Дарко Ристов Ђого: Насљеђе отаца наших

Нису они живјели за наше „Амин +++“ на друштвеним мрежама већ за Псалтир, бесједе Св. Саве или Религију Његошеву у нашим рукама, за промјену у нашим животима

Отац Дарко Ђого

Насљеђе отаца наших

Када једну помјесну Цркву, културу, народ, напусте у релативно кратком времену неколицина истакнутих Отаца, пјесника, организатора црквеног живота, талентованих проповједника и аутентичних и непоновљивих личности, неминовно је да се из бола и осјећаја празнине некако постави питање њиховог духовног насљеђа. Како то већ обично бива, емотивне реакције углавном дају емотивне, слабо артикулисане одговоре, а како је човјек биће склоно да у лицу другога види одраз себе – својих потреба, стремљења, понекад и својих особина или бар жељених и умишљених особина – тако се и на питање о трајном духовном наслијеђу великана српске црквене културе попут патријарха Павла, митрополита Амфилохија и владике Атанасија дају различити одговори, готово увијек позитивни, али врло разнолики (а понекад и противрјечни). Та свеопшта емпатија, стопљеност са ликовима великих Отаца говори много тога о нама данас: говори засигурно о томе да су нам потребни примјери врлине, чојства и монаштва, да у тмини и даље имамо бар потребу за свјетлом. Говори о духовној глади. Такође, гледање очи у очи са овим великанима није пријатно ни за кога од нас, ако можемо бити искрени.

Осјећамо да су они већи од нас. Помало је чудновата и та позиција монашке јавне личности – позиција која још од великих Кападокијаца ствара помало недоречен и амбивалентан утисак маса да су велики Оци у правом смислу лични духовници свакога од нас. Ту већ долазимо до једног не баш сасвим малог проблема: преклапају се, али и замагљују план духовничке бриге Отаца за своја „права“ духовна чеда, људе који су заиста имали привилегују да се код њих исповиједају и да дијеле живот са њима са планом јавног црквеног дјелатника, човјека који као епископ, професор, културни радник формира један према неупоредиво више људи од оних којима јесте „духовник“. Тако долазимо до својеврсног сувишка у идентификацији, сувишка који је неопходан: нама је потребно да велике јавне личности буду дио нашег живота јер осјећамо да они свједоче Христа, да нам дају перспективу смисла у свијету у коме толико тога обесмишљава наш живот. Тако ми, макар их не познавали или врло слабо познавали, имамо осјећај да су ти велики и аутентични људи – већи од живота, већи од било чега и било кога другог у нашем животу.

Мурал у Требињу (Извор: heercegovac.net)

Међутим, интимна идентификација у којој се појављује наглашена интимна везаност – она преко граница личног познавања – има и своје проблеме. Онај тренутно најизраженији јесте проблем симболичког наслијеђа великих Отаца. Управо наш утисак да смо их познавали „даје нам за право“ да говоримо у њихово име послије њих, без обзира колико смо их познавали, па чак и колико смо их читали, пратили, колико смо свог живота дали њима за вријеме њиховог живота. Зато ће се врло често десити да неколико наших Срба сасвим запјени у својој оцјени карактера и улоге појединих од наших савремених Отаца иако је све што су од њих видјели и чули – понеки снимак неке бесједе, можда неки интервју на телевизији, евентуално неки чланак, а тек понекад и нека прочитана књига. Сувишак интимизације насупрот реалном животу. Како смо дошли до тога?

Људски аспект Отаца

Оно што је нагло популаризовање Православља осамдесетих и деведесетих година пропустило да учини јесте дубља катихетизација људи који су се одједном појавили у црквама. А један од важнијих проблема недовољно изражене катихетизације јесте проблем неофитског шока – проблем сучељавања са несавршеношћу хришћана у Цркви насупрот идеала свесавршених хришћана, нарочито свештеника, особито великих Отаца. Наравно, када отекне неко вријеме живота у Цркви, новоуцрковљени хришћанин се суочава и са потешкоћама у односима са својим савременицима, али се суочава и са збуњујућим аспектима црквене историје. Иако постоје и донекле синхронизоване верзије црквеноисторијских штива у којима је суочавање вјерних са непријатностима у поглављима црквене историје и међуотачких односа побрисано, ублажено, замагљено, свако ко помније чита изврсна предавања В. В. Болотова или се одлучи да самостално чита светоотачке списе и списе о светим Оцима, неминовно ће се суочити са феноменом међуотачког конфликта.

Кападокијски оци

Спор око крштења јеретика још у III вијеку, спор „двојице Дионисија“ (епископа римског и александријског), врло замршена схема међуцрквених и међуличних односа у златном IV вијеку, однос великих отаца који су у Руској Цркви у XVI вијеку предводили „стјажатеље“ и „нестјажатеље“ – црквена историја је препуна „саблажњујућих“ примјера основне истине: велики Оци нису само свесавршене људске личности идиличних међусобних односа, лишених дубоких неразумијевања па и конфликата. Дубље познавање отачких списа и црквене прошлости нам, опет даје и лијек за неофитски шок. Питање како то да и код највећих Отаца налазимо тамне стране постављено је још одавно. Већ је свети Василије Велики, говорећи о светом Дионисију Великом примјерно установио критички однос према наслијеђу ранијих Отаца: „о Дионисију имамо овакво мишљење: не дивимо му се сасвим, а за неке ствари га сасвим одбацујемо“ (Писмо 9 Максиму Философу). Потоњи оци ће и те како проширивати критички приступ појединим аспектима отачких личности или учења. Ава Варсануфије и Јован помно анализирају разлоге зашто код св. Григорија Ниског постоје и слојеви учења инспирисани хеленском философијом и оригенистичком духовном климом. Св. Фотије Велики такође наставља са философијом трезвеног приступа ранијим Оцима:

„Колико је пак тешких околности присиљавало многе оце да кажу нешто или погрешно или ради икономије – у другом случају због револта неверујућих, а у првом због незнања, јер је људски грешити. А ако су рекли нешто погрешно или су, из нама неког сада непознатог разлога, скренули са правог пута, нико им није постављао било какво питање нити их је позвао да науче истину, него их, као да то нису рекли, ништа мање не називамо Оцима, али нећемо следити речи у којима су скренули с пута.“ (нав. према С. Пападопулос, Патрологија 1, 36)

Све ово је било познато и нашим великим Оцима. И ни они сами нису жељели статус непогрешивих и неупитних идеолога и комесара – управо супротно: опомињали су нас да не идемо за идеолозима и готовим рјешењима. Како то да су онда они сами данас предмет (да: баш предмет, објекат, не субјекат, лице, биће) идеологизованих одушевљења или (понекад и даље и) негација? Да ли је по сриједи само неспособност маса да, макар им светитељ и говорио „не обожавајте мене већ слиједите мој пут“ – ипак радије обожавају светитеља него слушају његове ријечи?

Амфилохије Радовић и ава Јустин Поповић

Репрезентативно дивљење насупрот позиву на живљење

За већину данашњих Срба велики Оци су велики да свако од нас то не би морао бити. Не вјерујете ми? Хајде да погледамо ефекте, рецимо, непрекидне проповједи патријарха Павла: иако је његова сахрана показала духовну жеђ практично цјелокупног српског друштва у Србији, Српској и бившој Југославији, српско друштво тешко да је усвојило његов вриједносни систем: данас нисмо ни скромнији, ни мање склони комбинацији промискуитета и абортивног самозатирања него што смо то били прије данас антологијских сцена испраћаја патријарха Павла. Или, узмимо на примјер, један тренутно актуелан примјер – разрјешење оца Гојка Перовића са мјеста ректора Српске православне богословије Св. Петра Цетињског ових дана изазива лавину коментара. Отац Гојко Перовић, осим што је талентован бесједник, отац је петорице синова. Да ли ће бар дио оних који се самоидентификују са о. Гојком пожељети да прекине данас општеобавезујући манир бескрајног „забављања“ и одлагања ступања у брак, како би више личило на човјека кога нарочито цијене? Или, да ли ће неко кренути да се школује у неку од богословија или богословских факултета да би и сами били скромни патријарх или талентовани проповједник? Шансе за тако нешто су на нивоу статистичке грешке – упис у богословске школе СПЦ генерално гледано никада није био на нижем нивоу (што јесте тема за себе али нам понешто говори и о потреби младих људи да (не) буду попут оних којима се, рекло би се, диве).

Митрополит Амфилохије, владика Атанасије и патријарх Павле (Извор: Вечерње новости/Група „Ђедо – Одбранио си светиње“)

Ријеч је свакако о томе да су ликови људи којима се у Цркви дивимо углавном у очима маса контрастовани неким аспектом стварности којима смо незадовољни. Материјална обезбјеђеност клира у транзиционом друштву и посједовање статусних симбола попут лимузина нашла је свој одушак у популарности анегдоте о патријарху Павлу и владичанским лимузинама. Али ту стоји ствар. Патријарх Павле није симбол скромности као такве – јер ни промил људи који препричавају ту анегдоту не би крпио своју обућу – већ симбол протестне скромности. Слично ствар стоји и са дивљењем оцу Гојку – оно окупља и људе који цијене његов бесједнички таленат, способност да једноставним језиком пренесе свакодневно важне мале лекције из хришћанства, али има и оних који се идентификују само са његовим идентитетским и, тако рећи, црквено-политичким увидима. И иначе, комбинација протестно-контрастног дивљења и дивљења онима који нам у црквеном руку дају неку врсту индустрије самопомоћи, најважнији је конституент идентификације и дивљења. То је, изгледа, и поред заноса нашег клира, да помјерамо планине и уцрковљујемо друштво, друштвена улога и ниша у којој „Црква“ (тј клир) треба да постоји.

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић (Фото: Радоје Пантовић/Спутњик)

Смјештање великана у такве оквире резултује чињеницом да су се људски животи у много већој мјери мијењали ка једном дјелатном хришћанству осамдесетих година ХХ вијека него што је то случај данас. Могућност писања коментара на друштвеној мрежи, емотивног пражњења иза кога не стоји промјена у свакодневном животу а поготово не у самом бићу данашњег човјека у исто вријеме оставља утисак да се нешто учинило, док се ништа није учинило. Дакле, ако су људи и иначе инертна бића склонија да више мисле и осјећају него да чине и да себе мијењају, данашња могућност брзог пражњења – чак и прије артикулације осјећања – додатно пацификује наш порив да дивљење према некоме, чак и уколико јесте дубоко и мотивишуће, претворимо у неку конкретну акцију.

Зашто је ово важно? Зато што смисао јавне дјелатности било кога црквеног великана (или маликана) јесте у промјени живота повјерених људских душа. Ниједан свештеник није ту да би нам био симпатичан или драг, да бисмо га вољели или презирали – већ да нас покрене да промијенимо свој живот према Јеванђељу, да бар започнемо суочење са ружним одразом у огледалу, са својим посесивним склоностима, незалијеченим жудњама, неисповјеђеним гријесима, дном на коме смо били или на коме се и данас налазимо. Иако је свакако пријатније када то свештеник чини на мотивишући и пријатан начин, његова служба не подразумијева ни то да нам непрекидно подилази, а нарочито не да осјећамо само и једино олакшање – олакшање је смислено само као олакшање од притиска онога ружног у нама а не у оном смислу у коме се данас углавном тражи – као психолошки ефекат „умирења“ и бијега од свакодневних односа и проблема. Црква је ту да нас лијечи, а не да нам буде „фино“ – мада је понекад потребно да лијек буде сладак а понекад сасвим горак.

Извор: Foma.ru

Зато велики Оци нису живјели, говорили, свједочили да ми не бисмо морали да будемо попут њих већ да нам у ономе најаутентичнијем и најтежем – борби са самим собом – буду подстрекачи, узори, предводници. Свакако, то не значи да је смисао великих (и малих) отаца у томе да подражавамо њихове стилове проповједи, па ни њихове ставове о сваком могућем питању. Идење за Оцима није миметика њиховог покрета и није гласање за сваку њихову грешку (сјетимо се само динамике политичких процјена великих Отаца које нису биле сасвим сретне а у једном случају су биле и кобне). Оци су нас учили да се боримо са собом и тражимо Христа – они су нам оставили трагове своје борбе и свог боготражилаштва. Миметика покрета, инсценирање литургијске аутентичности и проповједничког дара великих Отаца до сада је породила само трагикомичне личности и исте такве водвиље у којима гледамо људе који покушавају да узму туђе лице за своју маску. То није хришћанство. Црква је пут (уп. Дап 24,22). То значи да не може нико други да хода за нас по њему, не може довијека ни да нас носи на плећима – може само да нам покаже куда да идемо, да не застранимо, понекад тако што ће са нама подијелити и своје искуство странпутице, понекад тако што ћемо и од великих Отаца научити да не идемо њиховим странпутицама и да идемо њиховим путевима. Од њих нећемо добити ни чизме – не очекујмо их – него свјетлост која нас води на путу.

Оци су ту да нас уче не само савремености и нарочито не да буду гуруи самопомоћи. Зато је редуковање њихове улоге искључиво на протестне анегдоте и ефекат олакшања потпуно погрешна раван да их схватимо и прихватимо. Управо као што нас непрекидно гледање Ђоковићевих мечева не чини бољим тенисерима, осим ако нас оно не мотивише да и сами узмемо рекет у руке, непрекидно гледање нечијих бесједа не чини нас бољим Хришћанима/Србима ако и сами не промјенимо свој живот на путу врлине (данас, иначе, заборављене ријечи у српском језику, уз сву релитургизацију и „повратак Цркви“). То, уосталом, не одговара реалном животу са њима. Свако ко је са Владиком Атанасијем или Митрополитом Амфилохијем провео мало живота зна да је живот са њима био величанствен, дубок, потресан и ни на који начин лак (људи који су живјели са патријархом Павлом свједоче да је и њихово искуство слично – насупрот имиџу само „благог“ и ћутљивог старца, патријарх је често био оштар и гласан). Штавише – мјера њихове оштрине па и благословене непријатности била је мјера њихове љубави према онима који су га окруживали: што сте им били ближе, са више слободе би били оштри ка вама.

Атанасије (Јевтић) и Ава Јустин (Поповић)

Откуда онда имиџ тихих, сталожених духовника, својеврсних православних далај-лама и гуруа? Одговор је једноставан: из потребе духовности савременице на коју је темељно утицала промјена у америчкој култури религије. Ријеч је о феномену који савремени културолози називају „припитомљењем Бога“ (taming of God). Наиме, све до почетка ХХ вијека, у америчкој популарној религији доминирао је реформаторски и позносхоластички обрис „срдитог Бога“ који се кроз читав овај вијек полако ублажавао и припитомљавао (осјетио га је већ К. С. Луис – баш зато на крају церемоније крунисања дјеце у Нарнији г. Дабар напомиње Луси да „Аслан ће понекад долазити. Али не смијеш га притискати. Јер он је дивљи. Није припитомљени лав“). Насупрот таквом „срдитом“ Богу, хришћанска култура је, суочена са теодикејским приговорима за трагедије ХХ вијека, изградила слику искључиво доброг, љубећег, пасивног и помало увијек одсутног Бога који је ту само да састрадава и да „Бог као Бог – само ћути и гледа“. Припитомљено хришћанство је данас културни стандард. Оно, додуше, на један неогностички начин рјешава проблем вишестраности библијске слике Бога – Бога који се заиста и срди и воли, који кажњава и милује, који је свеприсутан али не самоочигледан. Ако од такве слике остане она само „припитомљена“ – као у старом гностицизму – хришћани не морају да буду одговорни за учешће свога Бога у трагедији свијета. Они могу и сами да од Бога траже само награду, утјеху и олакшање.

Тешко да би се истински лик патријарха Павла, владике Атанасија и митрополита Амфилохија уклапао у овај калуп. Али посредовање њиховог насљеђа у каснијем културном сјећању несумњиво се већ креће ка „припитомљавању“ њиховог карактера, ка селективном сјећању само на оне аспекте њихове личности и службе који се уклапају у оно што савремене духовна потражња тражи на тржишту самопомоћи. Наравно, подједнако би било не-библијски, бесмислено и лажно редуковати библијског Бога само на срдитог манијака и мазохисту – онако како је то чинила помињана позносхоластичка и рана реформаторска теологија, како га данас виде и описују неоатеистички ешалон (Р. Докинс, К. Хичинс и др). Беспредметно је то чинити и за наше Оце – а видјели смо „уратке“ таквог садржаја. Они су тражили, како би рекао владика Атанасије живога Бога живог Предања живе Цркве. Они су заиста били већи од живота јер је Бог Живот коме су служили већи од појединости сваког од наших живота – али смјестив у њега.

Заставе отаца наших

Један млади амерички конзервативни политички коментатор, Џон Дојл умјесно је примијетио да би амерички маринци који су 1945. поставили заставу своје земље на врх Иво Џиме били бар подједнако саблажњени пародијом коју су на сада свепрепознатвљиву фотографију тог чина начинили талибани, колико и пародијом коју су на ту фотографију начинили њихови насљедници хомосексуалне оријентације када су полунаги реконструисали постављање „заставе наших очева“ замијенивши америчку заставу – оном дугиних боја. Штавише, мисли Дојл, можда би амерички маринци из 1945. имали у свом систему вриједности много више заједничких додирних тачака са талибанима него са данашњим америчким маринцима, па и са америчким друштвом у цјелини. Симболичко-вриједносно значење америчке заставе потпуно је изокренуто наопачке од 1945. до данас, на трагу онога што је америчко друштво доживјело од тада до данас и онога што је америчка спољња политика представљала у свијету као суштину „америчког начина живота“.

Фото: We Are The Mighty

Овај екскурс није тако далеко од питања отачког наслијеђа великих Отаца у нашој цркви, колико се можда на први поглед чини. Он је ту да нас подсјети да визуелна идентификација са једним симболом или личношћу траје чак и када се вриједносно-симболички садржај замјени сасвим другачијим, па понекад и оним супротним од првобитног. Америчка застава данас не значи оно што је значила 1945, иако, када је гледамо, и Американци и не-Американци, интуитивно претпостављамо да је у питању иста застава, истих боја, истог значења.

Слично ствари стоје и са вриједносно-симболичким значењима великих личности. Не треба бити ни проницљив посматрач ни нарочито талентован пророк да увидимо да је већ посљедњих година живота великих Отаца Атанасија и Амфилохија понекад њихово насљеђе и личности (зло)употребљавано и у наредним годинама ће бити још више злоупотребљавано од стране људи који су се (само)идентификовали као њихова духовна чеда а како би, истичући у први план „заставе очева наших“, легитимисали етичке и политичке агенде које стоје у оштрој супротности са најбољим аспектима њиховог духовног наслијеђа и нарочито са вриједносним координатама у којима су они провели свој живот и служење: од редефинисања хришћанског породичног етоса на трагу веће „отворености“ и „флексибилности“ на пољу односа према људском родном животу, преко црквено-политичке и културне вазалности према Западу до сасвим бесмисленог покушаја утемељивања некаквог „нашег“ црквеног сецесионизма у ND Crna Gora кријући се иза насљеђа митрополита Амфилохија. Свака од ових злоупотреба утемељена је у ангажованој акцентуацији појединих детаља њихове теологије и службе, а генерално гледано омогућена је због етоса слободе који су велики Оци његовали, остављајући духовним чедима сву могућу слободу у артикулисању свога духовног пута – понекад, чини се, и одвећ много слободе (што је, у ондашњем контексту, разумљиво – насупрот идеолошким уравниловкама и укалупљивању понекад се остави и један простор слободе која увијек подразумијева и ризик од њене злоупотребе).

Митрополит Амфилохије (Фото: АФП)

Етос слободе подразумијева и ризик који слобода од Адама до данас собом носи: слободу да се погријеши и сагријеши. Зато Црква не може да буде Црква, а да угуши саму могућност слободе. Али она не може остати Црква ни ако у простору слободе пусти да сваки увид, сваки духовни експеримент, свако превредновање и симболичко замјењивање једног садржаја другим буде равноправна „истина Цркве“ онолико колико су то и живљене истине освјетљене милионима познатих и непознатих Отаца и очева утканих у етос Цркве кроз миленијуме Њеног тј нашег постојања. Повијест о Цркви јесте непрекидни ток слободе да се мисли, осјећа и живи потресно искуство живота али и њене борбе да се свако преврједновање њене Истине јасно прогласи скретањем са пута Отаца.

Живјели смо епоху великих Отаца. Рекао би човјек да бисмо на крају те епохе морали бити бољи људи од времена прије њих. Можда и јесмо, рекао би неко. Па, ипак, вриједносна декаденција у друштву и повремени гласови против „вишка идеала у Цркви“, демографска перспектива која не свједочи не само небеску вертикалу него чак ни земаљску хоризонталу српског народа, непрекидна смјена незадовољавајућих политичких елита – све то нас опомиње да њихово насљеђе не схватимо као залог за додатну самозаљубљеност него као оно што би и они сами хтјели од нас: као непрекидни глас опомињућег али љубећег Оца да она слика у огледалу душе не буде сутра ружнија од данас. Нису они живјели за наше „Амин +++“ на друштвеним мрежама већ за Псалтир, бесједе Св. Саве или Религију Његошеву у нашим рукама, за промјену у нашим животима.

Они су жељели да живимо Цркву, да живимо Хришћанство. Од њега нам неће бити лакше. Свијет је овај тиран тиранину, а камо ли души благородној. Али ћемо знати да радосно изнесемо не само тежину дана већ и нешто много теже – тежину себе самога.

Опрема: Стање ствари

(Блог свештеника Дарка Ђога, 29. 8. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар