Стара Дубровачка књижевност, на основу језика на коме је написана може истовремено да буде и српска и хрватска, закључују у Министарству културе и информисања
Фото: Филмске новости
Министарство културе и информисања саопштило је данас да одредба Закона о културном наслеђу, по којој издања дубровачке књижевности припадају и српској и хрватској култури, закључно са 1867. годином, не значи да Србија спори да је стара дубровачка књижевност део и културног наслеђа Хрвата.
Министарство културе и информисања то истиче у реаговању на оцене Института за хрватски језик и језикословље (ИХЈЈ) који је у понедељак осудио законска решења којима се наводно „присваја дубровачка књижевност“.
Хрватски европосланик Карло Реслер позвао је јуче Европску комисију да реагује на нови Закон о културном наслеђу Србије тврдећи да Србија „присваја хрватску културну баштину“, односно дубровачку књижевност, тиме што се у закону наводи да она подједнако „припада српској и хрватској култури“.
Из Министарства за Танјуг тим поводом поручују да одредба о старој и реткој библиотечкој грађи која је наведена у члану 23. Закона о културном наслеђу да издања дубровачке књижевности припадају и српској и хрватској култури, закључно са 1867. годином представља дефиницију која је установљена Законом о старој и реткој библиотечкој грађи из 2011. године.
Министарство културе истиче да је овакав став потврда научно-методолошке доследности, коју је српска филолошка школа установила пре сто педесет година, а која траје и данас.
„У Српској академији наука и уметности, Београдском универзитету, Матици српској и другим научним институцијама је утврђено да је стара Дубровачка књижевност јединствена појава код јужних Словена која има своје особености и представља велико заједничко добро. На основу језика на коме је написана може истовремено да буде и српска и хрватска. То је помирљив приступ који у дубровачкој књижевности тражи оно што је заједничко“, пише у допису министарства достављеном Танјугу.
Из Министарства културе и информисања подсећају да су исто становиште заступали и познати Дубровчани од Матије Бана и Валтазара Богишића у 19. веку до Милана Решетара и Петра Колендића у 20. веку, а сви су били чланови Српске академије наука и уметности.
„Сматрамо да се управо на примеру двојног наслеђа, заједничке језичке прошлости и односа према књижевној баштини, најбоље препознају европске вредности и перспективе добросуседских односа“, закључују у Министарству културе и информисања.
Опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Не, не, другови пролетери и брозови политички комесари – ви сте, јади ојађени, део и наслеђе НДХ, Дубровачка писменост, пунокрвно Србска , којој сте постојано крв пуштали не би ли је разводнили, нема ништа са Вама, сем да вас са презиром и сажаљем сагледава као чисто зло, без праштања и заборава… Да се послужим вашим мртвим, бестидно лажљивим словима у које уметох и живу, истиниту реч – Ви и усташе сте осебујна појава код “ јужних словена “ и имате своје карактеристичне ђавоиманости и представљате велико, заједничко ЗЛО…
Дубровачка књижевност обухвата књижевност створену на тлу Дубровачке републике и она представља највише домете књижевности хуманизма и ренесансе међу Јужним Словенима. Стварана је на локалном дубровачком књижевном језику који је у основи штокавско источнохерцеговачки дијалекат (и)јекавског изговора са чакавизмима и икавизмима (којих није било у свакодневном говору) преузетим из суседних далматинских говора и романским позајмљеницама из далматског (којим се користио романски део становништва) и италијанског (тосканског) језика.
Дубровчани су свој говор називали српским (lingua serviana), дубровачким, нашким, словинским, илирским, а у неколико случајева хрватским.У писању су коришћени глагољица и ћирилица, а од XV века и латиница која је касније у потпуности потиснула прва два писма.
Познати Дубровчани и чланови САНУ, Матија Бан и Валтазар Богишић у 19. веку као и Милан Решетар и Петар Колендић у 20. веку, сматрали су да је стара Дубровачка књижевност јединствена појава код јужних Словена која има своје особености и представља велико заједничко добро.
@Деда Ђоле
“Познати Дубровчани и чланови САНУ, Матија Бан и Валтазар Богишић у
19. веку као и Милан Решетар и Петар Колендић у 20. веку, сматрали су
да је стара Дубровачка књижевност јединствена појава код јужних Словена
која има своје особености и представља велико заједничко добро.“
Колики је удео Хрвата у том “великом зејденичком добру“, пошто скоро
видесмо и чусмо како се Хрвати жале, да “Србиja нема европску културу и
наслеђе, зато присваја хрватску“???
Ко овде кога поткрада?
Познати дубровачки књижевници Мавро Ветрановић, Никола Наљешковић, Марин Држић, Динко Рањина, Динко Златарић, Андрија Чубрановић, Иван Гундулић, Џивo Бунић, Џон Палмотић, Игњат Ђурђевић, Саво Бобаљевић, Џоре Држић, Иво Војновић, Дум Иван Стојановић, Мавро Орбин, Шишко Менчетић, Илија Цријевић, Вице Пуцић, Паскоје Примовић . . . писали су латиницом.
Цео њихов опус, сва њихова дела, писана су и штампана латиницом.
Сви су били католици.
Питања : шта ћемо са онима који тврде :
– Да је само ћирилица српско писмо
– Да католици нису Срби
У то време многи од наведених имена су били Срби католици.
Говор мржње, који повремено шире неки коментатори на СС, присутан је у Хрватској. Недавно је тај говор излетео из уста Станиславе Славице Стојан – чланице главног одбора Матице хрватске. Укратко, она је оптужила Србе да својатају дубровачку књижевност . . . и рекла : Срби су као бубе . . .
Али . . . појавио се човек ! (Человек – это звучит гордо!)
Др Озрен Жунец, редовни професор и члан оделења за филозофију Матице хрватске, одрекао се чланства јер Матица није нашла речи да осуди изјаву Славице Стојан :
https://www.portalnovosti.com/odricem-se-clanstva-jer-matica-nije-nasla-rijeci-da-osudi-izjavu-slavice-stojan