Никола Н. Живковић: Вили Вимер о „кључу за владање светом“

Приказ књиге Willy Wimmer: „Der Schlüssel zur Weltherrschaft – Die Heartland-Theorie“; Westend Verlag, 2019 Frankfurt, S. 79 (Вили Вимер: „Кључ за владање светом – Хартланд-теорија“)

Аутор није непознат српској јавности. Вили Вимер, бивши државни секретар Министарства одбране Немачке и дугогодишњи посланик ЦДУ странке у Бундестагу, лета 2000. године био је присутан на конференцији високих званичника САД и европских земаља у Братислави. На њој је одлучено да Србија буде трајно искључена из Европе. Или, речено, јасним српским језиком, закључено је да наш народ буде изопштен из заједнице европских народа, као када су се некада, у давна времена, на пример, изоловали они појединци који су боловали од куге или колере. Закључак те конференције био је недвосмислен: циљ Вашингтона јесте да се Русија заувек, са читавог Балкана, протера. Уништавање српског народа имало је за циљ да се Русији у том делу Европе зада озбиљан геополитички пораз. Вимер је одмах о томе обавестио тадашњег канцелара Герхард Шредера, а ја сам, те исте године, Вимерово писмо (видети на крају овог текста) за недељник „НИН“ превео на српски.

Вимер расправља о Макиндеру (John Halford Mackinder, 1861–1947). Немачки аутор анализира мисли тог Енглеза, формулисане почетком 20. века, и покушава јавности нашег, 21. века, да објасни колико су оне и данас релевантне. Макиндер је нашој широј јавности, претпостављам, мање познат. Био је енглески географ и економиста. Један је од оснивача, а од 1903. до 1908. године био је и директор, угледне школе „London School of Economics“.

Одмах на почетку књиге Вимер прелази на главну тему свог излагања. Он подсећа читаоце на историјско предавање које је Макиндер, пред елитом британског друштва, одржао године 1904. у „Краљевском географском друштву“ („Royal Geographical Society“). Наслов његовог излагања гласи „The geographical pivot of history”. У духу српског језика можда би се то најбоље могло да преведе као „Главна географска тачка у историји“, или „главна ос“.

Извор: azquotes.com

Велика Британија се нашла пред новим изазовима. Почетком 20. века САД и Немачка су по својој економској снази и индустријској производњи престигле Енглеску, а Русија се полако опорављала од Кримског пораза и такође је бележеила значајан привредни успон. Све је то предстљвљало озбиљан изазов Великој Британији.

Одговорни политичари у Лондону стајали су пред једноставним питањем: Како да то острво задржи своју доминантну политичку и финансијску улогу? Године 1819, на Бечком конгресу, објављен је руско-аустријски предлог, који би водио рачуна о дугорочној колективној европској безбедности. Лондон је тај план, због својих себичних интереса, торпедирао. Тиме је Британија обезбедила за много година своју доминацију у свету (види: Willy Wimmer: „Der Schlüssel zur…“, стр. 8).

Због чега Вимер види Макиндерово предавање толико важним? Немачки аутор је убеђен да је Макиндерово излагање из године 1904. представља датум када је неко први пут формулисао нову модерну науку, коју данас зовемо „геополитика“ (види: Willy Wimmer: „Der Schlüssel zur…, стр. 9).

Тријумф Енглеске на Бечком конгресу године 1819. догодио се пре два века. Шта учинити да „City of London“ и даље задржи финансијски примат у свету? То су питања која године 1904. заокупљају државнике Велике Британије. Лондону не преостаје друго већ да се ослони на себе и на свој англосаксонски свет. Ово је јасно већ 1904. године видео Макиндер. (Вимер,… стр. 10).

Извор: pravda-tv.com

Широј јавности мало је познато да Удружење англосаксонског света постоји, и то веома успешно, већ преко седамдесет година. Позната је под именом „The Five Eyes“, или скраћемо „FVEY“. Реч је о савезништву англофонских обавештајних служби (an anglophone intelligence alliance), основано је 1946. године, а чланице су Аустралија, Канада, Нови Зеланд, Велика Британија и САД. Вимер је убеђен да „FVEY“ већ деценијама представља један од битних стубова „у сврху глобалне доминације англосаксонских нација“ („für die globale Dominanz der angelsächsischen Nationen“, Вимер,… стр. 12).

Први ко је „отворио ватру“ на председника Трампа били су управо људи из круга британске обавештајне службе. Лондон предводи оне који шире вести о наводној умешаности Москве у америчке председничке изборе. Русија је крива што није победила Хилари Клинтон. Тиме је Трампу било од самог почетка онемогућено да оствари обећања из своје предизобрне кампање, да, наиме, побољша односе са Русијом (Вимер,… стр. 13)

Ако се уопште може говорити о страном утицају на спољну политику Сједињених Држава, онда је то свакако британски утицај, а никако руски. Тиме што је изабран Трамп, претило је да глобална финансијска доминација „City of London“ – у сарадњи са америчким политичким и војно-индустријским комплексом – дође у питање.

Оваквом стању, а које је свакако од велике користи Енглеској, погодује и данашње стање у медијима. Ако, рецимо, путујете по свету и узмете било које новине – да ли из неке државе Европске уније, или Америке – имаћете утисак као да су своје чланке преписали из телевизијских извештаја америчког CNN-а или британског BBC-а. Погледајте само немачке телевизијске извештаје из Вашингтона. Довољно је да сте против Трампа, па да будете дописник Првог или Другог програма немачке телевизије. Највеће немачке редакције у погледу најважнијих питања телефонски позив примају директно из централе, из канцеларије председника немачке владе (Вимер,… стр. 14). Зато не зачуђује да је „ниво немачких медија тако низак, да подсећа на штампу Совјетског Савеза“ (Вимер,… стр. 15).

У Сједињеним Државама дуго година били смо сведоци борбе између две политичке струје: једна се ослања на Американце који су немачког порекла, а друга на оне, са британским коренима. Дуго су те две струје биле у Вашингтону прилично једнако утицајне. Британска доминација у Америци победила је тек године 1917, када је Лондону пошло за руком да Вашингтон уђе у рат и то на страни Савезника. Од тада је утицај Американаца немачког порекла маргинализован. А истовремено оне снаге које подржавају Велику Британију постале су доминантне у политичком животу Сједињених Држава. (Вимер,… стр. 15).

Каква је ситуација данас? „Брегзит“ је свакако озбиљно пољуљао поверење у Енглеску. Периферне регије Велике Британије, а пре свега Шкотска и Северна Ирска, у огромној су већини гласале да остану чланице Европске уније. И Единбург и Белфаст примали су из Брисела велике субвенције. Они веома добро знају да од Лондона не могу да очекују ни приближно толико новаца (Вимер,… стр. 16).

Вили Вимер (Извор: linkezeitung.de)

Вили Вимер, разуме се, као немачки политичар, помно посматра и анализира која је улога Немачке. Он има и сопствено искуство. Тако је између године 1995. и 1995. у више наврата боравио у Техерану. У Ирану је, по задатку немачког канцелара Кола, разговарао са државним руководством те земље. Главна тема била је размена заробљеника између Ирана и Израела. Техеран је прихватио посредништво Немачке, верујући да је та земља најпогоднија за ту врсту преговора. Преговори су успешно окончани и немачки авион из Ирана пренео су у Израел земне остатке убијених израелских војника. „И на овом мом личном примеру сам јасно видео, колико су политичке могућности Немачке мале. О крупним питањима рата и мира не одлучује Берлин. Немачки политички, привредни или војни потенцијал служи интересима пре свега Сједињених Држава, али не и самој Немачкој“ (види: Вимер,… стр. 20).

Данас о рату и миру одлучује само Вашингтон и то искључиво, ако служи интересима САД, потпуно игнорирајући УН. Једино мерило представљају „интереси Сједињених Држава“. Интереси те државе су увек легитимни и не зависе од Повеље УН. У тим ратовима Лондон увек подржава Вашингтон (Вимер,… стр. 21).

Бечки конгрес године 1819. настојао је да Европи на много година обезбеди стабилност и мир. Да би се то постигло нарочито су много енергије утрошили руски цар Александар Први и аустријски канцелар Метерних (Metternich). Овоме се одлучно супротставио Лондон, који је јасно казао да су интереси Острва важнији од интереси Европе (Вимер,… стр. 22).

А на следећој страни немачки аутор је још прецизнији: „На Бечком конгресу године 1819. Велика Британије јасно се изјаснила против гласова осталих представника европских држава, за своју ратну опцију на европском континенту“ („.. sich eindeutig und gegen das Votum der anderen am Wiener Kongress beteiligten europäischen Staaten für seine Kriegsoption auf dem europäischen Kontinent ausprach“, Wiemer,… S. 23)

Дугорочни мир у Европи значи да Велика Британија не може да води своју себични политику, која је формилисана као „равнотежу сила“ („The balance of power“). Да је године 1819. дошло до дуготрајног мира у Европи тада Лондон не би тако дуго могао да доминира Европом и светом.

Извор: Halford J. Mackinder in: Geographical Journal 23, no. 4 (april 1904)

Словом, „Русија и Аустрија биле су за мир, а Лондон је гласао за рат… У британском интересу јесте да може да води рат у Европи и то увек када одговара интересима Велике Британије“ („… Russland und Österreich optierten für den Frieden, London stimmte für Krieg, Wiemer,… S. 24; „…im britischen Interesse Krieg in Europa führen zu können wann immer dies zur Durchsetzung britischer Interessen geboten schien“, Wiemer,… стр. 26).

Ову улогу Лондона дефинитивно је после Другог светског рата преузео Вашингтон. Тако данас Вашингтон одлучује о рату и то када је искључиво у интересу Сједињених Држава. Најбољи пример за то пружа нам амерички председник Бил Клинтон, који је бомбaрдовао Србију, што је било у супротности са међународним правом и Повељом УН (Вимер,… стр. 27).

Главни мотив хистерије коју против Трампа води целокупна штампа Сједињених Држава и Европске уније лежи у томе, да се Трамп желео да супротстави досадашњој пракси америчких председника, да стално воде ратове по читавом свету. Он је био убеђен да то није у интересу америчких грађана. Зато су га и изабрали. Но, тиме се Трамп супротставио целокупном естаблишменту: политичком, финансијском и војном, који највише зарађује када Америка води ратове. Чињеница јесте, да мир никада не доноси толико профита, као када се воде ратови (Вимер,… стр. 28).

Овде лежи главни разлог зашто се Лондон и Вашингтон толико одупиру кинеском плану „Пута свиле“, или како се данас у свету обично каже „The Belt and Road Initiative“. Повезати, рецимо, брзом железницом Пекинг са Москвом, а затим и са осталим државама Европске уније, никако не одговара Енглеској. Тиме Лондон губи монопол да се меша у европске послове. „Сити оф Лондон“ на тај начин није више главни центар финансијске моћи, већ постаје периферија. А ово се потпуно супротставља геополитици, како је за Велику Британију замислио Макиндер. Док су у 18. и 19. веку предност имале поморске државе, у 21. веку тежиште се окреће у корист континенталних држава, а то су Кина, Русија и Немачка. Ово представља највећу геополитичку промену у 21. веку. То је јасно видео и немачки геополитичар Хуазхофер (Karl Ernst Haushofer). Зато Лондон и Вашингтон настоје да спрече изградњу Северног тока два, када већ не могу да зауставе градњу брзе пруге Пекинг-Москва (Вимер,… стр. 30).

Лондон уз помоћ „Брегзита“ настоји да поново поврати пољуљан геополитички положај у свету. Брисел је овде представљао само сметњу самосталним, себичним интересима Енглеске. Као одговор на Брегзит, Лондон ће настојати да се далеко активније укључи у заједницу Комонвелт („Commonwelath“). Мали детаљ из наших дана: Многи демонстранти ових дана у Хонгконгу носили су и британске заставе. (Вимер,…, стр. 33)

Веома је, по мом мишљењу, поучно штиво овог Немца, тим пре што он не наступа као теоретичар, већ као практични политичар, који иза себе има велико дипломатско искуство. Он спомиње пример Сирије, где се чинило да ће се све одвијати, као што смо претходно видели, по авганистанском, ирачком или либијском сценарију. Легитимном председнику Асаду преостала је само територија око Дамаска, медитерански град Латакија и још неки мањи градови. Укратко, Асад је у једном тренутку контролисао мање од двадесет процената територије земље. Одједном су се умешали Руси. Поред медитеранске луке Тартус, основали су велику ваздухопловну базу Хмеимим и – медији Запада престали су да причају о смени Асада. Слично се почетком ове године одиграло и у Венецуели. Руси су послали скроман број војника, официра и као по команди за штампу Запада Венецуeла и Мадура више нису главна тема (Вимер,… 34. стр).

Слична ситуација је и са Ираном. Израел већ дуго времена најодлучније, готово ултимативно, од Вашингтона захтева да се бомбардује Иран. Обама, кога су израелски политичари прогласили за највећег пријатеље њихове земље, ипак се није упустио у ту авантуру. Сви су изгледа да ће Трамп још далеко одлучније одбити захтев Израела да зарати са Ираном. У том смислу, политика Трампа представља нешто позитивно на пољу глобалне политике. Он је хтео да успостави нормалне политичке односе са Москвом, но амерички естаблишмент све је урадио да га у томе спречи.

Основно питање: Да ли ће се и убудуће сукоби и ратови водити у интересу Сједињених Држава („… im amerikanischen Interesse“, S. 35)? Или ће дугорочна сарадња и стабилан мир у Европи бити могући? Питање за нас гласи: „Цар Александар Први и Метерних, или Лондон и Вашингтон?“ („Zar Alexander I und Metternich, oder London und Washington“, Вимер,…, стр. 35). Једном речју, питање остаје исто, како године 1819, као и данас, године 2019.

Руска железница одушевљава аутора, јер сама чињеница говори довољно за себе: „Од крајње западне границе Русије, па до Владивостока удаљеност износи 9000 км. То представља огроман потенцијал у блиској будућности. Са једне стране ту су Кина, Кореја Монголија, али и Вијетнам, а са друге стране руска железница која може производе тих држава да транспортује од Азије преко свог огромног пространства до Европе. Железници предстоји велика будућност. Ту је прва схватила Кина. А сада и Русија почиње да ужурбано ради на модернизацији својих железница (Вимер,… стр. 67).

Русија заузима централно стратешко место у свету, а у Европи такво место припада Немачкој. За Берлин и Москву било би од велике користи да склопе неку врсту савеза. У прилог овом савезу просто говори све, од геополитичке ситуације ове две земље, до њихове привреде, које не стоје у међусобној конкуренцији, већ су комплементарне, дакле, оне се међусобно надопуњују (Вимер,… стр. 70).

Вили Вимер истиче да је овде говорио као географ. Географски положај просто је веома важан и један од битних фактора стварања коалиција и савеза. Тако је било у прошлости, а тако ће бити у будућности (Вимер,… стр. 72).

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

Ова мала књига представља велико благо за све оне који се баве геостратешким питањима нашег времена, који прате и анализирају политичке, економске и војне догађаје у свету. После ове лектире многи ће нам данашњи светски догађају бити многе јаснији. Макиндерова основна мисао, а коју прихвата и Вимер, остаје важећа и данас: Онај ко влада централном тачком наше планете, тај влада светом. Ту је садржина суштина Макиндерове „Heartland“ теорије, која ни данас није изгубила на својој актуалности. Дакле, преведено на разумљив српски, онај ко контролише огромно руско пространство, само он може да буде цар наше планете.

Када прочитах последњу реченицу ове књиге, просто ми се наметнуло само од себе питање: А где смо ми, Срби, овде? Ко од данашњих српских политичара уопште зна нешто о Вестфалском миру из године 1648, о Бечком конгресу године 1819, или о „хартланд теорији“. Судећи по биографијама наших политичарима, по начину како су многи од њих дошли до диплома, али и по њиховим физиономијама (по цртама њихових лица, које, по мени, такође много говори о човеку), сумњам да су способни да воде озбиљне државне послове. Овде лежи и један од главних разлога зашто Србија у буквалном смислу нестаје. Сваке године 60 000 Срба је мање. Делом је томе узрок у демографији – више се умире него што се рађа – а делом разлог лежи у масовном одласку младих, често и најспособнијих људи, који у својој земљи ни године 2019. не виде никакве могућности да оснују породице и да нормално живе.

П.С. Овом приликом желим да поблагодарим господину Далибору Муратовићу, који ми је скренуо пажњу на књигу Вилија Вимера.

Прочитајте још

Писмо Вилија Вимера канцелару Шредеру (2000. године)

Веома цењени господине канцелару,

Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем Конференцији коју су заједнички организовали Министарство иностраних дела и САД и „American Enterprise Institut“ (спољнополитички институт Републиканске странке). Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО-а.

Конференцији су присуствовали високи политички представници, на шта указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да се нарочито истакну:

1. Организатори Конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.

2. Организатори су изјавили да се СР Југославија налази изван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.

3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу, за примену и у Европи знатно је погоднији амерички правни поредак.

4. Рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945.

5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије, да би дефакто превазишли препреку и дилему, насталу после усвајања „Концепта нове стратегије“ Алијансе, у априлу 1999. године, односно настојањем Европљана да се претходно добије мандат УН или ОЕБС-а.

6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана, да је, наиме, код ширења задатака НАТО-а преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.

7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација од Балтичког мора до Анадолије, каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.

8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.

9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.

10. У сваком процесу, праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.

11. Тврдња да је НАТО приликом напада на СР Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права ‒ није оспоравана.

После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права.Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело „Друштво народа“, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.

Вили Вимер



Категорије:Писма из Жумберка

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Лепо је имати Вимера за непријатеља. Лик је конкретан.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s