Горан Комар: С нашег мора и с нашег мраморја

Разговор са др Гораном Комаром, истраживачем српског споменичког наслеђа, за „Печат“ водио Владимир Димитријевић

Горан Комар у Гламочу 2017. године (Извор: Печат)

Горан Ж. Комар, истраживач наше ћириличне баштине и надгробних споменика, живи и ради у Херцег Новом. Студије медицине завршио је у Новом Саду, а специјализацију Опште медицине у Београду. Члан је Удружења књижевника Црне Горе, сарадник Музеја Херцеговине. На пољу историографије ради на обради изворних ћириличних докумената Боке Которске и Дубровника из раздобља од XVII до XIX вијека, као и на сабирању података за политичку и нарочито црквену историју херцегновског краја. Објављује монографска дјела посвећена изучавању историјског хода херцегновских села, као и радове из историје Српске православне цркве у Боки и Херцеговини. Велики број радова посветио је рушењу тезе о измјени етничке слике Боке Которске након млетачког-савезничког заузећа Херцег Новог 1687. Недавно је, на преко хиљаду страна, изашла његова књига Ћирилични натписи на стећцима (издавачи: Штампар Макарије и Компанија Новости), а затим и Књига о стећку: поводом 800 година самосталности Српске православне цркве (Фондација Кнез Мирослав, Требиње). То је био повод за овај разговор.

Ваше вишегодишње искуство истраживања стећака довело нас је до драгоцених исхода: од тога да се стећак везује за просторе доминације Котроманића до тога да су српска гробља доказ премоћног присуства Срба у 18. и 19. веку, рецимо на подручју Гламоча, где су надгробници сведочанство петвековног постојања ћириличке писмености. Када сте својевремено започели истраживања, колико сте били спремни за сва открића до којих сте дошли?

Стећак је одомаћени назив за средњовјековни гробни споменик у народу Босне и Херцеговине познат као „грчки греб“ и „мрамор“. То су два назива за ову врсту надгробног споменика који су присутни у народу као изворни. Првим се посигурно одређује припадање споменика црквеном окриљу Источноромејског царства чије је пропадање између 13. и 15. вијека подстакло градњу ових гробника. Иако је стећак аутохтони производ балканског тла (то доказујем налажењем бројних изразито рудиментарних примјерака-облика у простору Херцеговине) и происходи из гробне гомиле, његов раст, градња високих сандука је услиједила тек од краја 14. до половине 15. вијека. То је тај кратки период у којем се догађа „индустрија“ стећка. То знамо захваљујући примјерцима који садрже натписе у којима се помињу владари и историјској науци познате личности, па их је могуће сасвим тачно датирати. Необично је важно на овом мјесту подвући да није све стећак што чува натпис, а што је наука прогласила стећком. Постоји велики број обичних плоча на којима су усјечена ћирилична слова. Али, то су обичне покровне плоче које се на гробове постављају од када је постао свијет. Таква је знаменита плоча требињског жупана Грда са краја 12. вијека. Ипак, та плоча није стећак, иако, видимо то по њеном опширном натпису, припада цјеловитом корпусу писаних споменика – епитафа средњега вијека којим је обиљежено трајање српског народа у средишњим дјеловима Балкана. Ваше питање које је усмјерено ка позиционирању стећка у западним дјеловима Балкана је врло важно. Стећак се у свим његовим формама простире до граница земље Котроманића на којима се тај политички простор дотиче са хрватским династима на западу. Тамо, у сјеверозападној Босни, он поступно ишчезава. Када говоримо о западним границама масовног присуства стећка, то јесте територија сјеверозападне Босне. У тим подручјима ми изводимо систематична истраживања српских православних гробаља која се у огромном броју „наслањају“ на стара гробља настала између 13. и 15. вијека. У Гламочу, на примјер, постоји необично велик број српских гробаља (око 150) чији споменици по правилу посједују високо писмене натписе. У читавом простору поља виђамо и споменике свештеника који су припадали Дабробосанској митрополији.

Горан Комар (Фото: Лична архива)

Ваља знати и да се највећи број споменика типа стећка налази у источној Херцеговини. Али, уз ове масивне сандуке, постављани су и веома високи надгробни крстови. Највећи број лежи у Љубињу и Билећи. Може се рећи да Крст осјењује некрополе. Он нипошто по своме постанку није млађи од високог сандука какав виђамо у најпознатијој средњовјековној некрополи Радимља код Стоца. То показују ликовне представе на крстовима и сандуцима Радимље и других старих гробаља Херцеговине.

Колико су споменици типа стећка обележје само нашег народа?

Желим снажно подвући да не мислим да је стећак српски ексклузивитет. И наши сусједи муслимани и римокатолици су такође баштиници стећка. Међутим, убједљиво највећи дио некропола лежи на српском катастарском и гробаљском тлу. Унутар порти српских цркава и манастира и у оквирима српских православних гробаља. То показује народносну доминацију и континуитет српског народа у простору Босне и Хума/Херцеговине. У односу на националну припадност стећка мора се рећи да постоји јасна тачка дивергенције у којој се Срби и припадници Ислама раздвајају. Њу обиљежава управо стећак типа високог сандука. Са продором Ислама у Босну и Херцеговину у средини 15. вијека и каснијим исламизовањем Срба, припадници исламске вјере се издвајају из заједничких укопавалишта и поступно се опредјељују за подизање гробаља састављених од ступова и карактеристичних за Ислам нишана. Виђам у Босни и Херцеговини муслиманска гробља изузетне занатске и умјетничке израде. Коначно, ваља рећи да у вријеме продора Аустроугарске у те области, само Срби задржавају старо писмо – ћирилицу, а сви остали се опредјељују за латинично писмо којим се служе и данас.

Ћирилица је, по свему судећи, била нит водиља Ваших истраживања. У књизи о стећцима гламочког краја пишете: „Овим писмом је гост Радин, у средини 15. вијека, казао да није јеретик, и тим је писмом, два пута поменувши име Господње, херцег Стефан у натпису у Сопотници казао да није јеретик. Они тиме казују да су Срби. Они, осим тога, потичу, живе и дјелују у дубини српске земље. Узмите затим и погледајте поуздан превод писма цариградског патријарха упућеном светом братству манастира Свете Катарине у Синајском горју, којом казује да је епископ у подручју старог херцега обитавајући – православан, јер је Србин“. Тиме сте, на неки начин, полемисали са тезом по којој су у Средњем веку у Босни и Херцеговини стећке подизали тобожњи богумили, а не православни Срби. О чему је реч?

Бројни су докази правовјерности припадника кућа Косача и Павловића, као и низа властелинских родова мањег политичког формата. Овдје о томе не можемо говорити. Ви сте поменули неке. Тек када човјек са нивоа литературе пређе на теренска истраживања, може донијети став о вјерском карактеру земље којом су управо у вријеме „индустрије“ стећка, као потпуни суверени, управљали поменути родови. Власт босанске круне била је само номинална. Током 19. вијека, тачније током његове последње четвртине, дошло је до развоја археолошких истраживања у Босни која су под утицајем политичких ставова Беча довела до снажног литерарног и пропагандног промовисања тезе о јеретичком карактеру босанске цркве. Ја не спорим да су јеретичке скупине у тој земљи постојале, али не могу да прихватим настојања да се такве маргиналне друштвене групе „угуравају“ у брзоток босанских и хумских/херцеговачких црквено-културних токова које обиљежава правовјерје. Показују то и богослужбене књиге босанске цркве, иако сачуване у малом броју. На плану градње гробних споменика, могу рећи да сам први у својим књигама изнио увјерење да ови споменици настају као израз идентитетског обрасца у доба смрти држава православља. Стећци су грађени и снажан и одлучујући подстицај за своју градњу добили у суочавању наших предака са смрћу православних држава од којих је најзначајнија Византија. Тај процес угињања и затим пропадања Византије као државно-вјерског средишта и окриља свим православним, трајао је од успостављања латинског царства до пада Босне 1463. године. Познато је из историје бројних заједница широм свијета да је биљежена експанзија културног стварања у тренуцима њиховог пропадања путем асимилације у туђе политичко-државне и народносне системе. Управо такав процес погодио је наш народ у централном Балкану током 15. вијека, а осјећај извијесне пропасти његових државних окриља још и пуно раније. Тада, у то вријеме, граде се небројене некрополе стећака.

Колико се окупаторски Беч потрудио да, кривотворећи чињенице, са обзорја историјске науке уклони очевидности кад су стећци у питању?

Црно-жута монархија је у свом политичком асимилаторском захвату испланирала научно-пропагандну акцију којом је настојала на „смицању“ са нивоа и платформе научног стварања у областима своје политичке доминације науке која јесте могла да се развија као „очевидјелачка“. Хоћу да кажем да је сваки житељ Босне и Херцеговине могао докучити везу између стећка који лежи на гробним гомилама предхришћанског доба и високог надгробног крста. Та веза јесте идејна – вјерска, као што је одвајање и удаљавање муслиманских гробаља израз идејне дивергенције и анимозитета. Беч је узнастојао на сузбијању народносне и културне доминације Срба у Босни. У нашем народу се развијао отпор и у бројним националним часописима и листовима изношене су темељне истине о старој Босни, њеној цркви и споменицима. Али, исто тако, упорно су изношени ставови да стећци припадају богумилима. Пласирана је у јавни простор и теза о нарочитом босанском писму које, заправо, јесте ћирилички, нераздјељиви и у графијском погледу сасвим компактни систем писма. Моја бављења натписима старе Босне и Хума/Херцеговине проистекла су из потребе да проширим увид у ћириличко споменичко наслијеђе српског народа након дугогодишњег бављења ћириличким архивима на Јадрану. Све што постоји у повељама и писмима, може се видјети у натписима.

Горан Комар (Фото: Вечерње новости)

Указали сте и на оне из Београда који су, иако научници, похрваћивали Босну, ништа мање од хрватских активиста попут Јоза Црнице, који су у 19. веку кроатизовали Конавле – иако тамо није било православних, било је Срба, и то много. Ви сте уверили своје читаоце да су, ћириличким писмом и натписом да ту леже српске кости, многи покојници јасно ставили до знања о каквом простору је реч. Који су се наши научници огрешили о истински идентитет простора што сте их Ви изучавали?

Порука да под Крстом леже српске кости је јединствена. Помислите да је негдје припадник холандског народа написао да „овдје леже холандске кости“. Степен угрожавања народносног „Вјерују“ био је у 15. и касније у 19. вијеку толики да су Срби суочени са могућношћу затирања и потпуне асимилације. Тада се јавила насушна потреба за стварањем народног тестамента и народног завјета који је најпотпуније изражен дјелима колективног ктиторства и епитафима. Овакве поруке, као и димензије надгробних крстова у Гламочу, Дрвару и другим нашим подручјима, довела ме је до увјерења да су крупни споменици – стећци настали као израз идентитетског обрасца. Послијератна наука у Србији и Југославији уопште се опредјелила за заобилажење ове велике националне теме, а одређени истраживачи, махом кабинетски научници, понављали су тезе из доба Калајеве Босне.

Реците нам нешто облицима стећака и хришћанској симболици на њима, јер сте се и тим питањем подробно бавили.

О ликовним представама – симболима на стећцима највише је писала странкиња Маријан Венцел. И најтачније. Он је показала хришћански карактер стећка. Можда јој је, као странкињи, било лакше да јасно саопшти ове темељне и сасвим очигледне истине, јер је у мањој мјери могла страховати за посљедице које је истраживач друге половине 20. вијека могао трпјети од стране комунистичког режима. Узмите и примјер Чапљинца Марка Вега. Он је као дипломирани католички теолог 1936. начинио историографско дјело о хумској земљи у средњем вијеку и у њему написао што-шта подударно гледиштима једног од утемељитеља усташког покрета Крунослава Драгановића. Ипак, доста брзо, послије Другог свијетског рата, овај научник је суочен са материјалним споменицима Херцеговине почео стварати резултате које данас сваки асимилаторски – прозелитски пројекат који се изводи у традицијском српском простору мора да савлада и на неки начин смрви. Вегова дјела објављена почетком осамдесетих година 20. вијека су пуна истинитих и заокружених погледа на средњи вијек Босне. Симболика је претежно хришћанска и вуче поријекло из псалама, Јеванђеља и књиге Откривења Јовановог.

Радећи у Дубровачком архиву, објавили сте „Русково књигу“, са ћириличном преписком вођеном између Дубровника и српских владара. Низ битних чињеница се јасно виде: почев од тога да Дубровчани себе називају Латинима, а Србијанце и Босанце – Србима, преко називања босанског краља краљем Срба, до поштовања кнеза Лазара као мученика. Каква је, по Вашем мишљењу, динамика српско – дубровачких односа те епохе, али и касније?

Питање динамике тешко да се може проникнути и разложити, али се може рећи да је Дубровник исказивао поштовање за српске владаре и државу, као и обратно. Објавио сам низ писама црногорских митрополита Дубровачкој републици. Они су их, као први сусједи, заиста, сматрали Србима. У противном, тешко да би се, тражећи финансијска средства, одважили за такав корак, јер би се, вјероватно, плашили да ће изрећи нешто увриједљиво. Дубровник је вјековима био римокатолички, али је чувао народносно одређење и свијест. У своме високом прагматизму, Дубровник би потро и ту народносну свијест да знање о српском му карактеру, као и српском карактеру балканског простора, да она није постојала у читавом Средоземљу, код свих његових државних саставница и судионика од којих су најзначајније Турска империја и Млетачка република. Он њих је и зависио. Ствари су се мијењале тек током 19. вијека, када је римска курија извршила темељни заокрет у своме ставу према Србима: са курса и платформе унијаћења (како је зацртано још на Тридентинуму) ка курсу истребљења. Слом народносног осјећаја Дубровника стигао је са биолошким сломом великог дијела властеле која се у политичком погледу раздијелила још у почетку 13. вијека.

Личности 2019. године по избору Стања ствари

За крај, ако питање није превише натегнуто, може ли се рећи нешто о националној карактерологији људи који почивају под стећцима?

Снажне личности чија се снага огледа у темељности вјере која се перципира на елементарној богословској разини, али снажно и непоколебљиво, и ваљда подједнако, вјерности господару. Могуће да се тиме изражава вјерност држави. Даћу Вам један примјер натписа који сам ја рашчитао. Он се налази у предјелу Дабра у источној Херцеговини, а веже се за властелина Радича Пићевића који се 1429. године помиње као један од двојице заповједника Сандаљеве тврђаве Сокол у Конавлима. Ево његовог епитафа: „Овдје лежи Радич Пићевић. Бијах слуга у војеводе Сандаља прави, а такој јесам и када мрех“. Дакле, вјерност Богу и господару-држави. Много је, много, епитафа којим се јасно казује име Божије, којима се назначава Света Тројица.

Разговор водио: Владимир Димитријевић

Опрема: Стање ствари

(Печат, 14. 2. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Разговарања и казивања двају достојних, суштвујушчих припадника србског духовног племства – ходочашће у истину…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s