. Ходам тако Београдом, на размеђу успомена и пролазника. И једни и други имају шта да ми кажу, док се подрасник натапа знојем.

Смрт у мегалополису

Мегалополиси струје животом, али и умртвљују човјека. Да је смрт и трагедија и радост, вишезначна ријеч која упућује и на болни растанак и на коначност тог растанка – то свако од нас који смо губили и који не престајемо да очекујемо лица драгих људи зна и осјећа. Зато је мртвило за живота теже од смрти: смрти има разних – јуначких и кукавичких, достојних и срамних, епохалних и усамљених, док мртвило постоји само као мртвило – не постоји достојно, јуначко и епохално мртвило. Ово осјећање које настоји да надвлада, осјећање свеопште умртвљености и изгубљености, дезоријентисаности теже је од сваког фронта и глади, за које су нас спремали досадашњи живот и предачко памћење. Као када дуге и тешке кише расквасе црну руску степу, па се сви путеви, којих и иначе у равници није много, претворе у каљугу, тако дођу времена „распутице“ када само предачко свјетло иза и Христово лице испред држе оно зажижено у нама да се на вјетрометини надреалне свакодневице не угаси. Савременици нас гледају зачуђени. И они траже да разазнају знакове времена, да нађу трачак свјетла.

Оче, шта се ово дешава? Оче, шта ће ово бити?

О. Дарко Ристов Ђого: Утисци након „Литургије помирења“

Јављају се пролазници на београдским улицама док се спотичем успоменама на људе којих више нема, или пријатељства која су се угасила, питајући се како сада људи које не могу да призовем гледају свијет око мене данас. У џепу су ми иконице светих сурдуличких мученика које ми Милош даде да раздијелим народу, као и оне Св. Василија Острошког, које ми даде о. Сергије. Све што и сам могу и умијем да кажем себи јесте: Молимо се, брате и сестро, да крв мученика и благослов Светог Василија сачувају овај народ, ову цркву, од мртвила горег од смрти. Јер докле год наш поглед био само на хоризонту данашњег дана, докле год наше биће буде окренуто само савременицима, докле овај тренутак који живимо и људи који су око нас буду синоним за „живот“ и „живе“, а сви прије и послије нас – далеки одјеци без тежине, лутаћемо у баналности, дезоријентисани, без свјетла. Докле год за наш доживљај стварности: народа, предјела, здања које затичемо буде важније оно што видимо и чујемо сада него сјеме свјетлости које је неко прије нас ту похранио својом жртвом да би нама свјетлило, никада неће спознати разлику између Београда и Брисела, Цркве Светог Марка и Катедрале у Келну.

Боли нас Македонија – па, опет: колико нас размишља о Прилепу Краљевића Марка, а колико о музици Влатка Стефановског? Није ли још Арчибалд Рајс примјетио да је одмах након ослобођења старе и јужне Србије нама постало важније да се становништво интегрише у политички живот, а не у брисано им завјетно памћење? Јер политика је поље садашњег, употребљивог, Лиотар ју је чак назвао „једним од имена бића које није“. Наша страст ка политичком – којом правдамо, себи и другима, толико тога у животу – није ли најјаснији показатељ те опсједнутости садашњошћу у којој прошлост има декоративну улогу, а будућност такође више стоји као хоризонт бриге него надања? „Политика је то, оче“ – то значи да прошлост нема шта да тражи ту, да је чистота смисла живота принуђена на капитулацију пред обзиром без обзира.

Одсуство у присуству

И док се и тако и сам молим, сабирајући мисли и осјећања, прилази ми познаник и прекорно оцјењује: „Оштро, брате, преоштро. Оно што ти изађе у ’Печату’. О Васељенској патријаршији. Знаш ли ти да је патријарх Вартоломеј био пријатељ са митрополитом Амфилохијем кога, наводно, толико поштујеш? Замисли шта би ти митрополит рекао да је жив.“ „Вјероватно би рекао да га је пријатељ још више разочарао од хладноће посљедњег пријема у Фанару“, одговорио сам, присјећајући се казивања митрополитовог о тој посљедњој његовој посјети некадашњем школском другу. Бољело ме је опет и старчево разочарање да човјек кога је познавао не жели да чује његове ријечи уразумљења (у вези са интервенцијом Цркве Турске у Украјини).

О. Дарко Ристов Ђого: Фанар не крије да нам је непријатељ

Бољело је и ово „да је жив“. Жив је, присутан. То што нас гледа кроз њему прозирно а нама непрозирно стакло стварности – наша је трагедија. Суштина те трагедија и јесте у томе што је након његове смрти толико тога постало могуће, јер њега нема тјелесно ту. Одсуство у присуству би требало да обавезује да живимо као да разлике нема да ли је Христос ту са нама, да ли је Свети Сава или Свети Василије са нама. Јер јесте. И кад ћути и гледа.

Прошло је само неколико сати и стигли су кадрови и вијести: поглавар Цркве Турске примио је у званичну посјету Мила Ђукановића. Политика – вјештина ништења трајних обзира зарад онога „сада“ – показала је своје право лице. Док сједим у возу за Сремске Карловце, питам се: шта ли сада мисли и осјећа о свему овоме митрополит? Мој познаник ми не рече ништа шта би било да је „митрополит жив“. Није ни важно. Паралелне историје су занимљиве само као мисаони експерименти. Духовно мртвило претпоставља смрт као престанак обзира (сјетимо се само како је „суптилни хришћанин“ Басара испратио митрополита). Старац сада нешто сигурно мисли и осјећа. Да ли је и он на кољенима у небеској литургији? Види ли крај насртајима некадашњих пријатеља на биће народа који том хеленском народу није учинио зла? Цијепа ли се и у њему нешто када види посједнутог прогонитеља Цркве и исмјевача Светог Василија и некадашњег школског пријатеља како сједе и разговарају?

Дарко Ристов Ђого: Насљеђе отаца наших

Мртвила у људима има. Оно је опасније од смрти. Јер смрти нема. Да би се живјело, мора се одупријети мртвилу. Спомињањем оних некада присутних тијелом. Очекивањем оних који треба да наставе Завјет. Непристанком да су неприсутни – сасвим одсутни. Нису. Јер Христос је и Тишина и Ријеч. И Живот и Жртва и Почетак и Крај.

И када се питамо Богочовјек гдје је – није све пропало кад пропало све је.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 17. 6. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

2 replies

  1. Стубови свјетлости

    Стубови
    Свјетлости
    Одавде
    До вјечности

    Од Јована
    Владимира
    До Вукашина
    И Драгољуба

    Од Лазара
    И Милоша
    До Милана
    И Миленка

    Стубови
    Свјетлости
    Небу
    Се вознијели

    Небо
    Подупиру
    Земљи
    Свијетле

    Стубови
    Свјетлости
    Символи
    Вјечности

    Момчило

    11
    1
  2. СПЦ се није одрекла свог духовног и културног наслеђа
    https://www.politika.rs/scc/clanak/510023/SPC-se-nije-odrekla-svog-duhovnog-i-kulturnog-nasleda?fbclid=IwAR1ODUMEVQGbcHhO6nrYaxbOhgleHuTWL6keJRuf7XU7qVmZrgJ_oT43-Bs
    О.Велибор Џомић, који се преселио из Митрополије црногорско-приморске у Београд, наставља по свом устаљеном обичају да буде неуспешни гласноговорник (њему корисних) представника СПЦ-е. Још није заборављена његова неславна улога у блаћењу блажено-упокојеног ЕРПКиМ Артемија а ево новог покушаја „завођења за Голеш оланину“.
    Спаси Господе многогрешни и многострадални народ наш Српски!!!

Оставите коментар