Вељко Ђурић Мишина: Како академик Крестић крије, обмањује, подмеће, оптужује и вређа…

Крестић избегава полемику јер би требало да одговори на конкретна питања, а то се у српском речнику именује као кукавичлук

Вељко Ђурић Мишина (Фото: Између сна и јаве)

Академик Василије Ђ. Крестић по годинама би могао да ми буде отац што би, према српском стародревном обичају, мене обавезивало да његове речи прихватам беспоговорно и да не реагујем. Како он већ годинама по мени прљаво и ниско удара, сваки пут иза леђа, а не директно у лице то је учинио и у одговору др Миши Ђурковићу у тексту „Прорадила је машта умишљеног тужиоца“ објављеном 12. фебруара 2021. у недељнику Печат, ред је да га још нешто упитам како би заједнички неке ствари разјаснили. Знам да неће одговорити али ће моја савест бити мирна, јер сам покушао!

Где су Крестићу одговори на ова питања

Крестић избегава полемику јер би требало да одговори на конкретна питања, а то се у српском речнику именује као кукавичлук. Ја сам га питао шта је са записницима са седнице Одељења историјских наука САНУ (о помињаној изложби „Тотални геноцид“); и о разговорима које је водио са немачким и хрватским амбасадорима поводом те изложбе; о могућем хонорару који је добио за забрану те изложбе „Тотални геноцид“; и о његовом доприносу комунистичко-радикалској власти у судбини (читај: издаји) Срба у Хрватској 1991–1995. године.

Василије Крестић: Прорадила машта умишљеног тужиоца или Одговор М. Ђурковићу

Питања су, мора се признати, конкретна и одговори би могли да разјасне одређене битне догађаје из наше новије историје.

Уместо тога он се расписао:

„С Вељком Ђурићем из много разлога немам намеру да полемишем. То сам већ више пута помињао. Сматрам да он ни у ком погледу није дорастао томе да буде мој партнер за било какве научне и стручне расправе, без обзира на то што умишља да је велики научник, да је надишао и далеко превазишао све историчаре који се баве српско-хрватским односима и почињеним хрватским геноцидом над Србима у НДХ, што ће, како се нимало скромно хвали и рекламира, оставити за собом богату библиографију.“

Ове речи је тешко коментарисати и за то би требало знатно више простора како бих разјаснио да се нисам умислио да сам превазишао историчаре који се баве српским страдањем у Независној Држави Хрватској из простог разлога што би он најпре требало да наведе имена тих истраживача, наслове њихових дипломских и магистарских радова, докторских дисертација и монографија. Није ваљда Крестић заборавио да тако нешто није могло да се брани на београдском Филозофском факултету као ни то да ниједан од историјских института није имао научноистраживачке пројекте о томе!

Василије Крестић (Фото: Глас Српске)

Други цитат из Крестићевог текста гласи:

„Не желим с њим да полемишем зато што он није способан да води озбиљне научне и стручне расправе, што све који не мисле као он на суров, неотесан и примитиван начин обезвређује, потцењује и разним измишљотинама, нимало бираним речима и неистинама вређа. Уместо да је у стању да се чињеницама супротстави својим неистомишљеницима, он замишља да је у неком рингу, па му је основни циљ да се с противником „обрачуна“, како је и сам признао у једном од својих ранијих јавних наступа. Полемике с особом каква је Ђурић апсолутно су бесмислене.“

Крестић користи придеве као што су: суров, неотесан, примитиван… То је карактеристика особе која је своју „величину“ стекла због искрене сарадња са службом која му је заузврат много тога омогућила, заштиту, звања и новац! Своје речи темељим на следећим примерима:

Крестићеве денунцијације и омаловажавања

Група угледних грађана је 2015. године, у искреној жељи да учини нешто у меморијализацији српског страдања, покренула пројекат изградње музеја на Ушћу („Српски меморијал“). Био сам позван на први састанак у својству в.д. директора Музеја жртава геноцида. На састанку сам затражио да помогну Музеј као државну установу у настојању за меморијализацију Сајмишта. Присутни су начелно прихватили предлог. Када сам због обавеза у Музеју напустио састанак, Крестић је казао да ће се на Сајмишту правити музеј о страдању Јевреја, али не и Срба па мој предлог треба одбацити као неумесан!

Сајмиште (Фото З. Јовановић)

Када је Српска православна црква у жељи да се њена делегација припреми за разговоре са представницима Римокатоличке цркве о надбискупу и кардиналу Алојзију Степинцу, на једном састанку (који је средином 2017. организован у САНУ?) истакао сам да је састав саветодавног тела некомпетентан нагласивши да се од присутних нико није дугорочно бавио Независном Државом Хрватском и Римокатоличком црквом. После мог одласка са састанка, Крестић је од једног епископа затражио заштиту од мене. Владика је услишио молбу (нешто касније прогласио ме за enfant terrible српске историографије) и ја више нисам позиван на састанке.

Додуше, мој дугометражни документарни филм „Пакао Независне Државе Хрватске“ на италијанском језику пуштен је 13. јула 2017. у Ватикану на почетку разговора домаћина и представника српске и хрватске стране! Толико о мојој некомпетентности.

Крестић ме не може држати под контролом

Крестић је својевремено, 25. априла 2017. године, у САНУ организовао предавање о Јасеновцу за себе и историчарку Миру Радојевић а потом штампао проширене верзије говора на српском и енглеском језику са предговором који је потписао председник САНУ Владимир Костић. Занимљиво је да за ту прилику није позвао ниједног од оних на које је мислио у претходном цитату. Није звао мене (ни остале историчаре из Музеја жртава геноцида) јер је добро знао да ме не може држати под контролом у оквирима своје вишедеценијске обавезе (према службама).

Био је то, у ствари, први део Крестићевог обећања Хрватима и Владимиру Костићу о Јасеновцу у сред Кнез Михаилове улице у Београду – празнословљем пред малобројном публиком, а не изложба коју би виделе хиљаде и хиљаде пролазника том улицом!

Ја сам реаговао текстом „Академик који рециклира“ објављеним 9. новембра 2017. у новинама Danas. У тексту сам доказао да Крестић већ пет-шест пута понавља исти текст (који је својевремено наручио академик Владимир Дедијер) под насловом „О генези геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској“ у „Књижевним новинама“ 15. септембра 1986. године. Текст је касније прештампаван али суштина није мењана и био је без иједне битне новине за историографију.

На седници Одбора за дијаспору Наредне скупштине Србије 22. априла 2018. године, после изласка стенографа из сале, Крестић је двојици радника Музеја говорио о мени као неспособном директору.

Да ли ће САНУ на јесен организовати изложбу

Пети пример понашања према мени и мом раду сам испричао у тексту о изложби „Тотални геноцид“ па нема потребе да понављам осим једне нерашчишћене недоумице: Да ли ће САНУ, чији је Извршни одбор (према сопственом признању) одложио поменуту изложбу, дозволити да, поводом 80-годишњице депортације првих заточеника у логор Циглана-Јасеновац, крајем новембра 2021. године Одељење историјских наука и Музеј жртава геноцида приреде изложбу?

Питао сам га како је могуће да нешто што никада није утврђено (број страдалих у Јасеновцу) може бити умањивано или увећавано и констатовао да слабо познаје методологију истраживања!

Пакао НДХ

Уместо било каквог конкретног одговора он ме оптужује да сам на истом послу као Фрањо Туђман.

Узгред да упитам: ко је од нас двојице учествовао у преговорима са Хрватима у Швајцарској о судбини Српске Крајине и по чијем налогу?

И на крају, мало о валидности Крестића и мене као историчара: Крестић је познавалац угарско-хрватских односа и историје српског народа у Угарској до 1918. године.

Моје интересовање је Други светски рат и Српска православна црква.

То ми је основа да упитам Крестића одакле му право да оцењује моје радове! Знам да је прочитао само два моја рада које сам му предао као уреднику Зборника о Србима у Хрватској („Судбина архијереја и свештеника Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској према објављеним документима Српске Патријаршије“, број 4, Београд 1999, 211-279; „Прилози историји положаја Српске православне цркве у Хрватској после 1945. године“, број 10, Београд, 2016, 283-299).

Крестић иницирао и апел против мене

Крестићева самоувереност, хвалисавост, надобудност и „величина“ дали су му октобра 2019. за право да иницира и потпише апел Српској православној цркви за „одбрану светих српских новомученика јасеновачких“ због тога што ја, како тврди, драматично смањујем њихов број???

Морам да устврдим да Крестић није гледао фондове са архивском грађом о Независној Држави Хрватској која се чува у Архиву Србије, Архиву Југославије, Историјском архиву Београда и Архиву Војно-историјског института (данас Војни архив) па не може да тврди за себе да је савладао „изворе и литературу о том питању током вишедеценијског рада“ па да на основу тога оцењује „све шта и како ради Вељко Ђурић“.

Камени цвет Богдана Богдановића (Извор: flickr.com)

Уосталом, ако сам погрешно тврдио, нека одговори које је године био у неком од поменутих архива! Или у ком је то свом тексту навео сигнатуре неког од фондова!

На крају свог одговора др Миши Ђурковићу, Крестић славодобитно закључује: „Полемике с особом каква је Ђурић апсолутно су бесмислене“.

Крестићу, полемике и те како имају смисла, јер још има неугодних питања која треба разјаснити, а тичу се учешћа у националној издаји Крајине и Косова и Метохије и дебелим хонорарима који су стигли са непријатељске стране, како би све то допринело да мишљење о набеђеној величини буде спуштено на ниске гране, мало изнад блата!

Опрема: Стање ствари

(Између сна и јаве, 19. 2. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

7 replies

  1. Mislim da bi obojica moraju ućutati. Ne shvataju da je njihova svađa ustašana u interesu.

    22
    3
  2. Мишина опет напада заслужне људе и измишља. Директорска функција откуцава време.

    11
    14
  3. Mišina je u pravu, Krestić se obrukao pod stare dane, mi bi rekli, jedan obični jado.

    13
    9
  4. Krestić je gromada za M(je)išinu.

    14
    10
  5. Велика је српска национална штета што се Вељко Ђурић Мишина налази на челу тако значајне институције као што је Музеј Жртава Геноцида. По његовом научном уверењу, римокатоличког хрватског геноцида над Српским народом уопште није ни било. Моћни страни фактор је већ одавно умешао своје прсте. Иначе, академик Василије Крестић је за контроверзног Мишину недостижна научна величина.

    16
    2
  6. Какав је ово пијачни речник, на шта ово личи Господе драги? Човек оптужује Крестића поред осталог и да је плаћеник Запада, који је „за дебеле паре српских непријатеља учествовао у продаји Републике Српске Крајине и Косова и Метохије“. Ни последњи уличар без икаквих доказа не би писао овакве бљувотине. Пристојан човек се стиди док ово чита због тог несрећника. Овај човек се понаша попут оних јадника без грама мозга који уочи ММА борбе омаловажавају противника без икаквог основа и доказа. Ако нема Бога, онда нема ни стида, све је дозвољено, како рече Достојевски. Срамота је србске државе да овакви предводе институцију која би требало да се бави србоцидом уместо омаловажавања заслужних људи (попут Србољуба Живановића и Василија Крестића) који су први јавно проговорили о том србоциду још за живота србског крвника Тита…

    12
    3
  7. На крилима момачког аутогола који је, на прагу десете деценије живота, пре неки дан постигао Василије Крестић, дотур Мишина, тај вечити понављач из предмета Основе изласка на црту правим докторима наука, покушава да, јаловом тлапњом, фабулом ишртиканом уз танку кафу и дебеле игле, те конструкцијом реченица на којој му не би позавидео ни солидан тројкаш 2. разреда гимназије, прође на Бог зна ком поправном испиту по реду. Да му није Броја Један и ТНТ групе, који, ничим изазвани, седе у Наставничком већу, весели Ђурић би већ одавно изгубио право на школовање.
    Овако, остаје му само да, још једаред, Лазићу и опако зевајућим СС-коментаторима, што не жале пара за добру комендију, раскреченом наливперком запрети: „Све ћу ве тужим“!
    Василије Крестић ће старачко клецање, на мостићу преко једне од две најскупље српске речи, и умакање бисквита у чај, плаћати, Бог му дао здравље, и на ономе свету. Његове заслуге, дочим, за вечно жежење по образу у Рвата, остаће.
    С друге стране, иза ВЂМ-а ће, на мостићу преко оне друге речи, остати само прашни трагови пудера којим, толике године, покушава прикрити жиг на поменутом оксиморону, не би ли се како, сунце га грејало, попут идола му Суперхика и овог нетом почившег тамбураша, нашао у другом тому велелепног спева „Како смо се волели Загреб и ја… знају виногради“.

    6
    1

Оставите коментар