Преживели логораши траже резолуцију о осуди геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ

Удружење логораша Јасеновац, СУБНОР и Заједница удружења жртава Другог светског рата затражили су од скупштине да установи дан сећања на српске жртве у 20. веку

Представници удружења предали су на писарници скупштине предлог резолуције којом се осуђују злочини над Србима, Јеврејима и Ромима (Фото: МСП)

Три удружења која окупљају преживеле логораше из Другог светског рата и негују сећање на жртве и борце против фашизма затражила су од Народне скупштине Србије да усвоји предлог резолуције о геноциду Независне државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима (1941–1945) и установи дан сећања на српске жртве у 20. веку.

У пропратном писму наводи се да је уз „војнички стоицизам и хероизам, страдалништво један од кључних стубова идентитета српског народа”, због чега је, поводом 80 година од нацистичког бомбардовања Београда 1941. и проглашења усташког геноцида, који је започет 28. априла 1941. масовним масакром у Гудовцу код Бјеловара, скупштини упућена молба да усвоји резолуцију и исправи неправду према жртвама.

„Данас је више него икада раније у интересу српског народа да се усвоји овакав акт, најпре због одавања дужне почасти жртвама, нажалост са закашњењем од 80 година, али и ради одупирања ревизионистичким оптужбама да су Срби „злочиначки и геноцидан” народ, што је у потпуној супротности с историјским чињеницама”, наводи се у писму које су потписали Славко Милановић, председник Удружења логораша Јасеновац, генерал-мајор Видосав Ковачевић, председник СУБНОР-а, и Снежана Драгосављевић, председница Заједнице удружења жртава Другог светског рата.

У предлогу текста резолуције наводи се да је њен циљ да трајно сачува сећање на усташки геноцид у НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима, као и да суочавање с прошлошћу и ограђивање од злочина доприноси добросуседским односима и мирном суживоту будућих генерација. У резолуцији се подсећа да је геноцид над децом у НДХ био најдрастичнији израз планираног „усташког коначног решења”, да су једино у НДХ постојали специјализовани логори за децу, а само је у Јасеновцу „на мучки начин одузет живот 19.432 деце од укупно 71.560 убијене деце у НДХ”.

Списак убијене и уморене деце на територији НДХ – 74.580 пописаних именом и презименом

Живи бедем сећања на те страхоте јесу преживела деца логораши, данас у деветој деценији живота, од којих су неки и подносиоци предлога резолуције. Наводи се и да је „усташки геноцид резултирао бруталним убиством на стотине хиљада људи, пре свега Срба, и на десетине хиљада Јевреја и Рома и других мањина, с 84 масовна масакра, 2.643 локална злочина, 47 усташких логора, 84 крашке јаме у које су бацани живи људи”. Геноцид је вршен варварски и брутално, пише у предлогу резолуције, а примери бестијалности су касапљење и страдање рабина Исака Данијела Данона и Вукашина Мандрапе из Клепаца. Такође, систематски прогон и убијање Срба, Јевреја и Рома имали су и своју законску подлогу у „законским одредбама за заштиту народа и државе”, истиче се у тексту резолуције у којем се усташка НДХ назива „краљевством безумља и мрака”.

Осуђујући сваку врсту верске и националне нетолеранције и насиља, обавезујући се да усташка идеологија и Холокауст у НДХ уђу у колективну меморију човечанства као опомена да се такви злочини не понове и отпор покушајима ревитализације усташтва, у резолуцији се најоштрије осуђују усташки злочини и геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, а посебно у логору смрти Јасеновац. „Осуђује се свако порицање усташког геноцида у НДХ и употреба усташких симбола и усташког поздрава ’за дом спремни’ и подржава се иницијатива Координације јеврејских општина Хрватске упућена Влади Републике Хрватске да се законски санкционише коришћење усташке иконографије у циљу спречавања свих видова рехабилитације и промоције неоусташтва”, наводи се у предлогу текста резолуције. Такође, изражава се емпатија за преживелу децу логораше, као и за њихове породице и охрабрује едукација и даље унапређење разумевања историјских чињеница које су довеле до усташког геноцида на територији НДХ. Резолуцијом се 28. април, када је 1941. почео усташки геноцид, проглашава за дан сећања на српске жртве у 20. веку.

Протест против порицања геноцида над српским народом

„Народна скупштина Републике Србије позива све релевантне међународне институције и земље чланице УН, као и организације које се баве проучавањем, меморијализацијом и едукацијом о Холокаусту и геноциду, да прихвате ову резолуцију и да Холокауст и геноцид извршен од стране усташке Независне државе Хрватске у Другом светском рату укључе у своје програме, као пример једне од најсмртоноснијих идеологија 20. века”, закључује се у предлогу текста резолуције.

Јелена Чалија

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 18. 3. 2021)



Categories: Вести над вестима

Tags: , , , , , ,

4 replies

  1. Било би добро да се о страшном и нормалном човеку незамисливом страдању Срба говорило раније, али када није, крајње је време да се искористе сви могући и доступни начини да се говори о њима и да то буде записано у историји света.

  2. Најприкладнијим датумом сматрам 25. мај јер се у његовој симболици стиче највише зла нанетог српском народу.

  3. Пре него што се евентуално, напокон, изгласа поменута Резолуција, потребно би било да се ради њене адекватне формулације, консултују стручњаци који су се бавили датаљним изучавањем унутрашње организационе структуре нацистичке Независне Државе Хрватске. Као нпр. Др. Брдар и др. Важно је да се не следи дугогодишња комунистичка мантра (због „братства-јединства“), према којој се спомињу само усташе и скраћеница НДХ, као да су усташе неки посебан народ, а не Хрвати, католици у великој већини. Ватикан би свакако морао бити споменут, јер без знања и одобравања Ватикана, не би било присилно покатоличено око 240.000 православних Срба.

    10
  4. Када је реч о геноциду над Српским православним становништвом у фашистичкој Независној Држави Хрватској, не би смело да се превиди учешће муслимана из БиХ у масовним злочинима над незаштићеним Српским цивилним народом. Тек после пораза хитлерове армаде у Стаљинградској и Курској бици 1943., те капитулације Италије у септембру 1943-године, муслимани су почели да се масовније прикључују партизанским јединицама, које су до тада имале знатну српску већину. Као пример може да се наведе да је у Гаравицама код Бихаћа зверски уморено око 14 хиљада српског локалног живља. Ни до дана данашњег тамо није подигнуто никакво спомен обележје. Исти је случај са стратиштем Мехино Стање код Велике Кладуше, гдје је побијено 4100 Срба. Једино је подигнут спменик у Шушњару Код Санског Моста, где је уморено више од 5500 српских душа. Ово треба се објави као историјска истина због поштовања према недужним жртвама.

Оставите коментар