Ознаке

, , , , , ,

Постоје извесни неформални, пољушаљиви индикатори друштвених збивања који се показују као прилично поуздани. Часопис Економист разради је у септембру 1986. године сада већ чувени „Биг Мек индекс“, поређење куповне снаге различитих валута на основу цене Мекдоналдсовог „Биг Мека“.

Бернар Анри-Леви са курдским борцима (Фото: Variety.com)

Овакви индикатори могу да делују могу да делују као слаткоречиви остатак неког древног сујеверја или макијавелистичке смернице умотане у украсни папир друштвених наука. Предложимо један овакав параметар: Левијев фактор. Заправо, пошто се односи на сасвим мали број прецизно дефинисаних случајева он можда има и боље шансе да нас води кроз замршене међународне односе од многих постулата политикологије.

Укратко, Левијев фактор казује да су шансе да ваша држава или област буду укључене у неки сукоб, превасходно за рачун евроатлантксе либералне и интервенционистичке елите, скачу у небеса ако француски квазиморалиста Бернар-Анри Леви напише нешто о дотичној земљи или области у доба неког политичког метежа или превирања. Ако тај чланак објави у неком од кључних, елитних гласила Запада, као што је на пример Вол Стрит Џорнал, те шансе додатно расту и приближавају се извесности.

Управо се то десило несрећним Курдима, свега коју недељу после референдума о независности одржаног 25. септембра (где су се листом изјаснили у корист независности). Споменути француски мислилац је 9. октобра у новинама названим по њујоршкој улици имућних људи објавио чланак насловљен „Курди се суочавају са новом четворочланом бандом“ (алудирајући на четворку која је покушала да узурпира власт у Кини после смрти Мао Цедунга 1976. године).

Савезник и бандити

Леви је у ову „четворочлану банду“ уврстио председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана, ирачког лидера Хајдера ал-Абадија, сиријског Башара ал-Асада и иранског Ал Хамнеија. Уистину, реч је трима државама које окружују ирачки Курдистан и четвртој, Ираку, чији део Курдистана жели да се отцепи.

Левијева дијелектика је изразито биномна. С једне стране је демократски курдски лидер Масуд Барзани (о чијој коруптивности колају бројне гласине) а с друге стране злочести диктатори који једва чекају да се устреме на курдистанску независност.

Додуше, и један мрачни ум, попут Левијевог, може да доживи тренутке озарења. Он је заиста успео да укаже на неке потенцијалне изазове са којима би се суочила  курдска сецесија. Али само у случају да се отисне на пут једностраног сецесионизма, насупрот интересима званичног Багдада, што Барзани за сада опрезно и вешто избегава.

Развој „курдске кризе“ и даље је у сенци насилних дешавања у самом Ираку и још више суседној Сирији. Читав регион и даље пати од жестоких поремећаја унутрашњих и међудржавних односа који су се интензивирали последњих шест-седам година. На назире се ни примирје а о уравнотеженом односу између регионалних чинилаца не може се, за сада, ни говорити. Курдски референдум унео је додатну зебњу у несређене регионалне прилике.

Славље у Киркуку где су окупљени исказали подршку одржаном референдуму о независности (Фото: Ако Рашид/Ројтерс)

Неки посматрачи указују да је међународна заједница озбиљно подбацила док се однос између Багдада и Ербила лагано али дуготрајно заоштравао. Према речима Галипа Далаја, аутора чланка о овом питању у Форин Аферсу, Сједињене Државе су се крајње невољно ангажовале у „шатл дипломатији“ између Ербила и Багдада. Многи ће овакав став протумачити као настојање Сједињених Држава да додатно помуте ситуацију и стекну, у облику замашних курдистанских оружаних снага, новог регионалног савезника.

Ирачки Курди су се и раније изјашњавали на сличном референдуму, 2005. године. И тада су листом гласали за независност. Но, тада је референдум спровело „цивилно друштво“ за разлику од садашње ситуације где је спроводилац референдумског изјашњавања регионална влада. Изјашњавање није обавезујуће и оно, за сада, има превасходно политичке а не правне последице. Курдско вођство је обазриво и промишљено указивало да је овај потез пре изјашњавање о намерама него етапа на унапред задатом путу ка сецесији. Тиме је показало далеко виши степен политичке разборитости од политичког вођства каталонских индипендентиста, остављајући себи приличан маневарски простор у односима и са багдадском владом и са важним регионалним чиниоцима.

Претње, тензије и иранска узнемиреност

Курдски извори извештавају да је иран распоредио десетак тенкова подржаних артиљеријом ка Ирачком Курдистану. Један од званичника Курдске регионалне владе изјавио је према наводима Ројтерса да се „тенкови могу видети са курдске стране“ и да је реч о озбиљној ескалацији.

Ројтерс такође јавља да су тензије појачане након што су расписани председнички и парламентарни избори у Ирачком Курдистану за 1. новембар ове године. Избори могу да буду корак ка снажењу кредибилитета курдистанског вођства пре уласка у процес сецесије или за било које друге преговоре који би евентаулно уследили.

Турски председник Ердоган је још пре референдума изјавио како ће Турска дејствовати у случају да интегритет и интереси његове државе буду нарушени. Турски однос према Ирачком Курдистану је раније био прилично амбивалентан: Турска је омогућила влади у Ербилу да се добрано економски осамостали пошто је одржавала билатералне односе са Ербилом и омогућавала да се курдистанска нафта продаје на међународном тржишту.

Међу регионалним силама Иран је држава која има конзистентно добре односе са ирачким Курдима. Барем до референдума. Иранци су подржавали курдску борбу против Исламске државе после 2014. године.

Референдум је потпуно променио ситуацију. Прво, Иран разуме настојања ирачких Курда као део шире курдске ириденте коју Иран схвата као претњу по властити интегритет. Друго, Иран је са Ираком последњих година изградио снажне односе, својеврсно савезништво чије ће се импликације у пуној мери тек осетити. Додатна криза у самом Ираку никако не би одговарала развоју овог важног регионалног савезништва.

Барзанијев опрез је стога сасвим разумљив. За разлику од шпанске полиције у Ираку се нико не усуђује да повуче одлучујући потез. То ни најмање не треба да чуди. Улози су превелики и резултат било какве неопрезности могао би бити не неколико испендречених демонстраната и песничених полицајаца већ ново и жестоко разарање у иначе намученом делу света. За сада се сви држе на нишану, уз слаткоречивост и прикладну фразеологију. И чекају.

Advertisements