Јелена Ковачевић: Пред Твојим ликом

Лакну ми у души. / Овде Бог боље види, мислим. Неће зло у Божијој кући починити. / Немају се овде где заклонити. / Из сваког угла, са сваког зида, одозго Бог гледа

Јелена Ковачевић (Фото: Миљко Радановић)

Довели су нас пред Тебе, Боже.
Затворили у цркву. Лакну ми у души.
Овде Бог боље види, мислим. Неће зло у Божијој кући починити.
Немају се овде где заклонити.
Из сваког угла, са сваког зида, одозго Бог гледа.
Гледа он свуда, али човек који Бога не зна овде мора да га види, мислим.

Нека нас оставе овде, Боже,
нисмо ми у притвору, само овде има слободе.
Иза ових врата неман вреба, сатана је у ову земљу излегао децу.
Вриште и ударају на твоја врата, Боже, њихове канџе по њима гребу.
Хоће да уђу да нас од Тебе одведу.
Лакше ћу, Боже, положити жртву док у икону гледам.

Уђоше у цркву, не погледаше ко над њима стоји и
чија се реч за судњи дан спрема.
Нека поведу, ми ћемо опет Теби доћи,
ми смо спремни да дамо тела да нам се искупе греси.

Ван цркве везани жицом, двоје по двоје опет стојимо пред Твојим ликом,
у овом селу где нам раку копају мештани
римокатоличке вероисповести, а у истог Бога сви ми верујемо.
И док у раке падамо и хумку још живи покрећемо
и док гласове под њом пуштамо,
ми, Боже, у овој црној земљи Тебе гледамо.

Страдање Срба из Јајца у селу Подмилачје (Јајце)
септембар 1941. године

Након покоља Срба у Језеру у августу 1941. године од стране одреда усташа, познатих под називом Херцеговачке усташе или Херцеговци „да не би дошло  до сличних нежељених догађаја“ у самом Јајцу „од стране војске и власти подузета је једна превентивна мера“. Распоређени у три групе Срби су затворени у православну цркву, синагогу и банку.

У септембру одред Херцеговачких усташа вратио се у Јајце захтевајући „да им се сви затвореници предају“ више пута покушавајући да силом уђу у просторије у којима су се Срби налазили. „Једне ноћи око 11 сати око 100 усташа свладава стражу, изводи из цркве и темпла неиспаване и изгладњеле старце, жене и дјецу, веже их жицом двоје и двоје, трпа у камион и возе у правцу католичког села Подмилачја на удаљеност од 4 км… Док 97 чува стражу, тројица почињу немилосрдно да кољу. Пресјецају крвнички вратове из којих шиба крв… Чује се кроз ноћ само избезумљени глас крвника у људској сподоби: „Кољи, ударај за врат ножем, више се копрца“ – Већ свиће, а клање још траје. Три су крвника, а сто и осамдесет пет мученика. Све мање крикова, док није умукнуо и послиједњи. Упрскани невином крвљу траже од сељака католика, да копају раке. Бацају се полуживи људи у раке. Хумак на овом невиђеном гробљу још се креће од живих тјелеса, а из земље чује се још по који глас пола живог очајника,“ сведочили су сељаци који су присуствовали клању и копали раке.

Извјештај Заповједништва Војне крајине од 1. октобра 1941. доглавнику- војсковођи о извршеном покољу православног живља у Јајцу и околини, Злочини на југословенским просторима у Првом и Другом светском рату (Злочини Независне Државе Хрватске 1941-1945), зборник докумената, том I, Београд 1993, 767–772.



Categories: Аз и буки

Tags: , , ,

3 replies

  1. ИСПОВИЈЕСТ ЈЕДНОГ УСТАШЕ

    Усташа ја сам!
    Име: Кобац Јуре.
    Рођен у нашем пријестолном граду.
    Вјерни сам чувар хрватске културе,
    И земље, да је Власи не украду.

    Јунак из славног похода у Глини,
    Гдје моја рука закла дјеце триста,
    Пет пута рањен на крвавој Дрини,
    Херој сам Крижа и Храстовог Листа!

    Памтим још логор Јасеновац,
    Људе И жене ту сам тупим ножем драо;
    Сипао соли под кожу да луде,
    Сваком за јаук нож сам уврат дао!

    Још свако мјесто,бездан,понор, јама,
    У свијести гори и сјећа ме живо
    Безброја Срба,које моја кама
    Цјелива врхом…У крви сам плив’о…!

    Сјекао уши,носеве,
    Дјевојке силов’о и још забад’о игле
    Плетеће свакој у бијеле дојке;
    Тјер’о да љубе усијане цигле!

    Сваку сам знао и пробао муку:
    Распињ’о,живе палио у кући,
    Чупао нокте из ногу и руку,
    У шкољке ушне сип’о зејтин врући!

    Пио крв људску као жедан воду,
    Доконе часе у мучењу сладих,
    Замахом једним на оштроме боду,
    Дијете мајци из утробе вадих!

    Очију ђердан и језика ниску,
    У лијепи Загреб донио о врату,
    Не видјех сузу,н’јесам чуо вриску
    Пука, већ гордост у сваком Хрвату!

    Клао сам, славно! Силовао – ако!
    Палио Цркве огњем вјере праве,
    Ја данас живим безбрижно и лако…

    Али… у часу када ми се јаве Мртви…
    кад жртва ту преда ме крочи,
    И пружи крвљу обојене руке,
    Тражећи давно ископане очи,
    Ја свијест губим и тонем у муке!

    У страшно болне,раздируће муке…

    Лазар Бркић

    Из књиге Lazar Brkić – Pesme (1961). RAVNA GORA PUBLISHING HOUSE,Inc. NEW YORK,N.Y.

    Да ли негде има ова књига у ПДФ-у?

    12
  2. Мој пријатељ, који је протеран из хрвацке државе, ми је једном приликом рекао:

    „Када смо одлазили, скоро све смо оставили, само смо најважније ствари понели са собом.
    Говеда смо оставили везана у шталама, свиње смо пустили, и оне су свуда по селу лутале и јеле лешеве.
    Када су дошли хрвати, марву су поватали а затим је и појели.
    Појели су и свиње које су јеле лешеве Срба, које су убили.“

    Страшно, страшно.

    13
  3. Свети Бесмртни Мали

    Ходам по Моштима!
    Место у земљу, небу подижем очи
    Сунце се зари у лице
    И очи видеше крила
    Од лепета мислит не могу
    Јер ори васкрслу песму
    Паклена јама жива

    Анђео озго ме гледа
    Око му страхом пламти
    Поглед ми устукну јами
    Гле распети Господ сами
    Лице му раздире мука
    Ране га кидају љуте
    И неће небу код Оца
    Док не пређу сви ови Мали
    Животи им беху злочин
    Јер носише име Сина
    Богомајка их звезданим плаштом
    У царство код Оца збира
    На плашту звезданом њеном
    Стигоше Оцу Мали
    Од тад нас љубављу жари
    Свети Бесмртни Мали

    12

Оставите коментар