Посматрајући све то пажљиво не може се отети утиску да су се човечанство и читава планета тренутно нашли у чврстом загрљају капиталистичко-комунистичког бехемота

Фото: Shutterstock

Уколико се чудни догађаји са неочекиваним трендовима који се настављају низати пред помало ошамућеним и забринутим очима модерног Хомо сапиенса покушају на логичан начин објаснити онда не само да није на одмет, него се чини јединим делотворним путем, вратити се у прошлост и тамо пронаћи или наслутити њихове могуће узроке или корене. Јер, ближа и даља прошлост су одувек представљали поуздан, а неретко и једини извор у којем су се могли пронаћи кључеви и путокази за решавање загонетки из садашњости, као и индиције за предвиђање онога што би се могло десити у будућности. У овом најновијем случају није потребно ићи превише далеко у прошлост, тек нешто више од четири деценије. Тачније до оног прохладног јануарског дана 1979. године и оног унапред пажљиво испланираног догађаја, чија протоколарна помпезност као да је наговештавала да се ради о уводном чину представе која је ускоро требало да почне, а чијем драматичном и неочекиваном расплету светски аудиториј управо присуствује.

С обзиром да се главни протагониста тог расплета може прилично лако препознати у тренутном глобалном индустријском и финансијском џину званом Кина, онда се такођер лако може наслутити да се наговештени почетак оног уводног чина одиграо на травнатом дворишту Беле куће у Вашингтону где је тадашњи амерички председник Џими Картер уз највише државне почасти 29. јануара дочекао потпредседника кинеске владе Денг Сјаопинга. Био је то свечани и свечарски почетак историјске једнонедељне посете кинеског лидера Америци, будућем љутом ривалу његове у то време привредно и економски прилично заостале земље. Током те недеље Денг ће маестрално одиграти улогу Алисе док га гостопримљиви домаћини буду водили кроз америчку земљу технолошких и свих осталих чуда, готово холивудски не скидајући детињи осмех са лица. Денга већ одавно нема међу живима тако да ће вероватно остати без одговора питање да ли је том приликом у крајичку свог ума могао наслутити да ће за нешто више од четири деценије читаво човечанство пролазити кроз сличну авантуру чудећи се попут исте оне Алисе кинеским земаљским чудима.

Денг Сјаопинг и амерички председник Џими Картер, током Денгове посете САД 1979. године (Фото: Викимедија)

Све оно што се у међувремену током те четири деценије догађало описано је у причи под насловом: Од Конфучија преко Сјаопинга до Алибабе, која се на једном интернет порталу појавила тачно пре годину дана. Међутим, оно што ће се само неколико недеља након тога попут неког филма, жанровски најближег хорору, почети одмотавати пред оним помало изненађеним светским аудиторијумом могло би се схватити као финале, или почетком финала оне представе започете 29. јануара 1979 у дворишту Беле куће. Није тешко погодити да је као окидач за почетак тог финала послужила она такозвана пандемија изазвана тајанственим вирусом, који је, као што и доликује тако важним историјским ликовима, добио бомбастично и лако изговорљиво име, али чије постојање никада није са сигурношћу доказано, барем што се науке тиче.

О самобичевању

О шоку и парализи које је та пандемија изазвала у привреди и свим сферама живота и стварности на читавој планети, од месеца марта, када је званично проглашена, па до краја године речено је и записано све што је потребно да би се тај фрагмент времена, користећи ону отрцану фразу, могао већ почетком наредне године прогласити историјом. Свакако да ће новонаметнути обрасци понашања и она већ легендарна закључавања, у глобалном жаргону познатија као „локдауни”, оставити најдубље трагове у свести и сећањима људи. Али још дубље трагове ће оставити успоравање планетарне економије отеловљено у оној озлоглашеној речи: рецесија, чији злослутни призвук је на оном подсвесном нивоу још више појачавао осећај депресије, безнађа и фрустрације узрокованих ефектима својеврсног самобичевања (self-flagellation – још један жаргонски новитет), које је човечанство мазохистички само себи наметнуло.

Улица у Едингбургу током ‘локдауна’ (Фото: Википедија)

Међутим, статистике које су се у децембру појавиле, сумирајући збивања на планети у години која је на измаку, биле су прилично изненађујуће, додуше како за кога. Према изнетим подацима у новембру Кина је забележила рекордни спољнотрговински вишак од 75,43 милијарде долара, као последицу незапамћеног повећања укупног кинеског извоза у истом месецу од 21,1% у односу на исти месец 2019. Само у Америку тај извоз је у истом месецу повећан за 46.1%, достигавши такођер рекордних 51.98 милијарди долара. Узимајући све то у обзир, као и очекивани укупан раст кинеске привреде за 2020. од 2.3% онда, барем што се кинеске индустријске машине тиче, не може бити говора о никаквој рецесији и депресији, како оној привредној, тако и психичкој, које су због оног самобичевања захватиле остатак планете, нарочито западну хемисферу. А што се самобичевања тиче, пошто је очигледно да од њега неко има итекакве користи, може се поставити питање да се ту не ради можда о правом бичевању, те наслутити коме би било у интересу да га организује.

Контејнеризација

Таква незапамћена извозна експанзија која се догодила у релативно кратком периоду изазвала је, као што се могло очекивати, и приличне логистичке невоље. То се нарочито односило на прекоморски контејнерски саобраћај који представља крвоток планетарне производно-потрошачке скаламерије у чијем центру се налази, ко би други него, Кина. Истоварно-утоварни капацитети светских лука, нарочито оних на западу, су се показали немоћним да прихвате енормно повећан број контејнерских бродова који свакодневно пристижу са истока. За илустрацију тог својеврсног хаоса могу најбоље послужити невоље највеће америчке луке на пацифичкој обали Лос Анђелес, која се нашла прва на удару конвоја бродова који пристижу из кинеских лука са друге стране океана. Та лука је у нормалним приликама обрађивала 10-12 бродова дневно, док је почетком децембра била приморана да сваког дана обради чак 19!

Није потребно помињати да су се истовремено не само испред лосанђелеске, него и испред свих сличних америчких и европских лука формирали подугачки редови бродова који чекају истовар. То делује наравно прилично чудно када се узме у обзир да се све то догађа у години светске економске рецесије. Да рецесије ипак негде има наговештава податак да се из оних земаља склоних самобичевању бродови ка кинеским утоварном лукама враћају са празним контејнерима, јер те земље немају више шта да понуде остатку света.

Да све то можда и није толико неочекивано, а сходно томе и чудно, говори не баш превише разглашаван податак да су паралелно са поменутом рецесијом бродоградилишта азијског пацифичког појаса радила пуном паром током читаве године. Наравно да се ради о градњи великих контејнерских бродова који су наставили да силазе са њихових докова несмањеном брзином, па чак и чешће него претходних година. Да се ствари на том пољу људског стваралаштва одигравају великом брзином говори податак да је до почетка прошле године највећи контејнерски брод на свету MSC Gulsun, поринут 2019, већ наредних месеци свргнут са пиједестала.

MSC Gulsun (Фото: Викимедија)

Током такозване пандемије из јужнокорејских бродоградилишта на своја прва путовања кренула су два још већа брода HMM Algeciras и HMM Oslo. Није на одмет напоменути да се у тој такмичарској дисциплини величина одређује према броју контејнера, TEU (Twenty-foot equivalent unit), који се могу натоварити на те морске колосе. Мећу 15 тренутно највећих колоса десет је дугачко 400 метара, што се већ сматра стандардом, тако да се може очекивати да се ускоро неће производити краћи. Сваки од њих може понети између 20 и 24 хиљаде контејнера. Првопласирани HMM Algeciras је први који је пробио магичну границу од 24.000. Ако се узме у обзир да је према најновијим подацима укупан број контејнерских бродова у свету већ премашио 5.200 и свакодневно се повећава, онда слика о том тренду контејнеризације којим се наша потрошачка цивилизација поноси постаје много јаснија, али нажалост и злослутнија, поготову ако се узме у обзир да је укупан број бродова за превоз разних врста терета већ одавно премашио број 53.000.

Јер, пажљивијим анализирањем пратећих ефеката те неконтролисане експанзије могу се врло лако докучити и апокалиптични наговештаји, незаобилазни пратиоци опседнутошћу великим бројевима која је обично долазила главе свим цивилизацијама утемељеним на похлепи и бесконачном расту. У тој анализи можда је најпримереније почети од утицаја тако густог прекоокеанског саобраћаја на природу. Према подацима из 2018. године услед загађења токсичним материјама које у океане избацују све бројније флоте свих врста бродова годишње угине око милион морских птица и 100.000 морских сисара. Није тешко закључити да су међу највећим кривцима за тај покољ управо контејнерски бродови.

ХММ Алгесирас (Фото: Port of Rotterdam)

У новије време све већу забринутост оних који још увек брину о страдању природе и њеног живог света представља све већа подводна бука коју стварају ти силни бродови чији смртоносни ефекти су све видљивији на све чешћим сликама десетина и стотина насуканих китова и делфина на обалама светских мора и океана. Њихова способност оријентације и међусобне комуникације, која се одвија на ултразвучним фреквенцијама нечујним људском уху, је озбиљно угрожена подводном буком од оних конвоја све бројнијих и све већих контејнерских бродова.

Међутим, шлаг на смртоносни колач тих видљивих и невидљивих загађења, колатералних штета неодговорног понашања модерног хомо конзуменса, представљају они гасови које ти конвоји бродова испуштају у атмосферу, а за које се ни у ком случају не може претпоставити да би могли имати благотворни утицај на биљни и животињски свет планете. Према подацима из 2018. само један од оних мега-бродова дужине 400 метара избаци годишње у атмосферу отровних азотних, сумпорних и угљеничких оксида као 50 милиона аутомобила. Према тој рачуници испуштени дим из димњака само оних 15 поменутих највећих бродова из те злогласне флоте једнак је укупној количини издувних гасова свих аутомобила на планети.

Диливеризација

Ако би се мрежа поморских рута контејнерских бродова, као што је речено, сматрала крвотоком, то јест артеријама, једног огромног тела планетарних димензија, онда би се следећи ту аналогију мрежа копнених железничких и друмских транспортних рута могла сматрати артериолама тог генијалног производно-потрошачког система, ништа мање компликованог и софистицираног од оног система крвних судова у телима сисара. Да би се тај вештачки планетарни крвоток у потпуности уклопио у аналогију са живим бићима на први поглед би се могло закључити да му недостаје још онај систем капилара помоћу којег се кисеоник и храњиве материје испоручују до органа и ткива. Пажљивијим посматрањем тог цивилизацијског чуда није тешко приметити да улогу капилара игра трговина, то јест малопродаја, помоћу којих крајњи корисник, потрошач, добија све оне силне, углавном беспотребне производе, вештом пропагандом претворене у виталне без којих његов живот није могућ.

Кинески брзи возови (Фото: Ројтерс)

Тим пажљивим посматрањем се такођер може приметити да систем малопродаје није у потпуности аналоган капиларном систему крвних судова сисара, па и човека самог. То наравно није промакло стручњацима који се баве унапређењем организма потрошачке цивилизације коришћењем аналогија са биолошким системима. Стога се последњих неколико деценија ради на постепеном напуштању система малопродаје уз помоћ трговина, бутика и робних кућа те развијањем директне доставе робе до крајњег корисника, то јест наручиоца. Лако се може уочити да тај систем, поновним кориштењем енглеског језика крштен као дeливеризација (delivery – испорука), неодољиво подсећа на капиларни систем, те ону аналогију са биолошким системима чини скоро потпуном. А да би била потпуна треба се присетити податка да се од првих десет светских лука за претовар контејнера седам налази распоређено на кинеској пацифичкој ривијери, која би се стога могла сматрати срцем тог чудесног вештачког кардиоваскуларног система.

Међутим, управо започета такозвана пандемија са својим пратећим ефектима је показала да се слутње и аналогије настављају. Такозвана затварања или „не излази из куће” наредбе су омогућили да се поменута деливеризација убрза и још више потисне превазиђени систем добијања жељених производа куповином у продавницама. Због тога је сасвим очигледно да листа колатералних користи од измишљене пандемије није ни изблиза готова и да ће се како време буде пролазило она настављати проширивати, а сходно томе та времена учинити прилично интересантним и чак забавним за посматрање и анализирање.

Још од самог почетка развоја конзумеризма било је јасно да је масовну производњу, дистрибуцију и продају роба, чије су количине и број различитих врста расли у бесконачност, морало пратити и одговарајуће паковање. Стога су паралелно морале бити развијане нове индустрије за производњу не само средстава за паковање, него и материјала од којих су прављени. У почетку је као база кориштено дрво, то јест папир, да би се врло брзо прешло на пластику која је јевтиноћом, лакоћом и неограниченим могућностима креативног обликовања не само транспорт и дистрибуцију учинила много ефикаснијим, него и сам производ привлачнијим за око крајњих конзумената, чији број је такођер растао у бесконачност. Међутим, са пластичном амбалажом није све изгледало баш тако ружичасто, јер су ускоро након углавном једнократне употребе њени практично нерастворљиви остаци почели да све видљивије прекривају копнене, морске и океанске површине.

Произвођачки погон у Кини (Фото: Online Clothing Study)

А да са пластиком неће ићи баш тако лако ни у будућности показали су најскорији догађаји највероватније плански упаковани са оном такозваном пандемијом. Затвореном у кући или стану, са ограниченом слободом кретања хомо конзуменсу је, нарочито на западној хемисфери где је оно поменуто самобичевање и бичевање било најизраженије, као једина могућност да иживи своје виталне потрошачке потребе остао онај генијални изум дeливеризације, која је баш током пандемије доживела невиђену експанзију. То је наравно био велики изазов како за маштовите креаторе нових врста амбалажа, тако и за саме произвођаче, чији капацитети су једва задовољавали растуће потребе.

Да тај удар на једну од најважнијих карика у снабдевачком ланцу светске привредне машинерије није био неочекиван показује податак да је у августу прошле године у амурској области у Сибиру почела изградња 11 милијарди долара вредног петрохемијског комплекса који финансирају Кинези. Истовремено је у самој Кини у изградњи сличан комплекс вредан 10 милијарди долара који финансира славни Ексон. Узимајући у обзир да се у тим мамутским постројењима из нафте издвајају етиленске и пропиленске компоненте које се користе у индустрији пластике онда се може очекивати да ће онај поменути процес прекривања планетарних морских и копнених површина отпацима од пластичне амбалаже у блиској будућности доживети такођер бум. Заузети одбраном „локдауна” и пропагирањем вакцинације, али и наивном надом да је у кризи која је у току нафташима коначно одзвонило, они ревносни борци за спас планете и мерачи емисије угљендиоксида у атмосферу изгледа да нису схватили шта се иза брда ваља и за шта ће бити употребљена она преостала нафта из земљине утробе.

Чајнизација

Узимајући у обзир све што се на светској позорници догађало још од оног првог уводног чина одиграног 29. јануара 1979. у дворишту Беле куће у Вашингтону па све до почетка финалног чина званог пандемија крајем 2019. више је него очигледно да је Денгова Кина сјајно и маестрално одиграла улогу коју су јој наменили режисери и сценаристи те узбудљиве представе. Од технолошки заостале сиромашне земље сељака и нешто мало радника Кина се за само четири деценије претворила у привредног џина и покретачку полугу развоја некада западне, а сада већ увелико планетарне цивилизације засноване на оном генијалном принципу бесконачног раста, прихватајући у потпуности њен не само економски модел, него и начин, филозофију и смисао људског живота. Због тога, уколико би се држали енглеског језика, који још увек служи за глобалну комуникацију, мада, како је кренуло неће задуго, постаје све очигледније да се паралелно са „вестернизацијом” Кине на оној светској позорници одиграва и „чајнизација” не само западне хемисфере, него и читаве планете.

Си Ђинпинг и Владимир Путин наздрављају у Шангају 21. 5. 2020. (Фото: Саша Мордовец/Гети)

Да се тај процес не одиграва спонтано или стихијски, како се чини, већ систематски и плански показало је све оно што се управо догађа и што се са истока, то јест Кине, кроз мала врата изнад којих виси натпис „пандемија” шири планетом, нарочито оним њеним западним делом. Оне већ помало заборављене слике са пекиншког Тјенанмена из 1989. понављају се скоро свакодневно на улицама великих градова тог истог запада на којима се полиција уз примену најбруталније силе обрачунава са мирним демонстрантима. Цензура, политичка коректност, спутавање слободе мишљења, као и свих осталих слобода постали су такођер део те свакодневнице. Што све не би требало да представља неко велико изненађење, јер, након успешно спроведене вестернизације Кине чајнизација остатка планете, с обзиром да иза ње стоји Централни комитет КП, не би имала смисла без примене комунистичке идеолошке матрице утемељене управо на једноумљу и строгој контроли понашања људских јединки, што управо постаје део оне злогласне нове нормалности савременог света.

Посматрајући све то пажљиво не може се отети утиску да су се човечанство и читава планета тренутно нашли у чврстом загрљају капиталистичко-комунистичког бехемота чија моћ је заснована на суптилно испреплетеном економском и идеолошком тоталитаризму, тоталном конзумеризму и тоталној контроли. А да се иза тих тоталитаризама, који се попут баука шире планетом, крије и она неизбежна иронија може се докучити поновним враћањем у прошлост, и то у године које по неком чудном правилу увек завршавају са цифром 9.

Лицем у лице: долар и јуан (Фото: Ву Хонг/ЕПА-ЕФЕ)

Након оне 1979. са којом је и почела представа, 1989. се осим Тјенанмена догодило и рушење берлинског зида после којег се веровало да је коначно срушен и комунизам, јер се онај кинески тада већ увелико уронуо у капитализам није више узимао за озбиљно. Пред читавим човечанством су се, мислило се тада, широм отварала врата слободе, људских права и наравно демократије. Међутим, само три деценије касније крајем 2019. са оном такозваном пандемијом која је започела, гле чуда, баш у Кини, такорећи преко ноћи нестаје и слободе и људских права и демократије, а они „Тјенанмени” постају део свакодневнице и то управо на оној западној хемисфери која се самозадовољно са поносом свих тих прохујалих деценија сматрала колевком тих најузвишенијих идеала. А да иронија буде још већа државе у којима су све слободе суспендоване проглашаване су демократским, а оне у којима су слободе остале нетакнуте диктаторским.

Можда ипак има наде

За човечанство и планету је чини се на први поглед сасвим свеједно да ли се контрола над тим чудним следом догађаја, који као да се одигравају према унапред написаном сценарију, врши из централног комитета оне озлоглашене дубоке државе или централног комитета комунистичке партије Кине, или можда из неког здруженог. А кад је о комитетима реч не би требало занемарити ни могућност да је онај пекиншки комитет можда у међувремену купио онај други од оних силних суфицита и профита који се незаустављиво гомилају и са којим је већ на том истом западу купљено доста тога вредног и стратешки важног. Јер, тај други комитет и они који стоје иза њега од своје финансијске активе, која се углавном заснива на спекулативном капиталу и такозваном „штампању” новца, могу купити само илузију о својој моћи заснованој на бесконачном преливању из шупљег у празно. Сходно томе можда ипак и није неважно из ког центра се управља тако осетљивим пословима као што је смена цивилизација, а у којима је примену оне макијавелистичке максиме да циљ оправдава средство тешко избећи.

Да кинеска склоност ка чудима није од јучер може се уверити враћањем мало дубље у прошлост, до почетка 15-ог века, то јест до оних већ одавно заборављених поморских експедиција кинеског адмирала Зенга (Zheng He), који је између 1405-1433. водио седам поморских дипломатско-трговачких мисија по јужној и југозападној Азији. Те експедиције представљале су врхунац покушаја императора из династије Минг да након миленијског изолационизма боље упознају свет око себе, али и да се том истом свету и сами представе. Али што се чуда тиче, чудо у тим подухватима, и то светско, прво после оних античких, представљала је флота бродова која је тих година крстарила Индијским океаном и морима Јужне Азије. Било их је преко триста, и то колосалних димензија никада до тада, али ни много векова касније, виђених да плове светским морима. Дужина им је прелазила 120, а ширина била око 55 метара. Бродови којима је Колумбо скоро век касније трећи пута открио Америку у поређењу са бродовима из Зенгове флоте изгледали су попут малених рибарских барки. Јер, треба нагласити да су Викинзи први дошли до обала Северне Америке, док постоје наговештаји да је адмирал Зенг у својим истраживањима први дошао до обала Јужне Америке.

Путовања адмирала Зенга (Карта: Викимедија)

Нажалост каснији императори династије Минг су се поново вратили изолационизму тако да је на страницама историје остало записано да Кинези у свом првом глобалистичком излету са флотом адмирала Зенга нису стигли даље од Персијског залива, Црвеног мора и Рога Африке. Са тих истих страница познато је како су Британци са мањом флотом и дупло краћим бродовима три века касније освојили читаву планету, док је можда најтрагичнија жртва тог прилично бруталног колонијалног захвата била управо Кина. Чини се да су данашњи кинески стратези добро проучили ту исту историју тако да се може рећи да су већ у другом покушају, отишавши много даље од адмирала Зенга, уз помоћ оне флоте од 5.200 контејнерских бродова упрегнутих у њихову извозну и комерцијалну експанзију попут њихових тлачитеља, али и учитеља Британаца освојили планету, и то на далеко бенигнији начин, без употребе бруталности. А пошто су осим особине добрих ученика током тог метеорског успона показали и изузетну флексибилност и прилагодљивост није искључено да ће када им контејнери не буду више потребни веома брзо из рукава извући новог адута, неко ново чудо.

А ако се већ чепрка по историји онда није на одмет подсетити се да је у њој било много случајева у којима се очекивања њених креатора нису остварила, пошто се у ближој или даљој будућности знало догађати оно чему се ни у сну нису надали, јер је стварност, а поготову њена перцепција, варљив феномен који не изгледа увек онако каквим се на први поглед чини. Због тога ни након ове такозване пандемије испуњене небројеним идиотизмима и бесмислицама не би требало искључити могућност да се на крају ипак не догоди оно што су у својим главама замислили најновији креатори историје, ни мање ни више луди од својих претходника, а овај пута преобучени у самозване лекаре, спасиоце болесника који је одавно на умору. Јер, већ дуже времена се наслућује, а сада је постало очигледно, да западна цивилизација и њена последња империја болују од тешких и неизлечивих болести. А из медицине је познато да су болесници оболели од хроничних болести, поготову ако су у дубокој старости, склони да подлегну од безазлених бактеријских и вирусних инфекција.

Медицинско особље са заштитном опремом у Болници Црвеног крста у Вухану, где је био епицентар епидемије вирусне пнеумоније (Фото: Хектор Ратамал/АФП)

Следећи ту симболику, али и иронију, оног неуморног пратиоца свих великих историјских прекретница, неће бити никакво изненађење ако се у далекој будућности неке нове генерације буду читајући историјске књиге са осмехом на лицу подсећале авантура оног тајанственог вируса из 2019, познатог као „Чудо из Вухана” – чудо од којег је умрла цивилизацији која је пролазећи кроз трансформације, мењајући облике, понекад се и прерушавајући трајала хиљадама година. Због тога би то чудо могло да остане упамћено као највеће од оних кинеских чуда.

Прочитајте још

• Небојша Катић: Глобални неред и Србија у њему
• Милован Шавија: Тихи и Прле поново међу нама, а ту су и Немци
• Тања Вујић: Нови глобални привредни поредак на Пацифику
• Славољуб Лекић: Постпандемијски поредак

Categories: Аз и буки

Tags: Кина, Милован Шавија, САД, глобализам, карусел, светска економија