Ознаке

, , , , ,

Академик који рециклира

Можда би требало поставити питање: Да ли је могуће да угледни академик Василијe Ђ. Крестић за протекле три деценије није могао ништа ново да напише

Вељко Ђурић Мишина (Фото: Фонет/УНС)

По природи личног интересовања, које је у континуитету готово три деценије, и посла којим се професионално бавим, сваки нови наслов из историје Независне Државе Хрватске заинтересује ме јер очекујем нешто ново.

Ових дана набавио сам најновије издање Српске академије наука и уметности: Василије Ђ. Крестић и Мира Радојевић, „Јасеновац“, Београд 2017.

Сам наслов обећава да ће књига лако привући читаоце, тим пре што је издавач тако угледна национална институција. Они који нешто више знају о злочинима Независне Државе Хрватске, а нарочито концлогору Јасеновац, после листања књиге, лако ће уочити малу подвалу/превару.

Да кренемо од корица. Садржај књиге чине пригодни говор председника САНУ Владимира С. Костића и два предавања историчара академика Василије Ђ. Крестића и др Мире Радојевић (професорке на Филозофском факултету, предмет „Историја Југославије“), одржаних 25. априла 2017. године у свечаној сали Академије, допуњена научном апаратуром.

Крестићев текст има наслов „О геноцидности хрватске политике“ (14-48). Када се има у виду да је текст дат на енглеском и српском језику, уочава се да је то, у ствари, чланак од 17 страна!

Текст Мире Радојевић „Јасеновац, логор смрти (1941-2016)“ заслужује дужи осврт јер представља извесну историографску новост и о њему ћу другом приликом!

Свако ко познаје библиографију Крестићевих радова лако ће закључити да је овај чланак само једна од верзија његовог (нарученог, како тврди проф. др Радош Љушић, вишедеценијски колега и пријатељ Крестићев) текста „О генези геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској“, објављеног најпре у септембарском броју „Књижевних новина“ 1986. године, а касније прештампаван у другим формама: латиницом (!) у зборнику његових текстова Српско-хрватски односи и југословенска идеја у другој половини XIX века (Београд 1988). Потом је та верзија мењана, али је суштина била иста и без иједне новине битне за историографију.

Тај текст послужио му је да напише и ширу верзију и са новим насловом: „О геноцидности хрватске политике“. Најпре га је објавио као увод у књизи Јована Мирковића „Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској“, Београд 2014, потом и у зборнику радова „Право на незаборав – Правни и антрополошки аспекти културе сећања на жртве НДХ у Другом светском рату“, Београд 2017.

Једном речју: рециклирана верзија старог рукописа! Стога садржај тог текста (предавања) не заслужује готово никакав коментар. Можда би требало поставити питање: Да ли је могуће да угледни академик за протекле три деценије није могао ништа ново да напише?

Василије Ђ. Крестић

Летимичан преглед садржаја фуснота даје занимљиве закључке. Тако, на пример, на страни 21, у фусноти 7, Крестић као извор наводи сплитске дневне новине „Слободна Далмација“ од 16. новембра 1992. године и Вјесник од 21. новембра 1992. Тешко је поверовати да је он читао наведени број. Читањем текста поменуте фусноте да се закључити да је он то навео према књизи Јована Бошковића „НДХ други пут – lux Croatie“, Београд 1999, стр. 192. Стога је мало чудно да академик прибегава ситној превари избегавајући да наведе тачан извор за своје тврдње. Узгред, није ово једини случај јер их има још!

Да академик Крестић преписује самог себе потврђује и следећи пример.

У његовој књизи „Геноцидом до Велике Хрватске“ (друго допуњено издање), Јагодина 2002, на страни 18 у фусноти број 7 као извор наведено је: „Хисторијски архив у Задру, Списи православне далматинске епархије, св. 50, бр. 7“. Исти текст налази се и у фусноти број 17 на страни 27 текста „О геноцидности хрватске политике“!

И тако даље…

Посебан део књиге насловљен је са „Прилози“. Ради се о 29 илустрација распоређених на 19 страница. Испод сваке фотографије налази се легенда. Солидни познаваоци фотографија злочина над припадницима српског народа који су извршили припадници хрватског народа (не само усташе, како сугеришу аутори легенди) добро знају да сниматељи, у већини случајева били су то припадници групе која је вршила злочин, никада нису писали податке о томе када су снимали, шта су снимали, кога су снимали, место где су снимали… Легенде су, углавном, после Другог светског рата писали партијски пропагандисти. Вредно је нагласити да у поменутом поглављу нигде не пише ни где се налазе оригинали или барем из које су књиге преузете копије. А ред је да се напише: „Јован Мирковић, Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској“, Београд 2014! Мирковић је навео да су фотографије из збирки Музеја жртава геноцида.

Због тога што би ми требало више простора да посветим критици легенди – јер готово свака заслужује коментар – задржаћу се само на неколико фотографија које приказују децу ратне жртве (бр. 10, 18, 19 и 20). Добро је познато да су фотографије настале са србијанске стране Дрине у пролеће 1942. године, у време велике немачко-хрватске офанзиве, познате и по злочинима Црне легије Јуре Францетића. Жене и деца су, да би избегли страдање, потражили спас преко Дрине где су их прихватали припадници јединица колаборационистичке владе Милана Недића. Без обзира на професионалност приређивача, тешко ми је да поверујем у, на пример, легенду испод фотографије број 18: „Деца, заточеници логора“.

На крају ми остају два горка питања:

Шта је све то требало Српској академији наука и уметности?

Зар ми је све ово требало знајући за мајсторство закулисних игри које имају најчешће лоше последице?

Аутор је историчар и в. д. директора Музеја жртава геноцида из Београда

Наслов и опрема: Стање ствари

(Данас, 9. 11. 2017)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

Advertisements