Роберт Макдауел: Кључна улога Срба у Другом светском рату (4)

Стање ствари у наставцима доноси изводе из књиге Роберта Макдауела Стрељање историје – Кључна улога Срба у Другом светском рату

Роберт Макдауел (Фото: Википедија)

Роберт Харболд Макдауел (Robert Harbold McDowell) био је амерички универзитетски професор антропологије и историчар који је за време Другог светског рата служио као аналитичар и обавештајац Уреда за стратешке задатке (Office of Strategic Services – OSS), претходника послератне CIA.

Задужен за стратешке анализе Балканског подручја (Југоисточне Европе и по тадашњој америчкој терминологији) и Блиског истока, где је као син америчког мисионара и одрастао, Макдауел је као последњи амерички официр за везу код генерала Драгољуба Драже Михаиловића провео неколико месеци у јесен 1944. Због свог бескомпромисног става да је генерал Михаиловић једини делотворни носилац отпора Хитлеру и његовим слугама у Југославији, по повратку са те мисије удаљен је са места шефа Одељења за Југоисточну Европу.

Рукопис своје анализе догађаја на Балкану, под радним насловом The Key Role in Southeastern Europe During World War Two of the Serbs and their Commander General Draza Mihailovich Despite their Abandonment by Churchill and Roosevelt, и њиховог значаја за слом Хитлера и будућу америчку спољну политику, успео је да заврши тек у мировини, али је њено објављивање CIA почетком 1970-их забранила. Недуго потом, 1980, Роберт Макдауел, амерички патриота и пријатељ Срба је умро.

Претходно, међутим, рукопис ове књиге дао је политичком емигранту и колеги Благоју Мајклу (Мићи) Раденковићу, захваљујући коме је рукопис стигао до издавача.

Тито одбија Стаљинова наређења да се бори против Немаца и да сарађује са Михаиловићем

На почетку ове анализе ратних активности и мотива Тита, вође комуниста Југославије, цитираћу део из једне моје послератне званичне обавештајне студије под насловом Тито: Отпор или устанак?:

„Да би се утврдило да ли су војна дејства Комунистичке партије Југославије за време немачке окупације била у бити усмерена на отпор Немцима или, заправо, на побуну против легалних југословенских власти које су током рата, у начелу, подржавала сва три главна Савезника, ваља их сагледати са становишта времена, простора и циљева. Јасно је да су у некој мери оба та елемента постојала, али мало се послератних посматрача уистину бавило проблемом њиховог упоредног односа и значаја.“

У прегледу Титових ратних активности који следи, применио сам комбинацију хронолошког и географског приступа да бих показао где су се и у које време његове главне јединице налазиле током војних операција од јесени 1941. до јесени 1944. Ово чиним  зато што су се Титови послератни симпатизери и биографи у својим делима у великој мери служили сличним приступом. Анализа њихових ставова потврдиће мој општи закључак да је Тито, од јесени 1941. до јесени 1944, уз два мања изузетка, своју војску држао подаље од делова Југославије стратешки или тактички битних немачкој Високој команди, то јест подручја где је и била распоређена главнина немачких војних снага. Као што ће такође бити показано, ни Тито ни готово сви његови послератни британски и амерички симпатизери нису учинили ни најмањи напор да прикрију да је Титова основна, и начелно говорећи једина, уочљива брига – до јесени 1944. и доласка совјетских армија – била да осигура опстанак главнине својих снага.

Како би се разумеле и оцениле Титове војне операције, потребно је упознати се са организационим концептом примењиваним током рата на његове главне јединице. У почетку, он је настојао да у циљу субверзије убаци своје људе у већ постојећу војну организацију генерала Драже Михаиловића, врховног команданта свих снага у Југославији лојалних легитимној југословенској влади у избеглиштву. Ове снаге су, како се може видети у поглављу о генералу Михаиловићу а на основу доказа које су прикупили и Немци и савезнички обавештајци, активно и упорно пружале отпор немачкој окупацији и експлоатацији земље.

Наиме, под притиском огромне кризе која је уследила после првобитног, општег немачког напада 1941, и неуспеха југословенске Високе команде да делотворно употреби регуларну војску, почетни противудар био је у складу са српском војном и народном традицијом оружаног отпора завојевачу. У оквиру те традиције, отпор се ослањао на локалне и регионалне снаге, углавном под помесним вођством. Те снаге одазивале су се на општи позив на мобилизацију  на одређено време, али се није сматрало да су обавезне на дужу службу исувише далеко од свога краја.

Комунистима није стога било лако да, зарад субверзије, продру у тако замишљену организацију. После потпуног краха његове подривачке тактике – а вероватно и под утицајем својих професионалних војних саветника, ветерана конвенционалног војног деловања комунистичких снага у Шпанском грађанском рату – Тито је убрзо усвојио и током рата користио потпуно супротан концепт: ослањање на стајаћу војску са елитним руководећим кадровима, организовану у такозване „бригаде“ или „дивизије.“ Упркос овим називима, наше обавештајне службе утврдиле су да су такве формације постојале само на папиру док совјетска Висока команда није узела све у своје руке и почела са њиховом реорганизацијом 1945.

Пре тога, ни неке „дивизије“ нису имале више од шесто бораца, а њихов начин дејства био је, у ствари, оно што ми називамо „герилским“. Тито јесте, међутим, током рата остао привржен својој замисли стајаће професионалне војске, од војника регрутованих за потребе рата, и, у суштини, све више плаћеничке. (Под “плаћеничком“, аутор у овом случају изгледа подразумева војску у потпуности снабдевену свиме потребним за живот и опстанак од своје команде или политичке организације; прим. приређивача)

Поред тога, захваљујући предратној илегалној мрежи Комунистичке партије, Тито је, током већег дела рата, имао малу и тајну структуру која је у основи служила као комуникациона и обавештајна мрежа – мада је она, с времена на време, изводила и мање саботаже против Немаца и националних снага. И немачке и савезничке обавештајне службе су се за време рата и после њега слагале у томе да су поред тих минорних група, Титове операције против Немаца, али пре свега противу снага генерала Михаиловића, изводиле његове ударне јединице под његовом директном командом.

Званично, Комунистичка партија Југославије је тврдила да су њена војна дејства против Немаца отпочела јула 1941. Ова тврдња везана је за два догађаја током тог месеца, по својој природи од прилично малог значаја, која су се одиграла на два различита краја земље, и која се, на основу савезничких сазнања и онога што сам сазнао из немачких и италијанских обавештајних података прикупљених на југоисточном ратишту, не могу приписати никаквој Титовој наредби или акцији његовог руководства.

У Црној Гори је италијанска окупација изазвала спонтани локални устанак у којем су месни комунисти учествовали као мали али битан део, и то на сопствену иницијативу. Отприлике у исто време, у једном сеоцету у Србији, један локални комунистички вођа убио је два жандарма, али је све указивало да је то учинио на своју руку.

Јосип Броз Тито

Дотада потпуно пасивног Тита и његову Комунистичку партију само неколико сати после општег немачког напада на Русију 22. јуна 1941, совјетска влада позвала је да сместа започну „свеобухватну борбу за ослобођења од немачког окупатора.“ Друга порука из Москве стигла је 1. јула и опет позивала југословенске комунисте да одмах почну војне акције противу Немаца. (Milorad N. Drachkovitch, The Comintern and the Insurrectional Activity of the Communist Party of Yugoslavia in 1941–1942, The Comintern: Historical Highlights, New York, 1966, p. 191–94; /Милорад Н. Драшковић, Коминтерна и устаничка активност Комунистичке партије Југославије од 1941. до 1942, Коминтерна: Историја у жижи, Њујорк 1966, стр. 191–94/)

Но, упркос хитним наредбама које су стизале од надређених му у Москви, Тито и неколицина његових сарадника наставили су да удобно живе у једном стану у окупираном Београду још готово три месеца после немачког напада на Русију, и четири месеца пошто је тадашњи пуковник Михаиловић започео свеобухватну и активну борбу против немачког окупатора Југославије из своје прве базе на Равној Гори, у западној Србији.

Тек средином септембра су се Тито и његов малобројни штаб запутили немачким возом из Београда према околини Ужица, у западну Србију, у близину подручја где су националне снаге у то време изводиле операције против Немаца. Ту је Тито успоставио оно што је назвао својим „врховним штабом“ и основао неколико омањих одреда, углавном од чланова Партије из северне и централне Србије. Извео је и неколико мањих напада на немачка транспортна и друга постројења у том крају.

Но, британска обавештајна служба утврдила је да је Титов главни циљ у том периоду био да своје људе инфилтрира међу националне снаге како би их преузео. Када му то није пошло за руком, и после поновних сукоба са националним снагама, пребацио је своје одреде из немачке окупационе зоне у италијанску, на југ и запад Санџака и у Босну. Потом је, уз два кратка изузетка, до доласка комунистичких снага у Србију крајем лета и почетком јесени 1944 – како би успоставиле везу са совјетском окупационом војском – водио рачуна да своје главне снаге држи ако не у самој италијанској окупационој зони у западној Југославији, онда макар у њеној близини, подаље од главних немачких војних ефектива. Његова сопствена документација за новембар и децембар 1941. потврђује да су његови одреди учествовали у мањим сукобима, углавном са локалним квислинзима, али и да је имао тешкоћа са својим првобитним следбеницима из Србије, као и да прикупи и задржи људство у Босни. Док је трајало то веома критично раздобље, Тито се коначно одлучио да примени концепт сталних и професионалних војних формација, спремних да га следе куд год да крене. Тада је основана и такозвана „Прва пролетерска бригада“.

Према званичној комунистичкој документацији, до средине јануара 1942, после трајног неуспеха да придобије Босанце за свој покрет, и понајвише под притиском локалних квислинга, Тито је одлучио да се са својим штабом и својим и даље малобројним ударним снагама повуче у тешко приступачне и голетне крајеве између Фоче и црногорске границе – удаљивши се још више од подручја под немачком окупацијом у Србији. Ту, према поратном сведочењу бригадира Фицроја Маклејна, послатог му у својству Черчиловог ратног представника, „Тито није био узнемириван више од три месеца“. (Јеретик /The Heretic/, стр. 134).

Ова запањујућа изјава односи се управо на време тада успешних, главних немачких офанзива у Русији и у северној Африци – које и британске и америчке и немачке војнообавештајне службе сматрају вероватно најодсуднијим тренуцима целога рата!

Наиме, за време тог критичног периода намерне и потпуне пасивности Титових комунистичких трупа, националне снаге генерала Михаиловића су, упркос тешким губицима, готово непрекидно нападале главне немачке трупе у Југославији и немачке комуникације. Као што сам навео у поглављу о операцијама генерала Михаиловића, и Савезници и Хитлер лично, као и немачка Висока команда, потврдили су да су Михаиловићеве снаге и њихова дејства довели до пропасти Хитлерове најамбициозније офанзиве против Русије и Британије на Истоку.

Драгољуб Михаиловић, вођа ЈВуО

Маја 1942, немачка Врховна команда за Југоисток, смештена у Београду, покренула је и против националних и против Титових снага у западној Југославији једну од својих рутинских и повремених операција “’чишћења“, какве су потом биле уобичајене за немачку окупацију у источној Европи и западној Русији. Као што су стране обавештајне службе на терену откриле и како су потврдили и комунистички извори, Тито је реаговао на њему својствен начин: брзо се са својим главним снагама повукао у Црну Гору где је нападао локалне националисте, да би потом направио круг и вратио се у Херцеговину и југозападну Босну, где се поново чувао од војски Осовине. Што је такође постало карактеристично, ти потези су савезничким официрима и јавности представљани као значајне партизанске војне офанзиве.

Крајем пролећа 1942, комунистичке снаге имале су пет такозваних „пролетерских бригада“ од по хиљаду људи, углавном сачињене од Црногораца који су услед Титовог упада у ту област постали бескућници. Према извештајима комунистичке високе команде, у фочанским голетима где су се поново повукли, гладни и болесни, судбину су делили са великим бројем небораца, званично вођених као „војници“. (Поспрдан назив за њих, углавном чланове породица „пролетера“, престареле или премладе за војна дејства, био је „родољуби“; прим. приређивача)

Према комунистичким изворима, 24. јуна 1942 – када се немачка офанзива у Русији и северној Африци ближила врхунцу и када је постојала озбиљна опасност да ће се руски и британски отпор урушити – опет није било никаквих извештаја о акцијама са Титове стране. Наиме, тих пет „бригада“ и пратиоци почели су још дубље да се повлаче у планинске забити западне Босне око Босанског Петровца, недалеко од границе са Далмацијом, делимично у италијанској зони операција. Поред повлачења на југ, у Црну Гору или близу ње, у пролеће 1943, и каснијег улажења у јужну Далмацију да би се добило пуно британско признање у лето и јесен 1943, Тито и већи део његових ударних снага остали су и даље у махом пустим и војно безначајним пределима око Босанског Петровца, све до Титовог бекства и прихвата у британској бази у Италији, у пролеће 1944.

Британске и америчке обавештајне службе у штабу у Каиру су проучавањем комунистичке документације за јесен 1942. и зиму 1942–1943  утврдиле да су главне партизанске снаге биле углавном распоређене у граничном планинском региону између Босне и Далмације код Босанског Петровца, али да су неке мање јединице биле смештене дубоко у западној Босни у појасу између река Врбаса и Босне. У том периоду, локалне црногорске комунистичке снаге биле су активне на југу. Међутим, како показује каирски материјал састављен од немачких, комунистичких и националистичких извора, Титова главна дејства била су уперена против српских националних снага у западној Југославији, далеко од великих концентрација немачких трупа, саобраћајница и других важних циљева.

То раздобље – с краја 1942. и почетком 1943 – обележава почетак редовног прилива обавештајних извештаја о грађанском рату који су комунисти започели у западној Југославији, и спорадичних извештаја о наводној сарадњи комуниста с немачким властима у неколико крајева Југославије.

Да бих, међутим, донекле разјаснио ову последњу ставку у прегледу прилика у Југославији, наглашавам да је до Хитлеровог напада на Совјетски Савез, јуна 1941, званична комунистичка линија у Југославији, као и у совјетској Русији, била да су Британија и Француска – а не нацистичка Немачка – агресори. Британски обавештајни извештаји цитирали су јавне изјаве комунистичких лидера из 1940, да је главни задатак комуниста Југоисточне Европе да „спрече планове Велике Британије и Француске.“ Још важније, током рата су и британске и француске обавештајне службе прикупиле доказе о повременим контактима помесних комунистичких лидера са нацистима у немачкој војсци или управи. После рата, немачки официри, стручњаци за Југоисточну Европу, су својим британским и француским колегама помињали „фаталну привлачност“, пре рата примећену између немачких нациста и руских комуниста, а у рату између нациста и југословенских комуниста. (Др Милораду М. Драшковићу са Xуверовог института Универзитета Станфорд у Калифорнији дугујем следеће доказе о сарадњи између Тита и немачких власти у Југославији. Од пролећа 1943, када је наша обавештајна служба на Југоистоку први пут открила Титову намеру да појача грађански рат с националним снагама, главни немачки дипломатски представник у марионетској Хрватској, Сигфрид Каше /Sigfried Kasche/, обавестио је немачко Министарство спољних послова да Тито жели да постигне споразум са немачким војним снагама. Двојица немачких послератних аутора отишли су и корак даље, и јавили да су у мају 1943. Титови представници преговарали са немачким генералом Глезом фон Хорстенауом /Glaise von Horstenau/ „највишим представником немачке војске у Хрватској“, нудећи Немцима пуну сарадњу у случају англо-америчког искрцавања на јадранској обали Југославије. Ови аутори даље указују да је немачко војно и дипломатско особље на Југоистоку било за Титов предлог, али да га је Хитлер одбацио. /Валтер Хаген, Скривено ратиште, (Walter Hagen, Die Geheime Front, Zurich), 1950, и Рудолф Кислинг, Хрвати (Rudolph Kiszling, Die Kroaten, Graz-Koln, 1956)

У априлу 1943, део Титових ударних снага поново је ушао у Црну Гору како би покренуо своје помесне присталице да нападну националне снаге. Током маја, и националисти и комунисти у том јужном делу западне Југославије претрпели су тешке нападе трупа које су комунистички извори називали немачким, а наши званични извештаји локалним квислинзима, сарадницима Италијана или Немаца, уз подршку регуларне италијанске војске и неких мањих, такође регуларних немачких јединица, повучених са њихових редовних положаја у северозападној Југославији.

Као и до тада, Тито је под притиском одмах повукао своје главне снаге још даље на југ и исток, што су комунистички кругови у својим дојавама објашњавали као очајнички покушај повезивања са албанским и бугарским комунистичким одредима. У том периоду су такође британски официри за везу први пут послати у Титов штаб и јединице, а главни представник за југословенска и југоисточно-европска питања премијера Черчила, бригадир Фицрој Маклејн, открио да су главне комунистичке снаге биле врло близу пропасти, па и на ивици потпуног уништења. (У својој послератној студији о Титу, бригадир Маклејн цитира Александра Ранковића, једног од Титових најближих ратних сарадника, који му је с тим у вези казао да „никада нисмо били у горој ситуацији /мислећи на јун 1943/ (…) За нас је одувек били најважније да очувамо кадрове које смо по тако огромној цени изградили у последње две и по године. А сада им прети опасност да буду збрисани“. /Јеретик (The Heretic), стр. 188–91/)

Фицрој Маклејн (Фото: smallnotes.library.virginia.edu)

У мојим забелешкама о америчкој, британској и немачкој документацији нема никаквих података о локацији, покретима и акцијама комунистичких ударних снага наредне јесени и почетком зиме 1943. године. Но, општу слику тадашњих збивања дали су, у својим поратним написима, бригадир Маклејн и други извори наклоњени Титу. Наиме, по паду Италије у септембру те године, извесни британски официри и представници су делујући незванично успели да организују да десетак италијанских дивизија у западној Југославији преда своје комплетно наоружање, опрему и залихе Титовим комунистима. Истовремено, неки британски званичници задужени за Југоисток тражили су од Италијана да не предају ништа од свог војног материјала снагама легитимне југословенске владе – и даље признате од британских и америчких власти.

Званична британска реакција изостала је чак и када су поједини британски официри или представници подстицали не само италијанско војно особље, већ и официре и припаднике озлоглашеног хрватског фашистичког режима да се прикључе Титу, где су дочекани с добродошлицом. Титова војска је тада великом брзином заузимала многе делове дотадашње италијанске зоне у Далмацији.

Недуго затим, међутим, немачке регуларне трупе су из своје сталне базе у севернозападној Југославији веома хитро, заједно са три немачке СС дивизије састављене понајвише од домаћег становништва, и уз садејство једног броја хрватских квислиншких јединица, преузеле највећи део бивших италијанских територија уз мали или никакав отпор Тита или његових представника. Подаци наших обавештајних служби за Југоисток, на основу немачког материјала, утврдили су да је немачка Висока команда у то време пре свега била забринута због могућег великог англо-америчког искрцавања из Италије у западну Југославију, уз продор према северу зарад запречавања немачког повлачења из Италије.

Током зиме 1943-1944, Титов штаб је поново успостављен у области Босанског Петровца, док су му главне снаге биле расуте по околним врлетима у центру западне Југославије. Обавештајни извештаји за Југоисток у том раздобљу сачињени на основу немачких и националистичких извора се углавном слажу с комунистичким да су војне акције на западу биле ограничене поглавито на узнемиравање националистичких насеобина на западу, праћеног снажном реакцијом локалних српских снага. Бригадир Маклејн бележи да се у том периоду „грађански рат водио са обновљеним жаром.“ (н.д., стр. 203)

Испрва је, међутим, Титов штаб прогласио општи успех против националних снага у Црној Гори, Херцеговини и на подручју Лике и Далмације, али су се те тврдње постепено свеле на помињање дејстава само у Црној Гори. Током јануара и фебруара 1944, немачка команда преустројила је некадашњу италијанску зону операција користећи гарнизоне са локалним хрватским квислиншким трупама, распоређеним по кључним месним центрима, и три немачке СС дивизије састављене од људства с подручја Југославије и држане у резерви за случај националистичких или комунистичких напада или англо-америчког ваздушног десанта из Италије.

При том, неколико најбољих, искључиво немачких јединица задржало је своје сталне гарнизонске позиције на западу и у севернозападној Југославији, далеко од зона активног грађанског рата али у приправности за могући англо-амерички покрет ка горњем Јадрану. Поратно сведочење бригадира Маклејна не указује ни на једну Титову операцију противу Немаца у том периоду вредну помена.

Уместо тога, и његови подаци се слажу са нашим обавештајним налазима и наглашавају даљи наставак грађанског рата, у знатној мери вођеног између локалних националних снага и комуниста у Лици, Херцеговини и Црној Гори, током 1944. Зачуђујућа општа неактивност Титових главних снага противу Немаца  у том раздобљу – упркос присуству тада већ поприличног броја британских и америчких изасланика, и нагомилавања англо-америчке логистичке подршке Титу – може се делом објаснити глађу и ниским моралом партизана, о чему су извештавали британски обавештајци из своје мисије при Титовом штабу.

Но, тај дуги период неактивности Титових ударних снага почетком 1944. прекинула су два изненадна и снажна партизанска напада на велике немачке гарнизоне, по свом јединственом карактеру збунивши британске обавештајне кругове у Каиру и у штабу у Алжиру. Та два Титова прилично одлучна удара погодила су прво Бихаћ, у западној Босни, потом Тузлу, у централној Босни, а оба су била усмерена не само на квислинге него и на регуларне немачке трупе. По ономе што сам успео да сазнам, њих нису ни наложили ни предложили британски или амерички саветници код Тита. Мада неуспешни и са немалим губицима ти напади су одражавали растуће Титово ослањање на “плаћенике“ који су већ бежали из локалних квислиншких јединица блиских Италијанима или Немцима.

Било је, усто, сугестија да је један од циљева тих операција био и да се задиви совјетска војна мисија која се – после дугог одлагања Москве и поновљених молби Британца – коначно придружила Титовом штабу. Мени најбитније, међутим, јесте да су та два напада почетком 1944. током целог рата једини нашој обавештајној служби познати примери неких заиста значајних напада Титових ударних јединица на Немце. Важно је приметити и да је врло професионална совјетска војна мисија код Тита, састављена од високо рангираних официра, показивала отворен презир према партизанским војним подухватима, и претходним и тадашњим.

Но Тито је, у пролеће 1944. и недуго после та два неуспела покушаја, опет на своју иницијативу са својим главним јединицама извео офанзиву против српских националних снага нешто источније, у централној Босни. То је било пропраћено и великом комунистичком пропагандном кампањом да му је циљ да нападне важне здружене снаге Немаца и генерала Михаиловића, што су као истину здушно прихватили они Британци и Американци већ убеђени у комунистичку тврдњу да је Михаиловић сарадник окупатора. Но и тада су многи у то сумњали, после прецизних сазнања наших обавештајаца о размештају Немаца и квислиншких снага. Срећом, оптужба је потпуно поништена извештајем једног британског официра за везу, за кога комунисти нису знали да је сведок целокупне операције. У њој су партизани страховито потучени од искључиво српских националистичких јединица и без присуства икаквих немачких јединица у том делу Босне.

Изузимајући те две авантуре са лошим исходом, Титове снаге остале су углавном пасивне у западној Југославији све до краја лета и почетка јесени 1944 – мимо добро познатог догађаја у мају, када је Тито једва избегао заробљавање приликом напада неколико мањих немачких падобранских група, и потоњег тешког пораза који су невелике немачке трупе нанеле најбољим комунистичким јединицама, те Титовог бекства и пребацивања у једну британску базу на италијанској територији.

Невероватно лош учинак елитних комунистичких снага охладио је, барем на неко време, одушевљење британског и америчког особља које је инсистирало на безусловном прихватању Титових тврдњи. Више пажње је потом посвећено и утемељеним, сталним али пречесто занемариваним оценама високих совјетских официра код Тита, о занемарљивој укупној снази и достигнућима партизана. Тако је у Вашингтону Здружени обавештајни одбор при председниковом Генералштабу – дотле некритичан спрам Титових тврдњи, у документу из августа 1944. признао да је пораз у мају представљао „озбиљан губитак – од ког се он (Тито) није опоравио до 7. августа.“

А Тито се, наравно, из Италије вратио у Југославију тек по уласку совјетске армије у Србију крајем 1944. и почетком 1945, пошто је она преузела његове најбоље трупе, за ту прилику доведене из западне Југославије. Придружене Совјетима, југословенске комунистичке снаге углавном су послате на дужности у позадини.

Можда ће се некима подробно бављење војном снагом југословенских комуниста учинити излишним пошто се већ Тито показао невољним да своје ударне снаге искористи за озбиљније или дугорочније акције против немачке окупација и експлоатације Југославије. И мада сам се позивао на обавештајне документе, вреди поменути да се његов потпуно негативни став према војним дејствима може видети и у подацима о положају и кретању његових трупа дат у после рата објављеним радовима његових ратних пријатеља и подржавалаца, какви су југословенски професор Владимир Дедијер, британски бригадир Фицрој Маклејн, и амерички професор Роберт Ли Вулф.

Тито и чланови Врховног штаба у Дрвару

Сви они, наиме, наводе да су се Титове ударне јединице у том одсудном раздобљу рата, од јесени 1941. до јесени 1944, налазиле у западној Југославији, далеко од великих немачких војних формација. Упркос томе, преувеличана и искривљена сведочења о снази југословенских комуниста и њиховом учинку, као и прихватање таквих тврдњи не само од медија већ и на високим, званичним нивоима Британије и САД – о чему говорим у поглављима о Черчилу и Рузвелту – захтевају извесно објашњење.

Резимираћу, стога, доказе обавештајних служби, и британских и америчких, прикупљене за време рата и после њега, у вези са снагом Титових ударних јединица током рата. Наиме, за отприлике две године од почетка Титових операција крајем лета или почетком јесени 1941, до добијања потпуне англо-америчке војне подршке у јесен 1943, готово да нема разлике у проценама између комунистичког руководства, комунистичких симпатизера међу Британцима и Американцима, немачке обавештајне службе, и наше обавештајне службе на Југоисточном ратишту. Током неколико недеља колико су трајале почетна комунистичка дејства у околини Ужица, комунисти су јавно обелоданили да њихове снаге броје свега девет такозваних одреда.

Но како су те јединице биле далеко слабије од потоњих комунистичких батаљона, који су прве године комунистичких операција у просеку имали не више од педесетак официра и војника, Титова укупна ефектива се у почетку, у најбољем случају, састојала од неке две до четири стотине људи, који су сви били чланови Комунистичке партије из централне и северне Србије. С таквим снагама Тито је водио своје прве „битке“ с Немцима, после чега се убрзо повукао у сигурнију италијанску зону у Санџаку и у Босну.

У истим тим областима током зиме и почетком пролећа 1942, према подацима југословенских комуниста, Тито је основао и прве своје такозване пролетерске бригаде, које су постале основна јединица његове војске, и које су тада и касније бројале између осам стотина и хиљаду војника и официра. Та цифра је, међутим, укључивала и пратиоце, или такозвану „породицу“, што ће дуго остати обележје Титове војне организације. До лета 1942, померене још даље на запад у околину Фоче, недалеко од херцеговачке и црногорске границе, главне комунистичке снаге су према Титу бројале око пет хиљада људи. После повлачења – које је Тито назвао својим „Јенанским маршом“ у славу кинеских комуниста – од границе Црне Горе до околине Босанског Петровца у западној Босни, близу међе са Далмацијом и Хрватском, Тито је успео за кратко време да уновачи известан број западних Срба који су преживели страшне покоље усташких фашистичких елемената међу Хрватима.

Према проценама британских извора на Југоистоку за крај 1942. и почетак 1943, главне комунистичке снаге су у том периоду бројале између десет и двадесет хиљада људи, опет укључујући „породицу“, то јест пратиоце, док је бригадир Маклејн је у својим поратним написима помињао бројку од „непуних двадесет хиљада“, мислећи на укупну снагу партизана. (н.д, стр. 181–82)

Од тог тренутка, такође, за разговор о ударним комунистичким формацијама нужно је користити термин „професионалне“ чак „плаћеничке“, што је дуго и био циљ Титових главних војних саветника, ветерана Шпанског грађанског рата. (Очито је термин „пролетери“ био еуфемизам за борце без дома и имовине или било каквих средстава за живот осим војних следовања, у тим временима вреднијим од новца, што би се уклопило у појам плаћеника у најкласичнијем значењу те речи. Такви, „пролетери“ нису имали друге до да се држе својих јединица до победе или смрти, што  разјашњава и њихов назив и намере њихових вођа; прим. приређивача)

Но, најбоље текуће процене Титових главних снага које су стизале до мене у пролеће и лето 1943. потицале су од официра задужених за Тита у Каиру или Барију, у Италији, са којима сам успоставио добре неформалне односе током друге половине 1943. и у првој половини 1944. године. Њихови извештаји су редовно пролазили накнадне обавештајне провере, пристижући ми углавном од једног хрватског пуковника, једног италијанског мајора, те тројице херцеговачких муслимана, једног мајора и два капетана, који су, пре него што су прешли код Тита, неко време били припадници једне немачке СС дивизије. Сви су они прошли активну службу у Титовим главним јединицама и кроз штапска задужења пре него што су пребачени на дужност код Британаца.

Они су у лето 1943. процењивали јачину главнине Титових снага на десет до петнаест хиљада људи. Сви извори за које сам знао су се углавном слагали да су због Черчилове и америчке одлуке да се искључиво подржи Тито и напусти генерал Михаиловић, партизанске снаге нарасле до свог максимума у септембру, октобру, а можда и новембру 1943. Главни извор регрута у том периоду били су Хрвати дотле активни у хрватским фашистичким јединицама под Немцима, или странци – махом Италијани – који су се ту нашли привучени ранијим немачким понудама. Ове у суштини плаћеничке елементе Тито је радо прихватио, у њима видевши прилику да ојача своју позицију у Комунистичкој партији Југославије. Но, њихов долазак поткрепио је и раширене тврдње да су се присталице Троцког инфилтрирале у помесне партијске организације и да искоришћавају Тита.

О том повећању Титове укупне војне снаге, међутим, бригадир Маклејн пише да је Тито тада „тврдио“ да предводи око 150.000 људи (Исто, стр. 200), да би већи ентузијасти међу Титовим америчким и британским симпатизерима понављали његове најекстремније тврдње да је у томе периоду његова војна организација имала готово триста хиљада људи.

Но, ко год се потруди да провери неке основне елементе југословенске топографије и размештаја привреде и становништва, уочиће да у западној Југославији, око Фоче на југу и Босанског Петровца у њеном средишту – локацији комунистичке главнине током већег дела рата – није било ни мирнодопских могућности, а камоли ратних – када су Немци немилосрдно пленили сва добра – да снаге каквима су се хвалили Титови симпатизери опстану. Ја сам прихватио цифру од 75.000–100.000 као најтачнију процену укупне комунистичке снаге током краткотрајног партизанског узлета 1943; немачка процена 1944. за то ратиште у том периоду била је око 80.000. Но, као и други, и ја сам у почетку грешио сматрајући да се тај максимум одржао и током пролећа и лета 1944. Наиме, као што то бива у рату, аналитичари у штабовима далеко од фронта често губе додир са стварношћу, тиме нимало не помажући својој анализи.

Чланови Главног штаба Србије са представницима страних мисија на Радан планини 1944. На слици: 2) Мома Марковић, 3) Фицрој Маклејн, 4) Коча Поповић, 5) Сретен Жујовић, 7) Рудолф Приморац. (Фото: Wikiwand)

Срећом, Војнообавештајно одељење војске (Military Intelligence Division) у Вашингтону проценило је опште капацитете југословенских комуниста, као и њихову снагу у1944, тачније него ми на попришту. На пример, у MID-овом извештају из јула 1944 пише:

„Од краја јесени 1943. партизанска (то јест комунистичка) војска доживљава озбиљан и стални пад. За веома кратко време, хиљаде и хиљаде Италијана прикључило се партизанским јединицама, да би их потом веома мало остало у њиховим редовима. (…)  Регрутација изгледа није успела да надокнади губитке из борби у грађанском рату. Срби из западне Југославије који су Титу пришли оставши без домова услед масовних злочина хрватских усташа – против којих Немци као да нису имали ништа – напустили су његов покрет. И хрватски сељаци су се у још већем броју окренули против њега због немачких одмазди и партизанских реквизиција.“

Материјал за овај MID-ов извештај из Вашингтона разрадили су официри OSS-а према подацима из саме комунистичке организације, поткрепљеним и ширим истраживањима MID-ових вашингтонских досијеа. Већ крајем маја 1944, убрзо по немачком нападу на Титов врховни штаб, један официр OSS-а у Каиру сазнао је из британских изузетно тајних, Дневних белешки Одреда 133 при британском штабу, процену једног високог совјетског официра који је био у штабу код Тита, да је укупна, организована снага југословенских комуниста свега 18.000 официра и редовних војника. Но, од краја јуна 1944, по MID-овој процени, укупан број партизана спао је на 15.000 официра и редовних војника.

Позивајући се на америчке и британске официре при Титовом штабу, један вашингтонски извештај MID-а у јулу 1944. наводи да се главне јединице све више претварају у „недисциплиноване плаћенике“. Моји лични, незванични титоистички извори у Каиру и Барију су се још од пролећа 1944. жалили на погоршање такве ситуације и последичног разлаза између војске и цивила – и Хрвата и Срба – на западу. Јављали су и о честим нападима на локалне насеобине без икаквих веза с Немцима или квислинзима, искључиво ради обезбеђења залиха и плена.

У августу 1944, MID је по Вашингтону разделио једну OSS-ову студију у којој пише следеће:

„Партизанска организација Маршала Тита у Југославији као да је на најнижем ступњу снаге и морала, и војно и политички, од пада Италије (…) Од децембра 1943. до 19. јула 1944. ниједан официр OSS-а код партизана није бази доставио податке о снази одреда којима су придодати. Ти официри немају никакве могућности да се слободно крећу по терену…“

У наставку извештаја тадашње Титове снаге процењене су на свега 15.000 људи. На основу мојих контаката са Титу склоним официрима у иностранству, и онога што сам видео и чуо током своје мисије у Југославији крајем лета и почетком јесени 1944. као и од партизанских заробљеника и од националиста, стекао сам утисак да су процене о комунистичкој снази које су се кретале између 15.000–18.000 људи биле превише ниске. Ова грешка изгледа да је настала јер се није узимало у обзир пребацивање главнине Титових снага из западне Југославије у Србију, како би се повезала са надолазећом руском војском. Као што сам по повратку из Југославије обавестио Штаб за Југоисток у Казерти, у Италији, до новембра 1944. укупни расположиви подаци указивали су да је партизана тада било између 30.000 и 50.000. Потом су се под врховном совјетском командом знатно умножили, регрутацијом и унајмљивањем плаћеника.

Но, при разматрању стварне јачине Титових снага  – насупрот бројчане у појединим периодима рата – ваља избегавати једну основну а честу грешку својствену посматрачима и за време рата и после њега. Супротно њиховим претпоставкама, ни у једном раздобљу до окупације Југославије од стране Стаљинових армија те снаге нису превазилазиле оно што обично називамо „герилским одредима“, а Совјети и њихови сателити „партизанима.“

Роберт Макдауел: Кључна улога Срба у Другом светском рату (1)

Тако је и у британској Команди за Блиски исток у Каиру, у јуну 1944. кружио тајни документ у коме је, између осталог, писало да су:

 „(…) југословенски партизани у суштини герилска војска. Усвојени оперативни оквир служи им поглавито за лакше руковођење бројним герилским одредима.“

Овај документ је дошао из британског штабног сектора познатог по снажној наклоности према Титу и његовим следбеницима. А у Вашингтону, августа 1944, један други тајни документ пуштен у оптицај наводи:

„Титове могућности ограничене су на герилско ратовање; он није у стању да се успешно суочи с немачким снагама у отвореној борби (…) док се лакше носи са лако наоружаним (локалним) усташама, домобранима и четницима.“

И тај докуменат је потекао из једног штабног сектора познатог по својим изузетним симпатијама према Титовом покрету у Југославији.

Каквим се онда циљем или осећањем мисије Тито руководио за време рата? Нема чињеница које би подржале тврдњу да су га покретали национализам или патриотизам, а ни он сâм нити они око њега који су га најбоље познавали нису то никада ни наговестили.

Британски бригадир Маклејн верно је подржавао изузетно погрешна настојања премијера Черчила да Тита употреби као средство за очување британског утицаја у Југоисточној Европи и на Средоземљу. Међутим, у својој врло важној послератној књизи о Титу, Јеретик, Маклејн коначно износи да је тај човек у бити био револуционар, али усмерен и на стицање личне моћи. Усто се олако претпоставља да је Стаљин управљао Титовом ратном политиком. Но, то побијам у поглављу о Стаљиновој ратној политици где пишем:

„У Југоисточној Европи, а особито у Југославији, Стаљин је био спреман, док траје рат, да жртвује интересе и циљеве помесних комунистичких партија које је дотле подржавао с великом ревношћу. Конкретно, инсистирао је да се Тито – кога је лично поставио за вођу југословенских комуниста – не супротставља југословенској краљевској влади у избеглиштву, и да се помири са генералом Дражом Михаиловићем, министром војним и ратним вођом националног покрета у земљи. (…) Чак је и позно 1944. године Стаљин настојао да убеди западне савезнике да и они учествују у сређивању односа између партизана и националних снага.“

Радећи после рата у Вашингтону као високи специјалиста за Совјетски Савез у америчкој војсци, имао сам прилике да више пута разговарам о совјетској ратној политици са избеглим совјетским дисидентима, међу којима је било и бивших чланова интернационалног апарата Комунистичке партије у Совјетском Савезу.  Ти су успели да избегну Стаљинове чистке, али се претпостављало да су остали верни комунизму. Истовремено, одржавао сам редовне односе са обавештајним службама наших пријатеља у Западној Европи, као и са пребезима из Источне Европе. Овде ћу стога сумирати оно што сам успео да о Титу сазнам из разних формалних и неформалних извора.

За почетак, ваља имати на уму да је Тито годинама пре почетка рата врло вероватно био не само совјетски држављанин и несумњиво члан Комунистичке партије Совјетског Савеза, већ и званичник који је неко време уживао поверење совјетског комунистичког апарата. Иако му је Стаљин донекле веровао, постоје назнаке да је сумњао у његову способност да предводи југословенске комунисте у рату. Наиме, од избијања Другог светског рата, југословенска Партија је више него пре тога патила од унутрашњих неслагања и отворених сукоба. И британски и француски обавештајци добијали су извештаје о отвореном насиљу у хрватским и албанским партијама, при чему су сви учесници тврдили да имају подршку Москве. Од већег значаја, међутим, и вероватно с тим у вези, били су стални извештаји о инфилтрацији троцкиста у југословенску Партију, нарочито у Хрватској.

И мисија у Југославији поверена ми 1942. била ја добрим делом обустављена из предострожности због тог сукоба. Иако смо изнова добијали извештаје током рата да сâм Тито управља тим дисидентима – а повремено је и било очито да има користи од комунистичке инфлитрације савезничких служби током рата – не знам за икакву потврду таквих тврдњи. Штавише, из неких поратних контаката с бившим члановима московског интернационалног апарата, чуо сам да је при свом разлазу са Стаљином и потом, Тито бар донекле уважавао ставове ждановске фракције совјетске Партије. Сматрам, међутим, да га најпре ваља посматрати као „слободног стрелца“ међу комунистима, уз то изузетно посвећеног личном уздизању.

Роберт Макдауел: Кључна улога Срба у Другом светском рату (2)

У ретроспективи, и данас се слажем са закључцима до којих сам званично дошао у Вашингтону по завршетку рата: да је од јесени 1941. до јесени 1944 – када су његове снаге дошле под совјетску команду – Титов непосредни и свесни циљ био да устроји и очува, по сваку цену, снажну војску којом би се докопао власти у Југославији – а можда и шире – не улазећи, при том, у превелику обавезу према Черчилу или Стаљину. И савезничке и немачке обавештајне службе су наиме утврдиле да је његов не само тактички но и стратешки ратни циљ искључиво био да створи и одржи професионалну, лично њему одану војску.

И, једино зарад тога користио је и британске и америчке официре који су били опчињени његовом личношћу, иако су му морали признати бар једну слабост. Наиме, професор Роберт Ли Вулф са Харварда, један од најугледнијих Титових симпатизера, написао је да су његове главне снаге „при сваком нападу морале да се повлаче.“ (Вулф, Балкан у наше доба /Wolff, The Balkans in Our Time/ стр. 211; Маклејн, Јеретик /The Heretic/, стр. 166)

Бригадир Фицрој Маклејн, мада веран одлуци премијера Черчила да англо-америчку војну и политичку подршку у Југославији подари искључиво Титу, написао је:

„Још једанпут, Титов одговор на општи напад (…) био је да пребаци већи део својих трупа што је могуће брже у други део земље.“

Још важнија, па и веома необична, јесте следећа изјава председника Тита 1953, у односу на критични период из јуна 1942. и врхунац Хитлерове велике офанзиве на Истоку, када је генерал Михаиловић ангажовао све своје снаге да контраофанзивом помогну Русима на Јужноруском фронту и Савезницима на Источномедитеранском. Високи комунистички официри, део Титовог личног круга и већином ветерани Шпанског грађанског рата, тражили су тада да се и главнина партизанске војске из западне Југославије упути на ратишта у Србији.

Но, коментаришући такав нормалан и примерен предлог својих војних професионалаца, Тито је 1953. казао:

„Тада сам био изричито против тога, и другови су се одмах сложили. Рекао сам да у Србији немамо услова да водимо рат с пет бригада (целокупна партизанска снага у том периоду), да су прилике неповољне, и да бисмо се само истопили. Наша елита била би уништена – пет бригада политички врло свесних и зрелих људи. Рекао сам да би требало да одемо негде где бисмо нашли масовну базу (…) то јест у западну Босну.“ (Цитирао Милорад М. Драшковић у свом делу Коминтерна и устаначка активност Комунистичке партије Југославије од 1941. до 1942)

При том, овде ваља уочити четири врло битне ставке:

Прво, Титово признање укупне војне слабости партизана,

Друго, његово признање недостатка локалне подршке за комунисте у Србији,

Треће, признање да су и његови главни војни саветници схватали да је Србија, а не западна Југославија, критично подручје за борбу противу Немаца, и

Четврто, његово искрено признање – у вези самога рата и послератног доба – да му је основни интерес био да у Југославији изгради масовну базу за остварење својих циљева.

Да не би било забуне око тога да ли је у Србији било других комунистичких војних јединица кадрих да битно допринесу ратном напору, ваља погледати следећи коментар британског бригадира Маклејна о борбеним капацитетима комуниста у Србији:

„Гоњени од Немаца, Недића (немачки марионетски вођа у Србији), четника (српских националиста), Албанаца и Бугара (мањина у јужној Србији, у то време непријатељски настројених према Титу и комунизму), без подршке локалног становништва, без додира са друговима у осталим деловима земље, слабо наоружани и опремљени, стално су се налазили на ивици потпуног уништења.“ (Исто, стр. 228.)

Важно ми је да закључим ово разматрање Титове улоге у Другом светском рату и анализом невероватног и раширеног ратног и поратног мита да је његов ратни допринос Савезницима – Британцима, Совјетима, и Американцима – био битан. Несумњиво, многи ваљани људи су тај мит прихватили као сушту истину, мада на кратко, будући дезинформисани. На више места овде цитирао сам не само документе војнообавештајне службе за Југоисток, са терена и у Вашингтону, већ и изјаве неких способних и поштених особа које су, привремено заведене, прихватиле Титове пропагандне тврдње. Зарад разматрања мита о Титу зато у целости наводим свој званични извештај са Југоисточног ратишта од 22. јуна 1944, уз изводе из три моје званичне поратне студије из Вашингтона, које додатно расветљавају тај мит:

Роберт Макдауел: Кључна улога Срба у Другом светском рату (3)

„Долепотписани је недавно водио дуге разговоре са господином Џојсом (Joyce), високорангираним званичником Стејт Департмента при штабу OSS-а у Барију, Италији, као и са америчким потпуковником Вејлом (Weil), шефом мисије OSS код Тита, обојицом на веома одговорним положајима са којих су спроводили америчку политику према Титу. У сусретима са том господом, долепотписани је нагласио своју велику заинтересованост за аутентичне информације о Титовој политичкој и војној снази и делотворности као вође. Оба контакта понашала су се пријатељски и сарађивала су – господин Џојс испољавајући умереност, а потпуковник Вејл отворену наклоност према Титу.

У суштини, међутим, закључак и једног и другог био је да људи који су служили међу партизанским (Титовим) снагама на терену, нису били у могућности да дођу до аутентичних и независних информација у погледу политичке или војне снаге тог покрета, и да је OSS био принуђен да се за своје закључке готово у потпуности ослања на тврдње партизанског Врховног штаба.

Посебно је потпуковник Вејл, на основу личног искуства у Југославији, наглашавао да Британци нису били ништа успешнији од Американаца у провери тих тврдњи. У вези са тим, поменуо је бригадира Фицроја Маклејна – наводно најодговорнијег за подршку партизанима с ‘највиших нивоа у Британији’ (што ће рећи премијера Черчила) – с којим је потпуковник Вејл у пријатељским односима. Долепотписани је усто чуо од високо рангираног и добро обавештеног извора у Каиру да је у приватним разговорима бригадир Маклејн говорио да никада није био у ситуацији да лично види више од 30.000 партизана. Потпуковник Вејл је на то казао да је можда бригадир Маклејн био у прилици да установи толики број, али да толики број сигурно није и видео.

Став господина Џојса био је да је особље OSS-а из Југославије подносило извештаје ‘импресионирано’, да су се емотивно уплели, те да им је недостајало искуства за састављање ваљаних извештаја. Он лично није видео доказе који би подржали партизанске тврдње прихваћене од већине – о војсци од 200–300.000 бораца – лично сумњајући у њихову тачност. Господин Џојс препоручио је потпуковника Вејла долепотписаном као официра најпозванијег да изложи чињенице повољне по партизане. Потпуковник Вејл је изнео своје убеђење да партизанска војска броји око 300.000 сталних, наоружаних војника у сталним јединицама, да они у просеку имају око 20 година, да маршал Тито ужива већинску подршку свих водећих националних група у Југославији, и да партизанске вође дефинитивно намеравају ‘да стрпају целу Југославију у свој џеп’ чим се Немци повуку, те да ће ‘ликвидирати’ сваку групу која се томе супротстави.

Он је отворено признао да те изјаве потичу из партизанског Врховног штаба и да ни амерички ни британских официри за везу нису могли да обаве задовољавајућу, независну проверу тих тврдњи. За време нашег разговора, он је истицао и немогућност да се провере партизанске тврдње и инсистирао да, на крају крајева, бројке и статистике немају важност у поређењу са потребом да се ‘ти партизани’ подрже. Показао је очито нестрпљење и због аналитичара у Вашингтону и оних на попришту који су не само њега непрестано ‘давили’ тражећи ‘независне доказе’ за партизанске тврдње и питањима о њиховој будућој политици.

Долепотписани мора да закључи да је политика коју заступа потпуковник Вејл заправо да Америка треба да подржи партизански покрет на реч и да није на америчким официрима у Југославији да проверавају тај покрет и његове тврдње. Његова одбојност према коришћењу америчког особља за посматрање и извештавање о партизанима стално је искрсавала током нашег разговора. То расположење, које је долепотписани приметио код једног броја људи из OSS, као и међу британским официрима који су били повезани с партизанима, јесте, изгледа, и био разлог зашто они нису могли доћи до обавештајних података о њима.

Мора се претпоставити да је релативни недостатак ‘балканског’ искуства и код Британаца и код Американаца при партизанском Врховном штабу један од узрока њиховог неуспеха да сачине независну процену партизанске војне и политичке снаге. Са војног становиштва, међутим, чини ми се да би се – ако се то заиста жели – могле направити употребљиве процене њихове укупне снаге личним оцењивањем снаге мањих јединица. Но, када је долепотписани упитао колика је била просечна снага партизанских батаљона и поменуо процене из неколико извора, потпуковник Вејл је инсистирао да ниједан амерички ни британски официр није био у положају да изброји колико је људи у њима или да утврди њихов број у бригади или дивизији. Разговор је открио и то да већи део америчког особља у партизанском Штабу нема могућности да присуствује борбама или саботажама.

Потпуковник Вејл је сâм казао и ‘да није било могуће проверити веродостојност партизанских тврдњи о немачким губицима, запленама непријатељског ратног материјала, или о уништавању комуникација’.“

И то је човек који је водио нашу мисију при Титовом штабу, за кога сам из добро обавештених извора сазнао да је директно најодговорнији за преокрет у политици председника Рузвелта – од пружања подршке легитимној југословенској влади и признавања огромног доприноса генерала Михаиловића савезничким ратном напору, до безусловне, искључиве и трајне подршке слободном стрелцу и вођи комуниста, Титу, који је отворено одбијао да изврши Стаљиново наређење да се бори против Хитлера и сарађује са генералом Михаиловићем!

На крају овог поглавља о Титу, навешћу и изводе из три моје поратне званичне студије, написане док сам био на положају високорангираног специјалисте за Совјетски Савез у америчкој војсци, не бисмо ли још боље разумели Тита, једног од најчудноватијих личности Другог светског рата, необично способног да привуче обожаваоце, али мало или нимало кадрог да задржи њихово поштовање.

  1. „Партизански покрет у Југославији током Другог светског рата, предвођен Титом, израстао је у значајан политички и војни фактор само у мери у којој су га Англо-американци подржавали и помагали му да се развије. Совјетска војна помоћ Титу – иначе, совјетској творевини – била је занемарљива, а и морална подршка је стигла касно и уз оклевање. Доступни подаци намећу закључак да су Совјети очекивали да ће се југословенски комунисти показати војно бескорисни као и њихови другови у свим балканским државама изузев Грчке. У прво време, постојала је снажна совјетска дипломатска и психолошка подршка генералу Михаиловићу, која је трајала до касно у 1944. (…) Чак и 1944, када су партизани наставили да испољавају веома слабу способност или спремност да нанесу штету Немцима, или буду подршка Савезницима, Совјетска влада настојала је да пошаље војну мисију код генерала Михаиловића – али су је од тога одвратили Британци који су, без одвише размишљања о последицама, подржали Тита.“

  2. „Погрешно је за Тита мислити да је првенствено био ‘комунонационалиста’. Већ на почетку 1943. он је показивао намеру да користи свој положај неког ко ужива подршку трију Савезника, зарад стицања личног утицаја, чак и моћи, у ширим, регионалним размерама. (…) Тито је показивао дубоко интересовање за развијање помесних комунистичких група, или комунистички оријентисаних држава, широм Источне Европе. (…) Познато је да је до 1944. имао агенте у Палестини који су одржавали везе са извесним јеврејским комунистичким елементима, и још даље – у Индији, Бурми и Индонезији. (…) Не треба заборављати да су унутрашња трвења, завере и противзавере, биле ендемске у Комунистичкој партији (бољшевицима) од њеног настанка, а да је Тито производ такве Партије.“

  3. „Према Титовој замисли и делању од краја 1941, задатак вође партизана у Југославији био је у суштинској супротности са сталним и изричитим наредбама совјетског комунистичког врха. (…) Зато што је тако схватао своју мисију – чему је усмерио и у извесној мери и жртвовао партизански покрет у Југославији – може се укратко и истинито рећи да се деловање пртизанског покрета сводило на следеће:

 ‘да се искористи стање рата, немачка и италијанска окупација, и настанак југословенског националистичког покрета у земљи да би се оформило војно и политичко језгро моћи које ће омогућити Титу да из рата изађе као пуноправни владар Југославије, и важан чинилац у очекиваној светској комунистичкој структури моћи – која неће нужно бити под управом Москве’.“

Извор: Роберт Макдауел, Стрељање историје – Кључна улога Срба у Другом светском рату, Поета, Београд, 2012, превели Момчило, Ана и Бодин Селић, стр. 118-139.

Опрема: Стање ствари

(Novinar.de)

Прочитајте још:



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Све је ово лепо описано и тачно. Једино нико није објаснио како је ЈБТ успео да превари толико Срба да ратују за њега.

Оставите коментар