О књизи “Буњевци одабрани текстови из мађарске стручне литературе о историји, насељавању и етнологији Буњеваца од прве половине 19. века до 1918”

Фото: http://www.muzejvojvodine.org.rs

Популарно штиво или стручна литература?

Прошли месец медији су извештавали о промоцијама једне књиге, која је недавно угледала светлост дана. Промоције су одржане у Суботици, Новом Саду, па чак и Баји (Мађарска). На њима су говорили не само приређивачи, него и представници Међуопштинског завода за заштиту споменика Суботица, Универзитета Нови Сад, Музеја Војводине, Балканолошког института САНУ и други. Реч је о књизи помало анахроног наслова Буњевци одабрани текстови из мађарске стручне литературе о историји, насељавању и етнологији Буњеваца од прве половине 19. века до 1918. Издавач књиге је мањинска установа Центар за културу Буњеваца (Суботица), а суиздавач Матица српска (Нови Сад), централна библиотека за АП Војводину.

Ова књига је по својој намени популарног карактера, иако има неке карактеристике, које нису својствене популарној књизи. Обично овакве дугачке и незграпне наслове носе збирке извора, или једноставно речено публикације, које су у првом реду намењене стручњацима. Наслови данашњих популарних књига су неупоредиво краћи, јер тако налаже укус савремене широке читалачке публике. Књиге с презамршеним и престручним насловима теже проналазе пут до својих читалаца за разлику од оних с кратким, једноставним и језгровитим насловима. Међутим, за збирку извора ова књига не испуњава критеријуме: недостаје јој критички апарат. Овде се могу истина видети преводиочеве напомене, али оне су испод нивоа релевантности. Преводилац наиме објашњава да се определио за записивање буњевачких презимена по мађарској ортографији (–ич уместо –ић). Тако је, на правди Бога, Иван Антуновић – Јанош Антунович, Ђуро Марковић – Ђерђ Маркович, Лука Сучић – Лукач Сучич итд. То је ствар избора, мада, руку на срце, не најсрећнијег. Посебну групу преводиочевих напомена чине преводи (или боље рећи покушај превода) извода из латинских докумената. О њима се може написати студија под насловом „немушти језик“. Није без значаја да је књига штампана на скупом, дебелом папиру. То јој даје већу тежину, него што има књига истих димензија (16 x 24цм; 252 стр.) штапана на обичном папиру. Садржи слике у боји и факсимиле радова објављених у мађарској научној литератури. Међутим, у овом подужем приказу ова књига ће бити разматрана искључиво само као популарно штиво, које има за циљ да пружи оквирну слику о прошлости Буњеваца.

Садржај

Књига садржи преводе текстова из старих мађарских часописа, енциклопедија и зборника из 19. и с почетка 20. века: Az Athenaeum kézi lexikona, A Pallas Nagy Lexikona, Tudománytár, Révai Nagy Lexikona, Regélő Pesti Divatlap, Hazánk s a Külföld, Ethnografia, Bács-Bodrogh vármegye egyetemes monográfiája, A Bács-Bodrogh Megyei Történelmi Társulat Évkönyve i Bács-Bodrog vármegye I. Писци тих текстова су: Ђорђе Поповић, Ђуро Беркић, Ђено Сарић, аутор под иницијалима Л. А, Иштван Ивањи, Иштван Франкл, Иван Еветовић, Ђула Дудаш и Балинт Белошић. Књига садржи и изворне текстове, али они су супротно пракси (двојезични паралелни текстови) дати у другом делу књиге, у виду факсимила. По свему судећи, додавање изворног текста је требало да пружи књизи димензију двојезичности. Међутим, факсимили су неретко нечитки и оштећени до нивоа неупотребљивости.

Садржај

Књига садржи преводе текстова из старих мађарских часописа, енциклопедија и зборника из 19. и с почетка 20. века: Az Athenaeum kézi lexikona, A Pallas Nagy Lexikona, Tudománytár, Révai Nagy Lexikona, Regélő Pesti Divatlap, Hazánk s a Külföld, Ethnografia, Bács-Bodrogh vármegye egyetemes monográfiája, A Bács-Bodrogh Megyei Történelmi Társulat Évkönyve i Bács-Bodrog vármegye I. Писци тих текстова су: Ђорђе Поповић, Ђуро Беркић, Ђено Сарић, аутор под иницијалима Л. А, Иштван Ивањи, Иштван Франкл, Иван Еветовић, Ђула Дудаш и Балинт Белошић. Књига садржи и изворне текстове, али они су супротно пракси (двојезични паралелни текстови) дати у другом делу књиге, у виду факсимила. По свему судећи, додавање изворног текста је требало да пружи књизи димензију двојезичности. Међутим, факсимили су неретко нечитки и оштећени до нивоа неупотребљивости.

У низу текстова, историчарима нарочито привлачи пажњу текст о буњевачком племству. Његов аутор, Иштван Ивањи, познато је историографско име. Оставио је иза себе неколико књига, од којих је свакако највреднија двотомна Историја слободног краљевског града Суботице (Szabadka szabad király város történéte) 1886-1892. и на стотине чланака расутих по разним листовима и часописима. У овом тексту Ивањи даје основне податке о појединим буњевачким племенитим породицама: Антуновић, Буквић, Ђелмиш, Клаић, Копуновић, Лучић, Манић, Марковић, Милашин, Мукић, Парчетић, Пиуковић, Рудић, Сарић, Сучић, Видаковић, Војнић, Вујевић и Вуковић. У Ивањијево време готово све ове породице, ако у међувремену нису изумрле, поистовећивале су се са мађарском нацијом. Стога је упитно колико су оне биле буњевачке. То питање је утолико пре на месту, јер су се у 19. веку племениташи не само јасно ограђивали од идеје родољубивих Буњеваца, него је и гушили опресивним мерама. Нису знали или нису хтели да знају за другачије међуљудске односе од оних које су прописивали угарски средњовековни закони. У складу с феудалним схватањем, у својим сународницима нису видели браћу и сестре, него слуге и слушкиње. Чак и након либерализације прилика, они им нису значили ништа више од извора прихода и гласова. Наравно, било је међу племениташима и примера склонијих националним схватањима. Најпознатији и најзначајнији је без икакве сумње Иван Антуновић, калочки каноник племенитих корена, којега су због заслуга на пољу народног просвећивања звали „буњевачки Штросмајер“ или „буњевачки Доситеј“. Велика већина племениташа остала је само у лошем сећању ширих буњевачких маса као одрођеници и тлачитељи.

Невен – прави глас Буњеваца

Права слика буњевачког племства је суштински другачија од оне коју читалац може стећи читајући Ивањијев текст. Ради илустрације, нека послужи писање суботичког Невена. Овај лист је био орган здравих буњевачких снага и одражавао је мишљење ширих буњевачких маса. Као такав, његови судови о појединим буњевачким породицама и појединцима су меродавнији од мишљења И. Ивањија, једног у низу мађарских просветних радника, који су се налазили у служби асимилације. Ивањи је наиме у праве Буњевце уврстио оне Буњевце, који су, као и он, били у служби асимилације. И Ивањи је, као и бројни други научници постнагодбене епохе, био става да народности (немађарски народи) добро служе држави не онда када траже своја мањинска права, него када јој жртвују саставнице свог идентитета (оно што их разликује од Мађара). Невен је покренуо каћмарски учитељ Мијо Мандић у сарадњи са родољубивим буњевачким свештеницима 1884. године. Материјално га је подупирао калачки каноник Иван Антуновић, који је и раније био Мандићев ментор и патрон. Основан на здравим темељима, Невен је излазио све до лета 1914. када је угашен услед мобилизације његових сарадника у аустроугарску војску.

Извор: Википедија

Програмски гледано, Невен је био оријентисан према широким буњевачким масама. Саосећао се са њиховим невољама и бранио њихове легитимне интересе. Као свој вредносни систем истакао је хришћанске вредности, основна људска права, родољубље (љубав према роду) и домољубље (оданост и приврженост Угарској). Однарођеним буњевачким породицама пребацивао је недостатак морала, родољубља и генерално сваке емпатије према ширим буњевачким слојевима, којима су дуговали моћ и богатство у Бачкој жупанији. Списак тих породица је дугачак, а у њему се издвајају Латиновићи и Војнићи.

Латиновићи

Упадљиво је да Ивањи из списка буњевачких породица изоставио Латиновиће, који су можда најрепрезентативнији представници своје врсте. Имали су имали поседе у Боршоду и Каћмару, селима 30 км од Сомбора. Племство су стекли још 1719. године. Њихов најпознатији потомак је свакако мађарски глумац светског гласа Золтан Латиновић (1931-1976). Међутим, њихова прошлост је далеко од живота какав се приказује на филмском платну. Баш напротив, препуна је перверзија, мрља и нечувености. Неке је у својој аутобиографији забележио Едо Маргалић, професор хрватског језика на Будимпештанском универзитету, а неке су чланкописци суботичког Невена.

Дела Мирослава Крлеже

У осврту на Латиновиће, чланкописац Невена укратко бележи:

„A slavni Latinovići, ti gospodari naši?! e, oni su – s malo iznimkom – od pamtivika s bunjevcima loše postupali.” (Neven од 1. јуна 1890)

Војнићи од Бајше

Ништа бољи од боршодско-каћмарских Латиновића нису били суботички Војнићи. Њихови преци су такође припадали најугледнијим мужевима, које су аустријске војне власти затекле у Бачкој током протеривања Турака. Као милитари (крајишници) служили су аустријски двор од 1686. до 1743, када је суботичка војна милиција распуштена, а суботички војни шанац укинут. Учествовали су у Великом бечком рату (1683-1699), гушењу буне Ференца Ракоција (1703-1711), аустријско-турским ратовима 1716-1718 и 1737-1739, рату за аустријско наслеђе. Војна служба их је одвела на разна бојишта: од Тамишког Баната на истоку до Славоније и Босанске Крајине на западу, од Зворника на југу до Баварске и Словачке на северу. За дугогодишњу војну службу и ратне заслуге царица Марија Терезија их је 1742. наградила племством.

Војнићи су школски пример бачких племениташа. Колико су се мучили у 17. и 18. веку да изграде свој друштвени статус, толико су у 19. веку уживали у њему. Заслужни су за уздизање Суботице како у статус привилегованог коморског трговишта 1743, тако у статус слободног краљевског града 1779. Као и друге угледне бачке куће владале су се према обичајима тадашњег угарског племства. Ради већег престижа, прихватили су мађарске вредности, а заборавили буњевачке. Почетак мађарске револуције 1848-1849. дочекали су с одушевљењем. Први Суботичанин који се придружио мађарским домобранима долазио је управо из ове породице: Геза Војнић Хајдук од Бајше (1830-1886).

Обест Војнића

Суботички лист Невен је у лето 1913. донео серију чланака, где напада Војниће због рада против интереса буњевачких маса. Скупа узев, ови чланци чине један дугачак тефтер греха, које су припадници ове племените породице починили према Буњевцима, којима су пореклом припадали и којима су дуговали своје високе политичке позиције. Критиковани су поименице председник школске столице Мате Војнић (1845-1930), саборски посланик Александар Војнић (1865-1948) и Стипан Војнић (1856-1921).

Основне податке о овим особама је дао Мирко Грлица у књизи Војнићи од Бајше  – племићка прича (2003), недавно преминули кустос Градског музеја Суботица. Међутим, чак ни он, који је практично се читавог свог радног века бавио друштвеном историјом Суботице у 19. веку није уочио неке мрље у историји породице Војнић од Бајше.

Мате и Стипан Војнић

Мате Војнић је као председник школске столице спречио да питање употребе матерњег језика Буњеваца дође на дневни ред:

„Naoružan svim silama zvanične vlasti odgadjo je raspravu pitanja, mučio je, plašio je, nagovaro je, razvijavo je Bunjevce iz škulske stolice i pošlo mu za rukom razštrkat manjinu Bunjevaca pri glasanju i sotim su se izgovarali prid vladom, da ni Bunjevcima ne triba njev jezik u škulama.“ (Neven од 28. јуна 1913)

Бачки жупан барон Стипан Војнић се такође противио народној вољи. Ускратио је подршку Паји Кујунџићу, када се овај по други пут надметао око жупе св. Терезије 1911. Уместо њега, подржао је свог рођака Дезидера Војнића, који је и изабран за жупника св. Терезије, али тесном већином гласова. Кујунџић је добио 105, а он 125 гласа. Међутим, и годинама пре тога, Стипан Војнић је показивао немар и непоштовање према свом бирачком телу, Буњевцима и Шокцима:

„Dr. Vojnić Stipan (…) potiče iz stare i junačke bunjevačke familije, ali je i on pod utiskom današnjega krivoga tumačenja domoljublja, odtudjio se Bunjevštini.“ (Nevenод 1. фебруар 1899)

Његову оставку на место великог жупана Бачке Невен саракстично коментарише:

„Gospodin barun je učen i čestit čovik, ali stanovnici Bačke brzo i lako zaboravit će njegovo gospodstvo.“ (Neven од 1. октобра 1901)

Александар Војнић

Александар Војнић је ускратио подршку буњевачком родољобу Паји Кујунџићу, када се овај надметао око жупе св. Терезије у Суботици крајем 1900: „Kada je iza smrti pok. Maće Mamužića za sv. Tereziju jedini kandidat bio Pajo Kulundžić zagovornik bunj. jezika, bileč Vojnić Šandor je na Paliću u njegovoj villi sastavljao stranku proti Kulundžiću, dan-noć rovao da osujeti želju Bunjevaca“ (Neven од 19. јула 1913). Након ове издаје, Буњевци су ипак дали још једну шансу Александру Војнићу да осветла свој образ и испуни њихова очекивања. Подржали су га на изборима 1910. Упркос томе, он се није удостојио да у угарском сабору прозбори ниједну реч у заштиту њихових интереса. О томе Невенов чланкописац пише с дубоким огорчењем:

„Da Šandoru Bileču nije bilo toliko do Paje Kulundžića, koliko do jezika, vidi se otud što za cilog njegovog poslaničkog vrimena – ama ništa nije ni pokušao za jezik birača svojih (…) Kao što smo predvidili nakon tri godine ispostavilo se je, da ne samo da nije ispunio obećanja njegova, nego je suprot naših interesa radio.“ (Neven од 19. јула 1913)

Александар Војнић

У моралном погледу, Александар Војнић није много заостајао за Латиновићима. Хвалио се двобојима, иако су они били најстроже забрањени у Угарској. Као да то није само по себи велики грех, још је тражио од католичких друштава да га приме за члана, иако су црквена правила јасно забрањивала католицима двобоје под казном екскомуникације:

„Daklem katolik čovik ako se duelira, ili kod dvoboja asistira potpada pod excomunikaciu.“ (Neven 30. августа 1913)

Закључак

Када се све сабере и одузме, долази се до закључка да су Војнићи, Латиновићи и друге буњевачке племените породице по изопачености далеко надмашивале Крлежине Глембајеве. Штавише, доказано је да је Крлежи инспирацију за име његовог иконичног јунака Филипа Латиновића дала надробна плоча у цркви Успења Пресвете Богородице у Унутрашњем граду у Пешти, која припада једном изданку племените породице Латиновић. Латиновићи су до Првог светског рата због нерационалног начина живота спали на просјачки штап, а горе споменуте Војниће, Мату, Стипана и Александра су промене политичких околности, прикључење Војводине Србији, приморале да свој раскалашни и безбрижан живот наставе изван Суботице, у умањеној Мађарској.

Прочитајте још

• Владимир Нимчевић: Буњевци – правни или историографски случај?
• Никола Жутић: Кроатизација Бачке и Срема
• Владимир Нимчевић: О буњевачкој историји и историографији

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Аустро-Угарска, Буњевци, Владимир Нимчевић, карусел