Роберт Макдауел: Кључна улога Срба у Другом светском рату (5)

Стање ствари у наставцима доноси изводе из књиге Роберта Макдауела Стрељање историје – Кључна улога Срба у Другом светском рату

Роберт Макдауел (Фото: Википедија)

Роберт Харболд Макдауел (Robert Harbold McDowell) био је амерички универзитетски професор антропологије и историчар који је за време Другог светског рата служио као аналитичар и обавештајац Уреда за стратешке задатке (Office of Strategic Services – OSS), претходника послератне CIA.

Задужен за стратешке анализе Балканског подручја (Југоисточне Европе и по тадашњој америчкој терминологији) и Блиског истока, где је као син америчког мисионара и одрастао, Макдауел је као последњи амерички официр за везу код генерала Драгољуба Драже Михаиловића провео неколико месеци у јесен 1944. Због свог бескомпромисног става да је генерал Михаиловић једини делотворни носилац отпора Хитлеру и његовим слугама у Југославији, по повратку са те мисије удаљен је са места шефа Одељења за Југоисточну Европу.

Рукопис своје анализе догађаја на Балкану, под радним насловом The Key Role in Southeastern Europe During World War Two of the Serbs and their Commander General Draza Mihailovich Despite their Abandonment by Churchill and Roosevelt, и њиховог значаја за слом Хитлера и будућу америчку спољну политику, успео је да заврши тек у мировини, али је њено објављивање CIA почетком 1970-их забранила. Недуго потом, 1980, Роберт Макдауел, амерички патриота и пријатељ Срба је умро.

Претходно, међутим, рукопис ове књиге дао је политичком емигранту и колеги Благоју Мајклу (Мићи) Раденковићу, захваљујући коме је рукопис стигао до издавача.

Черчил предаје Југославију Титу и шаље Михаиловића у смрт

Године 1940, првобитна реакција британске владе на ширење нацизма била је да потражи заједнички језик са Совјетским Савезом. Британска влада била је изгледа спремна на трговину са Совјетима, то јест да прихвати да се интереси Совјетског Савеза у питању Босфора и Дарданела морају заштитити, и да се чак сагласи да у постојећим околностима и у циљу очувања статуса кво, Совјетском Савезу треба препустити задатак уједињења балканских земаља и вођство над њима. (Односи нациста и Совјета 1939–1941, документи из архива немачког Министарства спољних послова, Вашингтон, Стејт Департмент 1948, стр. 166–67 (NaziSoviet Relations, 1939–1941. Documents from the Archives of The German Foreign Office. Washington, D.C., Department of State, 1948, pp. 166–67).

Колико сам међутим био у стању да проценим током рата на терену и после рата у Вашингтону, британска војна и дипломатска политика 1941. и 1942. према Југоисточној Европи била је заснована мање на свесној и доследној верности стратешким принципима, па и стратешкој традицији, а више, како се чинило, на непоимању великог значаја тог подручја како током рата тако и потом. У ретроспективи, поставља се и питање је ли такав став у рату значио да господин Черчил само наставља британску политику из 1940 – то јест спремности да Совјетском Савезу препусти одговорност за суочење са нацистичком претњом у Југоисточној Европи?

Но, како сам писао у једној својој послератној студији у Вашингтону:

„Британско неповерење према Русији још је било дубоко и, пошто се опасност од нацистичке војне победе 1943. смањила, вероватно је постало неизбежно да се британска спољна политика поново окрене послератним проблемима и, нарочито, Москви.“

Гледајући уназад, у искушењу сам да одем и корак даље и припишем драстичну промену британске политике у корист комунистичког дисидента Тита 1943. године паници која је обузела премијера Черчила да ће савезничка победа над Хитлером омогућити ширење руског комунистичкој утицаја не само у Источну и Централну Европу, већ и на Средоземље, као и ка Индијском океану. Јер, само годину дана пре тога Черчил је све британске снаге и сопствену невероватну енергију усмерио против сличне претње – 1941. и 1942 – од Хитлера.

На несрећу, међутим, Черчил је 1943 – као и 1942, такође и у својству министра војног – занемарио препоруке својих професионалних обавештајних саветника и тактичара те, следствено, пропустио да уочи и искористи војничке способности југословенских националиста и националиста других земаља Југоистока, не само Грчке.

За потребе ове студије највише увида у погрешне процене 1943. и 1944, као и 1942, за шта историја мора овог великог човека сматрати макар делимично одговорним, пружили су тако Черчилови после рата објављени мемоари. Верујем наиме да је порекло тих грешака у чињеници на коју су ми указали виши британски официри у Савезничком штабу у Казерти новембра 1944, да ни у једном тренутку рата ниједна владајућа установа Велике Британије није покушала да доследно и свеобухватно утврди какву послератну друштвену организацију вође и народи Југославије и околних земаља Југоистока очекују. У светлу тога, из последичних тешких пропуста и грешака британске и америчке спољне политике и потоње огромне трагедије милиона Југословена и њихових суседа у Југоисточној Европи који су волели и поштовали Британију или САД и желели да их следе, ваља размотрити промену британске политике у корист Тита – на којој је 1943. инсистирао Черчил.

Морам при том нагласити да наши обавештајни подаци као и Черчилови поратни мемоари одбацују широко распрострањено и општеприхваћено уверење да је Стаљинов притисак на премијера Черчила и председника Рузвелта на Техеранској конференцији 1943. навео двојицу западних вођа да напусте легитимну југословенску владу у корист Тита, и тако препусте Стаљину целу Источну и Централну Европу. Сматра се наиме неупитним да је током читавог рата основна совјетска политика била да што је могуће више прошири совјетску контролу над Источном и Централном Европом.

Но – како је већ размотрено у поглављу о Стаљиновој политици – док је претња од нацистичког империјализма трајала, Стаљин је, као врховни руски војни заповедник, оставио по страни сопствене интересе и империјалне амбиције, и огрнуо се плаштом национализма и родољубља док криза не прође. Морамо стога прихватити као стваран одраз совјетске политике из периода рата стално понављане Стаљинове налоге Титу да у потпуности сарађује са легитимном југословенском владом у избеглиштву и њеним представником у земљи, генералом Михаиловићем “(пошто ће) питање (послератног) режима у Југославији, како га ви разумете, бити решавано када немачко-италијанска коалиција буде скршена, а земља ослобођена од окупатора“. (Ова реченица узета је из телеграма који је Коминтерна послала Титу средином новембра 1942; наведено према: Моша Пијаде, О причи да је југословенски устанак заслуга совјетске помоћи /Mosha Piyade, About the Legend that the Yugoslav Uprising Owed Its Existence to Soviet Assistance, London 1950, p. 20)

Но, ако није било Стаљиновог притиска, шта је навело господина Черчила, најбриљантнијег државника свог доба, да усвоји и лично усмерава погубну британску политику из 1943. и 1944, која је довела до потпуног напуштања Југоисточне Европе? Делимично се, наравно, мора претпоставити да је огромна силина Черчилове личности умањила могућност праве процене. Томе бих додао и два чиниоца која захтевају подробније разматрање:

Први – неодговарајући проток обавештајних података и њиховог заиста стручног тумачења вишим ешалонима војске и Министарства спољних послова на терену, и премијеру Черчилу и његовом особљу у Лондону, и

Други, увлачење неке врсте комунистичке организације, бар од 1941, у неке британске службе на терену, и, непобитно, у медије у Великој Британији.

Неодговарајући проток обавештајних података и њихово неодговарајуће тумачење настали су најпре у британској команди за Блиски исток у Каиру, углавном административно одговорној за британске операције и планове за Југоисточну Европу, али без стварне контроле над њима. Године 1943. и 1944, такво стање проширило се на англо-америчку Команду за Медитеран, са седиштем испрва у Алжиру а потом у Казерти, на коју је ова одговорност без власти делимично пренета.

Фицрој Маклејн (Фото: smallnotes.library.virginia.edu)

Но, проток обавештајних података и њихово тумачење постали су још збрканији и слабији у лето 1943, када се премијер Черчил веома забринуо над ситуацијом у Југоисточној Европи, по њему претњу британским поратним интересима у Средоземљу и када је, сасвим независно од штабова на терену, преузео лично управљање политиком и операцијама према Југославији. То је најпре чинио преко специјалне мисије под бригадиром Фицројем Маклејном – суштински независном од команди на самом ратишту и Министарства спољних послова, и смештеном одвојено – задуженом да прикупља обавештајне податке и даје препоруке за политику према Југославији. До самог краја 1944, међутим, премијер се по свему судећи ослањао на неименоване и непознате особе у Лондону, без икаквог званичног статуса.

Делом су, наравно, британски пропусти у прикупљању и тумачењу обавештајних података били последица ратног прилива хиљада нових, недовољно обучених и неискусних намештеника на свим нивоима – како на терену тако и у Лондону. Захваљујући томе што се организација на терену 1940. и 1941. развила из команде са надлежношћу безмало потпуно ограниченом на чување британских интереса на Блиском истоку, чак и најбољи њени обавештајци и политички саветници били су специјалисти са мало или нимало знања о Југоисточној Европи.

Ако, међутим, и то узмемо у обзир у највећој могућој мери и изоставимо самог премијера, опет је исувише великом броју високих британских официра на терену, и штапских и командних, недостајало професионалног и интелектуалног интересовања за сектор Југоистока, мимо веома површног разумевања традиционалног и животно значајног британског пута кроз Медитеран. Иако су током Првог светског рата на Блиском истоку и Кавказу Британци изузетно успешно развили и користили оно што називамо герилским или неконвенционалним ратовањем а Совјети партизанским, то су углавном постигли британски официри који су служили у Индији.

Неки од њих учествовали су и у Другом светском рату, али не и у сектору Југоистока, где би били од огромног значаја. Најнепосреднија и најочигледнија слабост, међутим, у обавештајним службама на терену била је резултат одлуке Владе у Лондону по избијању рата да створи нову обавештајну организацију која ће прикупљати податке и радити са покретима отпора у окупираним земљама – Управу за посебне задатке (Special Operations ExecutiveSOE).

У надлежност SOE тако су спадале и тајне операције и тајни обавештајни подаци – као и код нашег Уреда за стратешке задатке (OSS) – али је она изгледа било много независнија од давно успостављених установа попут Министарства војног или Министарства спољних послова. Уз то, бар у секторима Блиског истока и Средоземља, SOE и регуларне службе недовољно су сарађивале а, што је било још горе, највећи број мени познатих припадника SOE показивало је слабо познавање и конвенционалне стратегије и тактике, а камоли неконвенционалног ратовања. Још несретније биле су размере инфилтрације SOE комунистима и њиховим симпатизерима, о чему ће касније бити више речи. Штагод, међутим, био узрок, одговорни британски официри стално су се огорчени жалили да SOE нити тражи нити прихвата вођство Штаба команде, да не обавља обавештајне мисије предлагане на нивоу Команде, и да Штабу команде не прослеђује важне податке које њени агенти прикупе на терену у окупираним подручјима.

Но, зарад праведног односа према многим оданим људима у SOE морам и да истакнем да такво неприхватљиво понашање и пропусти углавном нису били карактеристични за британске официре за везу на окупираним територијама, већ за особље у Каиру, Алжиру и Барију. Мада су многи били недовољно обучени а неки своје задатке доживљавали као личну пустоловину, већина припадника SOE на терену спремно су стављали живот на коцку из оданости не само својој земљи него и “балканским“ народима међу које су послати. Због значаја SOE у сваком покушају разјашњавања британске политике, наводим овде део мог извештаја Вашингтону из јуна 1944:

“Опште је уверење, који је доскора и доле потписани делио, да су операције SOE важан извор политичког и војног обавештајног материјала о Балкану. Но, то уверење је погрешно. Као организација за такозване “специјалне операције“, њено интересовање за обавештајне податке је ограничено, а мали број официра има обуку и искуство какво се тражи у британским обавештајним службама. Нема уз то доказа да су виши ешалони ове агенције настојали да на уравнотежен начин и свеобухватно проуче војне и политичке услове на Балкану. Мало је доказа такође о упућености појединих официра (послатих иза непријатељских линија) у проблеме с којима ће се сретати, нити о некаквом подстицању да те могуће проблеме проуче. Веома мало их је имало је икаквог претходног додира с балканским питањима. (…) Извештаји британских официра за везу дају крајње непотпуну слику основних политичких, економских и психолошких чинилаца у областима која покривају, а и ти подаци се у великој мери занемарују. Војна дејства којима су присуствовали описана су као таква, али недостају подаци о саставу и распореду пријатељских и непријатељских снага (…) Пречесто онај који чита извештај не може да закључи је ли аутор заиста присуствовао акцији или ситуацији коју описује, је ли извор о њој поуздан или је реч о непотврђеним гласинама. Официри за везу са којима је доле потписани разговарао имају доста магловиту представу о међусобној повезаности и значају политичких и војних збивања у подручјима где су боравили. Укратко, рад SOE не пружа потребан обавештајни увид у Балкан“.

Нагласак на неуспешности SOE да обезбеди обавештајне податке о Југоистоку надлежном штапском и командном кадру може навести неке читаоце да примете да је мисија SOE била да се бори против Немаца и да на то подстиче локалне вође. Наравно, много шта написано и речено после рата оправдава такав утисак, али је он противан чињеницама. Јер, стриктна политика британске владе, коју су наглашавали и командни ешалони SOE, у погледу целе окупиране Европе па и њеног југоисточног сектора, била је да активан отпор треба свести на минимум до тренутка када се најбоље може помоћи искрцавању главнине савезничких конвенционалних снага у Европи.

Што се пак Југославије тиче, званична публикација Британске команде за Средњи исток, (позната као PICME – Political Intelligence Center Middle East), је јуна 1944. објавила:

„До јесени 1943. бацани су леци којима се од становништва тражило да чека на знак (Британаца) када да се дигне на оружани устанак.“

Другим речима, тек после одлуке премијера Черчила да напусти југословенске националисте и англо-америчку подршку преусмери на Тита емитоване су поруке југословенским народима и њиховим суседима изван Грчке и Албаније да се дигну на устанак против Немаца и Италијана. После рата се исувише често заборављало и пренебрегавало да велики и спонтани српски устанци 1941, и велики организовани војни напори генерала Михаиловића 1942 – за које су и Немци и Савезници тврдили да су били изузетно важни за Хитлеров пораз – нису били ни наложени, ни предложени, ни подржани од Савезника, већ у потпуности самородни, подстакнути, настали и одржавани изнутра. То се односи и на конвенционална и илегална дејства генерала Михаиловића 1943. и 1944.

Винстон Черчил (Фото: Википедија)

За разлику од професионалних саботажа изведених од српских националних снага под командом генерала Михаиловића, прилагођених локалној ситуацији, оне које су самоиницијативно изводили или предлагали припадници SOE биле су често не само рутинске већ и непрофесионалне, а повремено и без икакве везе са британским стратешким или тактичким потребама. Кад год би SOE то тражила, Команда за Средњи исток давала би авион за избацивање неке мале групе па и појединаца, углавном скромно опремљених за сасвим кратак боравак код неког помесног команданта о чијим су постигнућима, најчешће сасвим случајно, вести допрле у спољни свет.

Бројни националистички и партизански официри са којима сам 1944. разговарао у Каиру и Барију, у Србији и Босни, стога су ми се готово без изузетка жалили да су официри за везу с којима су се сретали, мада храбри и спремни на акцију, дошли немајући никакве озбиљне или пригодне предлоге за организоване и дуготрајније операције, или прикупљање обавештајних података. Уз неколико изузетака, нису знали ништа ни о техници герилског ратовања или саботажа.

Оно неколико британских професионалаца у секторима Средњег истока и Средоземља свесних какве би операције биле најсврсисходније у Грчкој и Југославији, као и много оних који су на Средњем истоку успешно радили са локалним нерегуларним трупама и ценили њихове способности, били су посебно узнемирени што је неколицини изузетних вођа југословенских, албанских и  грчких нерегуларних група – и комунистичких и националних – који су се сами дуго и вешто борили против непријатеља с малим средствима и у мањим размерама и били спремни да успоставе неку сарадњу с Британцима, SOE ускратио сваки контакт са надлежним британским официрима. Нема сумње да ниједан виши официр на терену не би пропустио прилику да из прве руке сазна шта се тражи као подршка локалним операцијама, а уверен сам и да би премијер Черчил, да је био обавештен о ситуацији, први тако поступио.

Нешто од проблема са којима се суочавао генерал Хенри Вилсон, касније сер Хенри и фелдмаршал лорд Вилсон од Либије, те британски командант у Персијском заливу и виши британски и савезнички командант за Средњи исток и Средоземље, забележено је у његовој важној и занимљивој књизи о рату. Пишући о периоду 1940–41. он инсистира на следећем:

„Пошто смо направили савез са Грчком требало је да обавимо припреме и за његово спровођење, а први корак требало је да буде стварање ефикасне обавештајне службе на Балкану.“

Па додаје:

SOE (…) је била одговорна Лондону и одатле добијала инструкције, а да Службе у то нису биле у потпуности укључене; са SOE је било и политичких невоља (…) Тешкоће су се јавиле око контроле и политике (…) Крајем августа (1943) Фицрој Маклејн се појавио у Каиру, пошто је послат као шеф мисије код Тита и политички представник нашег премијера.“

Но, то именовање „огорчило је“ SOE, и она „није била кооперативна“, док је сâм Маклејн саопштио генералу Вилсону да ни он „нема поверења“ у SOE. Таква неслагања, и потоњи обавештајни промашаји, уверили су генерала Вилсона да је:

„једино решење да на Балкану наш ратни напор буде успешан (…) стављање SOE под војну контролу“. (Осам прекоморских година /Eight Years Overseas. 1939–1947, London 1950/, стр. 74, 164–65, 169)

Забринутост због британских пропуста у извођењу операција у југоисточном сектору Европе, слична овој код високог војног заповедника, може се наћи и у поратним коментарима господина Харолда Макмилана, касније британског министра спољних послова и премијера, а током рата веома способног вишег представника Министарства спољних послова на терену:

„Министарство спољних послова је, наравно, било забринуто због деликатности ситуације (у 1943). Ми смо званично признали југословенску (краљевску) владу у Лондону, код које смо акредитовали амбасадора, док је сав фактички рад (са Југославијом) обављан у Барију у мисији под командом Фицроја Маклејна, с подршком Била Дикина и Рандолфа Черчила (премијеровог сина).“ (Удар рата /The Blast of War, 1939–1945, New York 1967/, стр. 437)

Али, и та независна мисија бригадира Маклејна била је типична черчиловска реакција на неуспех SOE и у Лондону и на терену да прибави одговарајуће податке о Југославији када се, 1943, премијер одједном лично заинтересовао за прилике у Југоисточној Европи. На несрећу, изгледа да је за њега уобичајено било и да уместо да надлежност за Југославију поново повери професионалцима из војске и Министарства спољних послова на терену – одговорним и најбоље упознатим са ситуацијом, формацијски надлежним за обавештајне податке и планирање, чак и за операције – тај задатак уступи малој групи личних пријатеља. А они не само да нису имали одговарајућег искуства ни обуке, него су и у SOE били огорчени због њиховог посебног статуса код премијера, као што је донекле био и редовни штапски и командни кадар.

Међутим, пре него што пређем на черчиловску фазу британске ратне политике према Југославији од средине 1943, морам се осврнути на још један, врло непријатан иако веома важан фактор – мимо слабог протока и тумачења обавештајних података – који је прилично допринео да премијер према Југославији не води политику у складу са британским интересима па ни са својим сопственим пореклом. Под тим, наиме, подразумевам доказе да је Премијер, не знајући, од пролећа 1943. био наведен да прихвата као стварне извештаје о ситуацији у Југославији који су заправо само репродуковали оно што су објављивали симпатизери југословенског партизанског, од комуниста вођеног покрета. Наиме, већина припадника британске и америчке контраобавештајне службе као и професионалног обавештајног особља била је за време рата уверена да је још на његовом почетку – у време регрутовања додатног особља – дошло до приличне комунистичке инфилтрације тих осетљивих сектора у Лондону као и са друге стране океана.

Јосип Броз Тито

Основне чињенице о томе прилично су поткрепљене – неке од њих и јавно – у послератном периоду. Међу онима на које се свесно утицало да подрже неки облик комунистичке власти после рата били су и неки професионални војници, и Британци и Американци, који су, по свему судећи не из идеолошких разлога, прихватили искривљене приказе о хероичности и карактерној чврстини совјетских и југословенских комуниста. На сличан начин је и неке друге професионалце привукао фашизам. Али, главно настојање комунистичких симпатизера убачених у Службе било је да се створи херојски мит о Титу, предратном генералном секретару Комунистичке партије Југославије.

Од краја 1942. неки од наших најбољих “посебних извора“ за обавештајне податке тврдили су да се иза таквог плана налазе троцкисти, у нади да ће после рата успети да створе оно што нису успели у Шпанији: јаку комунистичку власт независну од Москве и способну да замени Москву. Тако су ми и неки познати европски комунисти, избегли од Стаљинових чистки Комунистичке партије, тврдили после Другог светског рата да је Титова независност била плод замисли Ждановљеве фракције у бољшевичкој партији. Упркос већ познатој чињеници да су совјетски агенти током рата продрли у британске службе, немам разлога да верујем да се стварање херојског мита око Тита у британским и америчким службама и новинама током рата одвијало под покровитељством совјетске владе. Напротив, склон сам да прихватим да је то био плод рада неке дисидентске комунистичке групе – можда и без претходног Титовог или Стаљиновог знања.

Окретање британске спољне политике у корист Тита током рата одвијало се пре свега путем комунистичке инфилтрације британске штампе и радија. Много шта је и даље непознаница – пре свега, готово екстреман став иначе полузваничног Бибисија у Титову корист. На почетку рата званични медији Комунистичке партије и у Британији и у САД не само да су одушевљено подржавали генерала Михаиловића и његов национални покрет, већ су били и извор већине вести о његовим постигнућима. Тито и партизански покрет тада нису ни помињани.

Но, то званично комунистичко одобравање није обухватало и југословенску краљевску владу, чији је највиши представник у земљи био генерал Михаиловић. У лето 1942, званична линија америчке Комунистичке партије, а неких три месеца потом и британске, нагло се изметнула у све јаче, готово хистеричне нападе на генерала Михаиловића као фашисту, издајника и тлачитеља народа. Целокупан отпор од почетка рата тада је приписан дотад готово непознатом Титу. Гледајући уназад, међутим, иза те изненадне навале пропаганде приметна је и несигурност око тога ко је заправо Тито, и каква је његова веза са комунистичком партијом.

У том периоду је и совјетска влада, иако то није јавно обзнањено, допустила Комунистичкој партији Југославије под Титом да емитује партизанску пропаганду из „тајне“ станице на совјетској територији. Сви совјетски медији намењени унутрашњој употреби, међутим, наставили су бар до краја 1943. да извештавају о југословенском отпору повољно по генерала Михаиловића, националисте у земљи, и легитимну владу у избеглиштву.

Но крајем 1942, када је Хитлерова претња Британији и Совјетском Савезу прошла врхунац – а много израженије током 1943. и 1944 – многи утицајни британски медији укључујући и Бибиси, све су се пристрасније и доследније држали политике сузбијања вести повољних по националисте у Југославији и приписивали све њихове успехе против Немаца Титу и његовим партизанима – чак и оне које су званична британска саопштења приписивала националистима.

Нажалост, и ми у Команди за Средњи исток и Средоземље који смо били свесни комунистичке инфилтрације служби и медија, пропустили смо тада да схватимо њено пуно значење и последице. Свестан сам да сам заједно са многим другима у почетку грешио умањујући утицај и постигнућа националиста у Југославији под упливом наших медија – у мом случају, и упркос знању стеченом захваљујући “посебним изворима“, о великим тајним дејствима генерала Михаиловића у Југославији околним подручјима Мађарске, Румуније и Бугарске. Но, највише штете нашој објективности нанео је фактор који је постао очигледан при крају 1944: британским и америчким официрима који беху боравили међу националистима ускраћивана је могућност да говоре о свом  искуству, док су они из партизанског штаба или међу партизанима не само охрабривани да кажу што желе, већ и да разговарају са савезничким војним особљем и новинарима. Ред на мене дошао је новембра 1944, по повратку из Југославије, када сам – после неколико дана слободних, искрених и веома пријатељских разговора са највишим британским и америчким припадницима Савезничке команде – нагло одсечен од свих контаката, а мој извештај о ситуацији у Југославији ограничен на два примерка, без пропуштања кроз уобичајене канале. У Вашингтону ми је, накратко, било забрањено да говорим без допуштења.

За разлику од чак и данашњег веома ограниченог разумевања успеха комунистичког продора у британске медије за време рата, верујем да је јасно да је на терену током рата комунистичка инфилтрација добила на значају само због тога што је британски војни и цивилни обавештајни и политички кадар био до те мере замењен импровизованим ратним службама попут SOE, и што су на терен слати на брзину одабрани аматери. Но, да су од почетка професионални војни кадрови и они у Министарству спољних послова задржани као саветници командантима на терену и премијеру и министру војном у Лондону, системски би било немогуће доношење војних и политичких одлука какве су доношене, мимо прихваћених обавештајних података или у потпуној супротности са њима, па чак и са утврђеном војном политиком.

Да се, наиме, од почетка рата уместо насумце или лоше одабраних официра за везу британска влада сагласила са тадашњом жељом Сједињених Држава и Совјетског Савеза да савезничке мисије у штабу генерала Михаиловића буду састављене од квалификованих професионалних војника, и дипломатског особља предвођеног вишим официрима, то би чинило још једну препреку Черчиловом ослањању на незваничне контакте у Лондону, о чему ћу касније рећи више. То би уз то послужило као припрема терена за сарадњу три велика савезника, и претворило неуспеле конференције у Москви и Техерану у чврсту основу за послератну сарадњу савезника.

Драгољуб Михаиловић, вођа ЈВуО

У почетку, ми на терену смо споро схватали у ком правцу иду размишљања премијера Черчила у погледу Југославије, а нисмо успели да у потпуности схватимо ни колико је он лично умешан у то питање. Али током првих шест месеци 1944, у различитим штабовима – у Каиру, Алжиру и Барију – осетио сам растућу стрепњу међу британским професионалцима и мањим групама Американаца и Француза да су савезници у опасности да добију рат само да би изгубили мир. Навешћу овде зато подужи и детаљан извод из мог извештаја Вашингтону и Америчком одсеку при Савезничком штабу у Алжиру, који сам саставио током боравка у три поменута штаба током маја и јуна 1944:

„Тренутна британска политика у Грчкој настоји да ускрати савезничку подршку Грчком народноослободилачком фронту ЕАМ (Ethnikon apeleuterotikon metopon), организованом и предвођеном од комуниста – досад и тренутно главном покрету отпора у Грчкој против сила Осовине (…) Тренутна британска политика у Југославији настоји да пресече све савезничке контакте са националним покретом генерала Михаиловића који се активно супротстављао Немцима (…) и да снажно помогне партизане које су организовали и које воде комунисти, и који помажу ЕАМ у Грчкој, али се не боре против Немаца. Ова очита политичка противречност изазива доста коментара међу британским и америчким официрима и званичницима заокупљеним проблемима Балкана.

(…) Током 1942. (после пропасти великих немачких офанзива на Истоку) британско Министарство спољних послова заузело је став да је у британском интересу да се у послератној Грчкој успостави влада од које се може очекивати да подржава водећу британску улогу у поратној спољној политици и стратегији (…) Пошто је почело немачко повлачење из Северне Африке, даља подршка ЕАМ више није била, у војном смислу, толико важна. Међутим, још неко време непосредно надлежне британске власти сматрале су да је и за грчко јединство и за британске интересе најбоље да се подршка ЕАМ-у настави, а да се у њега убаце одговорне и кооперативне вође грчког јавног мњења. Другим речима, још у пролеће 1943. британска политика настојала је да се створи нека врста владе Народног фронта у Грчкој која би укључивала и комунисте, али са превлашћу конзервативних елемената на које се могло рачунати да ће тесно сарађивати са Британцима.

Покушај да се ЕАМ прошири је пропао, делимично због сумњичавости комуниста, али највише због тога што остале грчке групе нису желеле да се удруже са ЕАМ (…) Непријатељски став Грка и Британаца према ЕАМ-у произлазио је из његових комунистичких веза, прибегавања тероризму (…) и његове неосетљивости на страшне немачке репресалије (…)

(…) Званична британска политика (према Југославији) сада (у јуну 1944) изгледа да се састоји у нападању генерала Михаиловића као сарадника окупатора, пуној војној помоћи и признању партизанског покрета под вођством комуниста и очитој вољности да на неки начин призна тај покрет као фактичку владу у Југославији. Раније је то била линија какву су заступали лондонски Бибиси, разне либералне и радикалне групе у Британији и Америци, и поједини британски и амерички официри у сектору Медитерана. Претходна пак (никад примењена) британска политика, које се још држи амерички Стејт Департмент, била је да се војна помоћ пружа свакој групи на Балкану спрам тога колико се она бори противу Немаца.

С тим у вези, треба имати на уму два питања. Најпре, нема никаквих доказа да су виши војни кругови у Лондону, Вашингтону или Алжиру придавали икакав значај војним операцијама на Балкану, нити да су вршили било какав притисак на политичка тела задужена за Балкан (то јест Министарство спољних послова или Стејт Департмент) у циљу повећања војног доприноса разних локалних патриотских група. Напротив, има доказа да је недавно усвојена британска политика према Грчкој више у складу са високом савезничком војном стратегијом него што је то случај са политиком према Југославији. Друго, тврдње југословенских партизана о њиховој снази и доприносу борби против Немаца и немачких комуникација – што је основа за садашње предлоге да им се пружи већа војна, чак и политичка подршка – по свему судећи нису биле подвргнуте никаквој анализи од виших савезничких војних власти, нити су од њих одобрене пре него су их прихватиле особе одговорне за садашњу британску политику. И партизанске тврдње да имају политичку подршку југословенских народа узете су, по свему судећи, здраво за готово, без критичке анализе и одобрења од бар неких британских специјалиста, најкомпетентнијих за њихову процену, или узимања у обзир противних тврдњи југословенских група супротстављених партизанском покрету.

Долепотписани се уверио да су бројни компетентни виши британски официри и званичници у Каиру, Алжиру и Барију потпуно запрепашћени и огорчени садашњом британском политиком према Југославији. Као стручњаци задужени за прикупљање података о том подручју они не налазе основа за прихватање тврдњи партизанског комунистичког вођства. Има их који кажу да је једини могући закључак да садашња политика нема везе са вођењем рата, него да је усмерена на јачање британског положаја на Балкану после њега, посебно у светлу будуће руске политике у том подручју.

Сви ти извори, међутим, сматрају да постојећи подаци не потврђују партизанске тврдње да они представљају већину Срба, Хрвата и Словенаца, већ да указују да партизанско руководство намерава да употреби опрему и оружје које очекује – нарочито тенкове и артиљерију – пре свега да би успоставило контролу над Југославијом после немачког повлачења (…) На крају, они су уверени да се не може рачунати да ће влада створена у случају да партизани освоје Југославију подржавати британску политику на Балкану.

Колико је доле потписани успео да сазна из контаката са британским и америчким званичним изворима, британски заговорници садашње политике нису они који доиста представљају британску војску или Министарство спољних послова. Колико је доле потписани уочио и сазнао, сви они који подржавају овакву политику, и у Британији и у Америци, су људи са мало војничког искуства и неупућени су у политичке проблеме на Балкану пре овог рата. Већина припадника ове групе коју је доле потписани лично срео у Барију, Алжиру и Каиру, су емотивно везани за партизански покрет и, свесно или несвесно, пре свега заинтересовани за његов успех зарад њега самог.

Они не само што прихватају партизанске тврдње као чињенице, већ као да сматрају сваку проверу тих тврдњи ставом недостојним савезничког официра – као што би се сматрало неисправним да британски или амерички официр одговарајућег ранга доводи у питање америчка или британска званична саопштења о јачини и борбеној спремности војске.

На бази расположивих података и увек имајући на уму курс британске политике према Грчкој, доле потписани верује да је садашња британска политика према Југославији заснована на нетачном увиду у војне и политичке прилике на том подручју, и да ће вероватно довести до последица неповољних по Британију и Сједињене Државе (…) Као и у случају Грчке, британска политика према Југославији успостављена је из војних разлога, али је касније вођена не толико потребама високе савезничке стратегије колико оданошћу неких официра нижих ешалона погрешним идеалима (…) У случају Грчке, подаци указују на намеру да се поратна влада у потпуности контролише, док је Југославији изгледа намењено да послератна влада буде прихватљива и Британији и Совјетском Савезу, али и довољно под британским утицајем да се очувају суштински британски интереси у Средоземљу.

Оваква политика се очито води да би будућа влада Југославије била нека врста народног фронта који ће укључивати комунисте, али не и бити под њиховим доминантним утицајем (…) Подаци такође указују да у случају да се уједињена Југославија под таквим условима не успостави, Британци могу одбацити Србију (препустити је руској контроли) и усредсредити се на пријатељски режим у римокатоличком областима Хрватске, Далмације и Словеније.“

Техеранска конференција (Фото: Википедија)

Оно што сам напоменуо у овом извештају из јуна 1944 – да Британци могу одлучити да задрже западну Југославију после рата у зони потпуног британског утицаја чувајући прилазе Јадранском мору, а Србију препустити совјетској доминацији – слушао сам непрекидно крајем 1943. и током највећег дела 1944. Гласине су то решење приписивале јаком католичком утицају у британском Министарству спољних послова – као и одређене групе, војне и цивилне, крајем 1944. решене да и после рата очува британске позиције у Средоземљу.

Наиме, та наводна католичка струја у Министарству спољних послова сматрала је да ће се Срби, дође ли генерал Михаиловић после рата на власт, страшно осветити за ужасне покоље православног становништва које су католички екстремисти у усташкој организацији, инспирисани нацистима, извршили почетком рата у западној Југославији. Наводно зарад таквог циља ти, иначе конзервативни елементи у британском Министарству спољних послова, били су наведени да прихвате популарну партизанску пропаганду да је Тито и идеолошки и у својим амбицијама умерен, и да ће прихватити британско вођство у поратном периоду.

И друга цивилна и војна група такође је 1944. невољно прихватила замисао поделе Југославије на источну зону под превлашћу Совјетског Савеза и западну, или Јадранску зону, под утицајем Британије, као једину могућност за очување британске безбедности на Медитерану и извесног утицаја у Југоисточној Европи. Готово без изузетка ту се радило о људима политички и по савести склоних генералу Михаиловићу и југословенском националном програму, који су нажалост прекасно схватили генералову војну и политичку снагу у земљи. Тако су ми тек новембра 1944. у Казерти ти Британци из Англоамеричког штаба признали да током целог рата њихова Влада није ни покушала да процени кога подржавају и чему се надају југословенски народи. Али, управо су они сматрали да би ваљало да се вратим у Југославију са бригадиром Фицројем Маклејном и направим такву процену, што је спречено наређењима из Лондона и Вашингтона.

Нажалост, они су били и ти који су наставили да сматрају да концепт западне Југославије под контролом Британије не само даје прилику Титу да одбаци своје совјетске и комунистичке везе зарад свога хрватског порекла, већ и да пружа могућност Британцима да одбаце Тита.

У ретроспективи, било да је реч о јединственој или подељеној Југославији, међу највишим британским професионалцима у Савезничком штабу, чак и крајем 1944. била је очита снажна лична подршка “Јадранском концепту“ као наставку слагања са Черчиловом стратегијом, 1943. одбаченом на Техеранској конференцији. Та замисао, наиме, садржала је план англоамеричке копнене и ваздушне офанзиве са горњег Јадрана ка долини Дунава и одатле до Беча, и поморску и ваздушну офанзиву којом би се Немци потиснули са Егејског мора и из Бугарске, а Црно море отворило за повећање англоамеричке логистичке подршке совјетском напредовању у Источној Европи. При накнадном сагледавању, постаје такође јасно да су стратегија генерала Михаиловића и првобитна Черчилова из 1943. сличне, али да се њихово тактичко извршење по замисли генерала Михаиловића суштински подудара са предлозима планера у Савезничком штабу у Казерти, које је премијер Черчил одбацио крајем 1943. и почетком 1944.

Када се првобитни основни стратешки концепт премијера Черчила подробно проучи разјашњава се и очита противуречност изложена у мом горенаведеном извештају из јуна 1944 – између британске политике према Грчкој и оне према Југославији. Да су англоамеричке операције на Јадрану и Егеју изведене по првобитној замисли премијера Черчила, Немци би се одмах повукли из Грчке да би избегли опкољавање и ојачали одбрану комуникација у Дунавској долини Југоисточне Европе. У таквим условима, војне могућности комуниста у ЕАМ постале би претња а не предност.

С друге стране, у Југославији би Савезницима били потребни сви припадници помесних покрета отпора, водили их националисти или комунисти, да им штите позадину током напредовања с Јадрана и Егеја.

Уз то, на Техеранској конференцији у почетку подржавајући Черчилову стратегију, Стаљин је с правом истакао да се не слаже са његовим претераним проценама снаге немачких дивизија на Балкану и војног значаја Титових трупа. На несрећу и упркос Стаљиновим опаскама, Черчил је тада већ био потпуно али и погрешно убеђен од својих незваничних саветника у Лондону у многоструке слабости југословенских националиста и велику снагу Титових партизана, каква је представљана у партизанским саопштењима, и потврђивана од комунистичких симпатизера у британским медијима.

Наиме, првобитни исправан основни стратешки концепт премијера Черчила јасно се уочава пажљивим читањем његових ратних мемоара, нарочито тома Затварање круга (Closing the Ring), који прецизно покрива нама тренутно најважнији период од јуна 1943. до јуна 1944. Наглашавам, међутим, да моји  наводи из тог извора додатно проширују и потврђују информације које су ми дали одговорни британски и амерички официри на терену у другој половини 1944, те у Вашингтону непосредно после рата. Укратко, тај првобитни и историјски изузетно важан стратешки концепт премијера Черчила, док га је уобличавао током 1942. и 1943, по свему судећи садржавао је следеће главне тачке, засноване на следећим проценама:

  1. Да немачка снага ни у једном погледу није више на врхунцу, и да је немачки пораз неминован уколико три велика Савезника наставе да што више сарађују. Но, при том ваља узети у обзир да би, услед постојећег и углавном неизбежног тактичког распореда снага три савезника, као и немудрог планирања на дужи рок заснованог на дотадашњим договорима, сваки престанак непријатељстава омогућио совјетској војсци да окупира целу Источну, а вероватно и добар део Средње Европе. Премијер Черчил је потпуно оправдано највише страховао од могуће поратне претње Стаљина Југоисточној Европи и њеном стратешки најзначајнијем делу, Југославији.

Френклин Делано Рузвелт (Фото: Википедија)

Јер, та је претња угрожавала не само централну Европу, већ и по Британију изузетно важан пут кроз Медитеран према Средњем истоку и Индији. Черчилу је тај пут био од једнаког животног значаја у завршној фази Другог светског рата као и у почетним фазама Првог светског рата, када је био члан Ратне владе Велике Британије.

  1. Ради супротстављања тој Стаљиновој претњи, почетком 1943. премијер Черчил се усредсредио на два циља, оба за њега од изузетног значаја али, бар на први поглед, међусобно неподударна, чак и супротстављена.

Један је био да неутралише непосредну послератну претњу Стаљина Источној и Централној Европи англоамеричком окупацијом макар западне Југославије до долине Дунава, пре него што дотле стигну веће совјетске снаге.

Други циљ, с којим се сагласио и председник Рузвелт, био је да стекне и очува поштовање совјетског руководства чиме би омогућио постепену нормализацију односа између три силе на конструктивној основи, и смањио претњу избијања великог рата у будућности. Овде наглашавам да су професионални војници и из Британије и из других крајева Европе, с којима сам разговарао о првотном његовом концепту, били прилично уверени да би сâма смелост правовременог и глатко изведеног англоамеричког напредовања до Дунава – уз успешну дипломатску подршку – могла осигурати постизање другог Черчиловог циља.

Данас, на основу поратних информација, још сам сигурнији у исправност такве процене. Ево шта сам премијер о томе каже у писму јужноафричком фелдмаршалу Сматсу (Smuts), од 5. септембра 1943:

„Мислим да ће Русија после рата неизбежно постати највећа копнена сила на свету (…) Надам се, међутим, да “братски савез“ британског Комонвелта и Сједињених Држава, и њихових поморских и ваздушних снага, могу допринети добрим односима и пријатељској равнотежи са Русијом, макар у периоду обнове.“ (Затварање круга, Бостон 1951, стр. 128–129)

  1. Уз то, најважнији и најхитнији циљ је, по премијеру Черчилу, захтевао приличну сагласност између три савезничка лидера о три неопходна тактичка потеза англоамеричких снага:

а) Што хитније англоамеричке окупације и коришћења јужне Италије са Напуљом и комплексом аеродрома у Фођи; уздржавање од сваког разматрања даљих офанзивних операција у Италији и стварање јаке одбрамбене линије преко њеног најужег дела; отварање лука и аеродрома јужно од те линије као база за копнена и ваздушна дејства од општег стратешког и локалног тактичког значаја кроз северозападну Југославију у правцу долине Дунава, ради уништења војних индустријских постројења које је Хитлер подигао у средњој Европи;

б) Англоамеричке тактичке операције да би се од Немаца преузела контрола над Егејским морем и тамошњим грчким острвима и успоставиле ваздушне базе

(1) да би се обезбедио и подржао улазак Турске у рат против Бугарске и

(2) отворили Босфор и Дарданели, како би се на совјетске, бугарске и румунске црноморске луке, као и на ушће Дунава, пребацила англоамеричка логистичка подршка главним совјетским дејствима против Немаца из све непогоднијих лука на Арктику и у Персијском заливу;

в) Убрзано повећање делатне англоамеричке помоћи југословенском покрету отпора против Немаца, пре свега преузимањем контроле над Јадранским морем и његовим коришћењем и стварањем копнених и ваздушних база у северним областима Југославије

(1) у циљу стратешког бомбардовања немачких ратних индустријских постројења до којих се не може допрети из Британије или Италије;

(2) ради напредовања, или претње напредовањем ка Бечу;

(3) ради брзог напредовања англоамеричких копнених трупа до Дунава и следственог пресецања главних немачких речних и железничких саобраћајница према Мађарској, Румунији, Бугарској и Југославији, као и кроз те земље.

Из мемоара премијера Черчила јасно је да такве планове заснивао на очекивању сарадње Стаљина и руске армије, и њиховог прихватања овог концепта током Техеранске конференције. И његови мемоари и британски учесници на Конференцији непобитно потврђују да је Рузвелт био први који је говорио у прилог британског концепта, и да се чинило да га Стаљин одобрава под условом да он не успори англо-америчко искрцавање у Француској.

Осим што је довео у питање Черчилове претеране процене о броју немачких дивизија на Балкану и казао да давање помоћи Титовим партизанима није од великог значаја, Стаљин је позитивно говорио о отварању Егејског мора, увођењу Турске у рат, па и о евентуалном премештању три англоамеричке дивизије из Италије у ту сврху.

Но, председник Рузвелт је затим изразио сумњу у постојање довољно бродова за подршку свим предложеним операцијама у предвиђеном времену. Али, како су ми пренели амерички официри који су учествовали на Каирској конференцији одржаној убрзо потом, он је истовремено инсистирао на не одвише важној операцији у Бенгалском заливу, у сектору Пацифика, којом приликом није уопште довођен у питање број расположивих бродова.

Каирска конференција (Фото: Википедија)

Што је још важније, како сам сазнао од компетентних британских, америчких и француских планера за Средоземље, бродови потребни за десант на Француску и за офанзиве на Јадрану и у Егеју могли су се обезбедити на време уз сасвим мало одлагање одређених подухвата на Пацифику од знатно мањег стратешког значаја. Тврдње неких да снаге на располагању за Медитеран и Средњи исток нису биле довољно добре, ни довољно бројне, порекнуте су током рата и после њега званичним документима.

На несрећу, међутим, изненадни заокрет у Техерану у ставу председника Рузвелта је, по свему судећи, навео Стаљина да инсистира да се у области Средоземља не предузима ништа што би успорило или ослабило англоамеричко искрцавање у северној Француској.

Сматрам и да треба рећи да је промена у ставу и акценту Рузвелта у Техерану изменила, а можда и поништила, почетни дух узајамног излажења у сусрет који је обележио састанак три највећа лидера. О томе ће бити више речи о поглављу о Рузвелтовој политици.

Претходна разматрања поткрепићу и наводима из самих Черчилових мемоара о првом састанку на Техеранској конференцији, уз британске, америчке и совјетске погледе на то какве треба да буду следеће акције против Хитлерове Немачке. Што се британске позиције тиче, господин Черчил вели следеће:

„Објаснио сам (пошто су говорили Рузвелт и Стаљин) да нисмо размишљали да зађемо у шири део Италије (то јест да покренемо већу офанзиву у Италији), а још мање да извршимо инвазију Немачке преко Алпа.“

(Постоји) „могућност да се отвори трећи фронт као допуна операцији преко Ламанша, али не као замена за њу (…) Једна од могућности је улазак у јужну Француску, а друга, коју је предложио председник Рузвелт (у уводним напоменама на првом састанку) да се са севера Јадрана крене североисточно према Дунаву (…) Сигурно би било корисно да се Тито помогне залихама и герилским деловањем, али то не би ангажовало велики број непријатељских трупа. (Ово невероватно и важно послератно признање Черчила стално се превиђа. Наиме, оно поништава његову сопствену изјаву на другој пленарној седници Техеранске конференције да „партизани задржавају барем двадесет једну немачку дивизију“ /Closing the Ring, стр. 367/)

„То нас доводи до највећег проблема (…) наиме, како да наведемо Турску да уђе у рат и отворимо комуникације кроз Егејско море ка Дарданелима и потом ка Црном мору (…) Када бисмо имали приступ црноморским лукама, конвоји (за помоћ Русима) би могли стизати стално. Сада се морамо ограничити на четири конвоја (годишње) северним (то јест арктичким) путем (…) али, када Дарданели буду отворени, пратећи бродови који су већ на Медитерану обезбеђиваће константан прилив залиха у совјетске луке на Црном мору.“

На овом месту, међутим, и управо када је Черчил заустио да пита Стаљина како гледа на његов стратешки концепт „Председник ме је подсетио на даљи пројекат (осим оног у Егејском подсектору) о кретању ка северном Јадрану а потом у правцу североистока ка Дунаву. Сагласио сам се и рекао (…) да бисмо онда могли да фронт у Италији одржавамо минималним снагама а да осталим снагама ударимо или у јужној Француској – или, како је Председник предложио, од горњег Јадрана ка североистоку.“ (Closing the Ring, стр. 352–53)

Ово троструко помињање Рузвелтове заинтересованости за пројекат Јадран-Дунав треба наиме посматрати заједно са Рузвелтовим ширим опаскама које је, пре свих осталих, изнео на првом пленарном састанку Техеранске конференције 28. новембра. Том приликом, пише Черчил, председник Рузвелт је:

„објаснио да су десантни бродови ограничавајући фактор у свим искрцавањима и да бисмо морали, ако се одлучимо на велики подухват на Медитерану, сасвим напустити операцију преко Ламанша. Одлучимо ли се, међутим, за операцију мањих размера на Средоземљу, искрцавање у Француској би се одложило за један или два, а највише три месеца.“ (Исто, стр. 349)

Роберт Макдауел: Кључна улога Срба у Другом светском рату (1)

Ова изјава појачала је Стаљинове првобитне сумње у погледу англоамеричке спремности да се уништи Хитлерова база унутар Немачке, и сумње Британаца да постоји неки приватни договор између Стаљина и Рузвелта. Стаљин је потом инсистирао само на англоамеричкој операцији Оверлорд (то јест искрцавању у западној Европи), уз мања дејства у јужној Француској. Председник Рузвелт је тада одустао од својих ранијих предлога о главним англоамеричким војним подухватима у сектору Медитерана и Јадрана.

Мемоари премијера Черчила, као и друге послератне британске публикације, откривају дубоко огорчење на растућу неспремност Американаца да после Техеранске конференције подрже британски стратешки концепт за Југоисточну Европу. У одељку о америчкој политици показаћу да се одговорност за то мора приписати Рузвелту, неким његовим блиским војним и личним саветницима и делу америчке штампе.

Упркос томе, међутим, на основу тврдњи врло одговорних британских официра у ратном периоду и развоја догађаја после рата, уверен сам да ће историја бити врло критична према господину Черчилу и да ће га сматрати непосредно виним због инсистирања на тактичкој примени његовог иначе одличног стратешког концепта, нажалост незаснованој на обавештајним подацима и препорукама његових команданата на терену.

Сада бих размотрио те тактичке чиниоце и информације на којима се заснивају, а које су очито утицале на премијера Черчила да одабере погрешну тактику према Југославији.

Пре свега, један фактор је апсолутно несумњив: Премијер је своје тактичке закључке и њихову примену засновао на подацима који не само да су били неодговарајући него и потпуно погрешни. Али, тај се посебни чинилац, када се мало боље загледа, открива као врло сложен. Што је за мене при том најважније нису, међутим, погрешне информације и погрешни савети на основу којих је делао, већ то да због незаинтересованости, неразумевања, прекида у протоку обавештајних података или њиховог намерног прикривања, права слика о догађајима у Југославији није ни стигла до Премијера.

Ток догађаја у Југославији био би наиме готово извесно сасвим другачији да је он на време сазнао за само три скупа чврсто доказаних чињеница:

Прво, да совјетско руководство није имало поверења у Тита и да није хтело да га подржи због његовог флагрантног одбијања, још од самог почетка рата, да слуша стална и категоричка наређења Москве да за време рата остави по страни сва идеолошка питања, и да се искључиво посвети поразу Немачке, те да у том циљу у потпуности сарађује са легитимном југословенском владом;

Друго, да је совјетско руководство знало да је генерал Михаиловић најбоље квалификован да предводи борбу против Немаца, да ужива заслужен углед напредног човека, да је велики заговорник уједињења Југоисточне Европе у неком облику, и изузетан војник у потпуности свестан важности герилског ратовања, и

Треће, да је совјетско вођство притискало Британце да се сагласе са слањем совјетске војне мисије у штаб генерала Михаиловића. Из ратних контаката са вишим британским официрима на Средњем истоку и Средоземљу добио сам прецизна сазнања да је то било познато Команди на терену када је премијер Черчил још могао своје замисли тактички формулисати тако да их подрже и САД и Совјетски Савез.

Како је онда било могуће да се премијер Черчил толико изолује од својих званичних саветника и пропусти да уважи чињенице и своју тактику прилагоди њима? Због њиховог значаја, понављам кључне елементе из мог већ наведеног извештаја из јуна 1944:

„Нема никаквих доказа да су виши војни кругови (…) придали икакав значај војним операцијама на Балкану (…) Партизанске тврдње (…) нису подвргаване критичкој анализи виших савезничких војних власти (…) пре него што би их одговорни за садашњу британску политику (чест еуфемизам за премијера Черчила) прихватали.“

Ваља размотрити и остале чиниоце:

– стварну обавештајну основу и тактичка разматрања на које се премијер Черчил по свему судећи ослањао у својој погрешној одлуци да напусти генерала Михаиловића и пружи потпуну подршку Титу – и везу, ако постоји, између тих одлука и његовог првобитног и исправног стратешког концепта.

Чланови Главног штаба Србије са представницима страних мисија на Радан планини 1944. На слици: 2) Мома Марковић, 3) Фицрој Маклејн, 4) Коча Поповић, 5) Сретен Жујовић, 7) Рудолф Приморац (Фото: Википедија)

Прво, стога – што је од највећег значаја – морам нагласити да нисам нашао ништа у изворном материјалу што би указивало да је премијер Черчил делао на основу званичних обавештајних података или савета својих одговорних команданата у секторима Медитерана и Средњег истока при примени погрешне тактике и доношењу погрешних политичких одлука везаних за његов стратешки концепт. То се, наиме, догодило упркос томе што је са тим својим командантима у том периоду био у незваничној преписци и слао им делиће погрешних информација до којих је у Лондону долазио из непознатих извора. Ту се, наравно, ради и о специјалној мисији бригадира Фицроја Маклејна у Барију која је – независно од штабова на терену – била надлежна да премијера обавештава о југословенским питањима и саветује га шта треба предузети.

Мемоари, по мом мишљењу, у потпуности откривају улогу те мисије у његовом саветовању. Но, он је сâм ту мисију одвојио од штабова на терену, тако да ниједна од две групе саветника на терену није на вишем нивоу била упозната са закључцима и коментарима друге стране, још мање с намерама премијера Черчила.

Такође морам истаћи да, по оцени надлежног вишег британског особља, после Черчилове одлуке да подржи Титове партизане шеф те мисије, бригадир Фицрој Маклејн, иако премијеров близак пријатељ, није имао готово никаквог утицаја на његову будућу политику. Уместо тога, у утврђивању и примени политике према Југославији господин Черчил, како се може видети и из његових мемоара, све више се ослањао на неке друге непознате – и, наравно, незваничне – саветнике у Лондону.

При том, Черчилове речи из саме књиге добро илуструју ово што сам рекао. Свака његова послератна изјава треба да послужи као доказ који поткрепљује његове погледе, али ни на једном месту извор његових доказа није нити именован нити одређен. Закључци које премијер доноси, као и одређене изјаве о наводним чињеницама, не само да су у супротности с британским и америчким обавештајним подацима о партизанским операцијама из времена рата, већ и са немачким обавештајним подацима, као и са сведочењима из поратних написа Владимира Дедијера, званичног Титовог биографа из ратног периода, и Фицроја Маклејна, кога је премијер лично одабрао за извршиоца своје политике сарадње са Титом.

Пишући о почетним годинама рата Черчил каже:

„Број Титових партизана (…) брзо је растао (…) Ускоро су почели да задају велике губитке Немцима и освојили велика подручја.“

Пишући о 1943. години, даље каже:

„Југословенски покрет против сила Осовине (партизани) (…) ангажовао је око тридесет три непријатељске дивизије“ (…) „Они који су задржавали непријатељске снаге нису били четници (националне снаге), већ добро организовани партизани.“

У два приватна писма генералу Александеру (Alexander), вишем британском команданту за Медитеран, од 7. и 22. јула 1943. Черчил каже:

„Претпостављам да сте читали о недавним тешким борбама у Југославији (…) Уколико бисмо могли да стекнемо контролу над улазом у Јадран (…) читав западни Балкан би плануо, с далекосежним последицама (…) Шаљем вам преко једног официра потпун извештај о задивљујућем отпору Титових партизанских следбеника (…) Велики успеси леже у правцу Балкана.“

У изводу из приватног писма пензионисаном генералу Сматсу од 3. септембра 1943. године Черчил наводи:

„Увек сам жарко желео да уђемо на Балкан, где се већ одиграва много тога значајног (…) Цео Балкан је у пламену (…) Лако је могуће да ће Немци бити принуђени да се повуку на Саву и Дунав.“

Черчил овако пише о ситуацији у септембру 1943, после италијанске капитулације:

„Југословенска партизанска војска, која сада броји око две стотине хиљада људи, (…) води велике борбе са Немцима.“

Пишући о јесени 1943. године, каже:

„Партизани су несумњиво постали водећи елемент отпора у Југославији.“

У меморандуму упућеном Генералштабу у Лондону, у новембру 1943, овако пише о комунистичким снагама у Југославији и Албанији:

„Те герилске снаге задржавају онолико (немачких) дивизија колико британске и америчке заједно (на Медитерану).“

Децембра 1943, Премијер са одобравањем наводи изјаву господина Стивенсона из Министарства спољних послова:

„Партизани ће доћи на власт у Југославији. За нас су они од таквог војног значаја да их морамо у потпуности подржати, подређујући политичка питања војним.“

У писму министру спољних послова Идну, децембра 1943, Черчил наводи:

„Убедили су ме аргументи људи које познајем и којима верујем, да је Михаиловић омча око врата малога (југословенског) Краља.“

У фебруару 1944, Премијер пише:

„Веома вешто вођени (…) партизани су истовремено неухватљиви и смртоносни (…) Не само Хрвати и Словенци, већ и велики број Срба, придружили су се маршалу Титу, и он у овом тренутку има више од четврт милиона људи… организованих у приличан број дивизија и корпуса.“ ( Исто, стр. 462, 464, 128–29, 466, 330, 468,470, 475)

Ти погледи премијера Черчила – које износи у својим мемоарима да би оправдао политику одбацивања легитимног националног отпора у корист огромне војне и политичке подршке Титу – могу се упоредити са званичним доказима укратко изложеним у поглављу о операцијама Титових партизана о њиховим могућностима и дејствима током рата. У вези с тим, такође би било корисно прочитати и шта је о Титу написао бригадир Фицрој Маклејн у својој књизи Јеретик. Важно је при том имати на уму да је током рата Черчил био не само премијер већ и министар војни. Осим тога, он је у Првом светском рату у Ратном кабинету био надлежан за поморска војна питања, а између два рата одржавао је веома блиске односе са важним професионалним и политичким званичницима у Војсци и Министарству спољних послова. Зато је изузетно добро, можда као нико други, познавао не само њихове ставове већ и њихов уобичајени начин изражавања, нарочито у званичним документима.

Роберт Макдауел: Кључна улога Срба у Другом светском рату (2)

Да је у својим мемоарима у циљу оправдавања веома контроверзне промене своје политике описивао партизанске ратне операције на основу званичних докумената, свакако би цитирао и своје изворе или би своја сећања макар делимично изложио званичним речником. У мемоарима он често по имену помиње бригадира Маклејна или капетана, касније пуковника, Дикина, своје блиске пријатеље и саветнике за Југославију. Да су сазнања која помиње потекла од њих, логично би било да то и напомене. Током и непосредно после рата у круговима британске војске и Министарства спољних послова шириле су се зато непоткрепљене приче да је Премијер – и у Лондону и на терену током рата – нехотице потпао под утицај комуниста и појединих њихових симпатизера, који су га навели да подржи Тита и његов партизански покрет.

Принуђен сам, с великим жаљењем, да прихватим те претпоставке као истину.

У мемоарима, Премијер у почетку као да приписује своју процену ситуације у Југославији 1943. године двојици горепоменутих британских официра. Фицрој Маклејн, Черчилов колега у Доњем дому, постао је бригадир и шеф британске мисије при Титовом Главном штабу, а Ф.Е. Дикин био је млади дипломац универзитета Оксфорд који је пет година пре рата био Черчилов књижевни секретар, а после рата један од уредника Мемоара. Током рата, као млади штапски официр у Каиру и касније, као члан прве британске мисије код Тита, напредовао је изузетно брзо и од капетана постао пуковник, добивши главно британско војно одликовање, Орден за изузетну службу. У свом првом личном писму Титу 8. јануара 1944, премијер пише:

„Од мајора Дикина, мога пријатеља, сазнао сам за ваше херојске успехе (…) Бригадир Маклејн је такође мој пријатељ и колега из Доњег дома.“

Негде у то исто време премијер је у Доњем дому изјавио:

„Из извештаја пуковника Дикина добили смо живу слику целокупне борбе (у Југославији) и њеним протагонистима.“ ( Исто, стр. 470–1, 476)

У својој поратној студији о Титу бригадир Маклејн пише о тада капетану Дикину:

„Тек у пролеће 1943. прве сумње увукле су се у главе одговорних за британску политику (уобичајени еуфемизам за премијера у ратно време) – сумње у погледу поузданости информација о Југославији које су добијали (…) Те сумње јавиле су се најпре у глави капетана Ф.В. Дикина (…) Он је закључио да су постигнућа четника (неодређени термин за југословенске националне снаге, укључујући и неке сасвим независне од генерала Михаиловића) вероватно у великој мери претерана, и да војни значај партизана заслужује да бар буде испитан. Његове идеје нису биле добро примљене ни у Лондону ни у Каиру. Дикин је, међутим, био упоран.“ (The Heretic, стр. 192–93)

Черчил у Мемоарима овако пише о првим контактима британске владе са Титом:

„Маја 1943 (…) одлучено је да се пошаљу мале групе британских официра и подофицира које ће успоставити везу са југословенским партизанима (…) Крајем тог месеца (маја) капетан Дикин (…) спуштен је падобраном да би успоставио мисију код Тита (…) До јуна је прикупљено довољно чињеница (…) Крајем тог месеца (то је још јун) своју пажњу сам усмерио на остваривање најбољег учинка при пружању отпора силама Осовине у Југославији. Затраживши све податке председавао сам састанку Генералштаба у Даунинг стриту 23. јуна. У току расправе истакао сам велики значај пружања сваке могуће помоћи југословенском покрету отпора против сила Осовине (партизанима) који је у том подручју ангажовао око тридесет три непријатељске дивизије.“ (Closing the Ring, стр. 463–64)

На основу ових података које је сам Черчил изнео не могу а да не закључим следеће:

1)  С обзиром да је прва мала британска мисија код Тита стигла тек „на крају“ маја, физички је било немогуће прикупити „довољно чињеница“ из тог извора „до јуна“.

Из ког извора је онда премијер Черчил добио информације које је изнео 23. јуна, да партизани „ангажују око тридесет три непријатељске дивизије“ у неком делу Југославије? Од кога је затражио „све податке“ које очито није било проблема добити? Како се они слажу са нашим званичним обавештајним подацима са терена, о размештају партизанских и немачких снага, и са поратном изјавом бригадира Маклејна да су у лето 1943. Тито и његов штаб „на рубу уништења“ бежали кроз Црну Гору, размишљајући да се повуку још јужније или источније, према Албанији или Бугарској? („Његова /Титова/ намера била је да иде даље на југоисток, у област Косова, на граници Србије и Македоније“, Фицрој Маклејн, исто, стр. 179)

Нико упућен у већ постојећа сазнања о локацији главнине партизанских снага у односу на концентрацију немачке војске у том периоду рата не може да поверује да је иједан британски официр код партизана у то време могао да шаље такве извештаје. Такође је очито да би било физички немогуће неколицини млађих официра – недовољно обучених добровољаца с мало знања о Југославији – да прикупе све потребне податке, а још мање да процене свеукупне могућности партизана бежећи са партизанским Врховним штабом кроз кршевите планине Црне Горе, стотинама километара удаљене од свих познатих локација главнине немачких снага и важних немачких циљева.

2)  И садржај и формулације података предочених какви су, наводно, стигли у Генералштаб или Ратну канцеларију у Лондону искључују могућност да су ти подаци потекли од Високе команде на терену или њених обавештајаца. Напротив, наши обавештајни подаци из тог извора у то време показују да је главнина партизанских снага, и пре и после бекства кроз Црну Гору, нападала искључиво националне снаге западних Срба, потом се опорављајући док се скривала по планинама западне Босне.

3)  Мора се стога закључити да су информације за које премијер Черчил наводи да су добијене јуна и јула 1943 – на основу којих је одлучио, макар емотивно, да подржи Тита а не генерала Михаиловића и његове снаге – стигле од непознатих и незваничних извора у Лондону или са терена, а које господин Черчил не открива.

У светлу ових доказа не могу а да не закључим да су у пролеће и лето 1943, прикривени комунистички или прокомунистички елементи, највероватније у Лондону, задобили његово поверење и обмањивали га искривљеним или нетачним информацијама. Такав развој догађаја додатно је потврђен извештајима неколико неискусних британских официра послатих у Титов штаб. Неки послератни британски извори сугерисали су ми да се господин Черчил, током писања Мемоара, збунио око различитих извора који су утицали на његове тешке и одговорне одлуке током рата.

Фото: Tooveys

Желим, такође, јасно да кажем да ни у једном тренутку нисам добио никакве наговештаје о евентуалним комунистичким наклоностима бригадира Маклејна или пуковника Дикина. Одговорни британски официри у које имам потпуно поверење описали су ми Дикина као младог идеалисту, а Маклејна као конзервативца и оданог Черчиловог пријатеља. Обојица су се очито дивили Титовој несумњиво снажној личности какву је предочавао странцима. Осим тога, оба ова британских војника су веровала – као што сам и ја, а изнад свега генерал Михаиловић – да народи Југославије заслужују далекосежне друштвене, економске и политичке реформе после рата, каквих у међуратном периоду није било одвише.

Склон сам, усто, и да верујем да би ова два официра – да су била послата на дуже у штаб генерала Михаиловића, Черчилу послала извештаје који би били у складу са оним што сам написао у извештају Савезничком главном штабу, у новембру 1944.

С том мишљу на уму предложио сам да се бригадир Маклејн и ја вратимо у Југославију и да заједно и непосредно истражимо ситуацију у целој Југославији што, међутим, није прихваћено.

Бригадир Маклејн, наиме, стигао је први пут у Титов штаб септембра 1943, а вратио се у Каиро почетком новембра исте године. Током тог кратког периода – углавном у октобру – припремио је званичан извештај којим је препоручио напуштање генерала Михаиловића и усмеравање све помоћи Титу. Упућени британски официри на терену, с којима сам разговарао о том извештају, описали су га као накнадни покушај одређених кругова – у Војсци или Министарству спољних послова – да искористе ту мисију за образлагање и озваничење Черчилових, већ донетих, личних закључака у погледу Југославије.

Представљање партизанских способности у Маклејновом извештају, као и њихових достигнућа и циљева, засновано је углавном на оном што су аутору говориле партизанске вође у Титовом штабу крајем септембра и током октобра. То је, наиме, онај кратки период у време или непосредно после италијанске капитулације, и тада безмало ничим ометаног партизанског ширења по западној Југославији – пре свега Далмацији – и пре него што су, убрзо потом немачке снаге и њихови локални сарадници, окупирали то подручје.

Наиме, пред њиховим напредовањем Тито је током зиме 1943–44 повукао своју главнину у релативно безбедне, голетне и стратешки неважне планине између Босанског Петровца у цетралној Босни и Фоче, у правцу југа и црногорске границе. Како сам истакао у поглављу о Титовим дејствима, то је била област у којој се главнина партизанских снага налазила још од Титовог повлачења из Србије, крајем 1941.

Пошто је крајем новембра припремио свој извештај у Каиру, бригадир Маклејн је накратко опет послат у партизански Врховни штаб, а потом се са капетаном Дикином поново вратио у Каиро децембра 1943, да би се срео са Черчилом по његовом повратку из Техерана. Маклејн се још једном обрео у Титовом штабу као шеф англо-америчке мисије тек крајем јануара или почетком фебруара 1944, непосредно пред долазак прве совјетске мисије код Тита. Што је овде, међутим, важно имати на уму јесте да је овај његов званични извештај о партизанским способностима био припремљен током кратког и изузетног периода непосредно после италијанске предаје, када би сваки страни официр ограничен боравком у партизанском Штабу готово неизбежно стекао утисак о великој партизанској снази.

Године 1944, проценио сам тако да су у том кратком периоду партизани имали „до сто хиљада људи“, нашта су ми неки – и амерички и британски официри – замерили да претерујем. Но, сви смо били сагласни да је до повећања њиховог броја, без обзира на цифре, делом настало због прихватања хрватских елемената у партизански покрет а делом што су Југословени и домаће становништво страног порекла – до тада на страни Немаца или Италијана – настојали да склоне или прикрију код Тита, у покрету прихваћеном као савезнички.

Уз то, Маклејнов извештај из октобра 1943. унеколико понавља нападе на Михаиловића и подршку Титу уобичајене у тадашњој британској штампи, мада је суздржанији и више се бави основним чиниоцима. Његов главни закључак је да Тито сада располаже делотворном војном силом каква је потребна Британији и која ће га свакако довести на власт у Југославији после рата. Маклејн је навео да је у интересу Британије да му пружи потпуну подршку и напусти генерала Михаиловића, иако је Тито несумњиво комуниста а његов партизански покрет под комунистичком контролом. Бригадир идентификује суштински интерес Премијера изјављујући да ће британска подршка Титу “у приличној мери допринети нашој позицији на Балкану после рата“.

У том октобарском извештају сачињеном после кратког боравка у партизанском Врховном штабу, бригадир Маклејн овако процењује прилике:

„Партизански покрет (…) сада доминира у већем делу Југославије и има војску од око двадесет шест дивизија и ефикасан политички и административни систем.“

Он усто процењује да покрет броји око 220.000 људи – то, претпостављам, чинећи на основу онога што су му рекли домаћини. Његова процена немачких снага на “око четрнаест дивизија“ прилично је тачна, али само ако се узме у обзир цела Југославија.

Извештај такође открива да он, или његови домаћини, не разуме основне немачке циљеве у Југославији. Он каже:

 „Немајући довољно трупа да у потпуности окупирају земљу, они (Немци) су морали да се ограниче на поседање већих градова и очувања комуникација између њих.“

Но, то је важило само за мање немачке снаге у западној Југославији, где су партизани једино и били концентрисани, и где је једини циљ Немаца био да успоре могуће англо-америчко искрцавање из Италије. Те немачке трупе биле су стациониране по већим градовима пошто је тако било безбедније и згодније за њихово снабдевање, своја дејства ограничавајући на заштиту саобраћајница, уз уобичајене и рутинске акције „чишћења“ подручја изван градова, не би ли се спречило стварање отпора већих размера.

Од својих партизанских контаката бригадир Маклејн међутим очито ништа није чуо о сталним борбама у источној Југославији, између националиста и главних немачких снага дуж најважнијих немачких линија комуникација – што смо ми на терену знали из извештаја националиста и на основу немачких саопштења.

Ипак, Маклејн је у својој процени партизанског војног потенцијала у извештају суздржан:

„Када би били снабдевени довољном количином оружја и остале опреме, непријатности које би нанели Немцима биле би знатно веће, и сасвим је могуће да би их временом партизани принудили да се у потпуности повуку из земље.“

Али, тај нагласак на довољној количини оружја и опреме коју је захтевао Тито јесте управо оно што је он безуспешно и упорно захтевао од Москве, а што је умногоме превазилазило потребе герилског ратовања. Општи тон Маклејновог извештаја из октобра 1943, међутим, по умерености, чак суздржаности а можда и скептицизму – не само кад је реч о Титовим могућностима већ и његовим намерама, а нарочито када се упореди са тоном који Черчил користи у својим Мемоарима – у великој мери се подудара са разним извештајима из рата и непосредно после њега.

Роберт Макдауел: Кључна улога Срба у Другом светском рату (3)

Овде бих при том истакао и закључак бригадира Маклејна да ће:

„догађаји показати совјетске намере према Југославији. Много шта ће зависити и од Тита и од тога да ли он себе и даље види у својој некадашњој улози агента Коминтерне, или као могућег владара независне југословенске државе“.

С обзиром на меру и разноврсност неподударности између тона и размишљања премијера, и суздржаности његовог главног саветника за Југославију када је реч о Титу и његовом покрету, принуђен сам да прихватим извесне непотврђене извештаје као највероватније тачне: наиме, да је током 1943, а нарочито преко контаката у Лондону, господин Черчил потпао под утицај непознатих и сасвим незваничних личних саветника који су га на неки начин обманули, навевши га да напусти легитимну југословенску владу и национални покрет генерала Михаиловића, и пружи широку и одлучујућу англоамеричку подршку комунистичком „слободном стрелцу“ Титу.

Ваља, усто, имати на уму, да је послератна књига бригадира Маклејна о Титу под насловом Јеретик: живот и доба Јосипа Броза-Тита (The Heretic: The Life and Times of Josip Broz – Tito) објављена 1957. Мада закључцима заснована углавном на југословенским комунистичким и поратним прокомунистичким приватним изворима и прожета отвореним дивљењем за Тита као личност, ту књигу видим као поштено и промишљено, иако некад погрешно просуђивање на основу целокупности података с којима се аутор сусрео током и после рата. Стога сам се у овој студији толико и ослањао на Маклејново дело.

Своје закључке, међутим, о партизанском доприносу у рату ја пре свега заснивам на чињеничном материјалу и проценама британских војних и цивилних обавештајаца с којима сам имао част да радим између 1942. и 1944. То сам комбиновао са сопственим увидима о Југославији крајем лета и почетком јесени 1944, што је у великој мери било потврђено током једног послератног викенда – углавном посвећеног разговорима о Југославији и Југоисточној Европи – који сам провео с генералом Вилијемом Донованом, шефом наше тајне обавештајне службе, Уреда за стратешке задатке (OSS).

На много начина увиди бригадира Маклејна поклапају се са тим другим изворима, а знатне разлике очитују се само када је реч о партизанској снази и војној ефикасности, те суштинском питању њиховог размештаја у Југославији, у шта бригадир није имао ни прилике ни времена да се лично увери.

У својој књизи, бригадир Маклејн овако понавља суштину свог извештаја из новембра 1943:

„Већ (то јест до октобра 1943) било је јасно да ће Тито и његови следбеници на крају загосподарити Југославијом (…) Није било сумње да ће, по завршетку рата, они играти одлучујућу улогу у југословенским пословима. С друге стране, они су били крајње ефикасна војна снага (…) То је била суштина извештаја које је слала британска војна мисија, на основу чега је и одлучено да се сва могућа помоћ пружи партизанима.“

Нигде, наиме, у овој књизи нисам наишао ни наговештај да бригадир Маклејн сматра Тита у успону на власт идеалистом или родољубом, подстакнутим „пламтећом љубављу према отаџбини“, како га погрешно описује премијер Черчил – а што је вероватно сазнао од својих приватних извора у Лондону. С друге стране, дуго су ме интригирале речи Лоренса од Арабије, које је Маклејн навео и у свом првом извештају и у књизи: „Провинцију смо освојили када смо научили њене цивиле да гину за наш идеал слободе. Присуство или одсуство непријатеља било је од другоразредне важности“ (подвлачење аутора). Да ли је Маклејн хтео рећи да су партизанске офанзиве – „освајања провинције“ – биле управљене не на немачке окупационе снаге већ на преобраћање становништва Југославије у Титову идеологију? Јер, сви наши обавештајни подаци потврђују да је Титу „присуство или одсуство непријатеља било од другоразредне важности“, у поређењу са очувањем његових комунистичких кадрова.

Овај закључак потврђује често и изненађујуће директно сâм Маклејн у својој књизи. Цитирајући Тита и Ранковића, главног Титовог помоћника, он признаје да су при нападу непријатеља партизани увек настојали да „главнину снага што је брже могуће пребаце у други део земље“, сматрајући да је у свим условима за њих најважније да очувају политичке кадрове својих јединица. (Јеретик, стр. 166, 188. Погледати део књиге који се бави партизанским деловањем.)

Бригадир Маклејн отворено признаје да су у пролеће и лето 1943. партизани били толико слаби да је мало недостајало да буду и потпуно уништени. А то је управо период за који господин Черчил тврди да је време њиховог огромног успеха. Пишући, наиме, о првом доласку капетана Дикина у Титов штаб крајем маја 1943, Маклејн каже:

„Провео је следећи месец-два (јун и јул) пешачећи кроз црногорске планине са прогоњеним партизанима.“ (Исто, стр. 193)

Ту су најбољи партизански кадрови и сâм Тито били географски и тактички онолико удаљени од свих снажнијих немачких трупа у оквиру Југославије колико им је то физички било могуће.

„Током Четврте и Пете (непријатељске) офанзиве (фебруар-јун 1943) главнина партизанских снага је много пута једва избегла уништење“ (Исто, стр. 193),

пише бригадир Маклејн, додајући да је потом Тито утврдио да неће више груписати јаче снаге против Немаца, те да оне треба да буду разбијене у мање формације. То је период (пролеће и лето 1943) који и Маклејн и Дедијер помињу као време када се Тито осетио тако слабим да је био спреман да напусти своја прибежишта у западној Југославији и склони се у правцу југа, ближе групама албанских и бугарских комуниста. Тог септембра међутим, с доласком Маклејна и после британских обећања о слању велике помоћи, како Маклејн пише:

„после свега кроз шта су прошли и пропатили, партизани и њихов вођа су тог бурног лета 1943. могли с новом надом очекивати боља времена“.

Владимир Дедијер (Фото: Википедија)

Очито пишући о периоду после италијанске капитулације у септембру, бригадир Маклејн бележи:

„Да су постигли много, било је несумњиво. Тито је имао, како је тврдио (подвукао Макдауел), ефикасну герилску силу од око 150.000 људи.“

Насупрот тој процени из септембра, на једном другом месту Маклејн аутор каже да је у рано пролеће 1943:

„главна ударна снага“ партизана била „мање од двадесет хиљада“ људи.

Повећање у септембру, наравно, било је резултат италијанске предаје англоамеричким снагама, када је Тито добио прилику да преузме сву опрему Италијана у њиховој окупационој зони. Према Маклејну:

„они су запленили залихе, оружје и опрему десет италијанских дивизија. Не само да су наоружали постојеће снаге, већ су могли наоружати и велики број придошлица (…) (Партизанске) снаге одједном су добиле на војној снази, што је не само увећало могућност њиховог отпора Немцима, већ по свему судећи и на дужу стазу имало одлучујуће утицати на исход борбе за власт унутар Југославије.“ (Исто, стр. 181–82, 200)

За ову студију, међутим, од највеће важности је ово признање најближег званичног саветника премијера Черчила за питања Југославије: да је унутрашња борба између партизана и националиста одлучена у корист првих тек после, и највероватније као последица, британске интервенције у корист Тита у време италијанске капитулације, крајем лета и почетком јесени 1943. Иако је то тада званично порицано, виши британски официри су ме 1944. уверавали да су извесни званични британски кругови у штабу у Каиру радили на томе да осигурају италијанску предају партизанима без отпора, док су друге италијанске јединице охрабриване да пруже отпор, уколико националистичке снаге покушају да преузму њихово оружје и залихе.

Горњи навод бригадира Маклејна о ономе што је одлучујуће утицало на исход грађанског рата између националиста и партизана све је више појачавало утисак који сам имао припремајући ову студију: могуће је да је за Премијера, када је 1943. наведен да прихвати пропаганду о војној снази партизана, та снага била од значаја не због доприноса немачком поразу – како је јавно тврђено – него што је могла да послужи заштити британских интереса у Источном Медитерану после рата. Уосталом, на такву могућност указују и два фактора која су 1943. постала очигледна бар неким припадницима британског Министарства спољних послова и обавештајних служби.

Први је био да је Тито потпао под утицај дисидентских комунистичких елемената, и сâм тако поставши могући дисидент кога после рата Британци могу искористити (што са ЕАМ у Грчкој није било могуће).

Други је био документована, растућа решеност југословенских националиста у земљи и ван ње – као последица чињенице да главни Савезници нису подржали, ни како треба признали велики национални устанак 1941, ни њихове отворене или диверзантске офанзиве против Немаца 1942 – да после рата створе неку врсту федерације или конфедерације у Југоисточној Европи, која би била у пријатељским односима са свим великим силама, одбијајући да служи појединачним интересима било које од њих.

Програм националних снага, очито, не би користио ономе што је Черчил сматрао британским послератним интересима.

У вези са проценама партизанске војне снаге у Черчиловим Мемоарима и Маклејновом Јеретику желео бих зато да истакнем – ради поштеног односа према њима двојици као и другим коментаторима – да су партизанска саопштења са описима њихових „битака“ против „јаких“ немачких снага могла лако завести сваког осим професионалних обавештајних аналитичара. Јер, у рутинским акцијама „чишћења“ изван градова које су немачке окупационе снаге изводиле по Источној Европи и западном делу совјетске Русије, обично су учествовали поједини немачки батаљони из састава неколико дивизија, расути по великом простору, уз знатно јаче локалне квислиншке снаге под немачком командом.

Описујући те акције, уобичајена партизанска пракса била је да саопштења формулишу тако да неупућен читалац стекне утисак да су у сукобу учествовале читаве немачке дивизије. Но, немачки батаљони који су изводили те акције углавном су имали задатак „блокирања“, мада би у одређеним случајевима планинске или скијашке трупе обављале и непосреднију улогу. У вези с тим, ваља погледати и овај немачки опис (цитиран у Јеретику, према Дедијеровом Дневнику) битке између партизана и немачких јединица за “чишћење“ у западној Југославији:

„Борбе су биле изузетно тешке (…) Силовит партизански напад усмерен на Други батаљон 369. дивизије омогућио је продор (…) Све непријатељске снаге (то јест главнина партизанских трупа) успеле су да се пробију кроз створени процеп.“ (Исто, стр. 190)

У суштини, партизанске снаге биле су тако мале да су током оног што се на основу немачког искуства са њима дало назвати „изузетно тешким борбама“ могле направити пробој кроз сектор који је држао само један батаљон за „блокирање“. Али и ту се, као и другде, из партизанског саопштења добија утисак да је у догађају учествовала цела немачка дивизија.

Бригадир Маклејн даље ставља у праву перспективу своју причу о партизанској ефикасности после италијанске капитулације описујући брзу и успешну немачку реакцију на повећање партизанских снага под покровитељством Британаца, у септембру 1943. Пошто је о томе већ било речи у поглављу о партизанским дејствима, довољно је напоменути да је током зиме 1943-44, главнина партизанских снага опет била сабијена на мало и голо планинско подручје југозападне Босне, и подручја Хрватске, Словеније и Далмације у околини Босанског Петровца. Описујући немачке акције „чишћења“ у зиму 1943–44, бригадир Маклејн поново цитира Дедијера:

„Они (партизани) морали су да обуставе даље операције и неколико месеци проведу реорганизујући своје снаге“,

а, после даљих повлачења:

 „Тито и његов штаб били су принуђени да се брзо повуку ка западу, у релативну сигурност шумовитих брда изнад Босанског Петровца“.

И ту се, крајем јануара или почетком фебруара 1944 (подвлачење Макдауела), бригадир Маклејн опет придружио Титу, пошто је у Каиру боравио од почетка децембра 1943. Он описује партизане у то време као:

„исцрпљене борбама и изгладнеле, поново жељне да нађу безбедно место где могу починути“.

Овде, и зарад поређења са Маклејном, ваља поново навести изјаву премијера Черчила из фебруара 1944 (подвлачење Макдауела), засновану на његовим анонимним изворима:

„Веома вешто вођени (…), партизани су истовремено неухватљиви и убиствени (…) Не само Хрвати и Словенци, већ и велики број Срба, придружили су се маршалу Титу, и он у овом тренутку има више од четврт милиона људи (…) организованих у приличан број дивизија и корпуса“!

Роберт Макдауел: Кључна улога Срба у Другом светском рату (4)

Историчари, наиме, много дугују бригадиру Фицроју Маклејну што је у својој поратној студији на тај начин разјаснио размере до којих је премијер Черчил био заведен својим анонимним, личним изворима.

Посветио сам оволико простора изводима из Маклејнове студије не зато што су они потребни као доказ неуспеха партизана да се ефикасно супротставе Немцима – то је потврђено званичним и британским и немачким обавештајним документима – већ зато што бригадир Маклејн, уз сву своју оданост господину Черчилу и све своје дивљење према Титу као личности, као поштен човек није био у стању да после рата дода нове и убедљивије доказе да би поткрепио информације партизанског Врховног штаба на која се ослањао. (Подвлачење Макдауела)

У светлу свих расположивих података дужан сам зато да одбацим званичан став британске владе током рата, да је одлука да се подржи Тито заснована на војној ефикасности његових снага у активном отпору немачкој окупацији и експлоатацији Југославије и Југоисточне Европе. Не видим ниједан честит нити логичан начин да избегнем закључак да су наводне војне способности партизана употребљене као изговор и покушај да се оправда напуштање националиста и генерала Михаиловића.

Уз то, ово последње заснивало се на веома погрешној поставци да ће преко Тита – а не уставне владе Југославије, и националног покрета под командом генерала Михаиловића у самој земљи – Британија успети да задржи известан утицај у Југоисточној Европи после рата, с обзиром да англоамеричких трупа у доба примирја неће бити на Дунаву.

Јер, како истичем и у поглављу о америчкој политици у време рата, америчка влада и председник Рузвелт лично сносе велику одговорност што нисмо подржали првобитни и исправан стратешки концепт премијера Черчила за Југоисток. Но, поштеног односа према господину Черчилу ради, ваља подсетити да он – чак 17. маја 1944, у писму Титу репродукованом у Мемоарима – повлачи неке од својих најекстремнијих ставова усвојених под утицајем анонимних извора, пишући:

„Не знамо шта ће се догодити у српском делу Југославије. Михаиловић ту свакако има снажан положај као врховни командант, и није извесно да ће његов одлазак са положаја министра војног иоле умањити његов утицај. Не можемо предвидети шта ће он учинити. Такође је веома много, можда чак и две стотине хиљада српских сељака који су против Немаца али су пре свега Срби, и који природно размишљају као сељаци који поседују земљу, противно теорији Карла Маркса.“ (Closing the Ring, стр. 477–78)

Има их, наравно, који ће казати да премијер тако пише Титу само да би га навео да одустане од целе Југославије и задовољи се западним, католичким делом и савезом са Британијом. Али, ово писмо непогрешиво указује да је од маја 1944. године, бар у извесној мери, он схватио да су га његови анонимни извори завели.

На крају, докази су јасни и несумњиви да је британска политика према Југославији и Југоисточној Европи током Другог светског рата била лична Черчилова политика, и они откривају и најбоље и најгоре стране овог великог светског државника. Черчил се најбоље показао својом првотном стратешком замишљу англоамеричке офанзиве кроз Југоисточну Европу до долине Дунава, одсудне и у Хитлеровим и у Стаљиновим плановима за офанзивни рат, а најгоре безмало осионим занемаривањем савета својих одговорних и оданих званичних саветника и окретањем онима које не жели чак ни да именује.

Та бахатост, међутим, могла би се објаснити његовом менталном и физичком исцрпљеношћу под теретом који је углавном настојао да носи сâм. Дубока и дуготрајна трагедија која је стога задесила народе Југоисточне Европе могла је бити избегнута да се послужио могућношћу коју је му је била доступна и коју је могао применити, а која би послужила најбољим интересима Британије, САД и читаве Европе:

привременим пружањем заједничке савезничке подршке генералу Михаиловићу до немачке капитулације, установљавања примирја, и одржавања слободних избора под покровитељством три највећа Савезника.

Извор: Роберт Макдауел, Стрељање историје – Кључна улога Срба у Другом светском рату, Поета, Београд, 2012, превели Момчило, Ана и Бодин Селић, стр. 140-177.

Опрема: Стање ствари

(Novinar.de)

Прочитајте још:



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , , ,

4 replies

  1. Želio bih prenijeti riječi ponajboljega hrvatskoga povjesničara, akademika Dušana Bilandžića koji je prije nekih tridesetak godina u Londonu susreo bivšega člana Miha(j)ilovićeva štaba, inače unuka Bore Stankovića, tada novinara Radija Slobodne Europe. Stankovićev ga je unuk iznenadio „priznanjem“ o uzrocima poraza četničkoga pokreta.

    Istaknuo je da su četnici svoju politiku bazirali na mržnji prema svim ostalim narodima na jugoslavenskim prostorima i previše bili okrenuti povijesti – caru Dušanu, sv. Savi,… Komunisti su, pak, neprestano govorili o bratstvu i jedinstvu, okretali se budućnosti! No Stankovićev je unuk poručio povjesničaru Bilandžiću da će se raspasti i komunistička Jugoslavija jer nije riješila nacionalno pitanje. Ako laže rog („komunistički“ povjesničar), ne laže Stankovićev unuk!

    2
    5
  2. @DŠ
    „Скривена историја: Муслимани у четницима – са Дражом за краља

    Мало људи на простору бивше Југославије зна да се у четничком покрету у току Другог свјетског рата против фашизма, а заједно с Драгољубом Дражом Михаиловићем, борио и значајан број муслимана.

    Историјске чињенице показују да је у редовима Југословенске војске у отаџбини био и знатан број муслимана, посебно на подручјима Источне Херцеговине, Сјеверне Босне и Србије.

    Југословенска војска у отаџбини се борила за политичку опцију обнове краљевине Југославије након рата као демократске политичке творевине, а против тоталитаристичког фашизма тако и против једноумног комунизма.

    Потребно је напоменути да је уочи Другог свјетског рата једна струја југословенских муслимана нагињала Хрватима и она ће потом подржати НДХ и као тзв. “хрватско цвијеће” масовно учествовати у покољима Срба цивила широм Босне и Херцеговине.

    Друга струја, која је била мања у односу на прву, али не и малобројна, а коју је махом чинило образованије муслиманско становништво, добро је памтила своје српско име и зато је 1941. ступила у четничке редове једним дијелом и стога што се гнушала злодјела над Србима.

    Један од најпознатијих представника муслимана у четничком покрету био је Мустафа Мулалић.
    …“
    http://www.in4s.net/skrivena-istorija-muslimani-u-cetnici-borili-se-s-drazom-za-kralja/

    3
    2
  3. Eto, među ustaškim generalima nalazilo se nekoliko Srba i Židova. Ali to ne može opravdati ustaške koljače. Isto vrijedi i za četnike.

    2
    1
  4. @ DŠ: “…Stankovićev je unuk poručio povjesničaru Bilandžiću da će se raspasti i komunistička Jugoslavija jer nije riješila nacionalno pitanje…“
    Све док се не схвати… али никада неће: Било каква Југославија ни у ком случају и никада не може да реши било чије национално питање, осим по цену штете по нечије друго национално питање (јер било која Југославија је неприродна, болесна, идиотска идеја), што опет води у врзино коло крвавих и непомирљивих сукоба…….
    @Драган Славнић: “…Скривена историја: Муслимани у четницима – са Дражом за краља…“.
    Што се тиче ЈВуО (“четника“), било да се у њиховим редовима налазило и нешто Словенаца, Хрвата, муслимана, ма – можда чак – ко ће му га знати, и по неки Еским, Тибетанац, или чак и Марсовац: њихова борба за обнову Југославије (краљевине, или не) је била ужасна, трагична, погубна, крвава идеалистичка заблуда која је водила неминовном поразу и децимирању Срба. Политичко-идеолошке силе на глобалном нивоу су биле такве да им нису давале никакве шансе.
    А – што се комуниста тиче, поштовани @ DŠ и @Драган Славнић: ти гадови су ипак не само тада победили, него и данас – после свих пресвлачења у разне идеолошке одоре њихови потомци и даље суверено владају и владаће Србијом и њеним тотално преумљеним становништвом.
    Уопште, булазнити о некаквој “Кључној улози Срба у Другом светском рату“ је знак озбиљног духовног поремећаја.
    Схватите то већ једном!

    1
    1

Оставите коментар