Владимир Нимчевић: О буњевачкој историји и историографији

У сенци мађарске историографије, родољубиво буњевачко свештенство изнедрило је током 1870-1900. клицу онога што се може назвати буњевачком историографијом, или прецизније – историјском самоперцепцијом

Издање ‘Буњевачких новина’ од 4. марта 1927. године; на насловној страни је извештај о говору народног посланика Марка Јурића (Фото: Блог СуИсторија)

Историографија и етнографија

Историја Буњеваца одавно буди интересовање како стручњака, тако и шире публике. Разлог томе лежи у стању њене проучености. Наиме, упркос свим досадашњим напорима, она није довољно расветљена. Штавише, њени оквири још увек нису дефинисани. Простим речима речено, у науци и јавном дискурсу има много спорења око тога шта је то у историји типично буњевачко, а шта не. У време, када су друштвене науке (историја, етнографија итд.) биле тек у повоју, Буњевци су били разматрани углавном у склопу ширих историјских целина. То су биле следеће историјске теме: мисионарски рад фрањеваца провинције Босне Сребрене у Бачкој, рестаурација Калачко-бачке надбискупије, слободни краљевски градови Суботице и Сомбора итд. итд. Оквири историјских тема били су условљени природом извора. Расположиви документи аустроугарске провенијенције тичу се у највећој мери правних и економских питања. У питање идентитета, које ширу јавност највише занима, они улазе само изнимно.

Фото: Град Суботица

У односу на историју, етнографија је пружала истраживачима већу слободу у одабиру теме и с тим у вези више могућности и материјала у њеној реализацији. Разлог је опет условљен природом материјала. Народни обичаји сами по себи представљају богат и приступачан извор информација, јер као делови живог организма спадају у домен чулно опипљивог. С друге стране, давно прохујали историјски догађаји сами по себи не говоре ништа. Они су јасни, „опипљиви“ па и значајни само онолико колико то дозвољавају често пута оскудни, непотпуни, непоуздани, неприступачни и разбацани историјски извори. Због ондашњих политичких прилика, резултати историјско-етнографских истраживања су углавном објављени на мађарском језику, који је данас слабије познат ширим круговима Срба, него раније.

Буњевачка историографија и историјска самоперцепција

У сенци мађарске историографије, родољубиво буњевачко свештенство (Иван Антуновић, Иван Еветовић, Лајче Будановића и др.) изнедрило је током 1870-1900. клицу онога што се може назвати буњевачком историографијом, или можда прецизније – историјском самоперцепцијом (the historical self-perception of a given community). Буњевачка историографија, истина, приања уз научне резултате, као биљка уз какав ослонац, али има наглашеније идентитетске компоненте, него историографске. Уосталом, она је и настала у првом реду као природна потребна сваке заједнице да дефинише саму себе не само у актуелном тренутку, него и у прошлости. У практичном смислу, она је служила томе да додатно образложи захтеве ширих буњевачких слојева: као нпр. захтева за увођење наставе на матерњем језику у основне школе у Суботици.

Мировна мисија у Версају; свештеник Блашко Рајић у другом реду (Фото: Вечерње новости)

До краја Првог светског рата и првих неколико послератних година главни буњевачки идеолози и творци историјске самоперцепције били су њихови родољубиви свештеници: Иван Антуновић, Пајо Кујунџић, Блашко Рајић, Лајчо Будановић, Иван Еветовић итд. У условима недовољне организационе и кадровске изграђености, огромног притисака државног апарата и слабог одзива световне интелигенције, једино су они имали вољу и услове за јавни рад, које је укључивало и бављење комплексним питањима идентитета. Због тога су дуго времена важили као неформални народни представници. И мађарске и српске власти, када су хтеле да утичу на бирачку вољу  широких буњевачких маса, онда су најпре то радиле преко њих, јер су они као високо уважавана свештена лица имали могућности за то.

Политички расцеп

У Краљевини СХС однос између власти и буњевачких свештеника бележио је успоне и падове. Године 1918. одликује га сарадња, али већ 1920. антагонизам. Проглас о оснивању Буњевачко-шокачке странке са аутономистичким програмом почетком октобра 1920. протумачен је у круговима Народне радикалне странке као коначно „не“ Блашка Рајића и његових следбеника на политичку сарадњу понуђену још приликом посете радикалског агитатора Миленка Веснића (касније председника владе) буњевачком великом прелу у Суботици почетком 1920. Међутим, политички вешти и искусни радикали брзо су пронашли алтернативу у лику буњевачких предузетника, који су у почетку формирали посебну Земљодeлску странку а врло брзо и формално ступили у редове Народне радикалне странке у Суботици.

Анте Трумбић, Никола Пашић, Миленко Веснић и др Золгер на Мировној конференцији у Паризу 1919. (Фото: Конгресна библиотека САД)

Буњевци окупљени око владајуће странке представљали су сушту супротност Буњевцима окупљеним око опозиционе Буњевачко-шокачке странке Блашка Рајића. Они су били по свим критеријумима послушан партијски апарат и бирачко тело. Док се Рајић са својим посланичким друговима (Иван Еветовић, Стипан Војнић Тунић и Врања Сударевић) сврстао у редове опозиције (Југословенски клуб) и готово по сваком унутрашњем питању разилазио са владом, Буњевци радикали су је беспоговорно и безрезервно следили директиве своје страначке матрице. Помоћу њих НРС се одржала на власти у Суботици све до шестојануарске диктатуре 1929. Када је 1935. обновљен парламентаризам, око режимске Југословенске радикалне заједнице окупили су се, истина, разни елементи, међу којима је било и бивших ХСС-оваца (браћа Мирко и Иван Ивковић-Ивандекић, Матија Ишпановић итд.), али су на крају, пред децембарске изборе 1938, ипак превагу однели бивши буњевачки радикалски прваци (Марко Јурић, Антун Видаковић Божан итд.), који су у очима носиоца власти Милана Стојадновићева били поузданији политички сарадници и конкуренти растућој снази ХСС-а.

Два буњевачка идентитета

Политичке разлике између Рајићевих Буњеваца и прорежимских Буњеваца одразиле су се и на пољу културе и идентитета. Код првих је хрватска национална идеја узела маха, а код других је опстало старо схватање наслеђено из времена Аустроугарске да је опортуна политика једина смислена политика. Истина, у Рајићевим редовима није владало потпуно сагласје. Несугласице између клерикалног (Рајић) и либералног крила (Мирко Ивковић Ивандекић) око избирања кандидата, коалиционог партнера и циљних група пред фебруарске изборе 1925. довеле су на крају до расцепа странке. Клерикалци су се издвојили у посебну Војвођанску пучку странку, а Буњевачко-шокачка странка је наставила да постоји као странка њеног некадашњег либералног крила све до 1926, када се у споразуму са Стјепаном Радићем претопила у Хрватску сељачку странку. Међутим, несугласице између Рајића и либерала су биле искључиво политичке природе, док су њихова национална начела била идентична. И једни и други су разним манифестацијама (као нпр. прослава 1000-годишњице Хрватског краљевства у Суботици) јасно показивали своју хрватску националну опредељеност. Завађане стране су изгладиле своје несугласице 1930. Крај поделама је симболично означен, када је Блашко Рајић осветио просторије Хрватског дома у Суботици.

Фото: Блог СуИсторија

И код прорежимских Буњеваца је било несугласица и подела, а узрок им је, опет, био подела власти и посланичких мандата. На културном пољу нису постигнути већи резултати. Буњевачка просветна матица, основана 1925, добила је од града Суботице све услове за културни рад. Међутим, после почетних успеха, који падају у заслугу чувеној буњевачкој књижевници Мари Ђорђевић Малагурски, супрузи градоначелника Драгослава Ђорђевића, установа је прерасла у поприште сукоба двеју струја Народне радикалне странке: Јурића и Ђорђевића. Приликом избора управе крајем 1926. превагу је однела Јурићева струја. У знак протеста, Ђорђевићева супруга иступа из рада друштва. Тиме Буњевачка просветна матица губи свог највреднијег члана, заправо јединог члана, који се бавио културно-просветним радом.  Наредна, 1927. година прошла је у знаку потпуне победе Јурићеве струје над Ђорђевићевим присталицама. Премештен на другу, вишу дужност, Ђорђевић одлази из Суботице, а са њим и његова супруга. У служби културног радника реактивирана је 1940, када су присталице ХСС-а у Суботици покренули питање припадности северозападне Бачке. Тада је држала предавања за Радио Београд. Буњевачка просветна матица је услед лошег вођства финансијски пропала. На крају је управа ради измирења дугова продала 1933. Матичину зграду суботичком бискупу Лајчи Будановићу.

Поново конфронтације

Откупљену зграду бивше Буњевачке просветне матице бискуп је ставио на располагање хрватски оријентисаним Буњевцима, који су је претворили у своју кровну институцију – Суботичку матицу. За кратко време њихов утицај на политичке прилике у Суботици је постао видљив. На мајским изборима 1935. је победио кандидат на листи Влатка Мачека – Јосип Ђидо Вуковић. Године 1936. Суботичка матица је приредила 250-годишњицу доласка Буњеваца у Бачку, која је привукла пажњу широм земље. У сенци успеха Буњеваца-Хрвата, прорежимски Буњевци се реорганизују и оснивају 1937. Буњевачку читаоницу, која је била смештена у приватној кући. Она је требало да у свему парира хрватским друштвима. Међутим, за то су јој недостајали ентузијазам, идеје и млађи кадрови.

Повратак Марка Јурића у политички живот 1938. донео је промене у односу политичких снага у Суботици. Јурић је осигурао подршку председника владе Милана Стојадиновића, која му је трасирала пут до власти. Одлуком управе Дунавске бановине са положаја председника општине (градоначелника) смењен је Иван Ивандекић, а на његово место постављен Јурић. То је био знак да је струја браће Ивандекић у ЈРЗ изгубила поверење и да је дисквалификована из предизборне борбе. Са позиција власти Јурић улази у предизборну кампању. На децембарским изборима 1938. односи превагу над својим противкандидатом Ђидом Вуковићем. Супротно очекивањима, то није значио пораз ХСС-а. Напротив, развија се жива акција за прикључење Бачке и Барање Бановини Хрватској, која не јењава ни након споразума Цветковић-Мачек 1939.

Бановина Хрватска (Карта: Википедија)

Као одговор на активности ХСС-а, покрећу се „Буњевачке новине“, које субвенционише министарство саобраћаја. Требало је да попуне празнину, која је настала гашењем прорежимског недељника „Невен“. Номинални уредник новина је лекар Иван Пољаковић, али их заправо уређује и испуњује учитељица Ката Прћић. У новинама сарађују још Мишко Прћић, Мијо Мандић, Мартин Матић и други буњевачки прваци старијих генерација. Од млађих сарадника познат је једино Алба Кунтић. У атмосфери конфронтације Буњевци дочекују окупацију Суботице 1941.

Окупација и ослобођење

Као вид освете и застрашивања мађарске власти интернирају Блашка Рајића, Лајчу Будановића и остале виђеније Буњевце који су учествовали у прикључењу Војводине Србији. Прорежимских Буњеваца поздрављају мађарске власти и стављају им се на располагање. У Суботици их предводи Марко Јурић, а у Сомбору Стипан Столишић, председник Буњевачког кола. Столишић за награду чак бива постављен за заменика сомборског градоначелника. Прваци Буњеваца-Хрвата се делом склањају у НДХ, а делом остају у Суботици и Сомбору. Мађарске власти им прете да ће их заменити са Мађарима из НДХ.

Улазак мађарских војника у Суботицу

Захваљујући интервенцији НДХ и Ватикана, притисци мађарских власти на Буњевце попуштају. Оживљава рад Хрватске културне заједнице у Суботици, чије чланство потајно учествује у напорима народноослободилачког покрета. Рајић и Будановић се 1943. враћају у своје жупе. Године 1943. Рајић се повезује с народноослободилачким покретом и бива изабран за председника илегалног Градског одбора Народноослободилачког одбора. У том својству дочекује улазак партизанских и совјетских снага у Суботицу. Улази и у Главни народноослободилачки одбор у Новом Саду и утиче на доношење чувеног декрета од 14. маја 1945, којим се наређује да се Буњевци и Шокци у државним статистикама уписују као Хрвати.

Наставиће се

Прочитајте још



Categories: Противу заборава

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар