Никола Жутић: Кроатизација Бачке и Срема

Великохрватски фалсификати, који су од митологије постали наметнути стереотип истине, најлакше се могу побити демографском статистиком

Никола Жутић (Извор: УНС Прес центар)

Трагом агенцијске вијести „Танјуга“ од 15. октобра 2020, у чланку „Хрватски министар два дана у Србији, креће од Суботице“, сазнајемо да ће министар вањских и европских послова Гордан Грлић Радман „назочити“ двама догађајима од повијесног значаја за Хрвате у Војводини: свечаном откривању споменика бискупу Ивану Антуновићу, када ће бити додијељене и захвалнице заслужнима за постављање споменика. Споменик је изливен у бронзи, у природној величини, а аутор је академски кипар из Загреба Бернард Пешорда.

У овој агенцијској вијести даље се наводи да ће 16. октобра родна кућа бана Јосипа Јелачића бити свечано предата на коришћење Хрватском националном вијећу, у присуству председника Србије Александра Вучића и шефа хрватске дипломације Гордана Грлића. Та вијест је потврђена у Предсједништву Србије и у хрватском Министарству вањских и европских послова. Предсједнику Вучићу ће том приликом бити предат пројекат адаптације унутрашњости Јелачићеве родне куће у знак захвалности за то што је на његову иницијативу Влада Србије обезбједила средства за откуп и обнову куће, те њено стављање на располагање хрватској националној заједници (600.000 еура). Радман ће претходно присуствовати миси у цркви св. Јурја у Петроварадину. Шеф дипломатије ће присуствовати и свечаној академији у атрију бискупског дома.

Ова два догађаја „од повијесног значаја“ за Хрвате у Војводини, представљају додатну пропагандну агресивну манифестацију утемељења хрватства у српске регије у којима прије 20 вијека није постојало. Буњевачки српско-римокатолички великан каноник Иван Антуновић насилно се отима од свог националног коријена, који посљедњих деценија уз велике муке обнавља Буњевачко национално вијеће у Бачкој уз подршку данашњих напредњачких власти. Међутим, с оваквим потезом Хрватског националног вијећа присвајају се лик и дјело бискупа Антуновића који је отворено писао и говорио о свом буњевачком српско-римокатоличком коријену. С овим кратким чланком, писаним „на брзу руку“ дана 16 октобра 2020, оглашавам се против хрватских кривотворења која се нападни испољавају кроз српско-римокатоличке великане – Ивана Антуновића и бана Јосипа Јелачић

Вјерско – национални идентитет Буњеваца

Са српске стране се може чути умјерена констатација да „Буњевци нису ни Срби ни Хрвати, већ аутентична славенска народност“, и да их „Србија препознаје као аутохтони јужнославенски народ“. С хрватске државне стране употребљава се екстремна лаж да су Буњевци, лаконски речено Хрвати, и ту нема дискусије. По њима Буњевци су интегрални дио хрватског националног корпуса. Око „буњевачког питања“ великохрватске страсти  се никако не смирују, истиче се национална угроженост тзв. војвођанских Хрвата, која хоће да се постави на „еуропску разину“ преко Европског парламента у Стразбуру, који тражи заштиту права Хрвата у Србији.

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана у Новом Саду 25. новембра 1918.

Очигледно је да су представници хрватске државе одбацили историјску истину о Буњевцима као делу старог српског народа који је живео управо на просторима недавно отетих српских земаља (делови Херцеговине, северне Далмације, Лике и подвелебитског „Морлачког“ (у преводу „Српског канала“). При том су заборавили судбину пола милиона прогнаних православних Срба са простора западних српских земаља на којима су некада живели и Срби римокатоличке вере, које су се називали а и данас се називају Буњевцима. Судбина тих људи изгледа да не улази у проблем европских људских и мањинских права. Буњевци ни дан данас, послије пресељења из своје прапостојбине у Бачку, Барању и Банат,  немају могућности да слободно испољавају свој национални и културни идентитет ни на територији суверене Републике Србије. Њихово насилно претварање у Хрвате, које је 1945. извео Јосип Броз – Тито и Комунистичка партија Југославије (забраном кориштења буњевачког имена и проглашењем Буњеваца за Хрвате), не може се ни до данашњег дана зауставити.

Бачка, Банат и Барања без хрватског имена

Агресивни хрватски повијесни фалсификатори заборављају на чињеницу да је Хрватство  непознат народносни појам у српској „Војводовини“ (Војводини) све до двадесетих година XX вијека. О Хрватима као посебној народности или етничкој творевини нема ни помена у изворима и литератури из друге половине XIX и c почетка XX вијека. Буњевачки и шокачки српско-католички народносни елемент није ни у назнакама везивао своје етничко биће за хрватство пошто су пропагатори хрватства тек двадесетих година XX вијека почели говорити о хрватству Буњеваца и Шокаца, али и Крашована у Румунији. У изворима и литератури с краја XIX и почетка XX вијека Буњевци су се називали Власима (Србима), истицало се влашко поријекло Буњеваца. Хрватство КрашованаКарашована (Срба римокатолика око ријеке Караш) у Румунији стварало се тек послије Другог свјетског рата.

У аустријским, односно угарским пописима становништва за Бачку, Банат и Барању, у раздобљу од 1846. и 1850, па до 1910. године, помињу се народносне категорије Мађара, Немаца, православних Срба, Срба римокатолика, односно Буњеваца и Шокаца. Према аустријском попису становништва из 1850. године, који је објављен у књизи Мађара Фењеш Елека, Шокци и Буњевци сврстани су у народносно-вјерску категорију Срба римокатоличке вјере („Szerbek… minok a schokaczok vagy bunyevaczok, kik a romai katholikus…“).[1] Према подацима из наведене Елекове књиге, Срби (Szerbek) су представљали велику већину становништва у српској Војводини (Szerb Vajdasagban), пошто их је ту живело 402.890, а били су подељени на различите гране, као што су то Шокци или Буњевци (Schokaczok vagy bunyevaczok),  који су римокатолици, затим на Раце (Raczok) и Црногорце (Montenegrinok) у Банату. С временом је међутим, број Срба у Војводини опадао због њиховог римокатоличења и превођења у Мађаре и на крају у Хрвате. Наиме, мађарска статистика је, према попису из 1910. године утврдила да у Банату, Бачкој и Барањи живи 383.983 православних Срба. Буњевце су непријатељи тог имена кроз XIX вијек представљали као „презрено робље које не говори људски него лаје Рацки (тј. српски – Н.Ж)“.

Римокатолички свештеник Бернардин Уњи из Мађарске крајем 19. века је записао да су Буњевци и Шокци, становници Бачке, Барање и некадашње јужне Мађарске чисти Срби. О насељавању Буњеваца у Бачку и Барању записао је слиједеће:

„Становништво града Суботице, такозвани Буњевци, довело је овамо 18 фрањеваца, који су већином дошли из Босне, а делимично и из Далмације. Неки су се сместили у тврђави, која се налазила у месту данашњег самостана, а други су се преселили у Сегедин. А фрањевци, који су их пратили, осим фра Анђела Шарчевића, убрзо су се вратили у Босну…“[2]

Како je 1969. године писао историчар Буњевац Алба М. Кунтић, за питање Срба римокатолика и Буњеваца врло важан документ је попис жупа и жупљана римокатоличке и православне вјере у бившој карловачкој крајини, односно у сењско-модрушкој бискупији од бискупа Мартина Брајковића из 1700. године који говори о ’catolici Valachi alias Bunievczi’. Опат Алберто Фортис у свом путопису из 1774, описујући буњевачке свадбене обичаје у Далмацији, назива их обичајима римокатоличких Морлака (Влаха), односно Срба. Иван Ловрић, Буњевац из Сиња, ове обичаје назива морлачким, односно влашким и наводи да су римокатолички и православни Морлаци исте народности (српске – Н. Ж). Радивој Симоновић наводи да су бачки и лички Буњевци досељеници из Далмације и да су првобитно били Власи у динарским планинама у Босни. Бискуп суботички, Буњевац Лудовик Лајчо Будановић, у једном запису износи податке да су их стари списи називали Власима, као и да су се и сами ови досељеници, за које он тврди да су из Босне, називали Власима, али да се то име код римокатолика „већ од другог покољења изгубило јер су се прилагодили тамошњем католичком пучанству“.

Етнограф и историчар др Јован Ердељановић је истицао да се „у свим историјским изворима и код свих писаца из прошлих вјекова Буњевци сматрају и називају Србима, односно именима којима се називају или означавају и православни Срби (Власи, Морлаци, Ускоци, Илири, Бошњаци итд). Пишући о буњевачком имену Ердељановић је истакао да су то име Србима римокатолицима дали њихови сународници друге вјере, односно православни Срби, највише из подсмјеха што нису разумјели латински језик на којем су слушали молитве и службу Божију. Ердељановић је многе римокатоличке породице у Лици, које су данас хрватске, сврставао у буњевачке (српско-католичке) као на пример породице Марас, Биондић, Девчић, Анић и друге.

Буњевачке новине, бр.14 из 1925. године

У историјско-етнографској расправи „Буњевци и Шокци у Бачкој, Барањи и Лици“ (Београд 1899) етнограф Иван Иванић наводи да су Буњевци старином из невесињског краја око ширег подручја реке Буне, да су били православни Срби, док се писмени дио народа служио ћирилицом. Како је даље истицао, данас „станују“ у Горњој Бачкој, у Лици и Приморју (подвелебитски канал), у неким местима око Пеште, Фехерској жупанији, а раније и у Банату (Рекаш, Крашово и Неузина), „али су се сада (крајем 19. Века – Н.Ж) скоро сасвим изгубили“. По Иванићу, велик број Буњеваца „треба да је у Лици, где су се прво зауставили, када су се иселили из Херцеговине“ током друге половине 17. Века. Иванић је закључио да они живе у Војној крајини, почев од Сења паралелно са морском обалом.[3]

Буњевачки писац, каноник Иван Антуновић (Кумбаја, Бачки Алчмаш, 19. Јуни 1815 – Калоча 1888), у својој „Расправи о подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих у погледу народном, вјерском, умном и господарском“ (Беч, 1882), по причању пуковника Ивана Мургића (личког Буњевца), наводи да су Буњевци, иселивши се из старе своје домовине Херцеговине, населили места у „Подгорју“ (с велебитске морске стране) са селима и местима Видовац, Коњско, Карлобаг, Долац, Цесарица, Присна,  Јабланац, Стиница, Стари Град, Луково Шугарје, Св. Јурај, Столац, Сењска драга итд. На Велебиту су населили Остарије, Красно, Вратник, Криви-пут и Крмпоте. – Даље су се населили у Грачацу, Штикади, Ричици, Св. Року, Церју, Ловинцу и другим личким селима. Манојло Грбић у књизи „Карловачко владичанство“ наводи истоветна места у која су се Буњевци насељавали.

Међутим, теорију о Буњевцима као староседеоцима у Бачкој и Лици међу првима је заступао  каноник Иван Антуновић, који је у свом спису „Расправе“ тврдио да су Словени (Срби) староседеоци у Угарској, тј. да су на тим просторима били насељени прије доласка Мађара. И етнограф Иван Иванић је сматрао да је историјска истина да су одмах после Римљана и разних номадских племена (сарматског и трачког колена), Бачку и јужну Угарску населили Срби, а горње крајеве северне Угарске остали Словени. Иванић је сматрао да Антуновић „има донекле право јер је у Бачкој било Буњеваца и пре њихове главне и најмногобројније сеобе крајем 17. века“. Каноник Антуновић је био у потпуности убеђен да су Срби у Бачкој староседеоци и како он Буњевце од Срба „нигде не двоји“, он је закључио да су и они, тј. Буњевци, староседеоци у Бачкој.

Иако је Иванић у потпуности поштовао „српску свест пок. Каноника“, и сам „није двојио Буњевце од Срба“, али ипак није могао прећутати чињеницу да је главно језгро досељених Буњеваца из Херцеговине, о чему по Иванићу сведоче утврђени историјски факти, као и народно веровање самих Буњеваца да су им се „претци доселили са Буна ријеке у Херцеговини“. Са Буњевцима Иванић је уско везао Влахе, који су се у старим листинама називали православним и римокатоличким Србима, који су се „по језику и по свему далеко разликовали од правих Хрвата Кајкаваца“, а ћирилским писмом су писали као и део Буњеваца. Наиме, за Влахе, Буњевце и Шокце, како истиче етнограф Иван Иванић, бискуп Ђерски Леополд Колонић дао је 1687. у Трнави штампати „науке христијанске писмом ћирилице, јер другог писма осим овог нису познавали“. За чињеницу да тадашњи Срби оба верозакона (па тако и Буњевци) нису познавали латиницу, по Иванићу је било много доказа, па је наводио да је „још 1583. штампан у Риму србуљском ћирилицом катихизис римске цркве од језуите Петра Канизија.

Као блиске сроднике Буњеваца Иванић је сматрао Приморце – Чакавце са Кварнерских отока, који су се заједно са Буњевцима населили у Приморју из Босне у 17. стољећу. Буњевац Стеван Павелић је тврдио да су чак и кварнерски чакавци били прави Буњевци. Павелићеве наводе потврђују статистички подаци о становништву Кварнерских отока и Истре, објављени 1857. године у књизи дописног члана мађарске академије наука Фењеш (Fenyes) Елека, према којој је у Истри и на кварнерским отоцима живело 134.445 Срба римокатоличке (међу којима су били и Буњевци) и православне вјере. Италијана је било око 60.000, Словенаца око 30.000 без помињања хрватског имена које се у то време „скривало“ иза српског.

Осим каноника Антуновића, који је заступао хипотезу о аутохтоности дијела Буњеваца у Бачкој и Барањи, већина писаца из 19. вијека се слажу у процјени да су Буњевци старином из Херцеговине, одакле су се селили према северној Далмацији, а највише у Лику. То потврђује и Вук Стефановић Караџић који у свом „Ковчежићу“ (1849) пише:

„Бачки Буњевци, може бити да се зову од херцеговачке реке Буне, од које су се негда амо доселили. Они су закона римског“.

Етнограф Бидерман наводи да су Буњевци заиста прошли кроз Далмацију из Херцеговине, неки остали у Далмацији и Лици, а други отишли у Бачку (Oesst. Ung. Revue, 1888). Черниг је у својој „Etnografiji (I)“  децидирано тврдио да су Буњевци поријеклом из српске Херцеговине. Писац монографије града Суботице, Иван Ивањи (Историја Суботице, 2), слично наводи с додатком да су дошли са Буне реке, из околине Мостара и дијелом из Далмације. Ивањи је за суботичке Србе у својој књизи написао да су дошли са Велебита. (I. Ivanyi, Szabadka Tortenete, I, II). Манојло Сладовић у својој књизи „Повијести бискупијах сењске и модрушке или крбавске“ (1856) наводи следеће: „Житељи крмпотске сатније у Пазаришту, по Ловинцу, око Боричевца, Бротње (у Лици), јесу Буњевци од воде Буне у Херцеговини потекли“. Неки аутори помињу и сјеверну Албанију око ријеке Дрим (Буња).

Велебитски и лички Буњевци

Може се са сигурношћу тврдити да је Далмација била само пролазна етапа Буњевачке сеобе, тј. пут којим су они прошли путујући до коначног одредишта Бачке, али је један већи дио Буњеваца исељеника из Херцеговине остао да живи у Лици, на Велебиту и Приморју на обали Морлачког (српског) канала – од Стариграда, преко Карлобага до Сења. Како је наводио Иван Иванић,

„рат, крвав рат (Кандијски и Велики бечки рат – Н.Ж) беше обележје оног времена када се догодила сеоба Буњеваца“ (у другој половини 17. Века). Рат их је приморао да се иселе из Херцеговине, ратујући су се пробијали до Лике, тамо их је затекао рат, а дочекао их је и у Бачкој као граничаре – припаднике бачке „рацке (српске) милиције“.

Прапостојбина Буњеваца Херцеговина, ријека Буна и српско невесињско поље, сведочи о српству старих Буњеваца који су у то време били православне вере, као уосталом и сви Невесињци. Током сеобе из своје херцеговачке прапостојбине Буњевци се, према написима Ивана Мургића, „отискоше“ преко Метковића, Габеле и Гоба „низ међу далматинску“ те стигоше до млетачких пренасељених Равних Котара, али пошто не нађоше мјеста за насељење они се окренуше даље ка Книну. Ту су се раздвојили на два дела: један већи део је отишао уз море испод Велебита (путем „Морлачког“ канала), док је други кренуо уз реку Зрмању испод личке стране Велебита. Како је писао хрватски повјесничар Радован Лопашић, Буњевци су дошли у Лику кроз долину Зрмањску „са усташима далматинским (мисли на српске устанике који су се борили против Турака – Н. Ж), населив Грачац, Ловињ (данас Ловинац – Н.Ж), Ричицу, Стикаду (данас Штикада – Н.Ж), Св. Рок и суседна места. Кроз 20 век сва набројана села и места, сем Грачаца и Штикаде (која су православна, била су настањена потомцима тих српских Буњеваца који су данас екстремни римокатолици Хрвати).

Карта: Википедија

Они Буњевци који су се кретали морском страном Велебита настанили су се у Карлобагу, Јабланцу, Св. Јурју, Крмпотама; затим су провалили кроз кланце Велебита и, према етнографу Чернигу, запосели „пређе турска села“: Смиљан (Николе Тесле), Бужин и Трновац , поделивши ту земљу са „Власима“, тј. Србима из турске Лике и Крбаве. Како су се све сеобе Буњеваца дешавале с једне и друге стране Велебита,  Буњевци (а са њима и Срби Власи) су знали запјевати пјесму „Српска планина и Лика буњевачко – влашка дика“.

Досељени православни и римокатолички Буњевци ратовали су заједно са старим личким и далматинским Србима против Турака у другој половини 17. вијека. Буњевци су се „сретали“ у борби против Турака у устанку Стојана Јанковића и Илије Смиљанића. Устанак против Турака је из Далмације прешао у Лику, где су „заставу устанка поболи заједно“ Власи, Морлаци и Буњевци. Нарочито су се у борбу против Турака истакли буњевачко-католички Ловинац и буњевачко Пазариште. Како наводи Иван Ивић, Буњевци се под својим вођама, кнезом Јенком Рукавином из Видовца „више Бага“, те Дујмом Ковачевићем из Коњског и војводама народним Кнежевићем и Дошеном, придужише четама Стојана Јанковића, Илије Смиљанића, те нападоше Турке у њиховим градовима: Билају, Бунићу и Удбини.

Послије ослобођења Лике од Турака 1689. године у Лику се населило још „160 кућа Буњеваца“ из северне Далмације и подвелебитског приморја. Како истиче Иван Мургић, Буњевци се тако раширише уз море у Подгорју и населише Такалице, Видовац изнад Карлобага, Долац (околина Карлобага), Цесарицу (пет километара од Карлобага уз море), Призну, Бачвицу, Јабланац, Стиницу, Стари Град (данас Стариград на мору испод Велебита), Кладу, Луково (данас са додатком Шугарје), Воларице, Столац, Сењску Драгу, Св. Јакоб, Повиле, Леденице. На врху Велебита населили су Остарије (близу Јадовног), Красно, Вратник, Криви пут и Крмпоте. Буњевци су се потом спустили низ Велебит у Лику и у подножју населили Лички Нови, Брушане, као и Мушалук, Осјек (данас Лички Осик, у грађанском рату Теслинград), Будак, Кулу (данас Широка Кула), Вукшић и Перушић. Буњевачке породице које су тада прешле Велебит из приморског дијела и дошле у Лику, биле су породице Павелић (преци Анте Павелића), Рукавина, Ковачевић које су дошле из Видовца (код Карлобага) и населиле Трновац у Лици. Из Јабланца, Стинице населиле су се у Пазариште (Житник) породице Јовановић, Старчевић (Антини преци), Милинковић, Батовац, Осмокровина, Варичевић, Драгишевић, Живковић, Шимић, Баленовић Влатковић, Војнић, Дундовић, Левар, Мухар, Радошевић, Филиповић, Исикић, Вркљан, Марковић, Калашевић, Пешин, Рогић, Крмпотић, Душић, Самарџија, Кушан и др.

Током и послије рата против Турака у Лици, од 1683. до 1689, прозелита поп Марко Месић превео је већину Буњеваца из православља у римокатолицизам. Преостале „Турке“ у Лици, нарочито у Перушићу, поп Месић је покрстио уз дато обећање да ће преко покрштавања моћи и даље да живе у Лици. Покрштењака је највише било у Перушићу, Кули, Рибнику, Личком Новом, Удбини и Бунићу. Римокатоличење „заосталих Турака“ и православних Влаха, Морлака и Буњеваца, 1720. је описао патер Исидор Брињанин, пишући о постанку капуцинског самостана у Багу (Карлобагу), који је постао прозелитаки (мисионарски) центар за превођење „иновјерних шизматика“ у римокатоличку веру:

„И тако нека се зна, да су Лика и Крбава многих година под нечовечним турским јармом били, коју (Лику) најзад Божјом помоћу 1689. године карловачки ђенерал Јосиф Ерберштајн, помоћу приморских граничара освоји и потчини власти Леополда I. Пошто су Турци изгнати, придолазили су да населе ове жупе људи из разних крајева међу којима беше већина шизматика (Срба православних), али и преостали велики број Турака који примише католичке веру, да би очували своја имања. Али и то је истина да су многи од њих, нарочито они из Широке Куле и Будака, од стране ‘Бунијеваца’ (Буњевци) насилном руком одагнани и к својим Турцима се вратили. Мада су неки (од тих Турака) који су били јачи, остали у Перушићу и Новом (Личком), И ако су јавно били католици и подржавали томе, ипак су задржали турске обичаје“.

Новодосељени Буњевци у Лици нису сви још увек били римокатолици. Буњевци у Пазаришту (родно село „оца хрватске нације“ Анте Старчевића – Н.Ж) и Крмпотама дуже су задржали православље и своје славе, све до почетка 18. века. Године 1690. почело се са оснивањем првих римокатоличких жупа међу личким Буњевцима. Прозелита поп Марко Месић те године основао је прве римокатоличке жупе у Будаку, Перушићу, Пазаришту, Рибнику; 1691. године у Карлобагу, 1692. у Косињу Горњем, 1702. у Подлапачи, године 1704. у Ловинцу, 1708. године у Смиљану. У Јабланцу с морске стране Велебита и у Мушалуку Месић је подигао цркву, да би мало касније подигао римокатоличке цркву у Дивоселу и Почитељу, у којима је ипак у потпуности сачувано православље све до „Олује“ 1995. године. Године 1691. поп Марко Месић је населио Св. Рок, Ловинац и Ричицу, доводећи из Карлобага породице Ковачевић, Крпан и Бркић. Поједини припадници тих пресељених буњевачких породица током деветнаестог века радили су на стварању хрватске идеје и нације (као на пример Буњевац Анте Старчевић), да би током Другог светског рата постали вође хрватског усташког покрета и предводници идеје покоља православних Срба (на пример Буњевац Анте Павелић, идеолог хрватског усташког покрета Миле Будак).

Великој сеоби Буњеваца из 1689. претходиле су мање сеобе с почетка 17. века, као на пример сеоба Буњеваца у Лич и Крмпоте 1606. године. Углавном су се све сеобе Буњеваца од прапостојбине у Херцеговини до Бачке дешавале током 17. века. У то време становништво у Лици се састојало, према извештају сењског бискупа Брајковића из 1702, од Буњеваца (Срба римокатоличке и православне вере), Крањаца (из Словеначких земаља), Хрвата кајкаваца, покрштених „Турака“ и „Влаха шизматика“, дакле православних Срба који су били бројчано доминантни). Брајковић посебно наглашава да су већи дио ових Срба били староседеоци. Бискуп Брајковић даље наводи да су у селу Пазаришту становници „Власи католици названи Буњевци“ („Catolici Valachi alias Bunievczi“) и да у Ловинцу има „80 кућа Влаха Буњеваца“, а у Смиљану 40 кућа Буњеваца.

Иван Иванић се крајем 19. века питао да ли су Буњевци у свим тим местима „још и данас Бунијевци или су се, по сродности вере, претопили у Хрвате“. Он је ипак тврдио („свакако је факт“), да су се у многим од поменутих места сачували као Буњевци и „данас са поносом истичу да су Буњевци“. Тако на пр. у „Србобрану“ (бр. 20 из 1893. године) објављено је отворено писмо Паје Бркића, бившег опшинског начелника из Св. Рока, у којем он наводи да су за његове родитеље и прародитеље сви говорили да су „Бунијевци били“, па закључује:

„Е па кад су они то били, онда сам и ја. А Срби и Бунијевци не стоје далеко… А ви кад данас заступате Буњевце по Бачкој и Банату, заступате кад и кад и своју браћу и личке Бунијевце. Бунијевци у тим местима живе у највећем пријатељству са православним Србима, жене се и удају међу собом.  У осталом и Антуновић изрично вели, да су Бунијевци у многим побројаним местима очували и данас своју буњевштину, што им служи на Част“.

Великохрватски фалсификати, који су од митологије постали наметнути стереотип истине, најлакше се могу побити демографском статистиком. Тако на пр, за Лику је валидан турски попис из 1626. по коме је у Лици било 7 до 8 хиљада кућа у којима су углавном живели православни Срби, а у мањој мери Срби исламске вере („Турци“). Римокатолици су у то време представљали незнатан број становника Лике и Крбаве. Српска демографска основа Лике и Крбаве све више се мењала с аустријском окупацијом тих крајева. Наиме после Великог бечког рата (1683-1699) у Лику су се населиле словеначке и немачке породице из Крањске и Штајерске, велики број Буњеваца (Срба римокатолика) се одселио преко Славоније у Бачку. Лика и Крбава су 1712. припојени аустријској Војној крајини, па је те исте године урађен попис жупљана Лике и Крбаве, по коме су се становници делили на „Католике“ (Србе римокатолике, односно Буњевце и малобројне досељене Словенце и Њемце). О Хрватима римокатолицима нема ни помена у овом аустријском попису становништва. У прилог цитираних података из пописа из 1712. сведочи извештај аустријског барона Бартнштајна из 1761. године у којем се наводи да су становници Лике и Крбаве „све сами неунијати Грци“ дакле Срби православни, који су „јако умножили горњекарловачко генералство“. Треба истаћи податак да је у владичанском архиву у Плашком било много докумената који сведоче о српству Лике, Крбаве и Горског котара. Поред архива епархија Српске православне цркве, помињање српског имена и језика је присутно у бечким архивима, банском архиву Хрватске и Славоније .

Етнограф Иван Иванић у својој раније поменутој књизи о Буњевцима, истиче да крајем 18. века „и хроника престаје говорити о личким Буњевцима и ми ни из једног историјског податка не видимо какав важнији моменат где би се тамошњи Буњевци нарочито истакли као Буњевци, јер су они већ у 19. веку ушли у општу историју Лике и војене Крајине“.

Сеоба Буњеваца у Бачку

Кроз тек ослобођену Славонију Буњевци су пролазили 1691. године, где су затекли Србе римокатоличке вере – Шокце. С друге стране, Иванић истиче да је буњевачки пут кроз Славонију могао бити у осамдесетим годинама 17. века, јер они „већ 1686. године искрсавају у већим групама у Суботици. Из пренасељене Лике Буњевци су морали селити у слабо насељену Бачку, из које је мађарско становништво сасвим избегло а остали су само Срби који су чували „европску границу“ од Турака. Како наводи Иван Иванић Срби су били једини становници Бачке све до друге четвртине 18. века, када су се Мађари по престанку ратне опасности вратили у своја села.  Иванић не заборавља на податак да је Бачка била насељена Србима „од вајкада“, далеко пре доласка мађарског азијског племена (895. под Арпадом).

По доласку у Бачку Буњевци су прво населили села поред Дунава, затим градове Сомбор, Бају, Калочу и упутили се према Суботици, где су прво населили околна села и пустаре, а после одласка Турака (1686) ушли су у саму варош где су затекли бројне Србе староседиоце који су били исте народности као Буњевци, говорили истим језиком, имали исте обичаје, па су се брзо с њима сродили. Већ тих година постојали су римокатолички самостани у Баји, Сомбору, Бачу, Калочи и Суботици у којима су верске обреде вршили досељени Буњевци и други српски и остали римокатолици. Године 1687. дошло је до масовног буњевачког насељавања Суботице, пошто је те године стигла главнина досељених Буњеваца под вођством „18 фрањевачких калуђера“, који су били мисионари „грчко-словенског обреда“ (још увек унијати) из Босне и Далмације. У то време међу придошлим фрањевцима је још увек било „полуправославних“ фрањеваца, који су касније (после 1697) примили римокатоличку веру. Каноник Антуновић је записао да је заслугом отаца фрањеваца велики део „грчко-источњака“ приведен у крило „Св. Мајке цркве католичке“.

Пропаганда хрватства међу Буњевцима и Шокцима

Насупрот наведеним бројним документима и књигама о српском пореклу Буњеваца и Шокаца, хрватски историчар чешког поријекла, Јарослав Шидак, у свом добро познатом кроатофилском маниру Буњевце и Шокце Славоније, Барање и Бачке једноставно сврстава у Хрвате. При том не наводи ниједан иоле озбиљнији извор који би потврдио такву његову хипотезу.

Пропаганду хрватства су крајем тридесетих година XX вијека почели пропагирати етнички Срби римокатолици, односно Буњевци и то под утицајем идеје о стварању Велике Хрватске у лику Бановине Хрватске у августу 1939. године. Типични примјер представља списатељ војвођанског хрватства Петар Пекић.

Искључиво верску римокатоличку опредељеност буњевачког елемента, како је већ истакнуто, стварали су и јачали фрањевци, нарочито сомборски фрањевци.

Основна национална стратегија стварања хрватства проводила се преко ширења -хрватског регионалног (географског) имена Банске трожупанијске хрватске на српске, мађарске и италијанске просторе. Од друге половине XIX вијека оваква тенденција је присутна и на српско-мађарским просторима Бачке, Барање и Баната. Примањем Јосипа Јурја Штросмајера,  дон Миховила Павлиновића, Јураја Добриле и фра Грге Мартића међу почасне чланове „Ђачког друштва Хрватски дом“ 1878. године, симболично су требали бити обједињени Хрвати Банске Хрватске, Далмације, Истре, Славоније, Босне и Бачке. Историчари „буњевачког хрватства” истицали су личност бискупа Ивана Антуновића (који се осећао Буњевцем – Србином римокатоликом) да је снажно афирмисала буњевачко и шокачко име, што је било предуслов за ширење хрватског имена на просторе Војводине. Међутим, сам бискуп Антуновић никада није за Буњевце и Шокце говорио да су Хрвати, већ да су једноставно сви они Срби римокатоличке вере.

Југославенска ујединитељска мисија Буњеваца и Шокаца 1918. године

Поједини Срби у Војводини али и Србији вјеровали су у конструкције пропагатора хрватства о потреби заједничке борбе против Мађара преко величања југославенства и нарочито хрватства у Војводини. Мађари су током Првог свјетског рата оштро иступали против ширење југославенске државне мисли као погубне за мађарске државне интересе, а нарочито су осуђивали планове великохрватских идеолога о отцепљењу од Угарске.

Најмаркантнија личност Буњеваца у време уједињења био је римокатолички свећеник Блашко Рајић. Буњевачке новине писале су 1918. да је буњевачко питање ријешило 10.000 Буњеваца и Срба 10. новембра 1918, када су са „одушевљењем одобравали тада мужевно и јавно изговорене речи нашега поп Блашка Рајића“.

Мировна мисија у Версају; свештеник Блашко Рајић у другом реду (Фото: Вечерње новости)

Почетком 1919. године Блашко Рајић ишао у Париз са буњевачко-српском делегацијом, гди је прид савезницима на конференцији мира свидочио да су Буњевци један народ са Србима и да зато триба да остану у границама нове државе, коју је Србија побидом у рату створила, а не и даље да остану у Мађарској, гди би опет морали да робују туђину, а уз то и ратну штету да плаћају Србији. Постоје и други за сав објективни и нормални свит недвојбени докази историјски (на наше давнашње историје), морални, географски, етнографски, привредни, саобраћајни и политички, да је питање припадности Буњеваца и Суботице одавно и за сав вик ришено, али је после горњих сувишно да и њих овде наводимо”.

Великохрватска пропаганда међу Буњевцима из Загреба 1935 – 1941.

Пропаганда „хрватства“ из Загреба вршила је појачан притисак на Буњевце, нарочито од времена формирања организованог хрватског покрета 1935. године. Идеолози хрватства су тада истицали тезу да се „још од времена бискупа Антуновића, свећеника Паје Кујунyића, др Сударевића говорило да су имена Буњевац, Шокац, Илир, Бошњак, Далмат, ’ођобоки’, синоними за хрватско име, односно, да су сва наведена имена, иначе историјски називи за Србе, везана за хрватску народност. У време мајских избора 1935. године, римокатолички свећеници су говорили „да наше часно и поштено буњевачко име задржимо у нашем срцу, али да јавно исповједамо као народносно име, кад нас за то питају, име Хрват”. Приликом пописа становништва града Суботице, у октобру 1935, свећеници су Буњевцима савјетовали да у рубрику народност обавезно упишу име Хрват. С друге стране, државне власти у Бачкој су чак и подупирале хрватство, пошто је процјењивано да је за државу опаснија мађарска национална линија од ширења „славенског хрватства“.

Бановина Хрватска (Карта: Википедија)

Етничком однарођавању Буњеваца и Шокаца у доброј мјери је придонио став дела хијерархије Српске православне цркве ексклузивно вјерским тумачењем да се Србима могу звати само њени припадници православне вјере.

Суботичка матица појачала је свој рад на националном пољу ширења Хрватства међу Буњевцима послије стварања Бановине Хрватске.

Мачеков изасланик из Загреба др Јосип Торбар је у сличном тону говорио о старини и величини хрватског народа који ће, уз примене агресивних метода, не само очувати свој национални простор, него га и повећати уз националну чврстину и непопустљивост.

Главни буњевачки идеолог великохрватства хрватства на сјеверу Бачке, сенатор и председник радног одбора Хрватске сељачке странке за Бачку, Јосип Ђидо Вуковић. Аутономну Војводину можемо остварити само путем др Мачека и путем Бановине Хрватске.

Броз и комунисти проглашавају Буњевце Хрватима 1945.

Стари буњевачки народ, српско-православног (до краја XVII вијека били православни) и српско римокатоличког поријекла, комунисти су „преко ноћи“ превели у Хрвате римокатолике. Наиме, у комунистичкој Југославији народно-вјерско питање Шокаца и Буњеваца коначно је „решено“ декретом Јосипа Броза из 1945. године, којим је једноставно наложено да се Буњевци и Шокци имају сматрати Хрватима. кроатизација Буњеваца и Шокаца иницирана је током рата у Југославији 1941-1945. године од стране партизанског врха на челу са Јосипом Брозом. Покрајински комитет КПЈ за Војводину у пракси је проводио такву иницијативу југословенских комуниста упућивањем разних наредби и препорука да се Буњевци и [Шокци требају називати Хрватима.. У ослобођеној комунистичкој Југославији настављена је таква тенденција темељног похрваћивања Буњеваца и Шокаца. На оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије, одржаном од 8. до 12. маја 1945. године,  генерални секретар КПЈ Јосип Броз – Тито иницирао је потпуно похрваћивање Буњеваца и Шокаца у Војводини.

Декрет ГНООВ-а

Брозова критика српског шовинизма према Буњевцима и Шокцима у Војводини брзо је уродила плодом. Из партијско-државног врха комунистичке Југославије свим мјесним народно-ослободилачким одборима у Војводини упућена је строго повјерљива наредба којом се у потпуности брисало буњевачко и шокачко име и претварало у хрватско. Тако је Главни народно-ослободилачки одбор Војводине – одељење за унутрашње послове, 15. маја 1945. (бр. 1040) упутило слиједећу наредбу свим среским народноослободилачким одборима:

Буњевцима и Шокцима је 1991. године, преко „шифре 028“, коначно дозвољено да се изјашњавају као посебна народносна група. Преко 16.000 Бачвана поново се почело изјашњавати као Буњевци уместо раније као Хрвати.                        

На крају се може закључити да је хрватство непознат народносни појам у данашњој Војводини све до тридесетих година XX вијека. Банат, Бачка и Барања били су шаролико народносно и вјерско подручје настањено Србима, Немцима, Мађарима, Словацима, Буњевцима, Шокцима, Русинима, Румунима, Јеврејима и другима. О Хрватима као посебној народности или етничкој творевини нема ни помена у изворима и литератури из друге половине XIX и првих деценија XX вијека. Буњевачки и Шокачки српско-католички народносни елемент никада у то вријеме није везивао своје етничко биће за хрватство. Унаточ жестокој великохрватској пропаганди провођеној од времена стварања Бановине Хрватске 1939, и у Брозовој Југославији од 1945. године, поносно Буњевачко име је сачувано захваљујући одлуци руководства Србије да се оно легитимно обнови 1991, као и  властима државе Србије од другог деценија двехиљадитих година па до данас. Буњевачку историју, традицију и културу српска држава треба да подржава и негује, нарочито типична буњевачка етнолошка знамења, нарочито буњевачки језик икавског изговора који ту малу народносну групацију издвајају у посебан верско-национални ентитет и дан данас врло близак српском народу.

Кроатизација бана Јелачића

Случај кроатизације Јосипа Јелачића (који је рођен у српско-римокатоличкој породици 16 октобра 1801) сличан је превођењу Буњеваца у римокатолицизам па потом и у хрватство. Устоличење Јосипа Јелачића за бана 1848. протекло је у мистериозним околностима. Јелачић као истакнути аустријски официр био је главна полуга код гушења мађарске револуције, са својом српском крајишком војском која је заједно с царском руском војском одбранила Беч. Због ратних заслуга аустријски цар је одлучио да га прогласе баном Хрватске, која је у то време била само административна територија Хабзбуршког царства (три жупаније око Загреба). Питање је било ко ће га устоличити? Римокатоличка хијерархија на челу с надбискупом Хауликом била је против јер је загребачка надбискупија припадала под мађарску црквену јурисдикцију. Одлучено је да тај свечани чин обави патријарх српски Јосиф Рајачић, који је почетком јуна 1848. из Сремских Карловаца кренуо за Загреб. Хроничар је записао: „Позиву за дочек су се одазвали Чеси, Словаци, Срби и други. Посебно је био свечан дочек патријарха Јосифа Рајачића. Кад се сазнало за његов долазак у Загреб зазвонила су сва звона са загребачких цркава, пуцало се из мужара… Пред распећем и двије свеће Јелачић је, дигнувши три прста увис и понављајући за патријархом изговорио присегу“. При том Рајачић је дао бану Јелачићу 20.000 златних форинти као помоћ за одбрану од Мађара. Народ је носио на рукама Рајачића и Јелачића од сабора до цркве св. Марка.

Споменик Бану Јелачићу (Фото: Викимедија)

Актуелна обнова куће у којој се родио Јелачић, има културолошки, урбанистички па и туристичкi значај, али није добро да се истиче измишљени национални идентитет хрватства Јосипа Јелачића, који у време средине 19. Вијека у Славонији и Срему није ни постојао. У то време хрватства није било у Далмацији, Истри, Славонији, а поготово не у Срему (видјети аустријске пописе становништва из 1846. и 1850. у књизи Н. Жутића „Срби римокатолици тзв. Хрвати“ Београд, 2006), који је заједно са јужним дијеловима Славоније припадао царској милитарној граници (српској Војној крајини). У то време чак ни у Загребу није у већој мјери присутно хрватство. Загреб је њемачки град (у ком се комуницирало на њемачком језику) са значајним бројем Мађара, Јевреја, Чеха и Срба. Исти је случај и са Вараждином, Осијеком, Пожегом итд, па тако и са Петроварадином у ком се родио бан Јелачић.

Бан Јелачић је једно време блиско сарађивао са Србином римокатоличке вјере Андријом Торкватом Брлићем, који је учествовао у Јелачићевом „походу на Мађарску“. У децембру Јелачић га шаље у својству емисара у Француску, код предсједника Друге републике Луја Бонапарте. Хрватска историчарка Власта Швогер у књизи „Живот и дјело Андрије Торквата Брлића“ (Загреб, 2012) истиче да је Јелачићев блиски сарадник Брлић био против хрватизације Славоније. Он је „хрватску краљевину“ сматрао посестримом Краљевине Славоније, тврдећи да Славонија и Сријем нису дио хрватске државе, па наставља: „Ми знамо за посестриму херватску краљевину, али за херватско держављанство ми овдје у Славонији нећемо да знамо“. Истакао је даље да је „Славонија скоро искључиво напучена Сербством римске и герчке цркве“. Упозорио је да би похрваћивање Славоније могло имати врло негативне посљедице. Овај Брлићев чланак изазвао је жестоке нападе Штросмајеровог „Позора“ (касније „Обзор“).

Кућа бана Јелачића (Фото: Политика)

У очају због све израженијег унијаћења (римокатоличког прозелитизма) Срба, патријарх Рајачић је упутио писмо хрватском сабору 1. марта 1861. године. У њему на првом мјесту помиње „повијесне“ фалсификате Ивана Кукуљевића Сакцинског, који је те године у Сабору тврдио да је становништво Војне крајине (па и Петроварадина) чисто хрватско. Као чисто српске земље Рајачић помиње Лику и Крбаву, Кордун, Банију (Карловачки генералат) са Жумберком, које су остале српске и послије унијачења под царицом Маријом Терезијом. У наставку писма истиче да се српском народу чини неправда тиме што се Срем и вараждинска крајишка регимента „противу сваког права и историје оглашују наметљиво за саставни дио Хрватске“.

Када је већ Србија уложила значајна финансијска средства за обнову куће Јосипа Јелачића, био би ред и да Република Хрватска обнови кућу или подигне спомен цркву Јосифа Рајачића у Лици, у селу Лучани код Бриња. Постојала је иницијатива и одлука Хрватског сабора 1990. али је грађански рат омео таква настојања. У новије време формиран је Одбор за очување родне куће патријарха Рајачића, који има план да отвори пригодни музеј и изгради малу цркву у Лучанима посвећену патријарху Рајачићу („Новости“, 11. октобар 2005). До дана данашњег од те замисли није ништа остварено.

Напомене

[1] Ф. Елек, Ausztriai birodalom Statistikaja foldrajzi leirasa, Pest. 1857.

[2] Б. Уњи, Историја шокаца и босанских фрањеваца, Суботица, 46.

[3] М. Иванић, Буњевци и Шокци у Бачкој, Барањи и Лици“, Београд 1899.

Прочитајте још



Categories: Противу заборава

Tags: , , , , , , , ,

1 reply

  1. Фантастичан текст, права мала енциклопедија. Браво. Нерешавање питања Буњеваца и Шокаца је Српски лакмус тест. Докле год се оно не реши тачно ћемо знати да су УДБАшка унучад још увек на власти. У ствари онај ко има иоле мозга и свести то одлично зна , али ово је идеалан показатељ. То нам је јуче одлично показао и АВ својим величањем хрватства. Мислим да их се дуго нећемо ослободити ( удбаша) јер увелико стасавају и њихови праунуци, а ми смо тотално немоћни.

    34
    2

Оставите коментар