Ознаке

, , , ,

„У деветнаестом веку, наши интелектуалци, нарочито у Русији су прихватили тај марксизам и уопште лево тумачење историје, тако да су корени комунизма у лоше схваћеном хришћанству, и у оним нацијама које су биле дубоко христијанизоване“, говорио је о односу Православља према комунизму почивши владика Данило (Крстић)

Протутњала је и стота годишњица Октобарске револуције.
Мали али прилично бројни плакати излепљени по граду, коментари овде на ФБ. Поларизација као и увек и у вези са било чим код нас.

Као неко ко је растао у нерелигиозној средини и васпитаван у школи у духу материјализма, у младости сам у једном тренутку доживео одређени увид у религиозну суштину комунизма. Према религиозности тада нисам имао неки посебно позитиван став, само неко нејасно поштовање. Са уживањем анализирао сам и објављивао у дисидентским „Књижевним новинама“ критичко-ироничне текстове о религиозној и ритуалној подлози комунизма која се показивала у штафети, слетовима, приредбама, радним акцијама, конгресима. Ни ја ни моја породица нисмо били комунисти али ни неки посебни антикомунисти, а ја сам ипак мало више скренуо на позиције противљења комунизму, који сам све више доживљавао као некакву хришћанску радикалну јерес.

Кад сам се на самом почетку деведесетих пронашао у вери, није ми било тешко да потпуно одбацим и последње остатке историјског материјализма. Сам улазак у Цркву подразумевао је заузимање антикомунистичког става.

Временом ми је засметала та упрошћена слика о комунизму на издисају и све више ми је изгледало да мора да и ми хришћани сносимо део одговорности за његову појаву.
Деведесете године које се данас помињу искључиво у негативном контексту биле су године великог превирања. Осим испуњавања цркве онима који су скоро по аутоматизму пристигли на таласу националног буђења, појавили су се и многи млади образовани људи и уметници који су најавили једну истинску, савремену обнову православља.

Та обнова није имала домете које је наговестила. Неке ствари су се помериле, али затим се црква ипак прилагодила новим околностима. И умирила. До следећег таласа обнове који ће неминовно морати да дође.
А из тих деведесетих година, из времена отварања свих питања, остали су и занимљиви интервјуи са Сабора у часопису „Искон“ видљивој застави обнове која је почела. Неколицину владика питали смо иста питања и поредили њихове одговоре. Једно од питања је било везано и за однос Православља према комунизму, да ли и Црква има део одговорности за појаву комунизма?

Најзанимљивији одговор тада дао нам је почивши владика Данило (Крстић). Подсетио је на платонову верзију комунизма, на прву хришћанску комуну и разлоге зашто је она као форма касније избледела и до извесне мере сачувана само у манастирима и најзад позабавио се у том интервјуу и узроцима прихватања комунизма управо у православним земљама.

„У деветнаестом веку, наши интелектуалци, нарочито у Русији су прихватили тај марксизам и уопште лево тумачење историје, тако да су корени комунизма у лоше схваћеном хришћанству, и у оним нацијама које су биле дубоко христијанизоване. Французи, Енглези и Немци већ су одавно били велики егоисти, још од средњега века. Њихови крсташки ратови немају никакве хришћанске идеале, него су то колонијалистичка пљачкања, сем првог, који је имао идеал ослобођења Јерусалима. И у том погледу њих нико није могао да заведе тако дехристијанизоване, као Русе и остале Словене који су у себи имали топлине и несебичне љубави према суседима, према заједници и хтели су да створе нешто, мислећи да човек може сам да створи рај на земљи. Ето зашто се корени комунизма јављају у дубоко укорењеним христијанизованим Словенима.“

Нисам потпуно у току, можда је нешто слично и организовано, али било би добро да је у Цркви организује озбиљно разматрање и оних духовних узрока настанка комунизма, као и односа Цркве према социјалној поларизацији која се не смањује. Напротив. Као да призива неку нову револуционарну реакцију.

Опрема: Стање ствари

(Фесјбук страница ђакона Ненада Илића)

Advertisements