Роберт Макдауел: Кључна улога Срба у Другом светском рату (6)

Стање ствари доноси завршни наставак из књиге Роберта Макдауела Стрељање историје – Кључна улога Срба у Другом светском рату

Роберт Макдауел (Фото: Википедија)

Роберт Харболд Макдауел (Robert Harbold McDowell) био је амерички универзитетски професор антропологије и историчар који је за време Другог светског рата служио као аналитичар и обавештајац Уреда за стратешке задатке (Office of Strategic Services – OSS), претходника послератне CIA.

Задужен за стратешке анализе Балканског подручја (Југоисточне Европе и по тадашњој америчкој терминологији) и Блиског истока, где је као син америчког мисионара и одрастао, Макдауел је као последњи амерички официр за везу код генерала Драгољуба Драже Михаиловића провео неколико месеци у јесен 1944. Због свог бескомпромисног става да је генерал Михаиловић једини делотворни носилац отпора Хитлеру и његовим слугама у Југославији, по повратку са те мисије удаљен је са места шефа Одељења за Југоисточну Европу.

Рукопис своје анализе догађаја на Балкану, под радним насловом The Key Role in Southeastern Europe During World War Two of the Serbs and their Commander General Draza Mihailovich Despite their Abandonment by Churchill and Roosevelt, и њиховог значаја за слом Хитлера и будућу америчку спољну политику, успео је да заврши тек у мировини, али је њено објављивање CIA почетком 1970-их забранила. Недуго потом, 1980, Роберт Макдауел, амерички патриота и пријатељ Срба је умро.

Претходно, међутим, рукопис ове књиге дао је политичком емигранту и колеги Благоју Мајклу (Мићи) Раденковићу, захваљујући коме је рукопис стигао до издавача.

И Рузвелт испоручује источну Европу Стаљину

Радећи на овој студији открио сам да је процењивање америчке политике у Другом светском рату теже од процењивања британске или совјетске, или немачке стратегије. Закључио сам да је у случају све четири силе политику у време рата – стратегију, а до извесне мере и тактику – одређивао или лично шеф државе или председник владе, по свему судећи најчешће без одвише освртања на савете професионалног војног и дипломатског особља или надлежних установа.

Но, на основу чега су деловали, па чак и размишљали Хитлер, Стаљин и Черчил, било је ипак могуће донекле утврдити па и проценити, док је код председника Рузвелта као врховног команданта то прилично тешко. То, изгледа, проистиче и делом из тога што су три европске силе имале много дуже искуство ратовања са другим великим силама, и утврђене стратешке принципе и доктрине на које ни идеолошке мене нису битно утицале. Наиме, сваки образовани Европљанин или Британац школовањем, праћењем штампе, и разговорима са једнацима прихвата па предаје даље заједничке, макар и погрешно схваћене основе спољне политике и стратегије своје земље. То међутим важи за веома мали број Американаца, а још мање за оне који су постали амерички председници. Без обзира на несумњиво велико образовање председника Вилсона, то се посебно односи на његову владу јер су у његово време слабости америчке спољне политике први пут постале чинилац од највећег међународног значаја. Као председник, и Франклин Д. Рузвелт је повремено показивао живо интересовање за спољне послове, али у томе је тешко разлучити ширину, дубину, доследност и упорност, од пуке тврдоглавости.

Френклин Делано Рузвелт (Фото: Википедија)

Да би било од користи, испитивање америчке политике према Југославији и Југоисточној Европи током Другог светског рата мора се зато најпре позабавити дуготрајним и основним слабостима устројства, или недостатка одговарајућег устројства, председничког кабинета. Под тим мислим на врло карактеристично одсуство обезбеђења да појединци блиски Председнику могу имати непосредну или посредну моћ и утицај на важне одлуке владе једино уз једнаку меру њихове одговорности. Јер, такви пропусти су у великој мери и изазвали озбиљне грешке у ратној политици председника Рузвелта, као и у кључним одлукама председника Вилсона током и непосредно после Првог светског рата.

Наиме, тако непосредан утицај америчког председника на спољну политику, посебно у време рата, није постојао ни у једној другој великој држави. Попут средњовековних монарха или арапских шеика из 19. века, наши председници су своје одлуке углавном доносили окружени личним саветницима: одлучивало се у кругу неколико званичника Беле куће, или пријатеља у приватном својству, са мало или нимало службених овлашћења, и још мање одговорности која би оправдала њихов често пресудан утицај на америчку политику.

Конкретније, изузетно важна и оправдана критика америчке спољне политике дуго се бавила релативним неуспехом америчког народа и владе да између два рата узму у обзир, па и схвате, значај чињенице да су САД од завршетка Првог светског рата – захваљујући свом војном и привредном потенцијалу – постале најјача земља на свету. Светски лидери и обавештенији делови становништва планете очекивали су од нас да прихватимо из тога произлазећу одговорност, и деламо у складу са њом.

Има, наиме, разлога да верујемо да би – да смо на завршетку Првог светског рата преузели ту одговорност, и делали уз разумну меру мудрости и у право време – одлучујући део народа света и њихових влада, у тадашњем непостојању било које друге алтернативе, прихватили да их предводимо. Али, неразумно је и бацати кривицу за то на погрешну одлуку Сената да не одобри наше чланство у Лиги народа, или на погрешно, изолационистичко расположење највећег дела америчке јавности. С обзиром на нашу непобитну, иако углавном потенцијалну војну и економску снагу између два рата, сама одлука да очувамо независност избора и делања, неограничену политиком других великих сила, већ би по себи олакшала наше пресудно деловање и његово опште прихватање. А то је могло спречити Други светски рат.

Вудро Вилсон говори пред Конгресом 1918. године (Фото: History.com)

Током мојих истраживања и стицања искуства на Блиском истоку и у Европи у међуратном периоду, као и с њима повезаним радом на универзитету Мичиген, дуго ме је, такође, заокупљала наша склоност – највероватније несвесна али понекад и више него свесна – да своју спољну политику радије заснивамо на идеализму, и њиме је тумачимо, него на сопственим интересима. У ретроспективи ми се чини да је он био слабија мотивација од отвореног интереса, који и иначе покреће и народе и појединце.

Тиме се може објаснити и добар део наших промашаја у спољној политици, посебно у случају Југославије и Југоисточне Европе, Американцима познатије као Балкан. Јер, дуже од једног века наше занимање за то подручје било је мање званично и дипломатско а више филантропско и, до извесне мере, и трговачко. То подручје је потом добило на значају пошто је током прошлог века дошло до великог усељавања из Југоисточне Европе. Будући солидан свет, иначе сасвим добро уклопљен у нашу средину, ти усељеници су се и даље, што је и природно, интересовали за проблеме и стремљења својих бивших сународника. Но, проучавајући изнова наше односе и политику према Југоисточној Европи, с узнемирењем сам уочио да су ставови и Вилсонове и Рузвелтове владе често одражавали неодређен и површан сентимент – повољан или неповољан – а не зналачко испитивање и схватање регионалних, и с њима повезаних, светских проблема и могућности за њихово решавање.

У суштини површан, а повремено и емоцијама обојен став какав је председник Рузвелт заузимао у спољним пословима током Другог светског рата, учинио га је изгледа подложним утицају појединаца изван круга његових званичних контаката, и наметнуо му интересовања и циљеве не нужно подударне са једном здравом америчком политиком. То је дало повода и оптужбама да је комуниста, или под комунистичким утицајем. Непобитно је међутим да је, као и премијер Черчил, имао везе са људима у које је веровао а који су током рата симпатисали комунисте. Уверен сам да је то утицало на њихове политичке одлуке и довело до англоамеричког препуштања не само Југославије, него и целе Источне и Средње Европе комунистима.

Међутим, не само зарад праведног односа према председнику Рузвелту и премијеру Черчилу, већ и као упозорење за садашње и будуће време, морам истаћи да су штету починили не толико комунистички агенти својим непосредним деловањем колико заведени идеалисти, обманути од свесних заговорника револуције науштрб постепеног напретка. Ратна и поратна обавештајна сазнања то сасвим јасно потврђују. Председник Рузвелт је и више него премијер Черчил био под утицајем неприхватљиве претпоставке – усвојене чак од конзервативаца попут Државног секретара Хала (Hull) – да ће послератна комунистичка Русија, или комунистичка Југославија, водити спољну политику умерености и сарадње са Западом.

Винстон Черчил и Френклин Рузвелт у Белој кући, 24. 5. 1943. (Фото: АП Фото)

Сматрам, међутим, да је током рата комунистички и прокомунистички утицај на председника Рузвелта или његове најближе сараднике био мање одговоран за наше највеће грешке у вођењу рата и успостављању мира него што је био његов пропуст да у потпуности искористи знање и способности најкомпетентнијих припадника војске и дипломатских служби који су му били на располагању. Такву врсту пропуста сматрам најодговорнијом за Председниковo препуштање узбудљивој игри руковођења светом – уз нешто искусније Черчила и Стаљина – а на рачун живота и права милиона људи. То је било оно што је председника Рузвелта привело политици миротворства која је омогућила комунизацију Источне и Средње Европе и посејала семе оног из чега се лако може родити трећи светски рат.

Да би се, стога, улога Југославије и Југоисточне Европе ставила у праву перспективу у Другом светском рату са становишта америчке политике, мора се разумети позадина америчких интереса и улоге у Првом светском рату. У том периоду председник Вилсон је своју политику углавном заснивао на нејасном идеалу „самоопредељења народа“, и у погрешној тежњи томе инсистирао при крају рата на уништењу Хабсбуршке и Турске империје, дотле доминантних сила у Југоисточној Европи и на Блиском истоку. Председник се, изгледа, определио за то несвестан чињенице добро познате образованим Европљанима, да су та два центра моћи, упркос својим очитим слабостима и назадњаштву, дуго омогућавала врло корисну, локалну равнотежу моћи између четири веће и агресивније силе – Русије, Немачке, Француске и Велике Британије.

Та равнотежа могла је послужити да спречи или умањи опасност од општег европског рата кроз бројне кризе истих потенцијала које су на крају и изазвале рат 1914. У та два регионална царства дуго су постојала и два политичка набоја у народима Југоисточне Европе и Блиског истока, нарочито међу појединцима у њиховим администрацијама или скупштинама, ма како слабог учинка оне биле.

Већа – или бар гласнија – била је сила национализма која је, у оквиру друштвених система са бројним поданичким народима, наглашавала традиционалне разлике у оквиру сваке империје.

Друга, знатно конструктивнија, била је тежња федерацији или конфедерацији која је, прихватајући циљеве умереног национализма, снагу и напредак тражила кроз већи степен уједињености, или делотворнију сарадњу између бројних националности и група Jугоисточне Европе и Блиског истока.

За све те чињенице и изгледе за будућност председник Вилсон очито једва да је и знао. Тежећи напретку, он је и нехотице читавом једном нараштају у Југоисточној Европи уништио прилику за друштвени и политички напредак. Без одговарајућих консултација са вођама у тим подручјима, и ослањајући се превасходно на савете неколицине приватних особа у Америци, инсистирао је на стварању нове националне државе Југославије – којом су наглашене националне суревњивости не само унутар њених граница, већ у целој Југоисточној Европи.

Подела Краљевине Југославије на бановине

Наиме, уместо да допринесе политичкој стабилности и миру Европе у целини, политика председника Вилсона је – у начелу, упркос свом његовом идеализму – посејала семе Другог светског рата. У својој оданости идеалу Лиге народа, он је усто још једном показао трагичан недостатак разумевања основних чинилаца на којима је америчка политика требало да се заснива.

Под тиме, пре свега, подразумевам чињеницу да су од 1919. САД – и једино оне, чак да су делале саме – поседовале привредну и војну снагу да обезбеде сарадњу других великих сила – можда уз изузетак тек створене комунистичке Русије – на уређеном и постепеном стварању темеља за делотворну међународну сарадњу у интересу свих народа, уместо на овековечењу империјализма и колонијализма. Своје тврдње заснивам на изјавама британских и француских професионалаца које сам годинама познавао, заслужних за много шта добро у империјализму и колонијализму – а тога је ипак било – и спремних на крају Првог светског рата да своје способности искрено ставе у службу стварања ефикасне међународне сарадње, у интересу свих народа о чијој се судбини радило.

Роберт Макдауел: Кључна улога Срба у Другом светском рату (1)

Чињенице таквог значаја, о којима Американци не знају ништа, навеле су бројне политичке и културне прваке Европе, Азије, па и Африке, да САД окривљују за највеће међуратне погрешне политичке и привредне процене, због којих су се успешно и без прибегавања отвореном насиљу учврстили и проширили руски комунизам, и медитерански фашизам, и нордијски нацизам, што је све неизбежно водило светском рату.

Што се Југославије и Југоисточне Европе тиче, озбиљне грешке у америчкој политици јавиле су се још средином тридесетих година двадесетог века. Колико ми је познато, тада је то прошло готово непримећено у САД, а потом је мало узимано у обзир. Посебно наглашавам да су тада, под руководством Хјалмара Шахта, главног Хитлеровог економског саветника, сачињени и делимично у Југоисточној Европи и на Блиском истоку примењени свеобухватни нацистички планови са циљем стицања најпре политичке а потом и војне превласти над тим стратешки необично важним подручјима – и то без рата али у очекивању могућег општег сукоба. (Видети: Robert H. McDowell, German Penetration in the Balkans/Немачки продор на Балкан/, часопис Michigan Alumnus Quarterly Review, лето 1940)

Схвативши да ови планови прете не само њиховим земљама већ и целој Европи, турски председник Ататурк и југословенски краљ Александар – по мени једини истински европски државници тог критичног раздобља – сваки посебно али у сагласју, обратили су се америчким званичницима за помоћ у добијању кредита на светском тржишту, не би ли се њихове земље – али и остале у Југоисточној Европи – ослободиле претеране трговинске зависности од Немачке. Ти захтеви су у Вашингтону игнорисани, мада нису и одбијени, а да су били постављени уверавали су ме не само турски и југословенски меродавни извори, него и с тиме упознати званичници британског Министарства спољних послова.

Краљ Александар

У одсуству делотворне сарадње унутар саме Југоисточне Европе и лишене помоћи других великих сила, Мађарска, Румунија и Бугарска постале су зато Хитлерови пиони, а да он није прибегао никаквој отвореној агресији. Хитлер је готово успео са таквим планом и у Југославији, у периоду пре оружаног устанка. По процени врло способних европских официра – укључујући и Немце после рата – Хитлер се не би усудио да нападне Совјетски Савез 1941. да претходно није успоставио немачку контролу над овим изузетно важним стратешким подручјем и почео да експлоатише његова богатства. И тада су Сједињене Државе поново пропустиле прилику да делају конструктивно на спречавању рата.

Разматрање политике председника Рузвелта током Другог светског рата нужно је стога почети од периода америчке неутралности. Када је реч о Југоисточној Европи – коју је он тада, иако прилично неодређено, сагледавао као целовиту стратешку јединицу – Председник је био јасно неутралан у корист Савезника. Но, најбољи и најпотпунији мени познат објављени извор за истраживање америчке политике према Југославији у току рата је књига Константина Фотића, министра и амбасадора југословенске краљевске владе у Вашингтону од 1935. до 1946, објављена 1948. под насловом Рат који смо изгубили (Constantin Fotitch, The War We Lost).

Наиме, и код нас и у комунистичкој Југославији покојни амбасадор Фотић нападан је као крајњи конзервативац и шовиниста. Иако је био конзервативнији од мене и мада га је дуготрајна каријера професионалног дипломате научила да своја осећања не исказује у пуној мери, у времену између децембра 1944. па бар до 1947, приликом честих личних као и службених сусрета, стекао сам велико поштовање према његовој интелектуалној честитости и професионалним способностима. Што је још важније, међутим, Самнер Велс (Sumner Welles), државни подсекретар током већег дела овог периода, у уводу Фотићевој књизи пише:

„Показао се као један од најдалековидијих и најспособнијих европских државника садашње генерације. Колико ми је познато, он је један од највећих ауторитета за европска питања у Сједињеним Државама“.

На основу оног што сам чуо о господину Велсу, сматрам да оваква оцена господина Фотића, заснована на њиховим дуготрајним и непосредним контактима, одражава искрено уверење. Због тога ћу се у погледу политике председника Рузвелта према Југославији, а повремено и при разматрању размишљања самог Председника у кључним периодима рата, с поверењем ослањати на Фотићеву детаљну студију.

О ситуацији 1941. амбасадор Фотић каже:

„Председник и Стејт Департмент почели су још непосредније да се интересују за југословенску политику (…) Од почетка 1941. државни подсекретар, господин Самнер Велс, господин Реј Атертон (Ray Atherton), шеф Одсека за Европу, и господин Џејмс Дан (James C. Dunn), саветник за политичке односе, све чешће су ме позивали да са мном размотре ситуацију на Балкану и могући став моје владе“.

Затим, мало даље, Фотић пише:

„У јануару 1941, председник Рузвелт је показао непосредну заинтересованост за ситуацију на Балкану пославши пуковника (касније генерал-мајора и шефа Уреда за стратешке задатке OSS током рата) Вилијема Џ. Донована као свог личног изасланика у Грчку, Турску, Бугарску и Југославију. Пуковнику Доновану је, како сам обавештен, председник наложио да испита ситуацију у тим земљама, а нарочито да процени њихове могућности супротстављања нацистичким претњама и офанзивама, те да их увери у то да ће Американци пружити помоћ онима који се одлуче на отпор“.

То је, морам приметити, ипак један од бројних позитивних потеза Председника упркос не само наше тадашње неутралности већ и очите неспремности америчке јавности да преузме икакву одговорност у рату. Амбасадор Фотић о томе пише да је у Београду пуковник Донован, у пратњи америчког посланика, прилично дуго разговарао са Намесником, Председником владе, Министром спољних послова, др Мачеком – главним вођом Хрвата – и с вишим војним званичницима. Пуковник Донован им је објаснио да:

„политика председника Рузвелта почива на пружању сваке помоћи, изузев уласка у рат, оним земљама које одлуче да се боре за независност“. (The War We Lost/The War We Lost, стр. 38, 41, 43)

Упркос тим, и многим каснијим уверавањима током рата, легитимна и призната југословенска влада у избеглиштву, и њен високи представник у Југославији, генерал Михаиловић, нису од америчке владе добили ништа на основу Закона о зајму и најму, готово никакву војну опрему, па ни преко потребну конзервирану храну за избегле цивиле. (Закон о зајму и најму/Lend-Lease Act/ донео је 11. марта 1941. амерички Конгрес. На основу њега САД су пружале помоћ у храни, оружју, муницији и другом материјалу свим земљама које су биле у рату са Немачком и Италијом; прим. прев.)

Председник Рузвелт потписује Закон о зајму и најму, март 1941. (Фото: Викимедија)

У међувремену, преко Британије, Тито, вођа комунистичке побуне против легитимне владе, не само да је добио извесну помоћ за цивиле него и велику помоћ у војној опреми и залихама као и директну војну помоћ америчког порекла. Током рата Председник никако није успевао, или можда није хтео, да убеди премијера Черчила да допусти америчким авионима да доставе макар хуманитарну помоћ југословенским националним снагама.

Извештаји с почетка 1941. о нацистичким плановима за овладавање Југоисточном Европом изазвали су, по речима амбасадора Фотића, „озбиљну забринутост“ председника Рузвелта. Он пише:

„Да би се сузбила немачка претња, амерички представници у Турској, Бугарској и Југославији добили су 9. фебруара 1941. инструкције да обавесте владе тих земаља о решености председника да настави да шаље залихе Великој Британији, и тако омогући њену победу (…) Влада Сједињених Држава такође је желела да обавести те народе о свом дубоком уверењу да ће Велика Британија на крају победити у рату. Стога се од њих (влада тих земаља) тражи да то имају на уму пре него што донесу коначну одлуку о захтевима сила Осовине“.

Амбасадор Фотић овако тумачи касније поруке председника Рузвелта југословенским вођама:

„На несрећу, то су биле само флоскуле, наспрам Хитлерових дивизија које су се налазиле у непосредној близини“.

Како се Хитлерова кампања овладавања Југоисточном Европом без рата успешно настављала, амбасадор Фотић приписао је председнику Рузвелту да је:

„схватао кључну позицију и стратешки значај Југославије за контролу источног Средоземља и продор ка Блиском истоку (…) Он (Хитлер) је могао одлучити да удари или на Совјете или на најслабију тачку Британске империје, Суецки канал, отварајући тако пут ка нафтоносним пољима Блиског истока, а потом ка Персијском заливу и Индији…“ (Исто, стр. 72–73. О овим Хитлеровим плановима писао сам шире у поглављу о Југоисточној Европи и Хитлеровој стратегији; прим. аутора)

Амбасадор Фотић пише као државни званичник и образовани Европљанин и његов кратки преглед Хитлерове стратегије је у потпуности тачан. Но, нисам нашао никакву потврду за његову претпоставку да је председник Рузвелт – или било који амерички званичник у то време – био свестан Хитлерових дугорочних намера спрам Источног сектора, а још мање стратешког значаја који је он придавао Југоисточној Европи и, нарочито, Југославији.

Наиме, после пробританског државног удара у Београду марта 1941. када се земља нашла изложена огромној опасности од немачког напада, вршилац дужности државног секретара Самнер Велс обавестио је амбасадора да ће:

„када дође време да поново буде успостављен мир, Југославија добити од Сједињених Држава исту моралну и материјалну подршку какву ће САД пружити Великој Британији“.

Претпостављам, да је такво изједначавање мале Југославије са Великом Британијом од стране професионалног дипломате Велсовог искуства морало потећи од председника Рузвелта лично. Но, упркос несумњивој доброј намери у којој је обећање у то време дато, потоњи догађаји довели су до америчког напуштања Југославије услед недовољно осмишљеног и погрешног настојања председника Рузвелта да задовољи истовремено и Британију и Совјетски Савез, зарад постизања поратне стабилности и јединства.

Немачки тенкови 11. оклопне дивизије која је као део 12. армије продрла у Југославију из Бугарске (Фото: Бундесархив/Викимедија)

Немајући представе о томе, трећег априла 1941, три дана пре немачког напада на Југославију, амбасадор Фотић пише о приватним разговорима са председником Рузвелтом, каквих ће током рата бити много:

„Председников став је на мене оставио снажан утисак (…) Сједињене Државе су и даље биле неутралне али председник ми је говорио о успостављању мира после победе, о ‘заједничким циљевима, заједничким напорима и заједничком непријатељу’ – укратко, као да су Сједињене Државе већ у рату са силама Осовине (…) Али на мене је најјачи утисак оставила његова недвосмислена решеност да Хитлеру не дозволи да добије рат“.

Силина те одлучности да се Хитлер порази по сваку цену ипак донекле објашњава повремену спремност председника Рузвелта да после нашег уласка у рат подреди, па и жртвује, политику која му је била ближа оној коју су водили Черчил и Стаљин.

Тако, и после немачке окупације Југославије, државни секретар Хал дао је 25. априла 1941. године изјаву да:

„влада Сједињених Држава наставља да признаје владу краља Петра II као владу Југославије“

као и да:

„положај господина Константина Фотића као југословенског посланика није промењен због одласка његове владе у изгнанство“. (Исто, стр. 83, 86, 108)

За разлику, међутим, од заокрета у ставу председника Рузвелта, Стејт Департмент је задржао такав став према Југословенској влади током целог рата.

О периоду 1941–42. Фотић пише:

„Званични (амерички) кругови (…) показивали су велико занимање за Михаиловића и његове герилце, као и жељу да им помогну (…) Коначно сам схватио да жељу Американаца да помогну Михаиловићу настоји да осујети британска Врховна команда за Блиски исток (…) Британска Врховна команда заправо није била вољна да допусти непосредну везу Михаиловића са Американцима, сматрајући да би то ослабило њену контролу над њим“.

На основу, међутим, мојих непосредних веза са надлежним британским официрима из Команде за Средњи исток исправио бих амбасадора Фотића у једном детаљу: није се радило о Врховној команди већ о релативно безначајним официрима и званичницима на битним местима, и неким другим појединцима у Лондону, који су – током 1941, 1942, и првом половином 1943 – саботирали не само америчке већ и британске потезе усмерене на јачање и подршку важним акцијама генерала Михаиловића и националиста у Југославији.

Мемоари Константина Фотића – Рат који смо изгубили (Фото: сајт Антикварне књиге)

Та саботажа била је плод инфилтрације и утицаја комуниста и њихових симпатизера о чему сам писао у поглављу о Черчиловој политици и о чему говорим и у овом поглављу о америчкој политици. У другој половини 1943, наиме, када је Черчил већ донео одлуку да прекине све англо-америчке везе са лидером националиста генералом Михаиловићем и да сву подршку усмери ка Титу, британска је заслуга што је од почетка рата мање од десет лакших авионских товара са оружјем и не баш најнужнијом опремом из англо-америчких извора доспело до српских националних снага. Јер, од друге половине 1943. лично је премијер Черчил настојао да пресече све везе националиста не само с Американцима, него и са Совјетима.

Роберт Макдауел: Кључна улога Срба у Другом светском рату (5)

Истини за вољу ваља рећи и да – упркос томе што је на инсистирање Черчила напустио генерала Михаиловића и националисте, и што су пред крај рата Британци користили америчке авионе да бомбардују српске националне цивилне и војне центре, убијајући хиљаде невиних цивила – постоје снажни докази у мемоарима амбасадора Фотића да је током читавог рата председник Рузвелт гајио дубока осећања и дивљење према Југословенима, посебно Србима. Амбасадор тако наводи:

„Генерал Донован ме је, 16. маја 1942, известио како је председник одлучио да пошаље 400 тона конзервисане хране као поклон генералу Михаиловићу, у знак признања за услуге које чини Савезницима (…) Председник је дао личне инструкције да се ова храна без одлагања пошаље на Блиски исток, како би се одатле што је могуће брже авионом отпремила у Србију и падобраном спустила у планине. Храна је стигла у Египат (…) али готово годину дана касније открили смо да, упркос личним и званичним наређењима председника Сједињених Држава, она никада није стигла на одредиште“. (Исто, стр. 166, 167)

Заправо, како су ме касније обавестили неки британски пријатељи, целокупна пошиљка била је преусмерена по налогу неког непознатог одсека британског Штаба на терену, као британска помоћ цивилима негде у Медитерану, иако су налози председника Рузвелта о томе куда она треба да буде упућена били сасвим изричити и недвосмислени.

Прича амбасадора Фотића јасно показује да је у октобру 1943. председник Рузвелт био и даље лично заинтересован за легитимну Југословенску владу и генерала Михаиловића као њеног војног команданта у земљи. То се тада врло упечатљиво очитовало – нажалост, напоредо са Председниковом спремношћу да превиди склоност премијера Черчила да игнорише његове жеље – и званичним и свечаним поклањањем америчких бомбардера Југословенској краљевској авијацији, да би били употребљени сходно наредбама генерала Михаиловића. Од почетка тог пројекта Председник је био изузетно лично заинтересован чак и за програм обуке југословенских авијатичара зарад тога пребачених у САД, и од почетка је одлучио да учествује у свечаности у Болинг филду код Вашингтона. То Председниково учешће представљено је и јавности по налогу Беле куће.

Краљ Петар говори пред Конгресом, јун 1942. (Фото: Министарство спољних послова)

Уводни говор амбасадора Фотића био је тада одобрен не само од Стејт Департмента већ и председника Рузвелта лично, са нагласком на томе да ће авиони имати задатак да помажу генералу Михаиловићу и његовим снагама. У том свом говору, Председник је казао и следеће:

„Они (авиони) су направљени са два велика циља: први је да бацају бомбе на нашег заједничког непријатеља… а затим да вашим земљацима (земљацима авијатичара) у Југославији донесу преко потребан материјал на који тако дуго чекају – храну, лекове – и да, и оружје и муницију (…) Упамтите, заувек смо другови по оружју“.

Упркос, међутим, званичном нагласку на интересовању председника САД лично за тај симболични чин, авиони су по наређењу Британаца преузети искључиво за њихове потребе, и ни на који начин нису помогли снагама генерала Михаиловића.

Амбасадор Фотић баца додатно светло и на лични однос председника Рузвелта према Југославији. Тако је 5. октобра 1942. године Председник рекао Фотићу да жели да избегне „наметање решења“ током послератне обнове Југославије и њене унутрашње структуре, јер о таквим питањима:

„треба после рата слободно да одлуче народи Југославије а не декларације савезничких државника“.

Па ипак, Председник се придружио Черчилу у наметању решења које је мрзела велика већина становника Југославије и које америчко и британско обавештајно особље на терену, надлежно за такву процену, ничим није подржало. О том периоду на почетку 1943. године амбасадор Фотић пише:

„Надлежне америчке службе нису много веровале оптужбама којима је комунистичка пропаганда свакодневно засипала Михаиловића. Али, очито су веровале да вођење рата у Источном Средоземљу, и решавање тамошњих политичких проблема припада првенствено Британцима. То мишљење постало је још наглашеније после Конференције у Казабланки, јануара 1943, где је једна од одлука била да надлежност за спровођење ратних дејстава у разним деловима света треба поделити између Велике Британије и Сједињених Држава“. (Исто, стр. 190, 214)

У погледу ове претпоставке, међутим, морам истаћи да ми ни у једном тренутку за време рата, док сам служио као амерички официр надлежан и за обавештајне податке о Југоисточној Европи и Блиском истоку, ниједан амерички нити британски официр или званичник није ни наговестио да Британија према том подручју – у одлучивању о политици на нивоу влада – има већу одговорност од Сједињених Држава.

Председник Рузвелт поново је усто нагласио континуитет америчке политике према Југославији на највишем нивоу, када је 5. маја 1943. примио амбасадора Фотића:

„Председник је приметио да кампања против Михаиловића није утицала на политику америчке владе, те да он лично има поверења у генерала Михаиловића и намерава да настави да му шаље оружје и други материјал. Био је запањен када сам га обавестио да ни оних 400 тона конзервисане хране, послатих претходне јесени као његов поклон, није било испоручено Михаиловићу“.

Но, Председник није учинио ништа да исправи претходно занемаривање његових налога или да обезбеди британску сарадњу у будућности. Још 1943. Фотић стога пише:

„Политика владе Сједињених Држава према оба герилска покрета у Југославији увек је званично описивана као одређена искључиво војним разлозима. Влада никада није поклањала веру оптужбама да Михаиловић сарађује са непријатељем, али је на њу ипак утицао све већи британски отпор према Михаиловићу. Одустајање Сједињених Држава од спровођења плана за директну подршку Михаиловићу, који председник беше одобрио, сигурно је проузроковала промена у британском односу према генералу“. (Исто, стр. 205, 206)

Иако је господин Фотић био исувише професионални дипломата да би говорио сасвим директно, на основу свог дружења с њим знам да је делио опште прихваћен поглед својих колега у Вашингтону – америчких, савезничких и неутралних – да је у том периоду рата председник Рузвелт снажно саосећао са националистима у Југославији и био уверен у исправност њихових циљева, али да из недовољно јасних разлога никада није био у стању да се одупре шарму и самоуверености с којима је премијер Черчил заступао сваки свој аргумент о ратној политици.

У том периоду председник Рузвелт је свакако био изложен аргументима и тактици убеђивања комунистичких симпатизера, а можда и самих комуниста међу Американцима са којима се виђао, каквих је било и у владиним службама. Но по мојој процени, као и процени људи блиских Председнику, пажљиво и логичко разматрање свих расположивих доказа указује да се одговорност за овакав његов став у ратној политици у том периоду мора пре свега приписати харизми премијера Черчила.

За таква сазнања, као и за готово сва током целокупног рата, заслуга се мора приписати професионалцима из Стејт Департмента који су, кудикамо више од припадника Војске, схватали суштину стратешких и политичких чинилаца у политици према Југоисточној Европи и подржавали широку војну стратегију премијера Черчила, истовремено се противећи његовој политичкој тактици према грађанском рату у Југославији.

Техеранска конференција (Фото: Википедија)

Јер, када је у јесен 1943. британска влада и формално прихватила одлуку премијера Черчила да напусти генерала Михаиловића и национални покрет у Југославији и да сву англо-америчку подршку пружи Титу и комунистичком покрету, званичан амерички став био је смушен и збуњујући. Тако, када су почетком децембра те године новинари упитали државног секретара Хала о промени британског става он је, према амбасадору Фотићу, изјавио је да је:

„јасно да се став америчке владе у погледу помоћи разним снагама у Југославији заснива првенствено на практичном питању отпора који оне пружају Немцима, те да се сматра како унутрашња политичка питања у Југославији могу бити решавана касније“.

Затим је Хал рекао и следеће:

„Помоћи ћемо у тој земљи све који настоје да истерају Немце“.

Наиме, фактички и суштински државни секретар овде говори сасвим супротно Черчиловом ставу према Југославији. Амбасадор Фотић посетио је господина Хала 16. децембра 1943, и он му је тада поновио:

„да је проблем помагања герилских покрета у Југославији чисто војно питање и да ће сви герилци који се боре противу Немаца добити помоћ. Далеко од тога да подржи политику коју је четири дана пре тога изложио британски министар спољних послова, државни секретар ме је уверавао да неће учествовати ни у каквом евентуалном притиску на југословенску владу да напусти Михаиловића, а подржи Тита“.

Но, све те храбре речи председник је у потпуности поништио.

„У међувремену“, пише зато Фотић, „ја сам неуморно настојао да се испуни обећање које је 16. октобра председник дао југословенским авијатичарима (…) али у томе нисам успео. Из Уреда за стратешке задатке (OSS), из Министарства рата, и одељења за Закон о зајму и најму, добијао сам обећања која, на жалост, никад нису испуњена. Кад сам покушао да убрзам ствар у Министарству рата, помоћник секретара за рат, господин Џон Меклој (John McCloy) коначно ми је ми је, 28. јануара (1944), рекао да је ‘председник дао инструкције да се сва помоћ упути Титу’ “. (Исто, стр. 260, 261, 262)

Упркос томе, Стејт Департмент је наставио са напорима да политику према Југославији води независно од господина Черчила. Седамнаестог марта 1944. господин Дан из Стејт Департмента казао је амбасадору Фотићу да Стејт Департмент разматра да јавно разјасни амерички став према Југославији и да жели јасно да покаже да се влада Сједињених Држава не придружује политици премијера Черчила. Крајем марта господин Х. Фримен Метјуз (H. Freeman Matthews) из Стејт Департмента разговарао је зато о америчком ставу према Југославији са особљем британског Министарства спољних послова у Лондону. О томе, Фотић каже:

„Г. Метјуз је објаснио својим британским колегама да је америчку политику према југословенским герилцима државни секретар јасно изложио у изјави од 10. децембра 1943. године, када је нагласио да ће Сједињене Државе подржати сваког ко се бори са Немцима, и да се неће мешати у унутрашњу политику у Југославији (…) Влада Сједињених Држава, рекао је г. Метјуз, признаће сваку владу коју именује краљ Петар као владу Југославије“.

Амбасадор Фотић додаје да је државни секретар и њему саопштио нешто слично априла 1944, тврдећи да се:

„влада Сједињених Држава ни на који начин не придружује британској политици“.

Убеђен сам да се најважнији али мало признат допринос амбасадора Фотића разумевању америчке политике и њене касније промене заправо односи на изузетне напоре, с краја 1943. и почетка 1944, генерала Вилијема Донована, ратног шефа OSS непосредно одговорног председнику Рузвелту, који је од њега и примао наређења. Видимо, наиме, да је Председник у почетку одушевљено подржавао независну и утемељену америчку политику која би, да је у њој истрајао, могла довести до англо-америчке и совјетске сарадње не само при остварењу војних циљева већ и постављању основа за одржив мир у Источној Европи, те тако и Европи као целини. Амбасадор Фотић при том нашироко разматра непосредне циљеве генерала Донована у погледу Југославије:

  • најпре, прављење истините и свеобухватне обавештајне процене оба покрета отпора и грађанског рата у целој Југославији и,
  • потом, изоловање свих оних елемената у њој који не желе да сарађују и пруже свеобухватну подршку другима спремним да се уједине у делотворној акцији против Немаца, остављајући по страни политичку делатност док рат траје.

У међувремену, међутим, сукоб Михаиловића и Тита је добијао на снази, и то је амбасадор Фотић размотрио са председником Рузвелтом када су се срели, 5. маја 1943:

„Председник ме је упитао шта се по мом мишљењу може учинити да се обуставе борбе између партизана и четника (националних снага), које су већ тада попримиле размере грађанског рата. Одговорио сам да би слање америчких официра обема групама и, евентуално, додељивање свакој групи одређеног оперативног подручја, могло умањити раскол. Амерички официри за везу омогућили би председнику да целу југословенску војну и политичку ситуацију процени на основу непосредних и поузданих америчких извештаја (…) С обзиром на значај који ће Југославија за Савезнике имати после очекиваног италијанског слома (о чему му је председник управо говорио), одважио сам се да одлучније захтевам да председник пошаље америчке посматраче у Југославију. Такође сам му указао на то да се при слању посматрача треба нарочито постарати да се одаберу они који ни на какав начин нису учествовали у спору око југословенских герилских група.

Председник је благонаклоно примио мој захтев и обећао да ће ме ускоро известити о својој одлуци. Заиста, неколико дана касније, 12. маја, државни подсекретар ме је обавестио да је председник одлучио да двојицу америчких официра пошаље код Михаиловића, а двојицу код Тита. Пуковник Алберт Сајц и капетан (касније мајор) Волтер Менсфилд додељени су Михаиловићевом штабу и спуштени падобранима у Југославију крајем августа 1943. Остали су на територији под Михаиловићевом контролом до почетка фебруара 1944“. (Исто, стр. 207, 263, 264. Опаске и закључци пуковника Сајца разматрани су у одељку о националистичким операцијама; прим. Макдауела)

Albert Blazier Seitz, Mihailovic, hoax or hero? (Фото: Ebay)

Предлог амбасадора Фотића и снажна подршка генерала Донована његовом предлогу да Сједињене Државе пошаљу способне и објективне посматраче и код југословенских националиста и код партизана, и да се потрудимо да свакој групи буде одређено оперативно подручје деловања, била је сасвим реалистична и – да је у потпуности примењена 1943. и почетком 1944 – могла је спречити озбиљне Черчилове и Рузвелтове грешке при процени прилика у Југославији и Југоисточној Европи.

С обзиром, наиме, на већ постојећу концентрацију партизанских снага у западној Југославији и националистичких у источној, додељивање оперативних подручја странама у грађанском рату – што је и био суштински део тог предлога – могло се, уз британску сарадњу, извести без већих тешкоћа или уплитања савезничких снага, што би већ по себи свело њихове сукобе на минимум. Још битније, то би омогућило великој већини припадника Титових партизанских снага – који нису били комунисти – да се боре против Немаца, што је и био њихов првобитни, лични циљ.

Уверен сам, такође, да би то пружило здраву основу за заједничку британску, совјетску и америчку политику у Југоисточној Европи, која би се применила преко генерала Михаиловића. Присуство већих и озбиљних мисија сва три главна савезника у штабу генерала Михаиловића – како је предлагао Стаљин – не само да би послужило окончању грађанског рата и унапредило војна дејства Савезника, већ би допринело и расту узајамног поштовања и поверења унутар савезничког вођства – што је било од суштинског значаја за успостављање здравих темеља будућег мира.

Но, и премијер Черчил и председник Рузвелт су – сваки на свој начин, мудро или не – баш у том периоду рата почели своје планове све више да усредсређују на питања и прилике везане понајвише за успостављање мира.

И овде као и на другим местима скрећем пажњу на важност процењивања ситуације у Југославији на шта ми је указао генерал Михаиловић пошто је то у великој мери утицало да три савезника пропусте прилику да сарађују на прави начин. У нашем последњем разговору крајем октобра 1944, Михаиловић је од мене затражио да англо-америчком штабу пренесем његов предлог за заједничко коришћење постојећих прилика. Врло подробно ми је објаснио да би чак и овако позно, англо-америчку интервенцију у Југославији, зарад стављања под контролу и партизана и националиста, с добродошлицом дочекали не само он и друге националне вође у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Далмацији Лици и Словенији, већ и већина партизанских руководилаца у тим крајевима, осим можда у Црној Гори.

Таква интервенција Савезника, инсистирао је Михаиловић, захтевала би малобројно особље и невелике падобранске одреде какве су наш OSS и његов британски пандан већ имали у Италији. Господин Штеркер, заступник Хермана Нојбахера, Хитлеровог главног представника у Југоисточној Европи, већ ме је био уверавао да би таква симболична интервенција англо-америчких савезника била сигнал за предају свих немачких трупа у Југославији нама, под јединим условом да не буду предати Совјетима.

Мисија „Ренџер“ у Југославији 1944. Шеф Мисије, пуковник Мекдауел, је други слева (Фото: http://kingdom-of-yugoslavia-in-ww2.com/)

Наши специјални обавештајни извори су ми усто дојавили, и пре него што сам пошао за Југославију августа 1944, оно што сам већ сазнао независно од њих од пријатељски расположених партизанских официра на дужности у Каиру: да се у свим крајевима које су држали партизани локално, умерено партизанско вођство све више разочаравало Титом и његовим „Шпанцима“ (ветеранима Шпанског грађанског рата који су се борили на страни комуниста). Наиме, ти партизански извори су се умногоме слагали са нашим сопственим проценама да би, уколико би Савезници заједнички подржали Михаиловића, он био у стању да уједини земљу око циљева слободе и прогреса.

Та обавештења била су пренета генералу Родерику, високом америчком обавештајном официру у Штабу на терену, који их је, наравно, одмах поделио са Британцима. У мојим разговорима новембра 1944. с високим британским и америчким официрима и дипломатским представницима у Савезничком штабу утврдио сам да су та процена и с њом повезани предлози били веома повољно примљени.

На несрећу, међутим, премијер Черчил је тада инсистирао на мом опозиву из Југославије и повратку, под забраном јавног говора, у Вашингтон, где је потом председник Рузвелт поново подлегао његовом утицају.

Но, у одвојеним извештајима о свом готово шестомесечном боравку и запажањима у подручјима која су контролисали националисти, пуковник Сајц и капетан Менсфилд потврдили су оно што је већ дуго било познато и прихваћено у британским и америчким обавештајним круговима на терену, али што је тек тада почело да допире до званичног Вашингтона. Укратко, њихови извештаји и запажања потврдили су да су главнина Титових јединица и комунистички утицај ограничени на области у западној Југославији – углавном неплодном и ретко насељеном подручју од малог или никаквог значаја за Немце у погледу комуникација или експлоатације богатстава. Они су такође утврдили да се главнина националних снага под заповедништвом Михаиловића углавном налази у источној Југославији, у близини и дуж немачких саобраћајница и других објеката и ресурса од највећег војног значаја.

У извесној мери, они су успели да стекну и сазнања о саботажама под надзором генерала Михаиловића, што је потврдило извештаје наших специјалних извора који су стизали још од краја 1942. У својој књизи, амбасадор Фотић посебно наглашава недвосмислене доказе Сајца и Менсфилда о томе да су комунистичке оптужбе о сарадњи генерала Михаиловића са Немцима у потпуности лажне. Укратко, обојица су стекла општи утисак да се ради о јакој националној организацији,

„која обухвата читаву земљу, са добровољно прихваћеном дисциплином, организацији чији ће припадници послушати сваку наредбу свог команданта. Та организација (…) била би од непроцењиве користи за савезнике уколико би се одлучили на велику војну операцију у Источној Европи“.

Амбасадор Фотић даље пише:

„Извештаји пуковника Сајца и капетана Менсфилда (из марта и априла 1944) оставили су снажан утисак на америчке званичнике задужене за југословенска питања (…) Како је америчка политика била да се помогне свим групама које се боре против непријатеља, убрзо по Сајцовом и Менсфилдовом повратку донета је одлука да се Михаиловићу и његовим четницима хитно упути помоћ у наоружању и другом ратном материјалу. Ову одлуку потврдио је и сам председник. Почетком априла 1944 (…) имао сам неколико састанака са двојицом високих официра OSS, генералом Милером (Miller) и пуковником Престоном Гудфелоуом (Preston Goodfellow), како бисмо утврдили редослед слања неопходног материјала Михаиловићу (…) Један мој пријатељ у Стејт Департменту, задужен за југословенска питања, рекао ми је да је сад, захваљујући извештајима Сајца и Менсфилда, отворен пут за слање помоћи Михаиловићу, сасвим у складу са политиком коју је државни секретар изложио 10. децембра 1943. Но, после неколико дана грозничавих активности разговори су прекинути, а један други познаник, на високом положају у влади, рекао ми је како је председниково наређење повучено на лични захтев премијера Черчила“. (Исто, стр. 266, 267–278)

Током марта 1944, председника су поново подсетили на мој захтев да будем послат у штаб генерала Михаиловића. Фактички, то је представљало обнављање мог, неодобреног, захтева из јесени 1942. Но, априла 1944. обавештен сам да се председник сада не само сагласио с мојом мисијом већ је за њу показао и изузетно интересовање. Убрзо потом, међутим, наредба о мом одласку опет је повучена без објашњења. Незванично сам сазнао да је и до тога дошло на лични захтев премијера Черчила.

Убеђен сам, међутим, да је и у пролеће 1944. председник Рузвелт и даље имао приличне симпатије и веру у национални покрет у Југославији, јаче од утицаја неких људи око њега који су, под упливом комунистичке пропаганде, тражили од њега да пружи подршку Титу. Председникова наклоност према југословенским националистима па и подршка њима, упркос Черчиловој одлуци да их напусти, поново је постала чинилац америчке ратне политике јула 1944. То се очитовало и повећаним обимом америчког бомбардовања немачких постројења широм Југоисточне Европе, што је довело и до обарања великог броја америчких пилота.

Иако су га у то време Савезници већ сасвим били напустили, генерал Михаиловић и његови команданти брзо су реаговали и организовали велике акције да спрече Немце у заробљавању пилота, спасавајући их и пребацујући на сигурно. У вези с тим, поново цитирам амбасадора Фотића:

„До почетка јула (1944) у Михаиловићевом штабу било је више од стотину тих авијатичара, а генерал је о њиховом присуству обавестио Савезничку врховну команду у Казерти. Како његове поруке нису уродиле плодом (Британци будући ти који су надзирали везе), он ми је 12. јула 1944. послао директан телеграм“. (Исто, стр. 268. Књига Корија Форда, Донован из OSS /Corey Ford, Donovan of OSS/ садржи жив опис спасавања посада америчких бомбардера које су Немци оборили над територијом Југославије, и њихово скривање у планинама под заштитом националних снага. Стр. 204–213)

Упркос британском противљењу, председник Рузвелт је одлучио да самостално организује операције њиховог извлачења из Југославије. У то време поручници, Џорџ Мусулин и Мајк Рајачић спуштени су падобраном безмало наслепо. Касније су им се придружили капетан Николас Лалић и медицинско особље неопходно за старање о бројним рањеницима међу авијатичарима. Већину послатих одабрао је генерал Донован из OSS, док су пребацивање и пратња били у надлежности америчке авијације. Две стотине двадесет пет авијатичара евакуисано је првог дана, а до краја године број авијатичара које су националисти спасили и чијој су безбедној евакуацији допринели попео се на готово пет стотина.

Капетан Џорџ Мусулин (Фото: Википедија)

Морам, при том, истаћи извесне чиниоце у овој акцији због којих је ова епизода једна од најсрамнијих у нашој историји. Спасавајући авијатичаре националисти су сви одреда – од обичног сељака до генерала Михаиловића – много стављали на коцку, трпећи приличне губитке не само у људству већ и у иначе оскудној муницији. Није се радило само о окршајима већ и о немачким репресалијама против цивила, који су сви преко Радио Лондона већ могли сазнати не само да су их Британија и Америка потпуно напустиле, већ и да их нападају као „фашисте“ и „колаборационисте“. Но наша срамота још већа срамота била је у томе да националисти готово да нису имали ни лекова ни санитетског материјала и да су, на запрепашћење америчког медицинског особља, операције обављане без анестетика, али да су за лечење америчких авијатичара давали најбоље што су имали, а да је наш једини гест захвалности био да се санитетски материјал и лекови утрошени за њихово лечење надокнаде строго према утрошку приликом њиховог укрцавања у спасилачке авионе.

Истовремено, што је нашем медицинском особљу било познато из непосредног искуства, у болницама успостављеним на Јадрану за југословенске партизане било је на располагању сваког могућег санитетског материјала који је трошен немилице, без вођења рачуна о стварним потребама. Но, све наше напоре да те чињенице предочимо вишим инстанцама у Вашингтону блокирале су релативно мале групе људи на кључним средњим положајима у Вашингтону, који су, без обзира на мотиве, подржавали и прихватали комунизацију Источне Европе.

И пре ове епизоде спасавања америчких авијатичара истинска благонаклоност председника Рузвелта према Југословенима – укључујући националисте и генерала Михаиловића лично – била је осујећена директним утицајем премијера Черчила на председника. У овом случају, међутим, не знам ни за шта што би указивало да је Премијер интервенисао код Председника не би ли осујетио и то привремено и готово безначајно оживљавање занимања за национални покрет у Југославији. Напротив, мени доступни докази први пут указују на непосредан и велики утицај прокомунистичких елемената у нашој влади у спречавању наших виших ешалона да делају – па чак да и сами изврше процену сваке појединачне ситуације.

Насупрот прилика на нивоу Вашингтона, па и пре спасавања авијатичара у јулу, почео сам, у Каиру и на другим местима на терену, да уочавам знаке обновљеног америчког интересовања не само за Југославију већ и Источну Европу у целини које, бар са историографског становишта, сматрам вредним пажње. Од касног пролећа 1944, наиме, у Здруженој обавештајној агенцији за скупљање података за Блиски исток (Joint Intelligence Collecting Agency, Middle East /JICAME/) у Каиру – америчком штапском одсеку којем сам тада припадао – знало се да је у Вашингтону донета одлука о директном учешћу у савезничкој припреми и одржавању надзираних слободних избора у Југоисточној Европи, одмах по склапању примирја, и савезничке окупације тог подручја.

Амерички авијатичари са српским шајкачама, Србија, 1944.

Било је наиме предвиђено стварање здружене совјетске, британске и америчке мисије надлежне за спровођење тог плана. Био сам обавештен да ћу бити саветник једног америчког генерала који ће стићи у Каиро а да, у међувремену, треба да организујем одговарајућу обуку наших врсних младих подофицира, дипломаца са разних универзитета, за такву мисију. Но убрзо потом дошло је наређење да треба да предводим специјалну истраживачку мисију у Југославији. Последњим упутствима пред ту нову мисију при штабу на терену речено ми је да јавности у Југославији саопштим да Сједињене Државе неће учествовати ни у каквим војним операцијама на подручју Југоистока, али да ће надгледати слободне изборе које треба одржати чим примирје у том подручју буде склопљено. Нисам, међутим, био у прилици да сазнам ништа више о том занимљивом питању одржавања слободних извора у области Југоистока.

Друга група материјала која је указивала на тадашње обновљено америчко интересовање за Југославију и Југоисточну Европу потиче из неких мојих извештаја са терена из јуна 1944. Као и раније, тог пролећа наши специјални обавештајни извори у Југоисточној Европи јављали су о размерама и успеху националистичких саботажа на немачким саобраћајницама и постројењима не само у Србији, него – што је још важније – у Мађарској, Румунији и Бугарској. Током пролећа 1944. извештаји су све јасније откривали и један нови фактор – да Немци стационирани у тим земљама све очитије схватају неминовност свог војног пораза, и пропасти нацистичког режима у самој Немачкој.

Уз то, извештаји су показивали и све већа настојања локалних пронацистичких елемената да успоставе везе са дотад сузбијаним антинацистима, нарочито са представницима земљорадничких покрета и другим организацијама напредно-демократског карактера. Ти извештаји стизали су и до америчког генерала Томаса Родерика, високог обавештајног официра у англо-америчком штабу на терену, и генерала Вилијема Донована, шефа OSS у Вашингтону. У мају сам зато с америчким и британским особљем подробније размотрио проширивање обавештајног сектора и у Главном штабу у Алжиру и у седишту специјалних операција у Барију.

На основу својих обавештајних података, Британци су, наиме, већ почели ширити штаб у Барију, преиначујући га у базу за конвенционално и неконвенционално ратовање против Немаца не само у Југославији, већ и у суседним подручјима на северу и истоку, укључујући и Словачку – укратко, да тактички и парцијално примењују широку стратегију премијера Черчила. Оно, међутим, што је маја и јуна 1944, и у Каиру и у Алжиру и Барију на мене оставило највећи утисак било је расположење новог и растућег интересовања званичне Америке за Југославију и Југоисточну Европу међу вишим америчким официрима. Многи од њих су први пут, можда и подсвесно, почели да о том подручју размишљају као о „нашој представи“. То је важило не само за особље OSS, тада већ две године у извесној мери непосредно уплетено у догађаје у том региону, већ и за особље из Војске и Стејт Департмента.

Британски противваздушни положај на острву Вису (Фото: Викимедија)

После мојих разговора припремио сам процену ситуације у свим подручјима под немачком окупацијом у том сектору и препоруке за деловање у Југославији. Наводим стога делове мог извештаја из јуна под насловом Предлог за успостављање америчке обавештајне мисије при југословенским снагама у Србији. Уз мишљење да мисију треба послати у штаб генерала Михаиловића, додао сам:

„Долепотписани је од компетентних власти сазнао да ће амерички Стејт Департмент подржати слање такве војне мисије у Србију, и да се више британске власти (на терену) неће нужно супротставити таквом потезу“.

Наиме, британски део „компетентних власти“ суштински је одражавао погледе истог елемента с којим сам разговарао о ситуацији у Југославији одмах по мом повратку из мисије у новембру. Амерички елемент, пак, био је убеђен да је одавно дошло време да се код генерала Михаиловића у склопу регуларне мисије шаљу не само припадници OSS, већ и америчке војске и Стејт Департмента. Сврху те предложене мисије образлагао сам следећом проценом из трећег пасуса мог извештаја:

„Географски положај Србије је такав да олакшава контакте копном са Грчком, Бугарском, Румунијом и Мађарском (…) Ако такви још нису успостављени, има разлога да се верује да (америчке службе) преко српског националног покрета могу успоставити везу са мађарским и румунским групама које су против Немаца“.

Израз „има разлога да се верује“ био је наиме нужна ограда у извештају за који се дало очекивати да ће допрети до бројних намештеника у Вашингтону, а због тада још строго поверљивог податка да смо ми већ од раније, преко наших специјалних обавештајних извора, знали да генерал Михаиловић већ дуго врши саботаже против Немаца у Мађарској и Румунији, као и у Бугарској. Нешто шире извештај наводи:

„С положаја у Србији могуће је пратити кретање немачких трупа и опреме Дунавом и железницом у Грчкој, Бугарској и деловима Румуније и Мађарске. Из база у Србији могуће је пратити даље кретање немачких трупа према северу и истоку. Из база у Србији могуће је организовати осматрање циљева за ваздушне нападе и проверу резултата бомбардовања, те успоставити канале за спасавање авијатичара принуђених на приземљење у околним подручјима“.

Закључни део извештаја пак гласи:

„Потребно је што пре организовати прелиминарне разговоре са српским вођама у Југославији. С обзиром на контакте које је долепотписани већ успоставио, он се добровољно јавља за тај задатак“.

У једном другом свом извештају од 16. јуна 1944 написао сам:

„Извор на високом положају у OSS је долепотписаном доставио овакав вероватни оквир одлука наводно донетих у погледу надлежности штаба OSS у Барију. Тај штаб ће контролисати све операције OSS на Балкану (…) и у Мађарској, Аустрији (…) и могуће у неким другим областима Источне Европе када и ако ти контакти буду успостављени. Додатно особље које ће преузети повећани обим посла већ је на путу. Припадници OSS на северним границама Југославије већ покушавају да успоставе везе на северу (…) Један од одговорних шефова OSS (…) спрема штабу OSS у Вашингтону предлог за успостављање обавештајне мисије OSS која би радила са генералом Михаиловићем и другим српским националним вођама. Очекује се да таква мисија преко националних канала може доћи у везу са групама у Бугарској, Румунији и Мађарској, а које нису оне са којима везе могу бити успостављене преко партизана“.

Овај материјал OSS је од приличног значаја, поготово у склопу оног што сам приметио у Штабу, о растућем занимању за Југославију и Југоисточну Европу међу високим америчким особљем, и у оквиру материјала амбасадора Фотића о доприносу Стејт Департмента утемељивању једне одрживе и разумне америчке ратне политике. То закаснело америчко занимање за сектор Југоисточне Европе током рата садржавало је три елемента:

  • признавање значаја тог сектора не само у оквиру завршне фазе рата већ и после примирја, и омогућавање ефикасне сарадње Савезника;
  • признавање, иако прилично закаснело, америчке одговорности за учествовање у тим завршним фазама, макар само преко разних штабова а не и трупа, и
  • извесно признавање чињенице да југословенски националисти, а не партизански покрет под контролом комуниста, представљаjу наш најбољи ослонац у том закаснелом настојању.

Године 1944. – као и данас – било је, наиме, јасно да то изненадно поновно занимање није потекло од председника Рузвелта, мада га је он испрва подржавао. На основу мени познатог, претпостављам да је бар четворо људи заслужно за тај нови (стари) курс. То су генерал Вилијем Донован, шеф OSS, генерал Томас Родерик, главни амерички обавештајни официр на терену, пуковник Џорџ Л. Кинг (George L. King) из америчког одсека за Здружене планове и дејства (тајна) у савезничком штабу на терену, и амбасадор Роберт Марфи (Robert Murphy), надлежни службеник Стејт Департмента за тај сектор.

Јер, моје слање у штаб генерала Михаиловића с којим се у јулу, на подстицај генерала Донована, Председник поново сагласио, омогућено је тек заједничким напором све поменуте господе. Требало је да сарађујем не само са екипама OSS задуженим за спасавање америчких авијатичара, него и с великом мисијом OSS планираном за слање у штаб националиста у Србији, од које се ипак одустало. У оквиру тога, моја прва дужност била је припрема свеобухватног и детаљног извештаја, не само о војним приликама – у смислу дејстава против Немаца и грађанског рата – већ и основних политичких, економских и друштвених чинилаца важних за америчку припрему примирја, и сарадњу с нашим британским и совјетским савезницима.

Осим у погледу овог последњег, моја мисија била је наставак мисије Сајца и Менсфилда у оквирима које је председнику Рузвелту првобитно предложио амбасадор Фотић. С обзиром, међутим, да сам из административних разлога био придружен OSS током мог боравка у Југославији, мој званични извештај требало је да поднесем генералу Родерику, код кога сам био званично премештен из JICAME и америчког Штаба у Каиру.

Но, док сам боравио у Југославији генерал Родерик је умро, амбасадор Марфи био премештен на дужност код генерала Ајзенхауера у Француску, а природу моје мисије су кругови комуниста и њихових симпатизера лажно приказали и на терену и у Вашингтону. Иако је налог за моју мисију потекао од председника Рузвелта на подстицај генерала Донована, после протеста премијера Черчила због мог присуства у штабу генерала Михаиловића, Председник је у септембру повукао своје наређење. Ситуација и иначе непријатељска према свему што сам желео да постигнем, отежана је још више тиме што сам због низа техничких околности евакуисан тек 1. новембра, што је послужило за лажне оптужбе против мене да сам намерно прекршио наређење да напустим Југославију.

Последица тога била је да ми је било дозвољено да говорим само у савезничком штабу и са врло ограниченим бројем виших америчких и британских официра и званичника; мој извештај сачињен је само у два примерка, од којих је један био за председника Рузвелта; пребачен сам у Вашингтон под строгим наређењима да ни са ким не разговарам о мојој мисији, осим ако ми то не буде наложено.

Но, виши британски официри у штабу на терену били су врло отворени за све што сам имао рећи и постављали су ми бројна питања о свим аспектима моје мисије. Нарочито су се занимали за усмену поруку генерала Михаиловића коју сам пренео и његове предлоге за англо-америчко преузимање западне и централне Југославије. (О томе сам подробније писао у поглављу о дејствима Михаиловићевих националиста)

Том приликом, предложио сам зато Британцима да ми се бригадир Фицрој Меклејн, шеф британске мисије код Тита и главни званични саветник премијера Черчила за Југославију, придружи у путовању кроз све крајеве Југославије како бисмо заједно утврдили расположење и међу националним и Титовим вођама, о томе кога желе као свог представника – Тита или генерала Михаиловића – у тим почетним савезничким разматрањима поратних питања. Мој предлог примљен је у британском штабу не само са интересовањем већ и са великом подршком, но моје нагло повлачење у Вашингтон и забрана да било о чему говорим лишила ме је могућности да сазнам шта се на том нивоу потом догађало.

Фицрој Маклејн (Фото: smallnotes.library.virginia.edu)

Што се тиче америчке политике – како се показало и мојом мисијом у Југославију – у Вашингтону ми је незванично речено да су наређења за мој опозив у септембру дошла не од председника Рузвелта већ од премијера Черчила, који га је притискао све док нисам коначно био повучен у новембру. То узимам као доказ да је упркос јаза који је почео да се јавља између њих двојице још током конференција у Москви и Техерану 1943, Председник ипак био склон да следи жеље премијера Черчила у односу на унутрашње прилике у Југославији.

Иако, наиме, немам непосредна сазнања о томе, изгледа да су упорна настојања генерала Донована од почетка лета 1944, да се побољшају и прошире операције OSS не само у Југославији него и у већем делу Југоисточне Европе – па и у Централној Европи, преко канала које је успоставио генерал Михаиловић – одбачена негде у то време, вероватно такође на захтев премијера Черчила.

Постоји општа склоност конзервативних коментатора да закључе да је баш у овим променама у америчкој политици председник Рузвелт делао под утицајем – свесним или несвесним – комунистичких и прокомунистичких елемената. Мада је то могуће, никада нисам наишао ни на један доказ који би потврдио такве закључке. Слажем се да је Председник одржавао контакте са истакнутим комунистичким симпатизерима који су лажно оптуживали генерала Михаиловића за сарадњу са окупатором и југословенским реакционарима, и који су нападали Стејт Департмент што одбија да прихвати њихове тврдње.

У потпуности се слажем, такође, да је до лета 1944. Председник био потпуно посвећен својој политици, започетој још у Техерану, да обезбеди поратну сарадњу Стаљина подржавајући погрешно схваћене ратне циљеве Москве. Што се тиче Председникове политике према будућности Југославије, сматрам да су докази јасни да је био не само под утицајем Черчилове личности већ и врло директно и неповратно обманутих америчких идеалиста – и самих под комунистичким утицајем – који су Тита доживљавали више као националисту него као комунисту, и као човека кога огроман број Југословена воли и коме верује.

До сада сам се, при покушају сагледавања америчке ратне политике председника Рузвелта, углавном ограничавао на оне њене аспекте који су се односили на унутрашњу, војну или политичку ситуацију у Југославији. Но сада бих укратко покушао да макар себи разјасним Председникове реакције на укупни Черчилов стратешки концепт за Југоисточну Европу, у коме је Југославија била кључни елемент.

Јер, радећи на овом материјалу – не само на основу објављених радова већ и мојих извештаја и личних бележака – у објављеним делима, нарочито америчког порекла, открио сам велико неразумевање и погрешно тумачење самог тог Черчиловог концепта и Стаљинове и Рузвелтове реакције на њега.

О самом концепту – а посебно како је представљен у Черчиловим поратним мемоарима – писао сам подробније у поглављу о Премијеровој стратегији. Суштински, и како је формулисана, та стратешка замисао предвиђала је двокраку офанзиву англо-америчких копнених и ваздушних снага већ стационираних на Медитерану и непредвиђених за неке друге операције.

Источни крак офанзиве имао је за циљ претварање подручја Егејског мора у базу одакле би се, уз потпун совјетски пристанак, Турска увела у рат на страни Савезника, а Бугарској била пружена прилика, коју је већ тражила, да иступи из непопуларног савеза са Хитлером. Тиме би се постигао најважнији војни учинак целог тог подухвата – отварање Босфора и Дарданела за веома важну и тада виталну англо-америчку логистичку подршку преко Црног мора главним совјетским армијама у очекивању њиховог напредовања на запад.

Наиме, допремање помоћи преко Средоземног и Црног мора уместо преко Арктика и Персијског залива, дотад јединих алтернатива, повећало би испоручене количине неколико пута а и било далеко брже. (О виталном значају Черчилове стратегије за Стаљина, фактичког и номиналног врховног заповедника совјетских снага, више је изложено у поглављу о совјетској политици)

Западни крак офанзиве коју је Черчил замислио и како је на терену била планирана требало је да створи базу у региону горњег Јадрана у Југославији за важну операцију бомбардовања немачких ратних индустријских постројења и центара за логистичку подршку у Централној и Источној Европи до којих бомбардери из база у Британији нису могли допрети, и за напредовање англо-америчких и југословенских копнених снага – не одвише бројних али уз снажну тактичку подршку авијације – до Дунава, па и даље у правцу Беча.

За несрећу, међутим, једино је тај последњи елемент – у пренаглашеној и искривљеној верзији и представљен као „инвазија Немачке“ – привукао пажњу у Америци, и на њега је усмерена критика целокупног концепта.

У првим месецима 1944, наиме, на терену сам се упознао са пробним тактичким штапским студијама Британаца, сачињеним по Черчиловој стратешкој замисли, за случај да она буде прихваћена. Стручни планери на Блискоисточном ратишту, и амерички и британски, очито су сматрали концепт добрим и саобразним осталим прихваћеним плановима за англо-америчке операције.

Та процена подударности је, тако, пре свега укључивала планове за операцију Оверлорд (Господар) у северној Француској у пролеће 1944. Имајући стога у виду врло распрострањену и сасвим погрешну америчку критику Черчиловог концепта за сектор Југоисточне Европе, врло је важно да сваки коментатор потпуно и пажљиво проучи све што о свом концепту сам Черчил излаже у својим сећањима. То, додуше, захтева напора пошто су битни пасуси не само бројни већ и међусобно неповезани. Мемоари посебно побијају општи амерички утисак да је Стаљин био тај који је у Техерану преузео иницијативу и принудио Савезнике да напусте Черчилов стратешки концепт, као и генерала Михаиловића и легитимну југословенску владу.

Но, просто је невероватно да готово нико није приметио да Черчилови мемоари доказују управо супротно, то јест да је Стаљинов став био сличан, можда и истоветан Рузвелтовом, с почетка Техеранске конференције. Председник је, наиме, два пута, на личну иницијативу, јасно говорио у корист Черчиловог стратешког концепта, сваки пут наглашавајући предложено напредовање англо-америчких копнених снага у правцу „североистока“ – од горњег Јадрана ка Дунаву.

Потом се, после председника Рузвелта који је као председник државе а не премијер, говорио први, Стаљин осврнуо на основне чиниоце у целокупној ратној ситуацији уравнотежено и рационално, што открива његову величину као ратног вође наспрам зла и ирационалности испољених у својству партијског вође.

На том састанку Техеранске конференције Стаљин није рекао или наговестио ништа што би могло бити протумачено као противљење Черчиловом стратешком концепту. Међутим, председник Рузвелт је, у очитој супротности са својим првотним изјавама, касније поменуо могућност да примена Черчиловог стратешког концепта изазове озбиљно одлагање операције Оверлорд, великог англо-америчког искрцавања на северу Француске. Изгледа, да је тек после тог Рузвелтовог погрешног тумачења Черчилове замисли Стаљин изразио извесно противљење предложеним англо-америчким дејствима на Југоистоку.

Стаљинов преводилац Владимир Павлов преводи Черчилову шалу Јосифу Стаљину током конференције у Јалти, на Криму, 1945. (Фото: Империјални ратни музеј)

Не знам, заиста, шта је навело председника Рузвелта да промени свој став о Премијеровој стратегији, и то тако нагло. Оно што је битно и можда значајно да при том Председник није навео никакве разлоге који би ту промену оправдали. После пажљивог преиспитивања материјала расутог по Черчиловим мемоарима и оног што сам могао сазнати од америчких и британских официра задужених за логистику тактичког планирања, убеђен сам да би неко веће одлагање главног англо-америчког искрцавања у северној Француској – до кога би дошло због примене Черчиловог концепта – износило свега неколико недеља.

До таквог одлагања је потом и дошло иако због других, непредвиђених чинилаца. Одговорни британски и амерички стручњаци за логистику такође су ми казали да би одлагање операције Оверлорд због евентуалног усвајања Черчилове стратегије било избегнуто да председник Рузвелт није после Техеранске конференције инсистирао на измештању десантних бродова са Средоземља зарад релативно безначајне операције против Јапанаца на Пацифику, или у југоисточној Азији.

Стога сваки покушај да се утврде сложене промене у ратној политици председника Рузвелта мора, по мом мишљењу, узети у обзир три групе чинилаца:

  • као прво, утицај америчког војног руководства на Председника, којима је много више било стало до одлучне победе на Далеком Истоку него до европске стратегије;
  • као друго, могуће опадање Председниковог дивљења према премијеру Черчилу, и,
  • као треће, нова и све већа решеност председника Рузвелта да своју спољну политику усредсреди на задобијање Стаљиновог поверења, ради и сарадње с њим после рата. Рекао бих да је то највише утицало на Председника да у Техерану жртвује свој претходни близак однос са господином Черчилом, и сагласи се са „пацифичком“ стратегијом својих војних саветника.

Поменуте промене на Техеранској конференцији у ставу председника Рузвелта и руског лидера навеле су премијера Черчила и многе друге Британце на сумњу да су Американци и Руси направили неки споразум у Техерану где су, како Британци истичу, и Рузвелт и Стаљин били смештени у Руском посланству и имали много прилика за разговоре у четири ока. Према Британцима, темељи за промену у Техерану постављени су на претходној Конференцији министара спољних послова у Москви – а доказе за своје сумње налазе у преписци између Черчила и Рузвелта у периоду између ове две конференције.

У почетку, Британци су на то наводно гледали као на природну тенденцију Американаца да оспоравају пословично британско преузимање улоге старијег партнера. Потом су, заједно са премијером Черчилом, постајали све убеђенији да Рузвелт све чешће намерно избегава приватне разговоре с њима, користећи се боравком у Руском посланству да побољша своје односе са Русима. Према њима, то је означило почетак нове и врло опасне фазе у америчкој ратној политици. Сâм Черчил је тај период после Техеранске конференције описао следећим речима:

„У америчким владиним круговима рађала се јака струја мишљења која је очито желела да задобије поверење Руса макар и на штету усклађених англо-америчких војних напора“.

За ту наводну промену у америчкој политици у Техерану господин Черчил криви америчке војне заповеднике:

„Могао сам придобити Стаљина, али председника (Рузвелта) притискале су предрасуде његових војних саветника“. (Closing the Ring, стр. 346)

Нешто другачије британско тумачење може се наћи у релативно скорашњој (из 1967. године; прим. приређивача) и врло важној студији господина Харолда Макмилана, главног представника британског Министарства спољних послова на терену у време рата, а после рата министра спољних послова и британског премијера. Та студија је извор о Другом светском рату који би у овој земљи (САД) ваљало више користити. Господин Макмилан цитира шефа америчког Генералштаба, генерала Маршала, који о учествовању америчких трупа у Југоисточној Европи каже следеће:

„Ако се ради о Балкану, ми (америчке трупе) тамо не можемо ићи“. (The Blast of War, стр. 416)

Таква опаска 1944, од официра на тако високом положају као што је био генерал Маршал и тако блиског Председнику, по мени подразумева да је желео саопштити да има директно Председниково наређење да се успротиви Черчиловом концепту. Изјаву Шефа нашег Генералштаба доводим у везу и оним што ми је један високи официр за планирање у Вашингтону напоменуо: да су Председникови војни саветници настојали да избегну било какве обавезе у Југоисточној Европи „из страха да се не уплету на Балкану“.

Из свих мојих контаката са вишим америчким официрима из свих видова војске током рата, и на терену и у Вашингтону, стекао сам утисак да су повремено спречавани да своју дужност обављају како треба строгим налозима с највиших нивоа у Вашингтону да се сва стратешка разматрања ограниче на војне факторе, а политичка занемаре – колико год ти били пресудни за прве.

Стога је исувише често долазило до ситуација у којима су виши војни ешалони желели да играју на сигурно проглашавајући легитимна стратешка разматрања „политичким“, то јест онима која ваља занемарити. И на терену и у Вашингтону то је изгледа навело неке официре на одговорним положајима да се суздрже од изношења свог искреног суда о томе да је нова Председникова политика у погледу сарадње са нашим совјетским савезником онемогућила постављање граница напредовању главнине совјетских снага на запад.

Насупрот томе, професионалци из Стејт Департмента показали су нешто више храбрости, већ тада рекавши да је нова политика заправо позив екстремистима у совјетском врху да одступе од политике умерености и сарадње, коју је Стаљин наметнуо од почетка рата и од које је на крају и одустао када смо ми сами призвали одлуке потом донете на Јалти, са трагичним последицама по Источну и Централну Европу. На основу личних контаката и каснијих проучавања стекао сам уверење да Техеранска конференција заправо пружа и први јасан доказ за оно о чему се говоркало после Московске – да је Председник пребрзо ишао у правцу чврсте одлуке да уз велики ризик покуша да придобије Стаљина за поратни курс умерености и сарадње, подржавајући оно што је био наведен да протумачи као Стаљинове непосредне циљеве на Техеранској конференцији.

У поменутој књизи господин Макмилан ову наглу промену Председниковог става сматра главним узроком многих зала која су после рата задесила Европу:

„Продор кроз Љубљански пролаз (у северозападној Југославији, изнад Јадранског мора) и улазак у Аустрију (англо-америчких копнених снага) могли су изменити целу политичку судбину Балкана и Источне Европе (…) Но осим Рузвелтове жеље у то доба да задовољи Стаљина готово по сваку цену, ништа није могло сузбити (америчке) готово патолошке сумње у британску политику, нарочито према Балкану (…) Тако је посејано семе поделе Европе и трагичних раздора које ће доминирати свим политичким и стратешким размишљањем целог једног нараштаја (…) Свих ових година сматрао сам ту одлуку (Рузвелта да не подржи Черчилову замисао већ да се ослони на Стаљинову добру вољу) (…) као на једну жалосну прекретницу у историји“. (Исто, стр. 423)

Са господином Макмиланом се у потпуности слажем.

Књига Харолда Макмилана The Blast of War

Но, за разлику од нашег војног врха, припадници Стејт Департмента – не само на терену већ и горњи ешалони у Вашингтону – су готово без изузетка схватали опасност великих промена Председникове политике, садржаних у одлуци да следи Черчила у престанку подршке легитимној југословенској влади, генералу Михаиловићу и његовом националном покрету у корист комунисте, „слободног стрелца“ Тита, да се супротстави Черчиловим напорима за англо-америчко војно присуство у Југоисточној Европи, и да из погрешне процене и коцкајући се подржи оно што је сматрао Стаљиновом ратном политиком и поратним намерама, у нади да ће га тако придобити за политику умерености и сарадње по окончању рата.

Зато, као пример веће мудрости наших дипломатских професионалаца, наводим документ Стејт Департмента од 15. августа 1944, упућен адмиралу Лихију (Leahy), шефу кабинета председника Рузвелта. Ваља при том имати на уму да његов садржај одражава не само гледиште Стејт Департмента, већ и америчке владе:

„Доследна политика ове владе била је и остала слање војне помоћи покретима отпора у Југославији, намењене активним дејствима против Немаца, а не оним активностима које могу помоћи плановима неке групе да војним средствима обезбеди политичку контролу над другим покретима такође супротстављеним силама Осовине. Стејт Департменту је изузетно стало да америчке активности у Југославији буду планиране тако да буде очигледно да ова влада не подржава пројекте других небалканских сила (по свему судећи Британије, совјетске Русије, као и Немачке) срачунате да утичу на ток догађаја у земљи, и да не подржава један део народа против другог, зарад стицања контроле над унутрашњим приликама у Југославију“.

Ово је заиста величанствена изјава о томе шта је требало да буде америчка политика у погледу унутрашњих питања Југославије, и других мањих европских земаља – па и света – осим у оном најбитнијем:

Она је наиме у потпуности негативна, и не показује никакву америчку решеност да се узме учешће и преузме одговорност сразмерна нашем положају највеће светске силе. Но, поштеног односа према нашим дипломатама ради, морам истаћи да су се током читавог рата на радном нивоу у Стејт Департменту – ван земље и у земљи – водиле врло плодне и практичне неформалне расправе око ефикасног америчког учешћа – и то не само у оквиру неке светске организације него и са нашег конкретног, државног становишта.

Дуго сам зато желео да сазнам какве је намере Стејт Департмент имао шаљући овакве важне изјаве Белој кући тако касно – то јест средином августа 1944 – али
ми се чини да се мање ради о документу са смерницама, а више о забелешци за будућност – да би се истакло неслагање са америчком политиком вођеном од котерија особа блиских председнику Рузвелту – лишених власти и одговорности, али са огромним утицајем на њега.

У својим скорашњим покушајима да стекнем бољи увид у размишљања Вашингтона у почетним годинама рата, док сам био с друге стране океана, наишао сам на књигу која је на мене оставила велики утисак. Написала ју је Хелен Ломбард (Helen Lombard), новинарка из Вашингтона, касније супруга господина Питера Вишера (Peter Vischer), која је за време и после рата стекла поштовање бројних представника владе и новинарског света. Реч је о књизи Док су се они борили: иза сцене у Вашингтону 1941–1946. (While They Fought: Behind the Scenes in Washington, 1941–1946, Scribners, 1947). Као покушај да се догађаји забележе и процене готово истовремено са њиховим одвијањем, ни та књига није избегла неке погрешке у тумачењу мотива иза званичних одлука и личних ставова. Но, будући у општем од великог значаја, из ње ћу навести неке делове.

Књига Хелен Ломбард ‘While They Fought’

Наиме, у периоду одржавања Техеранске конференције, ауторка примећује да је државни секретар Хал преузео потпуну контролу од подсекретара Самнера Велса, и да је „осовину Вашингтон-Москва сада заменио концепт Уједињених нација“. Затим каже:

„Тада је (у пролеће 1944) у Вашингтону постало крајње непопуларно помињати идеале с којима су Сједињене Државе ушле у рат“.

Током година проведених с друге стране океана, заиста сам и сâм стекао утисак да је већина припадника Стејт Департмента процењивала да се Председник у потпуности посветио пуном америчком учешћу у Уједињеним нацијама, те је 1944. на терену свако разматрање „осовине Вашингтон-Москва“ подразумевало да ће она функционисати у контексту Уједињених нација. Разумљиво, на терену никада није ни било мени познатих разматрања идеала као критерија за спољну политику али се осећало, а то сам осећао и ја, да је Вашингтон непотребно циничан – бар у штампи и на радију – при разматрању догађаја који ће наступити по окончању рата.

Хелен Ломбард тако истиче да су у том периоду најближи сарадници државног секретара Хала били конзервативци који су подржавали договор између Москве и Вашингтона, убеђени да је совјетски комунизам окончао своју насилну фазу и да је могуће рачунати на његову сарадњу са САД. То је био и став најпознатијих комуниста и њихових симпатизера инфилтрираних у неке одсеке британског Штаба за Југоисток, Блиски и Средњи исток, а то су тврдиле и бројне новине у Лондону.

Хелен Ломбард зато примећује да је после Техеранске конференције „господин Хал постао херој америчких левичара“, па додаје:

„Америчка стратегија у Другом светском рату била је у суштини искључиво Рузвелтова. Током периода блиског пријатељства са Черчилом била је под утицајем Британаца; после Техерана, њоме су управљали Совјети“.

По мом мишљењу, и у ретроспективи, ова последња изјава није оправдана, али је овде укључујем пошто је током и непосредно после рата било момената када је сваки прави Американац у блиском додиру са ситуацијом у Вашингтону, као што смо били Хелен Ломбард и ја, долазио у искушење да је тако опише.

О Техеранској конференцији Хелен Ломбард има коментаре од посебног значаја. Мало пре него што је Конференција почела, Ломбард тврди да се:

„Рузвелт спремао да се коначно и одлучно супротстави Черчиловом плану за инвазију Немачке преко Балкана, јер би таква операција значила додатно расипање снага, продужетак рата и одлагање ефикасног деловања на Пацифику“.

Овде ауторка верно одсликава оно што сам и ја разумео као генералну реакцију Вашингтона на Черчилов концепт – но, то је тумачење које у свим тачкама осим првој противречи чињеницама доступним штампи и свим америчким војним одсецима у Вашингтону. Није ми, наиме, познато ништа што би поткрепило претпоставку да се Председник свесно „спремао да се коначно и одлучно супротстави“ Черчиловом концепту још пре Техеранске конференције – иако су га, изгледа, неки саветници припремали за то још током конференције у Москви.

Јер, Черчилов стратешки концепт – онакав какав је био познат планерима на терену који су га разрађивали – ни у једном тренутку и ни на који начин није предлагао, а још мање захтевао, „инвазију Немачке преко Балкана“, „додатно расипање снага“, нити „продужетак рата“ или „одлагање ефикасног деловања“ на Пацифику. Осим тога, како сам већ истакао, председник Рузвелт је био тај који је на Техеранској конференцији први поменуо Премијерову замисао, говорећи њој у прилог без икаквог наговештаја критике.

Много значајније, међутим, пошто потиче из високог америчког званичног извора, јесте једно друго – такође погрешно, иако на други начин – тумачење Черчиловог концепта. Оно се може наћи у писму које је председнику Рузвелту написао Хенри Л. Стимсон (Henry L. Stimson), секретар за рат, 10. августа 1943 (уочи конференције у Квебеку). У њему стоји и следеће:

„… Британска теорија (то јест Черчилов концепт) је да Немачка може бити потучена низом притисака у северној Италији, источном Медитерану, у Грчкој, на Балкану, у Румунији и другим земљама-сателитима (…) Мени се, у светлу послератних проблема с којима ћемо се суочити, такав став (…) чини веома опасним. Ми се, подједнако јасно као и Велика Британија, залажемо за отварање правог другог фронта. Не можемо се надати да ће овакав метод ратовања ситним акцијама обманути Стаљина и убедити га да смо доиста одржали обећање“. (Хенри Стимсон и Мекџорџ Банди, У активној служби у миру и рату /Henry L. Stimson and McGeorge Bundy, On Active Service in Peace and War, New York 1947/, стр. 436–37)

Искрено речено, у овом кратком наводу из писма Секретара за рат упућеном Председнику, уочи једне од најважнијих англо-америчких конференција током рата, има много тога запањујућег и запрепашћујућег. Ако је Председник овакве савете добијао од највиших ешалона званичних саветника у време највећег рата у нашој историји, неопходно је да амерички народ инсистира да уз огромну одговорност коју председнички положај носи иде и особље са највишим квалификацијама које су наше друштво и институције у стању да пруже.

On Active Service in Piece and War (Фото: First Edition Rare Books)

Ко год, наиме, да је био онај који је саветовао Секретара за рат да упути овакво писмо Председнику није поседовао ни основна знања о географском положају Југоисточне Европе или га је потпуно игнорисао – а без знања о географским чиниоцима, нема ни свести о стратешким. Што је још важније, британски званични планови на терену ни у време Квебешке конференције ни током 1944. нису ни помињали „операције у северној Италији“, „низ притисака“ а понајмање „метод ратовања ситним акцијама“.

Штавише, британски планови нису ни у једном тренутку ни сугерисали да ће Немачка бити поражена неким другим операцијама или тактиком, а не коначном окупацијом преко северне Француске. У касној фази рата један високи војни званичник у Вашингтону ми је рекао да је Черчилов концепт само оживљавање превазиђене британске стратегије из Првог светског рата – напада на Немачку из савезничке базе у Солуну, на Егејском мору. Но, то није било тачно ни за Први светски рат.

Наиме, ниједан амерички официр задужен за планирање са којим сам радио било на терену било у Вашингтону не би тако погрешно проценио британску стратегију и у једном и у другом рату. Сваки професионални официр са таквим ставом не говори на основу познавања британске стратегије, већ пропагандног наклапања потеклог, највероватније, из штампе. Али, пажљивом репортеру са изврсним изворима, каква је била Хелен Ломбард, неко је рекао да је план премијера Черчила укључивао „инвазију Немачке преко Балкана“, а Секретару за рат – што је он пренео Председнику – да Премијеров план није садржавао ништа више од „ратовања ситним акцијама“, те стога и укидање планова за отварање „правог другог фронта“.

У светлу ових доказа не могу избећи закључак какав су већ донели бројни коментатори вашингтонске сцене током рата да је – бар донекле – одустајање председника Рузвелта од блиске сарадње са Черчилом и његово препуштање Стаљиновој доброј вољи било последица намерног настојања непознатих појединаца да непосредне Председникове саветнике наведу на погрешно тумачење како британске тако и совјетске политике.

Налазим много сличности између овога и начина на који су непознате особе у Лондону навеле премијера Черчила да напусти легитимну југословенску владу и националисте у земљи у корист Тита. Мада је то, наравно, само претпоставка, ипак се отвара питање да нису можда и премијер Черчил и председник Рузвелт били жртве исте завере?

Но, независно од тога, чврсто сам уверен да би – да је председник Рузвелт подржао првобитну и основну британску стратегију у Југоисточној Европи уз постојеће тактичке погодности и англо-америчке копнене и ваздушне снаге стациониране на Дунаву у време за закључење примирја, као и уз отворен пут англо-америчким бродовима кроз Црно море – Хитлер не само био брже поражен, већ и Стаљин био принуђен да на Јалти и у Потсдаму не слуша екстремисте око себе него се определи за поратну сарадњу са западним силама.

При овим разматрањима могућих утицаја на председника Рузвелта да промени политику не могу, међутим, да порекнем да је међу америчким официрима било и искрених противника Черчилове политике који је нису намерно погрешно тумачили не би ли тако изопачена доспела чак у Председнички кабинет. С тим у вези, ваља погледати и овај цитат из књиге амбасадора Фотића:

„После Конференције у Квебеку, из поузданих извора сам сазнао да је план за савезничку офанзиву у правцу долине Дунава наишао на одлучно противљење америчких војних и морнаричких стручњака, упркос јаке подршке америчких политичких саветника који су се у потпуности слагали са британским ставом о политичким предностима овог плана (овим се мисли на добро познате погледе припадника Стејт Департмента). Амерички војни и морнарички стручњаци су се плану противили зато што би он довео у питање већ спремне планове за велику офанзиву у Француској“. (The War We Lost, стр. 210–211)

Слажем се да је типична реакција припадника америчке војске на Черчилову замисао била мање-више да најкраћи пут од Атлантика до Берлина води преко северне Француске, те да тим путем ваља и ићи. Но овде је реч о последици претходно поменутог наређења: да наше стратешко професионално мишљење треба да искључи сваки чинилац, ма како важан, са политичким конотацијама. Намерно или не, то наређење осујетило је сваки знатан професионални војни допринос нашој стратегији, упркос напорима припадника Стејт Департмента да изложе своје виђење војних питања. Подсећам зато још једном на опаску нашег Шефа Генералштаба, генерала Маршала, коју господин Харолд Макмилан наводи у својој књизи:

„Ако се ради о Балкану, ми (америчке трупе) тамо не можемо да идемо“.

У даљим разматрањима промена америчке ратне политике – од зависности председника Рузвелта од премијера Черчила, до његове личне иницијативе да задобије одобравање и подршку Стаљина – опет се ваља вратити на цитате из књига амбасадора Фотића и Хелен Ломбард.

Амбасадор овако сажима речи које му је упутио господин Хари Хопкинс (Harry Hopkins), још један блиски саветник председника Рузвелта, септембра 1943:

„Он је нарочито нагласио како је важно показати америчко интересовање за Југославију и Средњу Европу, због британске тежње да се проблеми у том делу Европе посматрају искључиво као питање сфере интереса Велике Британије и Совјетског Савеза. Господин Хопкинс није уопште сумњао да ће коначан исход такве британске билатералне политике бити потпуна совјетска превласт над Источном и Централном Европом. Стога, по његовом мишљењу, најбољи начин да се убудуће избегну сукоби јесте показати да су и Сједињене Државе такође заинтересоване за ту област у Европи, и њено укључивање у општи план за успостављање трајног мира“. (Исто, стр. 212)

Неки су наиме тврдили да је господин Хопкинс био комунистички симпатизер током рата, а други да га је премијер Черчил држао „у џепу“. Једини мени познат амерички официр с друге стране океана који је био отворени комунистички симпатизер и који, као ни ја, није био професионални војник, хвалио ми се да би – ако би запао у невољу – било довољно да затражи помоћ господина Хопкинса па да „ствар“ буде решена. С друге стране, пак, неки британски официри су ми рекли, мада не могу тачно да се сетим датума, да је господин Хопкинс њихов најбољи амерички пријатељ.

Френклин Рузвелт и Хари Хопкинс

Но, пошто сам и сâм током рата био оптуживан да подржавам и комунисте и антикомунисте у Југославији, морам претпоставити да је и господин Хопкинс, попут мене, настојао да сазна и схвати што је могуће више о често сукобљеним оценама проблема с којима се суочавао. У наведеној изјави он се тако наизглед сврстава уз Стејт Департмент у страховању од непотребног совјетског утицаја у Источној Европи после рата и – сасвим могуће – против става који у писму председнику Рузвелту истиче секретар за рат Стимсон. С друге стране, њему се приписује подршка ставу државног секретара Хала на конференцији у Москви, заснованом на претпоставци да ће послератна совјетска политика бити умерена и вођена жељом за сарадњом.

О промени Председникове политике Хелен Ломбард пак пише:

„У Техерану је врло брзо постало јасно да тим Рузвелт-Черчил не функционише глатко као раније (…) Премијер је имао великог утицаја на Председниково мишљење у прошлости и они су у највећем броју прилика имали идентичне ставове. Па ипак, на Рузвелта је први контакт са Стаљином оставио велики утисак. Сместа га је завела Стаљинова решеност да се обрачуна са Хитлером и хитлеризмом на најбржи и најдиректнији начин, без обзира на цену. Иако је културно био ближи Черчилу, Рузвелт се идеолошки нашао ближе Стаљину“.

При том, непотребно је истаћи да ауторка израз „идеолошки“ овде користи у општијем смислу, као став према Хитлеру и хитлеризму, а не да би наговестила да Председник постаје комуниста. Иначе, њени закључци о Рузвелтовом начину размишљања и његовим осећањима на Техеранској конференцији ми се чине изузетним примером здравог расуђивања. Свако, наиме, ко пажљиво прочита и студију амбасадора Фотића, о Вашингтону из ратног времена, такође ће уочити ту видну и све снажнију склоност Председника да се посвети што бржем и потпунијем уништењу Хитлера и хитлеризма.

Студија Хелен Ломбард прва ми је омогућила и да схватим колико је тај антихитлеровски аспект Председникове личности могао утицати на његову чудну и наглу одлуку да после Техерана своју политику заснује на свесном покушају задобијања Стаљиновог поверења и сарадње. Хелен Ломбард даље наводи и да је:

„Конференција у Техерану изоштрила је изразите разлике између британске дугорочне политике, америчке непосредне стратегије, и руских циљева. Британци су желели да Европу сачувају од доминације било које велике силе. Стаљин је инсистирао да поратна питања буду остављена за време по окончању борби у Европи. Са стратешке тачке гледишта Вашингтон и Москва били су сагласни. Сједињене Државе желеле су брз пораз Хитлера да би се позабавиле Јапаном, те су биле спремне на одлагање политичких проблема (…) (иако су се) многи високи службеници Стејт Департмента слагали са Черчиловом балканском стратегијом“. (Исто, стр. 165–66, 168)

Оно што бих овде желео да нагласим је то да су Совјетска Русија и Сједињене Државе тако усаглашени осећале исту мржњу према Хитлеру и хитлеризму као и њихове вође, и инсистирале на искључивом усредсређивању савезничких напора на најбрже могуће сламање немачке способности за отпор, насупрот Черчиловом промишљенијем фокусирању на тактички распоред савезничких трупа у тренутку склапања примирја, какав би Европу могао поштедети неке нове агресије.

На основу поратних обавештајних података из Источне Европе верујем зато да често погрешно тумачимо Стаљинову мржњу према Хитлеру 1944. па и 1945. Чини ми се наиме да се радило мање о прорачуну како искористи прилику за совјетизовање Источне и Централне Европе, а више о безмало патолошком страху од урушавања совјетског система, ослабљеног Хитлеровим нападом. Стаљин се изгледа плашио могуће побуне Црвене армије и избијања грађанског рата, чије би размере довеле до војне диктатуре, пада комунистичког система, па и његове сопствене, насилне смрти.

Мржњи председника Рузвелта према Хитлеру и хитлеризму по мени пак недостају позитивна и практична разматрања о будућности, која су очито мотивисала и Черчила и Стаљина – сваког на њему својствен начин – делујући ми пре као израз аморфног и негативног „антифашизма“, тако дуго одлике америчког либерализма.

У својој студији о америчкој спољној политици, стога, и амбасадор Фотић даје сажетак и процену настојања председника Рузвелта на сарадњи са Стаљином. Помињући Председниково уверење у потпун пораз Хитлера, амбасадор Фотић каже да је он вероватно био убеђен да ће и сваки други покушај освајања света (после рата евентуално и Стаљинов) бити осуђен на пропаст из истог разлога, па је:

„Стога допуштао да ратом изазвани политички проблеми остану нерешени до коначне победе, сматрајући да је његова основна дужност као председника и врховног команданта да се постара за победу у рату (…) Надао се да ће солидарност Савезника потрајати и после рата, а у остваривању тог циља он није штедео напоре да задобије поверење Руса и ублажи њихово подозрење према западним демократијама (…) Када се рат победоносно оконча, председник је очекивао да ће, због поверења које им је указао и због великог угледа који ће Сједињене Државе уживати у свету, Совјети сами схватити да је у њиховом интересу да сарађују са западним светом (…) Господин Рузвелт се ослањао на своју моћ убеђивања, коју је намеравао употребити у право време, пошто рат буде завршен победом. Била је то велика игра у којој је председник изгубио од својих совјетских савезника“. (The War We Lost, стр. 217–218)

То је, бесумње, прилично добар сажетак веома сложених чинилаца који су управљали Председниковом одлуком да и сâм заигра улогу великог светског лидера.

У закључку ове студије морам зато истаћи извесне опште али врло важне чиниоце америчког неуспеха у спољној политици у целини, за шта сви сносимо одговорност. Најпре ћу поменути да већина Европљана и Азијаца, а све више и Африканаца, од утицаја у својим друштвима, све чешће и прилично оправдано кривицу за већину зала у свету данас – као и за она која су изазвала оба светска рата – виде у неуспелој америчкој политици или, још горе, у њеном непостојању.

Поручник Елсфорд Крамер, генерал Дража Михаиловић, пуковник Роберт Мaкдауел и капетан Митрани, Прањани, 8. септембра 1944. (Фото: http://kingdom-of-yugoslavia-in-ww2.com/)

У сваком случају, у оба та контекста, по мом суду најважнији захтев пред Сједињеним Државама као одговорној светској сили био је и остао – не већа моћ или веће национално јединство, колико год и једно и друго били важни – него веће разумевање. При том имам на уму америчко разумевање онога што народе и њихове владе наводи да на одређени начин реагују, те начела и вредности по којима живе и за која су спремни да умру.

Америка и американизам заузели су, наиме, важније место у надама и страховима читавог света него својевремено европски империјализам и колонијализам, или скорашње идеологије и ширење комунизма и фашизма. У модерној историји тешко да постоји пример сличан америчкој великодушности кад је реч о нашем богатству, или жртвовању живота наших младих људи зарад макар донекле искреног настојања да се помогне другим народима – и у Азији и Европи, а све више и Африци. Нашу земљу су волели, можда јој се чак и дивили, више него иједној другој великој сили.

Но, бар образованији и искуснији делови становништва чак и у пријатељским земљама с прилично разлога верују да је већина ситуација у свету које су довеле до наших интервенција за рачун других народа достигла критичан ниво с нашег пропуштања да деламо у раној фази – што би тражило много мање жртвовања и од нас и од њих. Није ми познат ниједан драстичнији пример таквог пропуста од трагедије Југославије и целе Југоисточне Европе између два светска рата, када смо, упркос упозорењу двојице великих европских лидера, турског председника Ататурка и југословенског краља Александра, пропустили да искористимо своје тадашње могућности и одвратимо Хитлера од његових суманутих замисли да завлада светом.

У светлу тих неуспеха и пропуста нас, америчког народа, да обезбедимо одговарајуће и правовремено вођење наших спољних послова, уз потребу да друге боље разумемо, размишљајући током година по повлачењу из активне службе у Вашингтону схватио сам да је апсолутно неопходно преустројити Канцеларију председника. Јер, да бисмо нашим председницима олакшали огроман терет који носе и омогућили им да обављају своје дужности како треба, није довољно да сваки од њих одабере најспособније и најсавесније људе који се могу наћи у земљи.

Пресудно је, наиме, да сви појединци запослени у Белој кући сносе не само пуну одговорност за своје одлуке, већ и да сви подједнако учествују у процењивању битних чињеница, те појава које то могу постати. Када је реч о председниковим саветницима, суштински захтев за њихово постављање не би требало да буде прошла постигнућа колико потенцијал за даљи раст.

Јер, за опстанак је потребан здрав раст.

Напомене и аутобиографски подаци о аутору

Зарад потпунијег обавештавања читалаца о мојој професионалној спреми и учинку, прилажем наводе из похвала и препорука за мој рад, како у униформи тако и у цивилству, у својству специјалисте-истраживача војне обавештајне службе при Министарству рата.

Генерал Патрик Херли у својој похвали 1943. пише:

„Мајор Роберт Х. Макдауел (…) био ми је додељен као помоћ у својству личног представника Председника Сједињених Држава на Блиском истоку. Извршавајући овај задатак мајор Макдауел показао се од изузетне и непроцењиве користи како мени лично тако и Влади Сједињених Држава током рата. Његова велика оданост и ефикасност биле су знатно изнад уобичајеног нивоа. Мајор Макдауел, раније професор на Универзитету Мичиген, провео је већи део дечаштва на Блиском истоку. Тамо се вратио као војник у Првом светском рату, затим као пословни човек и археолог. То му је омогућило да стекне велико знање о ситуацији на Блиском истоку. Пратио ме је при путовањима у Египат, Палестину, Либан, Сирију, Ирак, Иран и Саудијску Арабију. Услуге мајора Макдауела – који течно говори француски, турски и арапски – у прикупљању и процењивању података биле су од огромног значаја за мене и за Владу Сједињених Држава. Његово знање и процене били су од изузетне помоћи у припреми извештаја које сам подносио Председнику Сједињених Држава…“

Пуковник Харолд Е. Прајд (Harold E. Pride), вршилац дужности шефа JICAME, у похвали из 1945. каже:

„…Огромна спремност потпуковника Макдауела да у било ком својству служи својој земљи, његово изузетно успешно обављање разноврсних дужности, његова проницљивост и дубоко познавање историје, велико искуство, храброст и упорност у остваривању задатака, као и друге драгоцене особине обележиле су његов рад за Војну обавештајну службу током ратних година, и донеле му признања свих са којима је сарађивао (…) Његово велико искуство у свим овим областима, академско познавање развоја, историје, културе и језика земаља и народа, те образован, аналитички ум и објективност лишена емоционалности учинили су га најдрагоценијим америчким обавештајним официром на Блиском истоку (…) Његове способности као ауторитета за арапска и блискоисточна политичка питања потврђене су и предлогом генерала Патрика Херлија да буде одликован Легијом заслуга (…) До које мере су га Арапи прихватили као Американца који разуме њихов свет показује и чињеница да је после службе пуковника Макдауела са генералом Херлијем у Саудијској Арабији, краљ Ибн Сауд фактички захтевао да пуковник Макдауел буде одређен да прати његове синове у Вашингтон (на позив председника Рузвелта) 1943. године (…) Многостраност пуковника Макдауела потврђена је и његовим изузетним радом на прикупљању обавештајних података са Балкана и из Југоисточне Европе (…) а потом истом таквом објективношћу у процени тих обавештајних података. На лично инсистирање покојног генерала Томаса Е. Родерика, тада ранга American G-2 комбинованог британско-америчког особља у Савезничком штабу у Казерти (Италија), пуковник Макдауел је додељен генералу Родерику како би предузео опасностима испуњено лично истраживање ситуације унутар Југославије…“

Генерал Рас А. Осман (Russ A. Osman), шеф Војне обавештајне службе (Војска), Вашингтон, пре тога командант јединица JICAME, Каиро, препорука из 1945:

„Пуковник Макдауел је стожер наше организације. Он је боље од иког кога знам обавештен о ситуацији у Југоисточној Европи и на Блиском истоку. То, уз чињеницу да јасно логички мисли и има драгоцени квалитет да сагледа обе стране неке ситуације, чини његов рад изузетно вредним…“

Генерал П.Е. Пибоди (P. E. Peabody), наследник генерала Османа на положају шефа Војне обавештајне службе (Војска), Вашингтон, похвала из 1945:

„Пуковник Роберт Х. Макдауел се истакао служећи у многим фазама војне обавештајне службе (…) Захваљујући свестраности, дугом искуству и великом познавању целе области Источног Средоземља (…) његове проницљиве анализе услова који се брзо мењају, способности да разлучи пропаганду од истинитог стања, његова посвећеност задацима процењивања, прегледања, исправљања и допуне информација пре њиховог прослеђивања у Вашингтон били су од огромне вредности за Министарство рата. Жељан да игра активнију улогу, пуковник Макдауел се јавио добровољно за мисију коју је сâм предложио, да буде спуштен падобраном у Југославију како би разјаснио постојећу ситуацију иза непријатељских линија (…) Током три месеца (заправо у периоду од девет до десет недеља) посматрао је ситуацију, излазући се сталној опасности (…) и вратио се у Штаб са огромном количином података који се нису могли добити ни из једног другог извора.“

Министарство рата, Вашингтон, похвала, 1945:

„За изузетне заслуге у обављању изванредне службе против непријатеља у Југославији од 28. августа до 1. новембра 1944. године. Као шеф специјалне мисије у Југославији пуковник Макдауел је успоставио везу са југословенским националистичким снагама (…) Његове способности, велика дипломатска вештина, уз његово познавање војних, друштвених и политичких услова међу југословенским народом, дали су непроцењив допринос савезничким циљевима а посебно Сједињеним Државама у изузетно деликатној ситуацији (…) Пуковник Макдауел, готово непрекидно у опасности (…), не водећи рачуна о личној безбедности наставио је да обавља свој задатак. Његове свеобухватни и практични резултати, постигнути у тешким условима борбе у којима је и сâм био непрестано на удару, пример су највиших идеала и најбоље традиције оружаних снага Сједињених Држава.“

Но, иза похвала за моју мисију у Југославију стоји још неиспричана прича о међународним интригама о којој намеравам отворено да говорим у мемоарима који тек треба да буду завршени. Укратко, чињенице говоре да су и премијера Черчила и председника Рузвелта њихови незванични саветници лажно навели да мисле да озбиљан отпор Немцима у Југославији пружају не националне снаге генерала Михаиловића већ Титове под контролом комуниста. И британски и амерички обавештајни подаци потврђивали су, међутим, супротно, а постоји и довољно доказа да је Стаљин, који је лично руководио свим совјетским операцијама, одбио да подржи Тита и стално тражио британску сарадњу у пружању подршке генералу Михаиловићу. Године 1943, генерал Донован, шеф тајних операција, убедио је Председника да треба направити независну проверу и комунистичких и националистичких операција у Југославији, и та провера потврдила је тезу да су националисти једини који пружају озбиљан отпор немачким операцијама. Премијер Черчил убедио је председника Рузвелта да занемари те доказе, али су генерал Донован и главни званичници Стејт Департмента ипак убедили председника 1944. да одобри моју мисију.

И југословенски комунисти и немачка Команда били су, наиме, заинтересовани да се моја истраживачка мисија откаже, али је премијер Черчил био тај који је убедио председника Рузвелта да наложи моје повлачење пре него што је мисија окончана. Не постоји никакав доказ да су премијер Черчил и председник Рузвелт били свесни да су под утицајем комуниста. По свему судећи, међутим,  били су, а да тога нису били свесни, под утицајем комунистичких дисидената или заведених комунистичких симпатизера.

Моја каријера као цивила на служби у војсци у Вашингтону, 1946–1959

Од априла 1946. до јануара 1951. наставио сам да као цивил радим у Одсеку за војне обавештајне послове при Главном штабу у Вашингтону. Моје дужности у том периоду се најбоље могу сажети на основу следећих извода из мог званичног досијеа:

„Као цивилни војнообавештајни истраживач и аналитичар, у Обавештајној групи Обавештајног одсека у одељењу Генералштаба (…) др Макдауел

(1) ради као виши консултант;

(2) надзире програме за све области;

(3) ради као консултант за совјетску Русију, њене земље-сателите и Блиски исток…

(4) обавља специјалне задатке за шефа Обавештајне групе…

Као виши консултант (…) др Макдауел даје савете о програмима за све фазе војног обавештајног рада (…) надгледа садржај и тачност пројеката, студија и извештаја (…), анализира обавештајне податке везане за специфичне проблеме од стратешког значаја (…) (који укључују) и политичке и војне чиниоце; укључујући и значај герилског рата и његове будуће примене, као и слабе тачке Совјета у области економских и психолошких чинилаца.

(…) На основу великог личног познавања Русије, њених земаља-сателита и Блиског истока стеченог боравком, истраживањима на универзитету и у војној служби, др Макдауел служи као ауторитет у тим областима при тумачењу догађаја и њиховог могућег развоја са становишта њиховог утицаја на америчке интересе и политику; лично прикупља обавештајне податке од изгнаника и пребега из Совјетског Савеза и земаља-сателита и на основу тих података за Обавештајни одсек процењује могући ток догађаја у тим подручјима; обавља специјалне дужности изузетно поверљиве природе које одреди шеф Обавештајне групе.“

Материјал који следи сачињавају изводи из мојих препорука за период од 1946. до 1951.

Година 1946. Одломак из меморандума специјалисте за ислам, Војна обавештајна служба, послатог директору Обавештајне службе:

„…У цивилству пуковник Макдауел је доцент савремене историје Блиског истока и Југоисточне Европе на Универзитету Мичиген (…) Чврсто је уверење долепотписаног и других официра Војне обавештајне службе (…) да је пуковник Макдауел изузетан ауторитет у Сједињеним Државама за Блиски исток и Балкан…“

Година 1946. Одломак из меморандума генерала Рајлија Е. Ениса (Riley E. Ennis), директора за обавештајне послове Војне обавештајне службе:

„Пуковник Макдауел има изузетне квалификације као специјалиста за Балкан и Блиски исток. Његово образовање, искуство и порекло, уз његову службу у рату (…) чине га посебно погодним за даљи рад у Војној обавештајној служби у својству цивилног аналитичара и консултанта (…) Његов положај у Одсеку за Русију Војне обавештајне службе захтева велику одговорност коју може носити само појединац са квалификацијама које пуковник Макдауел поседује. У том смислу готово је немогуће у Војсци наћи официра способног да одговори захтевима посла који тражи широко политичко, социолошко, економско, психолошко и војничко знање. Његове године, које спречавају његово примање у активну војну службу, су једино што онемогућава његов останак и унапређење (у Војсци) (…) Треба истаћи да је пуковник Макдауел неопходан да би се рад на коме је сад ангажован наставио…“

Година 1946. Одломак из препоруке генерала Џ.А. Линколна (G. A. Lincoln), официра за план током рата и члана најближег особља генерала Џорџа Маршала, шефа америчког Генералштаба:

„Био си најбољи обавештајац, у униформи и цивилу, кога сам срео током рата и после њега“.

Година 1950. Одломак из писма пуковника Џорџа Л. Кинга, интелектуалца, професионалног војника и официра за планирање тајних операција током рата, у Штабу за Средоземље на терену, генералу „Дивљем Билу“ Доновану, шефу OSS (тајне операције), који је био директно одговоран председнику Рузвелту. Копију овог писма дао ми је генерал Донован после рата.

„…Прилажем досије др Роберта Х. Макдауела, кога се вероватно сећате као припадника OSS послатог код генерала Михаиловића у Југославију (…) Анализе и студије др Макдауела, његове процене, предавања и целокупан рад (…) били су усмерени на исте оне глобалне стратешке концепте које сте ви иницирали и планирали (…) По мени, а о томе сам добро промислио, др Макдауел је данас један од наших најбољих војних, политичких, економских и географских стретега за Источну Европу. Он је такође и ауторитет за партизански, субверзивни и герилски рат (…) Његова разматрања и пројекције знатно превазилазе војни ниво (…) Ваш некадашњи заменик, бригадни генерал Џон Магрудер (John Magruder) сада има висок положај у Министарству одбране (…) Стога вам сасвим искрено предлажем (…) да заинтересујете Магрудера како би Макдауела узео код себе у својству за које је, како сам горе навео, квалификован, а пожељно би било у рангу GS-16. Мислим да би то био најбољи потез који ће икада направити…“

Од јануара 1951 до јула 1958. наставио сам да радим у Вашингтону као цивил у војсци и истраживач-стручњак за војну обавештајну делатност, али сада при одсеку Генералштаба познатом као G-3 или Одсек за планове и операције. Радио сам у својству саветника шефа за специјални рат, или специјалне снаге. То су биле војне јединице које су јавности касније постале познате као „зелене беретке“. Моје дужности у том периоду су у званичном сажетку обухватале следеће:

„Од почетка Корејског рата др Макдауел радио је у Одсеку за специјални рат у Министарству војске, као специјалиста за психолошки и неконвенционални рат и као саветник шефа. Имајући у виду безбедносна правила, дужности др Макдауела могу се описати као усмерене на Совјетски Савез, али су се тицале и Источне Европе, Блиског истока, Кине и јужне Азије, у смислу улоге политичких, економских и психолошких фактора са војног становишта и становишта политике Сједињених Држава (…) Осим општих дужности у областима за које је био специјализован, др Макдауел је највећи део свог времена посвећивао писању својих студија и званичних меморандума, скрећући пажњу на опасности и прилике које постоје у развоју догађаја у комунистичким земљама, а на основу детаљног изучавања свих извора обавештајних података“.

(Избор из мојих радова написаних у том периоду дат је под насловом Документи.)

Званични меморандум од 31. јула 1951. даље објашњава део мојих дужности:

„(1) Ради као саветник и консултант шефа и његовог особља на рањивим тачкама и психолошким трендовима у свим страним земљама од значаја, као и на доктринама, тактици, концептима, техникама и захтевима психолошког и неконвенционалног рата;

(2) Осим проучавања обавештајних извора и истраживачких пројеката на универзитетима, прикупља податке из личних извора међу изгнаницима и пребезима који су били активни учесници у неконвенционалном и психолошком рату…“

Материјал који следи су одломци похвала и препорука из периода од 1951. до 1958:

Година 1955. Захвалница, Штаб, Центар за психолошки рат, Форт Брег (школски центар „зелених беретки“).

„За изузетне заслуге у својству специјалног консултанта Школског центра специјалних снага:

Својим луцидним и конструктивним анализама наставног материјала (…) др Макдауел је изузетно допринео унапређењу знања наставног особља Центра. Истраживања др Макдауела у области неконвенционалног ратовања у великој мери су допринела развоју, ширењу и прихватању неконвенционалног ратовања као оружја (…) Његово бављење комплексном темом операција специјалних снага помогло је студентима у стицању правих знања о специјалним снагама и разумевању значаја њихове мисије. Изузетан начин на који је др Макдауел обављао ове дужности показује не само његове непроцењиве заслуге него и заслуге Канцеларије шефа за специјални рат“.

Година 1958. Препорука О. Ч. Троксела, Млађег (O. C. Troxel Jr), шефа Одсека за специјални рат:

„Др Макдауел обавља своје дужности на врхунски начин. Он је изврстан академски радник и стручњак за светске послове. Др Макдауел стално унапређује своје знање читањем, проучавањем, истраживањем и дружењем са другим стручњацима из истих области. Пријатан је и омиљен као човек, и ужива велико поштовање (…) Изузетно добро сарађује са другима, али не оклева да изнесе своје мишљење. Показује иницијативу у истраживању не тражећи упутства и даје велики допринос Одсеку“.

Година 1958. Препорука мога шефа, по мом пребацивању из Одсека за специјално ратовање:

„Познавање света уопште, а нарочито земаља и народа Источне Европе и Блиског и Далеког истока које др Макдауел поседује најбоље се може описати као енциклопедијско, и оно је срећан спој личног искуства и подробног истраживања. Оно што је можда још важније је да је доказао, као саветник шефа за специјални рат, да своје знање може убедљиво применити на бројне специфичне проблеме. Изузетно ми је драго што сам се могао ослонити на његову одговорност и прецизну подробност, с којом се обрушавао на сваки искрсли проблем (…) На крају бих желео да додам да ум тако подстицајан као његов досад нисам имао прилике да сретнем, и да је можда најбољи опис др Макдауела – господин у правом смислу те речи“.

Од јула 1958, до одласка у пензију, 30. јуна 1959, поново сам радио у Одсеку за војне обавештајне податке при Генералштабу као виши консултант за Јужну и Југоисточну Азију, Далеки исток и околна пацифичка подручја. И овде су моје главне дужности обухватале политичке, економске, социјалне и психолошке факторе од значаја са војног аспекта, те њихове предности и мане са становишта специјалног рата. Моја пажња била је пре свега усмерена на интересе три велике силе у поменутим областима – Сједињених Држава, Совјетског Савеза и комунистичке Кине. Током тих последњих месеци активног рада омогућено ми је да правим белешке и прикупљам документацију, за будући рад из пензије и евентуално објављивање.

По одласку у пензију добио сам захвалницу за целокупни период моје службе у влади, у којој се поред осталог наводи:

„Ова Захвалница додељује се др Роберту Харболду Макдауелу GS-15 за изузетно значајну и одану службу Војсци САД.

Двадесет другог априла 1946, после повлачења из активне војне службе у чину пуковника у корпусу Генералштаба, др Макдауел је именован за аналитичара војних обавештајних података, ранг P-8 (тада највиши ранг регуларне цивилне службе у војсци) у Уреду шефа штаба, обавештајно оделење. Двадесет осмог јануара 1951, додељен је Уреду шефа за психолошка дејства (Специјалне јединице), GS-15. После укидања овог одсека, додељен је 6. јула 1958. Уреду начелника за обавештајне податке као истраживач-специјалиста војних обавештајних података за Далеки исток.

Његов радни век као цивила на раду у војсци не обухвата све војно и обавештајно искуство и допринос др Макдауела у служби својој земљи. Током Првог светског рата служио је као војни обавештајни поручник британске војске на руском Кавказу, у Ирану и Турској. Осим тога, др Макдауел је од 1942. до 1946. служио у америчкој војсци као капетан, мајор, потпуковник и пуковник, провевши тридесет месеци изван Америке. Током седамнаест година рада за војску, како у активној служби тако и као цивил, др Макдауел је својим огромним знањем и искуством у великој мери допринео постизању циљева америчке војске. У Другом светском рату, у чину пуковника, служио је као саветник за Источну Европу и Блиски исток, где је рођен и где је дуго живео. Током борби на Балкану предводио је тим за везу који је успоставио контакт са југословенским вођама иза непријатељских линија.

Познат у академском свету по знању језика, познавању Балкана и Блиског истока и археолошким ископавањима, др Макдауел је у свој рад у војсци унео огромно искуство у обавештајном раду и велику иницијативу, ефикасност и способност процењивања. Увек је показивао дубоко познавање чинилаца који су одређене народе покретали током историје, и повремено је успешно правио упечатљиве и провокативне анализе међународних догађаја. Његова убедљива логика и размере његовог знања и искуства биле су разлог да се његова мишљења озбиљно узимају у обзир. Увек је био спреман да прихвати и у потпуности примени одлуке својих претпостављених, и да сваки поверен му задатак обави на најбољи могући начин.

Током бројних година службе др Макдауел је комбиновао изузетно знање и огромно умеће, од непроцењивог значаја за Војску. Служећи током три рата у америчкој и савезничкој војсци, имао је изузетан учинак у герилској борби иза непријатељаких линија у оба светска рата, а током Корејског је нештедимице своје време и знање стављао Војсци на располагање. Његов изузетни досије служи на част и њему и Војсци Сједињених Држава.“

Размишљања у пензији 1959–197? (за Српски национални одбор/For the Serb National Committee/)

За мене је овај завршни део мемоара по свему најважнији и мора бити написан тек када коначна верзија целог рукописа буде завршена. Као привремени закључак наводим овде онај из рукописа који сам написао боравећи на истраживачкој стипендији у Институту Хувер, Универзитета Стенфорд 1969, углавном заснован на избору из мојих радова написаних у време боравка у Вашингтону.

„Као историчар у извесној мери, а и као оптимиста, дубоко сам уверен да право говорећи ниједан рат није био неизбежан док га таквим није начинио неки чинилац или људска слабост у угроженој влади или народу. Не знам ни за један период у историји где је, као данас у свим војно значајним земљама, тако мало појединаца или група спремно да уплете себе или своју земљу у рат (…) Уколико такво искушење и постоји, оно готово без изузетка произлази из осећања слабости, страха или очајања.

Ипак, данас не верујем у неки међународни споразум о уздржавању од рата, или неке посебне врсте рата као што је, рецимо, нуклеарни – иако су они неопходан корак у укидању рата, и неизбежном стварању нашег „Једног света“. (Аутор мисли на глобалистички, модијалистички свет, можда чак и на Нови светски поредак; прим. уред)

Оно што је наиме Сједињеним Државама и свету данас најпотребније јесте да Американци свих друштвених класа и на свим нивоима боље разумеју и своје непријатеље и своје пријатеље. Тиме сам се највише бавио у Вашингтону, и то је видно у многим мојим радовима. (Видети одељак Документи.)

Велика штета миру и светској стабилности произашла је из прилично неодговорне склоности Американаца на положајима у влади, наших медија и наших универзитета да као наше непријатеље у комунистичким земљама означе многе који су нам, ако ништа друго, макар могући пријатељи. Што је данас истина када је реч о Совјетском Савезу, његовим европским земљама-сателитима и Југославији, почеће да важи и за Кину и друге мање далекоисточне комунистичке земље.

Јер, наши непријатељи нису ни народи ни чланови комунистичких партија у тим земљама. Непријатељ је у ствари апарат сваке комунистичке партије – она мајушна група која је устројила самообнављајућу диктатуру над партијом, властима и народом. Па чак ни она није данас под утицајем идеологије колико страха и врло прагматичне жеље да задржи власт и привилегије које не би имала у неком отвореном друштву. Масе у комунистичким земљама не би требало стога сматрати значајним чиниоцем у догледној будућности. Њихова оданост, уколико постоји, ограничена је најчешће на поједине партијске цивилне и војне званичнике средњег нивоа, познате и омиљене међу нижим слојевима.

Кључни елемент у свакој комунистичкој земљи у смислу будућих промена је та средња група у власти, војсци, привреди, међу техничком интелигенцијом и  интелектуалцима. Наши обавештајни подаци показују да је тај део друштва у комунистичким земљама све наклоњенији слободном свету, а ја сам убеђен да ће они, временом, преузети власт у својим земљама неким обликом државног удара. За сада, међутим, они не верују да ми доиста разумемо ситуацију у комунистичким земљама и плаше се да ћемо искористити озбиљне унутрашње немире да уништимо читав систем, а не само истинског непријатеља и нас и народа – партијски апарат.

У међувремену, нажалост, у вођењу унутрашњих и иностраних послова сваки партијски апарат не делује из снаге и убеђења, него из слабости и страха од унутрашњег непријатеља. Зарад свог опстанка они се не опредељују ни за отворени рат ни отворени мир, већ се ослањају на сталну међународну кризу. У ово нуклеарно доба, кључни стратешки чинилац јесте да  добро утемељено слободно друштво може преживети нуклеарни напад и опоравити се од њега, или од претње њиме, боље него друштва која на окупу држе сила и страх.

Но, после наше неспособности да разлучимо ко је наш стварни непријатељ у другим земљама, наш други озбиљан недостатак је неразумевање вредносних начела наших пријатеља у свету, и њихове, на основу тога створене, представе о Америци. У свим нашим међународним односима – укључујући и рат – склони смо да деламо и реагујемо искључиво на основу оног што видимо као добро или зло, узимајући мало или нимало у обзир да друга друштва имају начела доста различита од наших.

Ми, наиме, нисмо у стању да схватимо пуни значај тога да су у надама и страховањима готово целог света Америка и американизам постали већи чиниоци и од европског империјализма и колонијализма из прошлости, или идеологија и динамике ширења комунизма и фашизма новијег доба. То бих поткрепио само једним примером.

Нема наиме примера у историји да је неки народ био тако великодушан у искреном настојању да помогне другим народима стављајући им на располагање своје богатство и животе својих младих људи као амерички; Америка је бесумње изазивала веће дивљење и била вољена више од иједне друге земље. Али, образованији слојеви у пријатељским земљама уверени су, прилично оправдано, да је највећи број неприлика у свету које су довеле до наших интервенција и жртвовања дошао до критичне тачке углавном због нашег пропуста да деламо на време, када би и наше жртве и патње других биле кудикамо мање.

Свесно или не, у коначној анализи и пријатељи и непријатељи нас оцењују на основу једног, основног мерила величине, уочљивог у историји свих великих друштава, а видног и код појединаца и народа. У суштини оно је засновано на вековној традицији да велики људи и велике државе добијају своју величину од богова, и да ће им тај дар, ако му не одговоре у потпуности, бити одузет.

Јер, права улога великих је да буду поштовани а не вољени, да буду строги и захтевни према јакима, а благи и пуни праштања према слабима, те да имају дар највише, а не тренуцима прилагођене мудрости. Чини ми се да су и народи и појединци данас све замишљенији и преданији самопреиспитивању. Изузев параноичних или хистеричних испада какви се у историји повремено јављају, верујем да су светска друштва данас прилично склона да прихвате америчко вођство на неодређено време под условом да покажемо нашу снагу, мудрост и разумевање на начин који друга друштва схватају и поштују.

Док, наиме, не буду створене Уједињене нације које стварно заслужују и уживају поштовање већине мислећих људи, верујем да ће дужност Америке бити да игра своју улогу најјаче светске силе, на начин достојан поштовања и подршке човечанства и Бога“.

Роберт Макдауел, Стрељање историје – Кључна улога Срба у Другом светском рату, Поета, Београд, 2012, превели Момчило, Ана и Бодин Селић

Извор: Novinar.de

Прочитајте још



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , , ,

2 replies

  1. Hvala pok. gospodinu Makdauelu, ali mislim da ovaj feljton nije ni trebalo ovdje objavljivati. Samo se još više razočaravam kad vidim kako su Srbi prošli kroz istoriju i kako nas je Zapad „nagradio“za sve što je srpski narod uradio za dobrobit čovječanstva.

  2. Mi smo narod koji je u svakom ratu bio na pobjednickoj strani, a nikad nije pobjedio…

Оставите коментар