Милован Шавија: Тихи и Прле поново међу нама, а ту су и Немци

Да ли ће у овом новом издању ресетовања бити опет потребни велики ратови или ће његови планери изумети неки суптилнији начин да спасу корпоративни капитализам остаје да се види

Фото: Кеј Нитфелд/Танјуг

Они мало старији савременици овог такозваног модерног доба су из оног старог, заувек прошлог, са собом, како то обично бива, у облику сећања понели потешке кофере меморијског пртљага који понекад зна да својом тежином то све теже схватљиво модерно доба учини у истој мери и све теже подношљивим. Није то наравно  она физичка тежина што одваљује руке, него она метафизичка што притиска душу, терајући је на стално преиспитивање, не дајући јој никада мира, нити јој допуштајући да се мирно препусти токовима судбине. Међу тим сећањима нађе се срећом и оних пријатних која тој истој души могу да годе и да јој, уколико се нашла пред искушењима, пруже кратке тренутке утехе и задовољења. Али захваљујући оној мистериозној способности живота да у своје ткање утискује клишее способне да се понављају или у њима уграђеним кодовима програмираним да се у погодним околностима активирају знају понекад из оног пртљага на необјашњив начин изронити сећања која неодољиво подсећају на стварност, чинећи наизглед фиктивне јунаке оног заувек прошлог доба поново живим и веродостојним.

О реинкарнацији Тихог и Прлета

Тако се вероватно, потакнуто несвакидашњим околностима, а уклопивши се у један од оних клишеа, одједном, као да је активирано неким невидљивим окидачем, појавило сећање  на ону легендарну телевизијску серију чији су главни јунаци Тихи и Прле, такозвани илегалци из подземља окупираног Београда из времена оног последњег великог светског рата. Та серија, као серија са историјском тематиком прављена је да приближи и на тренутак оживи још  једно од оних заувек прошлих времена, али и да гледаоце и то не само из времена када је настала, него и оне из  било ког будућег, ако је могуће својом драматиком и забави, те им тако на кратко олакша бреме њиховог тренутног живота, који ни у једном времену није лак. А та драматика се у серијама тог жанра углавном гради на сталном смењивању узбудљивих и опасних ситуација какве само рат може човеку приуштити, уз незаобилазно наглашавање окрутности немилосрдног и злог окупатора којег на крају може победити само дружина илегалаца, отеловљених у Тихом и Прлету, наоружаних осим револверима још и храброшћу, спретношћу, довитљивошћу и наравно бесмртношћу.

Прле и Тихи

А та бесмртност, показаће се у не тако далекој будућности, не представља онај отрцани ореол, незаобилазни украс свих главних ликова филмова и телевизијских серија који увек побеђују и никада не гину, већ стварну бесмртност уз чију помоћ су Тихи и Прле победили не само смрт, него и време. Јер, ево након скоро осам деценија од оног времена чију драматику су својим појавама на телевизијским екранима покушавали да реконструишу Београд је поново окупиран, а Тихи и Прле су поново у акцији. Овај пута су се на неки чудан начин мултициплирали тако да би се сваки онај грађанин савременик времена, или још боље, века короне, који је смогао храбрости и очувао нешто памети, али и људског достојанства да се успротиви моћној пропагандној машинерији окупатора могао сматрати реинкарнацијом вечитих бунтовника Тихог и Прлета.

Опасност која се надвила над Београдом није ни мало мања од оне из четрдесетих година прошлог века, јер, узимајући за озбиљно окупаторску пропаганду, тешко да ће према садашњој стопи смртности од страшног непријатеља вируса до следећег лета ико преживети. Стога би храброст данашњих београдских илегалаца да игноришу једну такву апокалиптичну визију, те да се успротиве окупатору који уз сву полицијску и законску силу настоји да их присили да у њу поверују морала бити много већа од оне коју су поседовали јунаци оне ТВ серије, Тихи и Прле.

Отписани

Међутим, није само Београд окупиран на почетку века короне. Окупирани су у мањој или већој мери скоро сви градови широм планете, којом као да се на неки злослутан начин раширио дух Тихог и Прлета. Тај дух осећа сваки грађанин Париза, Лондона, Мадрида, Бангкока, Њујорка, Атине, Ванкувера и још многих других градова који се, пркосећи што законским, што самонаметнутим ограничењима грађана лојалних окупатору, појави на улици, или не дај боже у самоуслузи, без брњице на устима осећајући подозрење па чак и презир оних који те брњице носе; затим онај грађанин који се за време полицијског часа шуња без те исте брњице улицама пустог града вирећи попут некадашњих београдских илегалаца иза зида зграде на углу да провери да ли некога има у суседној улици, или да ли га неко гледа са прозора околних зграда пре него што брзо шмугне у улаз зграде у којој станује; затим тај исти који ће се неколико тренутака касније, нашавши се сам у лифту, а бивајући сигуран да га не снимају камере, слављенички и победоносно смејати и кезити мрском окупатору, а који ће другом приликом замрачивати прозоре на свом сопственом стану да га не би комшија из зграде преко пута видео, а касније и полицији пријавио, да седи са пријатељем који се попут њега такођер кријући ушуњао у зграду; или пак онај грађанин који ће се, игноришући препоруке окупационих власти да се избегавају сва неесенцијална путовања, пребацивати полуилегално из једног града у други, као што су се некада поменути илегалци пребацивали из Београда на слободну територију.

Случај Си Џеј Хопкинса

Чак и не толико славни, али не баш и непознат, чувени писац сатиричар, публициста и борац против тоталитаризма Си Џеј Хопкинс осетио је у себи протеклих месеци, мада тога није био ни свестан, тај дух Тихог и Прлета који се попут новорођеног архетипа шири планетом подсећајући оне што у ропству поново живе на ону еонима стару мудрост коју на једној од својих плоча записа Тот Атлантиђанин: „Не буди нем кад зло је изговорено јер Истина попут зраке Сунца сја нада свим.”

Си Џеј Хопкинс (Извор: Сајт Си Џеј Хопкинса)

За Хопкинса Википедија каже да је Американац на привременом раду у Берлину, на основу чега би се могло лако закључити  да се нашао на правом месту и у право време. Јер, ако се наведеној листи занимања придода и титула самопроглашеног политичког експерта онда је, узимајући у обзир шта се све догодило и још увек догађа у том великом граду, сасвим јасно да се није могла наћи погоднија особа да све то непристрасно сагледа са стране, и то уз незаобилазну дозу научности. А што се научности тиче свакако да су самозвани и самоуки експерти много погоднији за било какву научну анализу од оних такозваних званичних научника са титулама који су већ одавно на злу гласу, а поготову ако су још и медицинске струке. А када се још узме у обзир да је Хопкинсова главна специјалност сатира онда се може наслутити епилог његовог боравка у Берлину. У том књижевном жанру Хопкинс се, може се слободно рећи, прославио јер се његове сатиричне драме са прилично успеха, чак и уз понеку награду, већ годинама изводе на позорницама широм света, док истовремено пишући сатиричне есеје покушава овековечити сатиру којом су прожети сви аспекти стварности модерног доба.

Пошто ова смутна времена са својим лудостима, бесмислицама и чудним паралелама са оним исто тако смутним временима из прошлости представљају неисцрпни рудник инспирације за сатирично стваралаштво онда и не чуди да је Хопкинс берлинску епизоду свог живота овековечио једним сатиричним есејом који се појавио 22. новембра под називом: Немци су се вратили (The Germans Are Back). (овде) Ту своју причу он почиње са паралелом између два догађаја из новије немачке историје.

Фото: Consent Factory

Немачки парламент је 18. новембра изгласао Закон о заштити од инфекције (Infection Protection Act, или на немачком „Das Infektionsschutzgesetz”), којим се владиним министарствима и телима дају вануставна овлашћења да издају указе и предузимају ванредне мере у циљу заштите јавног здравља. Та иста влада такве мере већ одавно примењује наређујући да се затварају јавне установе и мале фирме, уводећи полицијски час, забрањујући путовања и демонстрације, упадајући неовлаштено у куће, станове и фирме, наређујући грађанима да носе маске, те хапсећи и малтретирајући све оне који се тим мерама успротиве. Међутим, сада је то и озакоњено документом са државним печатом, који је бирократски настројеним Немцима одувек много значио.

Немачка полиција разбила берлинске демонстрације против рестриктивних мера

У сатиричном тону уз обилату помоћ ироније, без које сатира не би била ни могућа, Хопкинс даље наводи да се тај закон ни у ком случају не може поредити са Законом о посебним овлаштењима, који је немачки Рајхстаг изгласао 23. марта 1933. године, познат као „Enabling Act”, или на немачком Ermächtigungsgesetz, којим су се влади давала пуна овлаштења да без сагласности парламента издаје указе и уредбе  у циљу спречавања наношења било каквих непријатности грађанима рајха. Мада се та два закона које дели 87 година на први поглед чине веома сличним данашња немачка влада и медији под њеном контролом одлучно негирају било какву везу између њих, а оне који наслућују идентичност проглашавају десничарским екстремистима и неонацистичким теоретичарима завере. Њихову везу са левичарима и комунистима из 1933, против којих је онај први закон био и уперен, Хопкинс не наводи експлицитно, али се то у сатиричном жаргону наравно подразумева.

Подразумева се такођер да су та два веома слична закона изгласана у два веома слична времена дочекана са револтом и протестима слободоумних грађана, с том разликом да су полицијским ескадронима 2020. на располагању стајала технолошки далеко савршенија и ефикаснија средства за растеривање десетина хиљада демонстраната, као што су између осталог водени топови. Данашњи веома објективни немачки медији, који нису ни налик оној гебелсовској пропаганди из нацистичке ере, како са осмехом на лицу наводи Хопкинс, уверавају немачку јавност да су добили што су и заслужили, сви ти екстремни десничари, неонацисти, теоретичари завера, корона оспораватељи, као и сви они још увек разумни који одбијају да прихвате званичну „научну тезу” да се човечанство налази пред највећим искушењем у својој историји због вируса на чије дејство је проценат преживљавања 99,7.

Полиција воденим топовима растерује демонстранте између Бранденбуршке капије и зграде Рајхстага, 18. 11. 2020. (Фото: Михаел Зон/АП фото)

Хопкинс даље наводи да за немачку владу, медије, интелигенцију и уопште читаву немачку јавност ти корона оспораватељи представљају заиста велики проблем. Са ширењем својих потпуно неоснованих теорија завере они угрожавају јавно здравље и узнемиравају све оне поштене и савесне грађане Немачке. Паралела и сличност са 1933-ом се лако уочава и без помоћи сатиричног призвука. Некадашње левичаре и комунисте у узнемиравању грађана и претњама њиховом свеукупном здрављу данас су заменили корона оспораватељи.

Можда би се на овом месту требало сетити још једног теоретичара завера, америчког адвоката Роберта Ф. Кенедија јуниора, који је такођер, попут Хопкинса оптерећен паралелама са нацистичком прошлошћу Немачке и њеног народа. Он се летос са својим пријатељем и колегом адвокатом Рајнером Филмихом, који је немачку владу и такозване кризне штабове оптужио за злочин против човечности, придружио великим уличним протестима у Берлину. Том приликом обратио се окупљеној маси и испричао једну анегдоту са нирнбершког процеса нацистичким ратним злочинцима. Према тој причи када су тужитељи упитали Хермана Геринга како је било могуће Немце, у то време сматране за један од најобразованијих и најтолерантнијих народа на свету, претворити у послушне робове  који ће подржати и учествовати у најгнуснијим злочинима икада почињеним. Геринг је мирно одговорио да је то проста ствар и да је то могуће лако остварити не само у фашизму, него и у демократији, монархији, комунизму и  било ком систему. Потребно је само масе изложити страху и тај страх што дуже одржавати. У том стању оне ће урадити све оно што им се нареди, једном речју биће претворене у стадо оваца.

То је било у она времена када је још увек јавно изражавање незадовољства грађана било могуће, а из полицијских хангара на улице нису били изведени водени топови. Хопкинс је своје утиске са тих августовских масовних протеста детаљно описао у есеју и вероватно се срео са својим земљаком Робертом. О чему су причали није навео, али се може наслутити да му је највероватније пријатељски саветовао: „Boby, get out of here” (Боби, кидајмо док није касно). Јер, каснији развој догађаја ће показати да је ђаво однео шалу. Бивајући сведоком невиђене медијске хистерије застрашивања и претњи онима који се противе владајућем наративу, осећајући се прилично нелагодно када би се попут Тихог и Прлета, пркосећи окупаторским наредбама, појављивао на улици без маске, налазећи се окружен непријатељски расположеним и вербално агресивним суграђанима, те схватајући да се ту ради о својеврсном култу масовног обожавања вируса, о чему је такођер опширно писао у посебном есеју: Ковидски култ,  Хопкинс је одлучио да привремено напусти Немачку.

Протести у Берлину, 1. 8. 2020. (Фото: Маркус Шрајбер/АП Фото)

Поручио је он Немцима са сигурне дистанце да он њих не мрзи, нити да их сматра нацистима, већ само неизлечивим љубитељима тоталитаризма, те да му се, узимајући у обзир оно што се десило у не тако далекој прошлости, чини застрашујућим да посматра како Немачка полако клизи у тоталитарну државу. Оно што ће се догађати наредних месеци потврдиће, што се њега самог тиче, да његова страховања и слутње нису били без основа. Такозвани алтернативни медији се увелико забрањују и затварају, а до зуба наоружане полицијске снаге почеле су да упадају у куће и станове јутјубера хапсећи их без образложења, док званични медији о томе ћуте. А један угледни посланик парламента, и то гле чуда, пореклом Турчин, Азиз Бозкурт му је име, јавно је позвао да се сви они који доводе у питање култ короне почну депортовати. Остало је нејасно на какве депортације је мислио. Да ли можда на оне из тридесетих година прошлог века када је десетине и стотине хиљада оспораватеља фашистичког култа било депортовано возовима у логоре, из којих се мало који вратио жив. Због тога није искључено да је можда у плану поновно отварање таквих логора, ако први већ нису у функцији. Јер, сетимо се да су Немци за оне логоре из тридесетих сазнали тек после 45-те, и то не сви, само они који су преживели.

Што се тиче оне паралеле са збивањима из 1933. као да се све савршено уклопило. Они који памте све детаље из оних првих месеци нацистичке владавине можда би могли да примете: а шта је са паљевином Рајхстага. Не треба да брину, и то се десило на оним демонстрацијама од 29. августа, што је Хопкинс такођер детаљно описао. Док се око легендарне Бранденбуршке капије и суседним авенијама окупило на стотине хиљада грађана, на миран и културан начин изражавајући своје неслагање, на улазном степеништу у некадашњи Рајхстаг, а данашњи Бундестаг, одигравала се пажљиво режирана представа. Полицијско обезбеђење те зграде на тајанствен начин се у једном тренутку изгубило, да би се у следећем тренутку појавила група од неколико стотина стварних неонацистичких демонстраната која је на позив: нема више полиције, кренула ка пустом степеништу зграде парламента. Онда се наравно према унапред режираном „тајмингу” појављују ниоткуда јаке полицијске снаге које, чинило се по договору са демонстрантима, спашавају Рајхстаг од паљевине. Тако да Рајхстаг није поново изгорео, али у поређењу са оном стварном паљевином из 1933. нема неке велике разлике, јер су обе представе пажљиво изрежиране и са истом намером.

Фото: Викимедија

А као шлаг на тај сегмент  оне историјске паралеле сутрадан су сви главни, подразумева се и угледни, не само немачки, него и светски медији главног тока објавили сасвим другачију причу која би се могла свести на „твит” објашњење  једне од лидера владајуће коалиције, такођер угледне: „Десетине хиљада екстремних десничара, оспораватеља холокауста, антисемитских теоретичара завера и езотерика, који сматрају медије, науку и политичаре за кривце, јуришали су на зграду Рајхстага у покушају државног удара. То су демонстрације од 29. августа у Берлину.” Да је и од Гебелса било би превише, како рече Хопкинс. Срећом оно што се стварно догодило снимљено је телефонском камером и остаће трајно похрањено у богатој културној (нацистичкој) баштини немачког хиљадугодишњег рајха.

Сакривеном у свом безбедном скровишту Хопкинсу је сигурно јасно да је критична маса у геринговском експерименту поновног претварања немачког народа у стадо оваца скоро достигнута, ако већ није пређена. Јасно је њему такођер да се не претвара само Немачка у тоталитарну државу, већ да се ради о глобалном пројекту. Растерећен страха и непријатности он ће наредних месеци и година са брижним интересовањем пратити даљи развој догађаја. Јер, остало је сигурно много тога да се деси до похода на исток, који се већ одавно назире и наслућује, а који се некако чини и неизбежним уколико се оне историјске паралеле наставе уклапати по уходаном редоследу и плану.

Си Џеј Хопкинс: ГлобоКап Über Alles или Пандемија лажне куге

Али не само на исток, јер се онај експеримент претварања преплашених човеколиких хомонида у  стада кротких оваца одиграва истовремено на читавој планети, тако да се походи могу очекивати из било ког правца у било ком правцу, у зависности како одлуче творци оног све чешће помињаног „ресетовања”. Ако се настави са паралелама зар се све оно што се догађало између 1929~1945. не би могло схватити такођер као ресетовање, како су неки аналитичари већ одавно и приметили, и то уз помоћ Њу дила, Маршаловог плана, Бретон Вудса и наравно светског рата. Да ли ће у овом новом издању ресетовања бити опет потребни велики ратови или ће његови планери изумети неки суптилнији начин да спасу корпоративни капитализам, а истовремено се реше доброг дела оног стада које их чини се све више оптерећује, остаје да се види. Ишчекујући дањи развој и расплет Хопкинс ће вероватно са уживањем написати још много пригодних сатиричних прича. А ако се крене у походе или у неку сличну сулуду авантуру у коју је стадо оваца веома лако повести сатиричари могу полако да се повуку, јер тада на сцену ступају трагичари.

Отписани

Можда би се на крају још могло напоменути да се она поменута телевизијска серија у којој су главни јунаци били Тихи и Прле звала Отписани, уз напомену да на основу свега изложеног остаје питање да ли је аутор те серије под називом мислио на београдске илегалце или на Немце, или можда на читаво човечанство.

Плакат: Cinematerial

Јер, онај поменути Тот Атлантиђанин је на једној од својих плоча такођер записао: „Не побуђуј страх јер страх је оков, стега што Таму веже за човека.” Рекао је он то давно, неки кажу, ако им је веровати, пре 36.000 година.



Categories: Противу дезинформација

Tags: , , , , , , ,

9 replies

  1. Није главна тема, али „Отписани“ су само глорификација лажне историје и пропаганда комунистичке идеологије. Прослављени глумци су били (и остали) инструментом владајуће номенклатуре која је заташкавала трагедију српског народа у крвавом преузимању власти током грађанског рата у коме су комунисти изашли као добитници. Српски комунисти у окупираном Београду (41–44) су једним делом одговорни за погибију и масакр сопственог народа јер су бесмисленим војним акцијама против окупатора провоциралу одмазде против деце и цивила, да би сами пребегли из Србије за Босну.

    Давање неког херојско-мученичког ореола онима које изображавају „Тихи“ и „Прле“ је увреда за сени свих оних побијених од стране Немаца, а такође (или више?) од стране комуниста кад су „ослобађали“ елитне делове Београда од својих станара, протеравши срећније а стрељавши многе друге.

    Живели смо тешку институционално наметнуту лаж педесетак година. Историјске маске су одавно спале а и повези са очију некада незнавених грађана. Није лепо да се под лажном фирмом протеста против Ковид тоталитаризма, потура покушај да се реинсталирају старе маске и баци прашина у очи наивним величањем улоге српских комуниста у ономе што је у основи било библијско страдање српског народа.

    15
    3
  2. Одговор аутора на коментар:
    Тихи и Прле у овој причи представљају симбол отпора окупатору у било ком времену и на било ком простору планете се појавио. Они немају идеолошки предзнак.

    5
    4
  3. komunisti su olicenje zla za srpski narod i smrtonosniji od bilo kog virusa…slazem se sa Don Kihotom

    8
    1
  4. (Напомена: Коментар сам написао пре него што сам видео да је господин Шавија написао свој.
    Текст који следи не односи се на његов коментар.)

    *** Си Џеј Хопкинс

    Си Џеј Хопкинс је аутор чије сатиричне увиде пратим већ неко време.
    Радо их читам и топло препоручујем. Ево краће хронологије, мислим да вреди:
    https://www.unz.com/chopkins/the-putin-nazis-are-coming-again/
    https://consentfactory.org/2020/04/13/brave-new-normal/
    https://consentfactory.org/2020/05/20/brave-new-normal-part-2/
    https://consentfactory.org/2020/06/01/the-minneapolis-putsch/
    https://consentfactory.org/2020/10/27/the-last-days-of-the-trumpian-reich/

    Средишњи део овог чланка, који говори о СЏХ и указује на чланак The Germans Are Back, је, колико ми је познато, једино што је о њему на српском написано.

    До тог дела једва да сам успео да допрем због увода о Прлету и Тихом. Увод ми, до краја читања није дозволио да се усредсредим на средишњи део а закључак ми још увек не дозвољава да се вратим на пажљивије читање.

    Што се СЏХ тиче рећи ћу ћу само да у свом писању није остао дужан „антифи“ па нисам сигуран каква би била његова реакција када би одгледао пар епоизода Отписаних а затим прочитао овај чланак.

    *** Рециклирање Тихог и Прлета (такозваних илегалаца из подземља окупираног Београда)

    „Међу тим сећањима нађе се срећом и оних пријатних која тој истој души могу да годе и да јој, уколико се нашла пред искушењима, пруже кратке тренутке утехе и задовољења.“

    После не знам ког по реду репризирања у којој окупатор и „домаћи издајници“ падају као снопље и то баш у оно време када је ишло 50/100 српских глава на једну окупаторску, управо ме предметна серија потерала да изокола (таква су још била времена) покушам да од непосредних сведока сазнам шта се заиста дешавало по Београду.

    Последњи разговор на ту водио сам са лекарем, за време рата дечаком од својих 10-так година.
    На питање о Отписанима скоро да се није ни осврнуо („ма какви“) већ је одмах је прешао на свој највећи утисак везан за рат: оне чувене кости (падина Калемегдана и рејон Ташмајданског парка) на које су студенти медицине дискретно упућивани да њима надоместе недостајућа учила када су учили анатомију.

    После разговора Отписане више никад истим гледао истим очима а није да нисам имао прилике с обзиром да се, као и гомила других „вестерна“ са сличном темом, непрестано рециклирају до дана данашњег.

    Реплика коју памтим „А где ћемо ми господине министре кад комунисти крену на Београд?“ увек ме подсети на једно од ратних сећања мог оца: низ друм одлазе немачке јединице, повлаче се долином Ибра. Прашина се још није слегла а из другог правца наилази чета партизана. Деда је у заробљеништву, а бака, са једним дететом у наручју и још шесторо поред себе, каже: „Ове што одоше смо преживели. ‘Оћемо ли и ове што долазе?“

    Овде ми кнедла увек стане у грлу. То су моји лични Отписани, сезона по очевој линији.

    Увиде попут „Београд је поново окупиран, а Тихи и Прле су поново у акцији“ … „али и да гледаоце и то не само из времена када је настала, него и оне из било ког будућег, ако је могуће својом драматиком и забави … најрадије бих заобишао али они су, у потпуној инверзији онога што се хтело рећи и на жалост – тачни. Не само са медиј(окритет)ско-рециклажног аспекта.

    Из поштовања према жртвама нећу рећи да је Београд и даље окупиран јер су Тихи и Прле „поново у акцији“ ни да су ономад довели а да су сада у служби „злог окупатора“ којег не да на могу победити већ без њега не могу опстати. Одатле њихова „бесмртност“.

    *** Отписани и незаписани

    Аутор текста се пита: „на основу свега изложеног остаје питање да ли је аутор те серије под називом мислио на београдске илегалце или на Немце, или можда на читаво човечанство.“

    Да пробам да помогнем у размишљању: аутор серије је „мислио“ оно једино што је било дозвољено да се „мисли“. Да се једну трунку одмакао од тога серије не би било а, у време прве сезоне, вероватно ни њега.

    Епоху другог дела сезоне (и играног филма) би вероватно „претекао“ а до камере би стигао само испред објектива у институцији мало другачије продукције (два профила + „анфас“, камера стоп).

    Госпођа Хаџи Пешићева, несумњиво, није била чак ни те среће. Као ни војвода Бојовић.

    Да „претекну“ су тада могли само одабрани као што то данас могу само њихови потомци, данашњи Прле и Тихи. Можда зато што су били наоружани још нечим „осим револверима, храброшћу, спретношћу, довитљивошћу и наравно бесмртношћу“? Можда зато што се ничега се нису стидели.

    Истински Отписани тога доба нису били „Отписани“.

    Најбројнији и истински Отписани тога доба нису били ни записани.

    На нама је да их запишемо, да за свагда буду Записани.

    „Ал’да ме ћекаш ту.“ (Мисирац)

    8
    1
  5. Мислим да је потпуно несврсисходно приликом коментара на овај есеј стављати тежиште на отрцану идеолошку матрицу. Ја сам приликом писања узео Тихог и Прлета јер су то позната имена урезана у памћење неколико генерација и стога најпогоднији да се код данашњих илегалаца широм света ојача тај неуништиви бунт и спремност на отпор било ком окупатору.
    Приликом писања ја сам лично имао у виду и филм Милослава Самарџића „Заиста отписани”, и за мене су Тихи и Прле Равногорци.
    Аутор серије Отписани Аца Ђорђевић није више међу живима те га не можемо питати, али ја лично мислим да је и он мислио на Равногорце. Међутим, то наравно тада није смело да се прикаже. Срећом Милослав Самарџић је довршио његово започето дело.
    Стога уживајмо сећајући се Равногораца Тихог и Прлета и будимо поносни да сваким отпором данашњем окупатору настављамо њихово бесмртно дело.
    Аутор Милован Шавија.

    4
    1
  6. Поштовани господине Шавија,

    најпре извињење што коментар касни – морао сам мало да бацим поглед и да преузмем филм…

    *** „Заиста отписани“

    Не знам како остали читаоци/коментатори али ја ево за филм Мирослава Самарџиђа чух први пут из вашег коментара и на томе Вам велико хвала. Није да сам изопштен из света али нека буде да је до моје необавештености.

    Сад видим да је о филму писано с јесени 2019. (у медијима које не пратим) а на Фејсбук страници Погледа је 14. септембра ове године објављено је (https://www.facebook.com/pogledikragujevac/posts/3380811921941200/):

    „Наш документарац ‘Заиста отписани’ управо је прешао цифру од 300.000 гледалаца на Јутјубу.
    На Јутјуб каналу ‘Погледи’, то је видео са најбржим растом гледалаца:

    Захваљујући Вашем коментару број гледалаца сигурно ће порасти ако већ и није.

    На шта желим да скренем пажњу:
    филм је снимљен пре нешто више од годину дана, на Јутјуб је постављен 17. априла ове године. Тренутно има 371.427 прегледа, не рачунајући мене који сам два пута отворио страницу (а сигурно има још таквих). Значи за три месеца око 71.000 прегледа.
    На платформи Вимео (

    ) филм је постављен пре 5 месеци и има 335 прегледа.

    Не држите ме за реч али сам на Отписане по нашим телевизијским каналима (што на филм што на серију) у истом периоду налетео више пута. Није да је неко мерило али наду улива то да су „Заиста отписани“ на Јутјуб-у већ гледанији од већине епизода друге сезоне Отписаних појединачно, осим прве (дугометражне) епизоде која има 484 хиљаде прегледа. Приде су све објављене на RTS Kulturno-umetnički program – Zvanični kanal, што такође утиче на гледаност.

    Да ли ће и када „Заиста отписанима“ бити додељено било које време код било ког ТВ емитера видљивог у целој Србији? Надам се да хоће али о Јавном сервису прерано је и размишљати.

    *** Отрцана идеолошка матрица (и значај њене видљивости)

    Већ дуже време, а с обзиром на филмску и ТВ производњу Србије (намерно не кажем српску) и „рециклирани“ идеолошки садржај који се нуди престао сам уопште да размишљам да ће се за мог живота филм попут „Заиста отписани“ икада појавити.
    На ово се односи „рециклажа“ коју сам употребио у свом коментару, подстакнут „реинкарнацијом“ коју сте Ви употребили. Такође, оно што се осим „рециклаже“ да видети, чак и ако у обзир узмемо само Kulturno-umetnički program Јаног сервиса, поражавајуће је. Нећу много погрешити ако кажем да је од онога што је емитовано комотно могао да се направи посебан/наменски (РТС 4) канал под називом РТС – „НОР, НОВ и ПОЈ“ (па ко жели нека гледа). Остали сегмент је препуштен „тржишту“, о томе би могла да се напише дисертација.

    Не знам да ли је ова, заиста идеолошка „рециклажа“, видљива „данашњим илегалацима широм света“, поготово онима који су овде пратили серијале Отписаних а затим отишли у расејање. Било би добро да јесте јер, како се у Србији (изузева вашег есеја) практично не зна за Хопкинса, тако је у дијаспори, прилично сам сигуран, овај вид идеолошке медиј(окритет)ске тортуре тешко видљив.

    То је уједно и једино место у којем се у мојем коментару, можда недовољно, али барем донекле дотиче идеологија и у том смислу разумем Ваше виђење онога што сам написао.

    Више о медиј(окритет)ској тортури у филмској и ТВ продукцији у Србији данас може се прочитати у чланцима Божидара Зечевића на страницама Печата (http://www.pecat.co.rs/author/bozidarzecevic/).
    Он посебан акценат ставља на простачко али умивено извратање историјских чињеница од стране једне „отрцане“ али дубоко етаблиране (мејнстрим) идеолошке матрице која се наново бави производњом истине. Бави се и њеним пореклом и финансирањем а нарочито су значајни његови увиди у филм о краљу Петру, и серије о Немањићима и Титу.

    NB: Недавно сам негде прочитао и да су издвојена средства за снимање филма о краљевићу Марку. Парафразирам једног од аутора: време око Косовског боја, Марко као о српски суперхерој. Нек је Бог у помоћ.

    *** О мислима на ЈВУО

    Шта мислим да је аутор Отписаних „мислио“ исказао сам у претходном коментару. Стога и стоје знаци навода. Ради се иначе о више аутора у чија смо богате опусе сви имали увид.
    Сценаристи Драган Марковић и Гордан Михић такође нису међу живима.

    Да ли су били доведени у ситуацију да мисле једно а да својим делом исказују друго?

    За даље размишљање у том правцу може се поћи од њихових опуса и кратких биографија на Википедији. (Дужина чланака више говори о „уредништву“ Википедије него о њима самима).

    Извод из биографије Марковића:

    „Био је главни уредник дневног листа „НИН“ од 1975. до 1981. године, а од 1982. до 1986. године уредник дневног листа Политика. Био је посланик у скупштини Србије и члан Централног комитета Савеза комуниста Србије. Био је и члан Савезног одбора Савеза новинара Југославије у периоду од 1976. до 1981. године. Написао је следеће књиге:
    Хроника у Београду под окупацијом
    Забрањени живот (по овом делу је настала серија Отписани)
    Фабрике радницима
    Јесмо ли људи
    Тито-живот и рад
    Истина о Голом отоку
    Јосип Броз Тито и Голи Оток
    Осим политике и новинарства, најпознатији је и по писању сценарија за серије Отписани (1974) и Повратак отписаних (1978).“

    За подробније разматрање препоручујем „Црни талас у српском филму“ Богдана Златића.
    (https://catenamundi.rs/shop/crni-talas-u-srpskom-filmu-bogdan-zlatic/)

    За „Заиста отписане“, и без гледања, заиста сумњам да довршавају њихово започето дело.
    Штавише – надам се да га оповргавају.

    *** Бесмртно дело

    Данашњи непријатељ нема ништа бољу ћуд, само је у техници мутирао.
    Нема веће обавезе од наставка бесмртног дела наших предака.
    Наше покољење мора још више да прогледа и потруди се да се потврди као достојно.
    Надам се да и ова наша размишљања иду у прилог томе. Покољења дела суде.

    *** Мир, „милосрђе“ и Молба (шта зна српски ђак)

    С друге стране, и колико год се не слагао, драго ми је што Ви лично мислите „да је и он (аутор/аутори Отписаних) мислио на Равногорце.“ Ако дозволите – ви сте по том питању дошли до неке врсте унутрашњег мира, да не кажем помирења. У мени тај „сукоб“ тиња, не престаје. Можда гледање „Заиста отписаних“ буде деловало као мелем.

    Припадам групи ђака која је почела да навија у биоскопу када се у филму „Битка на Неретви“, на чију су нас пројекцију колективно одвели, појавила војна формација на чијем је челу био Орсон Велс. Нисмо били илегалци, то није била борба, учињено је без икаквог договора и наговора. Нико нас том науку није учио. Ни сад не знам како тај чин да назовем али на исти тај начин све ово пишем па немојте на то гледати као на идеолошку матрицу.

    Неку годину касније сви смо, тада већ студенти, заједно са Отписанима и „Заиста отписанима“ и са све прецима барем до петог колена уназад, колективно били (пр)оглашени за кривце и скоро читаву деценију „милосрдно“ бомбардовани на ширем простору на којем је наш народ живео.

    Том (пр)огласу и данас се свосјки прилаже (и из саме Србије), „милосрђе“ је тренутно на чекању, мада се (такође и из саме Србије) молитвено призива.

    Не знам када сте сазнали за „Заиста отписане“ ни када сте их гледали. Мени би било милије (да не кажем д/Драже) да су они без „посредника“ послужили као ослонац овог есеја, који ћу, колико одмах, поново ишчитати.

    У духу мира и њиховог бесмртног дела обраћам вам се Молбом да, као човек од пера, њима посветите један есеј.
    Слободно могу да кажем да Молбу подносим у име поменуте ондашње групе ђака а и данашњим ђацима може да помогне да онај „наук“ лакше науче.

    Остајем у нади да ћете Молбу услишити.

    Срдачно,
    Мисирац

  7. Поштовани господине Мисирац,
    Због вашег веома исцрпног осврта на моје разјашњење остајем у обавези да вам одговорим.
    Као прво, ја сам о Заиста отписанима први пута читао октобра прошле године у једном тексту Владимира Коларића који је објављен у Новом Стандарду – https://www.standard.rs/2019/10/16/ko-su-zaista-bili-otpisani/ , док сам филм гледао летос на Јутјубу.
    Мени је то све било одавно јасно, али ми није јасно зар је требало да прође толико времена да се на стручном нивоу и са филмом разјасни и та комунистичка превара.
    Ја признајем да сам можда погрешио што нисам на крају овог есеја дао напомену са назнаком о којим отписанима је реч, тако бих избегао негативна осећања неких читалаца узрокована помињањем Тихог и Прлета, која су им можда скренула пажњу са главне идеје есеја, а поред тога и себе ослободио потребе за накнадним разјашњењима.

    Јер, мени лично ове националне теме нису специјалност. Ја сам се задњих неколико година бавио есејистиком и то углавном критиком западне конзумеристичке цивилизације. Моје есеје су објављивали Нови Стандард и магазин за културу ПУЛСЕ. Овај најновији би се могао сматрати прекретничким, јер је сада сасвим јасно да се не ради о кризи западне цивилизације и пропасти Америке, како то наивно слављенички проглашавају неки геополитички аналитичари, већ о полаганом успостављању глобалне тоталитарне државе, како ју је дефинисао Хопкинс, а коју је, чини ми се, најисцрпније у својим књигама описао Дејвид Ајк.

    Ако вас интересују Равногорци, ја лично сам се такођер њима бавио у својим писањима. Ја живим у Ванкуверу и долазећи у додир са оном старом српском емиграцијом сазнао сам да се у Ванкуверу крајем 40-их и почетком 50-тих прошлог века нашло 20 Равногораца који су том покрету 1941. пришли као голобради младићи, „тинејџери”, како се данас каже. Њихова годишта су била између 1921~1925. На основу двогодишњег истраживања и разговора са двојицом који су још били живи средином претходне деценије написао сам књигу: Романтична повест ванкуверских Динараца у којој ти Равногорци играју запажену улогу. Књига је њима посвећена и на самом почетку су у посвети „постројени” у четири дивизије или корпуса у којима су војевали: Динарска дивизија војводе Момчила Ђујића, Херцеговачки корпус војводе Миодрага Поповића, Корпус војводе Павла Ђуришића и Дивизија војводе Добросава Јевђевића.

    Из данашње перспективе они би се могли сматрати такођер отписанима, јер их је земља за чију су се слободу као голобради дечаци борили окрутно отписала, тако да се већина из емиграције својој родној груди никада није поново вратила. А генерацијски су припадали истим оним београдским илегалцима описаним у поменутом Самарђићевом филму.

    Ти динарски Равногорци углавном су потекли из сеоског миљеа Херцеговине, Црне горе, Далмације и централне Босне и нису стигли да се образују. Већином су имали четири разреда основне школе. Из кратког дружења са главним јунаком те књиге Обрадом Драганићем могу само рећи да је он био једини прави господин којега сам до сада у свом животу срео. Током свог кратког четворогодишњег школовања напамет је научио Његошев Горски вијенац, чије стихове заједно са многим другим песмама које је касније научио је рецитовао на књижевним вечерима током рата одржаваним испод крошње неког великог храста или у шталама и магазама. Ја сам срећом имао прилике да присуствујем његовим последњим књижевним вечерима и чујем Његоша у живо из уста једног од последњих Равногораца, док је лежао на самртној постељи. Нажалост није доживео да књига чији је главни јунак био изађе из штампе. Умро је у својој 95-ој, нешто мање од године пре него што се књига појавила. Такви људи, уверен сам, више се никада неће рађати.

    Књигу је 2018 издао Албатрос плус и вероватно се још увек може наћи у књижарама. Ја не знам где ви живите, ако сте у емиграцији и близу мога пребивалишта могао бих вам послати један примерак.
    Та књига би могла бити одговор на вашу молбу, и као да сте је том молбом можда и наслутили.
    Ми би, колико ми се чини, могли бити генерацијски блиски. Ја се сећам да сам ишао у први гимназије када се појавила Битка на Неретви.

    Толико овом приликом о Равногорцима
    Срдачан поздрав
    Милован Шавија

  8. Поштовани господине Шалија,

    у миру сам прочитао Ваш коментар а потом, још једном, и есеј.

    Хвала и на једном и на другом.

    *** Две цртице везано за есеј …

    Паљење Рајхстага – нешто врло слично доађало се летос у Београду с тим што су околности овде биле додатно замешане. Јесте се све дешавало под плаштом Короне* али је све било и у знаку „пута господина Смита* у Вашингтон“ на потписивање фамозног Споразума*.
    (*-нема фусноте, то је она најважнија српска звездица која још увек титра иако је газе непрестано)

    Техника разбијања демонстрација била је наоко слична али у једној значајној ствари различлита: није било довољно делегитимисати их индукцијом сукоба са униформисаним лицима (појава „екстремних десничара“, раније по потреби подвођених под „навијачи“, док се хапсе други).
    Приступило се и прикупљању и довођењу на лице места разноразних „отрцаних“ партијских апаратчика из тзв. опозиције које су упорно интервјуисали домаћи „мејнстрим“ медији, такође тзв. опозициони (у Србији другачији медији и политичке странке једва да постоје).
    То је та „техничка“ разлика у разбијању: узурпација – бунт се морао додатно и узурпирати да би се широј публици представио као нешто што није, као (квази)политичка борба. Сами демонстранти су поменуте „незване“ госте у неколико наврата врло нељубазно дочекивали (терали са лица места) а потом, до коначног осипања протеста, просто игнорисали.
    После свега, у мени сумњичавом, јавила се сумња и у спонтаност иворних демонстрација. Јесте да је била потребна само кап у чашу воде али … да оставим овде то по страни.

    Роберт Ф. Кенеди – Сматрам се одговорним за узурпацију времена уредништва/читалаштва Стања ствари па у име извињења да поставим везу ка једном од чланака Р. Ф. Кенедија који сам прочитао. Може користити данашњим „илегалцима“:
    https://childrenshealthdefense.org/news/government-corruption/gates-globalist-vaccine-agenda-a-win-win-for-pharma-and-mandatory-vaccination/

    *** … и две цртице поводом (недеље) књиге

    Хвала Вам и на понуди за слање књиге о Равногорцима. Живим у Србији, књига је добављива:
    https://www.delfi.rs/knjige/127422_romanticna_povest_vankuverskih_dinaraca_knjiga_delfi_knjizare.html
    (а ту је и друга https://www.delfi.rs/knjige/102702_putovanja_putovanja_knjiga_delfi_knjizare.html).

    У нас су се „одомаћили“ неки чудни обичаји. Тако брижљиво негујемо „недељу НАТО-а“ која траје дан-два а имамо и „Ноћ књиге“ која траје неколико дана. Осим што би, са аспекта трајања, логично било да се зову „Ноћ НАТО-а“ (која траје деценијама) и „недеља књиге“ било би поштено окупацију назвати правим именом. Овако је зовемо „сарадња“ и остављамо посао неким другим (надам се – садашњим, не и будућим) „илегалцима“.

    Тек, недеља/ноћ књиге је од 14. до 18. децембра па ето прилике да се књиге набаве са попустом.

    У сваком случају било би ми драго да се видимо ако/када будете долазили у Србију и да на сопственом примерку добијем Вашу посвету. То приликом ја бих Вам поклонио једну књигу написану на Равној Гори. Мислим да ћу наћи начин да Вас контактирам преко пријатеља који живе у Канади.

    Срдачан поздрав,
    Мисирац

    ПС: Нисмо генерација, ја сам вршњак филма „Битка на Неретви“.

  9. Са великим интересовањем сам прочитао чланак Милована Шавије. Изузетан !

    Све јасније видимо да Корона изазива огромне поремећаје и промене у друштву. На целом свету.
    Као што је на пр тенденција власти да угрози грађанске слободе.

    Допала ми се размена идеја и мишљења између г Шавије и @Мисирца. Богати и јасни коментари.
    Захваљујући Мисирцу открио сам филм ЗАИСТА ОТПИСАНИ. Међу младим београдским илегалцима, видео сам и слику мога оца, стрељаног у Јајинцима септембра 1943.

    Један од ретких илегалаца који је преживео рат, Павле Милошевић (Сарајево, 1924), написао је књигу “Југословенска војска у отаџбини 1941 – 1945”, Бгд, 2005, 522стр. Препоручујем !

    2
    1

Оставите коментар