Владимир Нимчевић: Буњевци – правни или историографски случај?

Политизација буњевачког питања науци доноси више штете него користи. С друге стране, ни након 100 година од присаједињења Војводине Србији српска историографија није дала целовиту историју Буњеваца

Буњевачке новине, бр. 14 из 1925. године (Извор)

И док се у стручној и широј јавности води дебата о законитости декрета из 1945. године, којим је проглашено да „буњевачке и шокачке народности не постоје“, питања њиховог порекла и досељења у Бачку остају и даље отворена.

Према Српској енциклопедији, Буњевци су „јужнословенска етничка група, католичке вере, штокавско-икавског наречја српскохрватског језика“, онлајн издање Хрватске енциклопедије доноси дефиницију по којој су Буњевци „хрватска етничка скупина“. Већ код дефинисања појма Буњевци између српских и хрватских научника долази до размимоилажења.

Недавно објављен зборник Култура и идентитет Буњеваца (2017) садржи чак пет радова посвећених декрету ГНООВ-а[1], којим је проглашено да „буњевачке и шокачке народности не постоје“. Сви они истичу да је декрет укинуо Буњевце. Историјски гледано, декрет није могао укинути Буњевце, јер они ни раније нису били признавани као посебна скупина. Пописи Краљевине СХС/Југославије сврставају их редовно у Србохрвате.

Декрет ГНООВ-а (Извор)

Питање буњевачког националног идентитета или буњевачко питање вуче корене још из 19. века (века нација), али је свој савремени облик добило тек стварањем југословенске државне заједнице, када су Буњевци могли бирати између Београда и Загреба. На окретање Буњеваца сарадњи са Хрватском сељачком странком допринео је много радикалски председник владе Миленко Веснић својим – може се рећи непромишљеним – одговором Врањи Сударевићу и Ивану Еветовићу, представницима Буњевачко-шокачке странке у Скупштини СХС, који су му 14. децембра 1920. изнели своје жалбе. О томе извештава страначко гласило Невен од 19. децембра 1920: „У уторак посље подне је протесна делегација Југославенског клуба била код министра предсједника дра Веснића. У делегацији су били др. Корошец, др. Врање Сударевић и Еветовић, који су дру Веснићу приказали протузаконите мјере министра просвјете у Војводини и разложили политичко и господарско стање. Др. Веснић је одговорио, да не може ништа официјелно подузети, јер је министарство у демисији. Рекао је да Буњевце не признаје за народност (курзив В. Н.) и да ‘ми нисмо никог заробили па нисмо ни Буњевце, али они шурују са Маџарима и хоће опет с њима живјети. Ако Буњевци нијесу задовољни, онда могу ићи под Маџарску’“. Након овога догађаја, Буњевачко-шокачка странка се све више окреће сарадњи са Хрватском сељачком странком, с којом се на крају и стапа 1926. године.

Политизација буњевачког питања науци доноси више штете него користи. С друге стране, ни након 100 година од присаједињења Војводине Србији српска историографија није дала целовиту историју Буњеваца. Нису чак створени ни услови за њено систематско проучавање, него је све препуштено доброј вољи и иницијативи појединаца. У Суботици данашња ситуација много подсећа на време када је буњевачки књижевник Мијо Мандић писао 16. јула 1922. своме пријатељу Васи Стајићу: „Буњевац је у својој вароши запостављен и презирен од својих браћа“ (Рукописно одељење Матице српске, 8.423).

Владимир Нимчевић, Суботица


[1] Прим. ур: Главни Народноослободилачки одбор Војводине (Главни НОО Војводине, ГНООВ).

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s