Слободан Самарџић: На прагу велеиздаје

Признање „Косова“ у Вучићевој политици од 2012. године до данас није једнократан чин него процес. Људе треба навићи интерпретацију „реалности“ да КиМ није део Србије

Мирослав Лајчак и Александар Вучић (Фото: Фонет)

У прошлом прилогу („Тај стварно ништа није одбио“) упозорили смо на опаку намеру Европске уније, тј. изасланика Мирослава Лајчака, да албанска страна на Косову и Метохији своју обавезу из Првог бриселског споразума (2013) о заједници српских општина пренесе на тзв. обавезујући правни споразум о свеобухватној нормализацији односа. Реч је о еуфемистичком називу споразума о међусобном признању Србије и „Косова“, на шта се Вучић обавезао још јануара 2014. године.

На састанку 15. октобра са председником Србије Лајчак је ову намеру ЕУ само потврдио: „У следећем кораку треба разговарати о статусу ЗСО. Она је део свеобухватног споразума који почиње да се примењује након потписивања. Имплементација ће бити након потписивања (свеобухватног) споразума. О детаљима за ЗСО треба се договорити као о делу потписивања споразума.“ Другим речима, ЗСО неће бити реализована на основу Првог бриселског споразума, већ на основу новог споразума о међусобном признању.

Важна чињеница за разумевање стварног значења ових речи јесте то да се овај цитат из Лајчакове изјаве може наћи само на порталу Факти. Дакле, електронски медији са националном фреквенцијом и њихови портали, дневници које сам погледао (Политика и Данас) нису пренели ове Лајчакове ставове. Значи, јавност Србије о томе не (треба да) зна ништа. Једноставан је закључак да Вучић и екипа сматрају да није време за саопштавање целовите информације, а по свој прилици тако ће поступити и када се прихвати споразум о међусобном признању. Тада ће дебелог образа рећи да то није признање независности „Косова“.

Александар Вучић: Србија ће инсистирати на формирању ЗСО са извршним овлашћењима

Да истина о стварној званичној политици поводом Косова и Метохије иде друмом а обраћања јавности шумом, говори јавна вербалистика Вучића и осталих. Она се у последњих месец дана, од како је у полутами на делу најновији договор о модусу признавања „Косова“, одликује трима акцентима: прво, Србија неће признати „Косово“; друго, ЗСО ће имати извршне функције и, треће, све ово чинимо ради пута Србије (и „Косова“) у ЕУ. Ако их доведемо у везу са реалним стањем ствари и политикама које им одговарају, сва три става су лажна и као такви део су обмањивачке политике према српској јавности:

Ад 1) Признање „Косова“ у Вучићевој политици од 2012. године до данас није једнократан чин него процес. Људе полако треба навићи на западну интерпретацију „реалности“, а то је – да Косово и Метохија није део Србије. Ова се пропагандна формула стално потврђивала заиста реалним Вучићевим одустајањем од свега што је Србија управљачки контролисала у покрајини. Постоји, међутим, правилност, бар корелативна веза, између Вучићевих предаја државних легата и обавеза у покрајини и појачане „националне“ реторике чији је лајт-мотив „нећемо признати Косово“. У засад последњој фази, о којој управо говоримо, могло се чути учестало понављање ове реченице најпре из уста врховног делатника, а потом и бившег и садашњег шефа канцеларије за КиМ. У исто време, Вучић је иза завесе прихватио ултиматум албанске стране да ЗСО може ступити на снагу само на основу новог споразума о међусобном признању, а не на основу Бриселског споразума.

Слободан Самарџић (Фото: Соња Ракочевић)

Ад 2) Да би се јавност убедила да је ЗСО поуздани гарант опстанка Срба на Косову и Метохији, њој се придаје већи значај него што га има у одредбама Првог бриселског споразума. Стандардно место обмане јесте нетачна тврдња да ЗСО има „извршне надлежности“. У Бриселском споразуму, међутим, пише (т. 4): „Општине чланице, у складу са Европском повељом о локалној самоуправи и косовским законима биће овлашћене да сарађују вршећи своје надлежности колективно преко Заједнице. Заједница ће имати пуни надзор (истакао С. С.) у областима економског развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања.“ Дакле, врста надлежности коју ЗСО треба да има у назначеним областима није извршна него надзорна. Што нам пада најтеже, косметски Албанци не само да на то стално упозоравају, него су и чињенично у праву. Али, наша јавност о томе зна тек толико да Албанци не дају извршне надлежности ЗСО на које ЗСО тобоже има право према Бриселском споразуму. Чиста обмана. Ствар се понавља и ових дана када видимо да Српска листа прети изласком из „косовске владе“ ако се не прихвати захтев Београда о ЗСО. Не могу да верујем да њени челници нису упознати са арканским планом да се ЗСО спроведе преко новог споразума о међусобном признању. Према томе и они обмањују српску јавност и посебно Србе у покрајини исто као што то чини и њихов шеф. И, најзад, није лако у овом замешатељству лажи и превара разабрати најпростију истину, да овако или онако ЗСО представља „добитак“ за правно признавање независности „Косова“ од Србије.

Ад 3) Европска удица више нема ни мамац. Она се празна забацује, јер је покушај толико известан да је и мамац постао скуп. Наравно, није Вучић тај који се качи, него Србија. Ко верује у чланство Србије у ЕУ, без обзира како лично гледа на питање Косова и Метохије, тај је или ограничен или је само политички профитер. Ствар више није у томе што Србија не испуњава тзв. критеријуме за чланство него, још теже, у немогућности Уније да се надаље шири. Али, ове чињенице не ограничавају данас ни Вучића ни Лајчака да мантрају управо причу о путу (па, ваљда, и чланству) у ЕУ. Сви наши медији у први план недавног састанка шефова дипломатија држава чланица ЕУ ставили су једну изјаву изасланика ЕУ за дијалог Београда и Приштине: „Постоји јасна веза између дијалога Београда и Приштине и њихове будућности у ЕУ.“ Додуше, нека веза извесно постоји, а колико је она јасна у погледу стварних циљева и смисла, друго је питање. За нас је битно да је ових пар дана Лајчакове посете Приштини и Београду све прошло под овим слоганом. Не треба ни истицати да су тај слоган понављали његови домаћини као папагаји.

Не би ова навала оштре пропаганде била толико проблематична да није знак последње фазе у Вучићевој политици предаје Косова и Метохије. Идеална формула „решења“ је склопљена: Косметски Албанци добијају признање независности од званичне Србије и тек уз тај услов, који је Вучић прихватио, спроводе своју уставну и међународноправну обавезу о ЗСО. (И ово последње под јаким притиском ЕУ и САД.) Вучић добија ЗСО, наравно са надзорним овлашћењима, и штих којим може да манипулише о максималном добитку за Србију. ЕУ и САД дефинитивно добијају Србију као део своје геостратешке хемисфере, у својству тампон-периферије.

Патријарх Иринеј: Вучића осуђују за издају КиМ коју није починио

Ако овај сценарио неким случајем не успе, то неће бити захваљујући некаквим Вучићевим спретним маневрима. Он је кренуо неповратним путем националне издаје (велеиздаје) и постојано њиме иде. Сва је срећа што људи као што је он по правилу не држе све конце догађаја у својим рукама. Штавише, најчешће не држе ни један од битних конаца. Њима се обично додељује локална улога, и у Вучићевом случају она сасвим одговара мандату. Али, поводом косметског питања он није одлучивао ни о чему битном. То се лепо види по пасивном и реактивном карактеру његове политике. Ипак, без обзира на све што је учињено, и у овом случају важи златно дипломатско правило – ништа није готово док све није готово.



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

4 replies

  1. Ако видим линк са СС-и негде около на неком “патриЈотском“ порталу, који је поставио неки посетилац тог портала, одмах се пребацим на СС.
    “ПатриЈотски“ портали не воле проф, Самарџића па се обавештења деле и путем линка да би ипак сазнали шта каже проф. Самарџић.
    Тако сам овај линк видео на НС, који предњачи по спин темама а воли да заобилази праве теме.
    Г. Лазић се не либи као неки, зато СС и јесте на месту које му припада.

  2. Mnogima ne odgovaraju tekstovi profesora Samardzica jer on govori i pise onako kakva situacija sa nasom juznom pokrajinom u stvarnosti i jeste. On zalazi u pravu problematiku stanja i argumentovano pise da svi ovi pregovori bukvalno vode ka veleizdaji. Na zalost mi vise za cekanje nemamo vremena ali vreme ce pokazati koliko je profesor Samardic bio u pravu.

    8
    1
  3. @ Кобајаши

    Хвала на лепим речима, али мислим да је суштина у овоме што смо написали на страници за Донације:

    Имајући у виду да је „Стање ствари“ замишљено као независан српски подухват, независан – од страних влада али и од домаће, од било којих финансијских и иних центара моћи, политичких и безбедносних структура, позивамо вас да својим учешћем омогућите да зависимо само од вас читалаца/посетилаца/коментатора. Тиме бисте допринели да „Стање ствари“ суштински (п)остане независно

    Тако да, захваљујући прегаоцима и приложницима – било да су допринели текстом, радом на сајту, финансијским средствима или нас поменули у молитвама – у ситуацији смо да не морамо да се бавимо „спин темама“ него оним за које проценимо да су праве.

    Срдачно,
    Александар Лазић

  4. @Стање ствари

    Ово су времена када се показује ко је ко међу нама.
    Некоме је до власти, некоме до удвориштва властима, некоме до новца а некоме до чистог образа и савести.
    Време је пролазно, није га могуће зауставити ни вратити. Само човек чисте савести зна да у будућности неће бити обележен и да мирне савести може да сагледа своје чињење или нечињење.
    Тако је то и са овим местом, Ви сте изабрали свој свој пут. Ми који долазимо овде такође смо на том путу, то је наш избор.
    Можемо да се изјадамо, да нешто напишемо па и да се посвађамо на овом месту
    Колико је Ваш пут мукотрпан, водећи овај сајт, то Ви г. Лазићу најбоље знате али то је пут који сте сами изабрали и хвала Вам на томе.

Оставите коментар