Ранко Гојковић: Титова културна политика у манастирима – српски стећци „заједничко културно наслеђе“

Израда стећака развила се међу србским православним живљем и прича о „заједничком културном наслеђу“ није ништа друго до остатак титоистичке културне политике

Фото: sveosrpskoj.com

Породица вјером није хтјела да преврне па је радије пристала да тужна срца напусти своју Отаџбину (Архимандрит Нићифор Дучић)

Ове речи архимандрита Нићифора Дучића односе се на знамениту србску породицу Милорадовић из Херцеговине, која је обновила манастир Житомислић, а потом се, не желећи да изда свету веру Православну, преселила у Русију где су многи њени представници оставили дубок траг и у руској историји. Као што видимо, не само клирици СПЦ, него и многи припадници верујућег србског православног племства, били су стражари на бранику вере. На жалост, данас у Житомислићу и око њега, као да дувају неки други ветрови, као да је нестало духа Милорадовића, не само међу световним људима, него и међу духовенством.

Манастир Житомислић (Фото: Википедија)

Речи да буду благе а аргументи јаки

Данас када су се све сатанске силе уротиле против наше Цркве, није пријатно верујућем човеку критички писати о људима који носе мантију. Лично ми то није пријатно јер сам од малих ногу научен да ту мантију свето поштујем. Међутим, како каже пословица нема јереси без мантије, не једном се десило у историји Цркве да када мантијаши заблуде верујући народ стаје у одбрану вере. Наравно да не уздижем себе у некаквог бранитеља вере ако укажем да сам лично у неколико наврата био приморан да пишем о више него сумњивим поступцима појединих клирика у мојој Херцеговини (видети овде, овде и овде). Тешка срца, приморан сам да то поново урадим, трудећи се да се држим златног савета светог владике Николаја, да у критици речи буду благе а аргументи јаки.

Манастир Житомислић и Хрватско културно друштво Напредак: Изложба стећака

 

После текста о изложби стећака у окриљу манастира Житомислић на „Слободној Херцеговини“, србска православна јавност не би смела да ћути. Не могу ни ја. Да кренемо редом.

Хрватска (антисрбска) културна друштва у србском манастиру

Изложба под називом „Стећци – свјетска баштина УНЕСКО-а“ отворена је у петак 27.8.2021. године у Музеју Житомислић, у организацији „Хрватског културног друштва Напредак“ главна подружница Мостар и Фондације Музеја Житомислић. Приликом отварања изложбе, игуман Данило је изјавио да су „стећци нешто што нам је заиста заједничко“, мислећи на припаднике три велике етничке скупине у данашњој Босни и Херцеговини. У ранијем тексту на Саборнику (видети овде) већ смо могли прочитати информацију да је ова изложба раније приказана у хрватском дому Херцег Стјепан Косача, потом у галерији фрањевачког самостана Духа Светог у Фојници.

Фото: Слободна Херцеговина

Шта се из ових неколико информација могло и морало закључити пре давања благослова за одржавање изложбе у окриљу србског православног манастира.

Опрез са „господом латинском“.

Ваљда се пре давања благослова могло једноставно распитати о делатности поменутог хрватског културног друштва. Тада би се сазнало за мноштво дубоко антисрбских пројеката на којима је радило то друштво, међу којима је и промоција лика и дела Крунослава Драгановића, главног папиног оперативца у такозваној акцији Пацовски канали, акцији спашавања усташа из НДХ и избегавања њихове кривичне одговорности за страшне злочине и геноцид над Србима. Сазнало би се и да је то хрватско културно друштво организовало изложбу жестоког србофобног пропагандисте, фотографа Зорана Филиповића, аутора књиге о Адему Демаћију, који је толико антисрбских лажи посејао по западним медијима током ратних збивања на просторима бивше Југославије.

Могао се игуман Данило и запитати (питање се просто намеће) – откуд ово друго хрватско културно друштво које је раније организовало изложбу о стећцима, носи име познатог србског владара Стефана Вукчића Косаче. Одговора се није тешко досетити знајући склоност ка клептоманији народа тисућљетне културе – кад могу Хрватом прогласити Николу Теслу, сина србског православног свештеника, што не би могли и србског владара Стефана Вукчића Косачу. То што је Стефан Вукчић Косача удао кћерку за издајника свете вере Православне, србског краља Томаша који је преверио и примио католицизам (наравно, остајући и даље Србином), не даје за право хрватским културним друштвима да овог србског владара својатају као свога.

Стећак из села Бурмази, општина Берковићи, Република Српска (Фото: Слободна Херцеговина)

Подсећамо игумана Данила на речи великог Радослава Грујића, човека који је успео да Немце увери у неопходност заштите једног дела србске културне баштине на простору НДХ, покраденог из фрушкогорских манастира и пребаченог у Загреб. Професор Грујић у свом раду Активност Ватикана на Балкану пише:

„Народна песма о пропасти Босне каже, да је краљ Томаш погрешио што је допустио да га преваре господа латинска, те је, примивши њихову веру, створио љуту верску заваду у своме народу толико, да је упропастио земљу и Свој браћи својој омрзнуо. И голубу на јеловој грани….“

Стећци су србско културно наслеђе

Већ смо публиковали текстове о томе да су стећци србско културно наслеђе, видети овде. Ево шта је поводом ове скандалозне изложбе написао универзитетски професор, доктор правних наука Зоран Чворовић на једној друштвеној мрежи:

„Стећци или тачније мраморје могу бити само део српске материјалне баштине. Свако ко промовише стећке као део некакве заједничке баштине не ради ништа друго него афирмише тзв. босанство и његову лажну богумилску духовно-историјску основу. Афирмисање тзв. босанства служи Ватикану да релативизује неспорни православни карактер Хумске земље. Зато је у целу причу укључено Хрватско друштво Напредак са стогодишњом традицијом пропагирања хрватства у Боки и Далмацији. И све је то јасно, само није јасно шта у овом унијатско-босанском пројекту ради Музеј страдалног манастира Житомислић? Одговор на ово српска православна јавност мора да добије од владике захумско-херцеговачког Димитрија“.

Дакле, игуман Данило би морао знати да је по попису Аустро-Угарске монархије из 1879. године (за коју се свакако не може сматрати да је била наклоњења Србима) Босна и Херцеговина била скоро па етнички чиста србска држава, са Србима православне, римокатоличке и муслиманске верописповести. Стећци јесу заједничко наслеђе наших предака у Босни и Херцеговини имајући у виду чињеницу да се ради о етничким Србима који су у одређеним историјским моментима преверили и прелазили у римокатоличку и муслиманску веру и данас са Каиновим печатом на челу ратују против дојучерашње браће. Али је недопустива позиција игумана Данила који србску културну баштину приписује и дели са Хрватима или такозваним Бошњацима, како се данас изјашњавају потомци некадашњих Срба.

Поносећи се дугом и отвореном међурелигијском сарадњом игуман Данило би морао имати у виду следеће. Највећи Херцеговац у њеној историји, свети Василије Острошки (слава му и милост), такође је некада био приморан да разговара и преговара и са папистима, схватајући да се његов народ налази између чекића и наковња. Знамо како су паписти на све начине покушавали да подметну овом непоколебљивом исповеднику свете вере Православне, како су врбовали и подмићивали његове непријатеље, али великом светилнику никада није падало на памет да светосавско наслеђе прогласи заједничким и подели га са папистима или муслиманима.

Игуман Данило (Фото: Радио Светигора)

Према томе, култура израде стећака развила се међу србским православним живљем и прича о „заједничком културном наслеђу“ није ништа друго него још један доказ да се Срби још нису ослободили основних постулата Титове (подразумева се – антисрбске) културне политике, онога што Мило Ломпар у Духу самопорицања назва аутошовинизмом. И уколико је то код световних људи колико-толико разумљиво, код људи у мантији то је апсолутно недопустиво.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Саборник србско-руски, 29. 8. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

2 replies

  1. Није се чудити, овај игуман је поручио да сви треба да будемо као папа Фрањо https://youtu.be/hz6OcRwQ4Zw

  2. Дакле, још једном: ради се на све стране, а ми као да то не видимо. При томе, не само обичан свет, већ и наши духовници. Заиста, да ли ће нам ускоро уопште и бити потребни непријатељи?

Оставите коментар