Никола Варагић: Ко је крив?

Није све црно, има наде, треба само да се пробуди та тиха већина, а она ће се пробудити ако се појаве они који ће да је пробуде и достојно представљају

Никола Варагић (Извор: srbin.info)

Ко је највише заслужан за успех српског ватерпола? Српски ватерполисти. Освојили су све што може да се освоји на свету. Само су они заслужни, и нико више. Ко је највише крив што је пропао ватерполо у Србији? Српски ватерполисти, они бивши, који сада воде све клубове у Србији и Ватерполо савез Србије. Министар спорта, градски функционери, руководиоци клубова и савеза – све су то бивши играчи ватерполо репрезентације Србије – исте оне која је направила највећи успех у историји и српског и светског ватерпола. Ко може да спаси српски ватерполо од пропасти? Једино српски ватерполисти. Ако се међу њима појави генерација која ће боље да води клубове и савез, српски ватерполо ће остати тамо где је био. Све заслуге, за све успехе, иду српским ватерполистима. За лоше стање у српском ватерполу (за пропаст домаћих клубова), криви су (бивши) ватерполисти (узмимо као пример Мађарску која није много богатија држава, а има много боље клубове и лигу).

Фудбал у Србији пропада већ две деценије. Фудбалске клубове у Србији, репрезентацију, савез, организације судија и делегата, воде бивши фудбалери (изузеци потврђују правило). Појавио се један синдикат фудбалера, међутим, скоро нико од фудбалера не подржава тај синдикат, нити предузимају нешто друго (неки су покушали нешто сами, и одустали). Фудбалери пристају на сва правила која им се намећу, а када заврше каријеру, они који остају у фудбалу, гледају како да се уклопе у систем. Међу функционерима и тренерима, или, бившим играчима, има и оних су за време своје каријере потрошили све паре, има и оних који су банкротирали након тога, и онда, пошто не знају ништа друго да раде, одлазе да воде домаће клубове и савез (неки се ни за то нису довољно образовали – живе од старе славе) и да зарађују од продаје играча и намештања утакмица. Фудбалери су заслужни за све успехе – фудбалери су уништили фудбал у Србији. Једино фудбалери, ако се појави генерација која ће боље да води клубове и савез, могу да препороде српски фудбал.

Исто се може рећи за остале – и мушке, и женске, и колективне, и индивидуалне – спортове који пропадају, јер су уништене домаће лиге и домаћи клубови, не постоје добри услови за развој младих спортиста. Када дођу међу сениоре, једини избор који спортисти имају, ако желе да напредују и да зараде новац, јесте одлазак из Србије. Све заслуге, за успехе које су остварили, иду спортистима – сва кривица је на (бившим) спортистима. Не могу више да помињу санкције и бомбардовање, прошло је 20 година, за то време могло је нешто да се промени, на боље, у српском спорту (нпр. спортисти су сами морали да нађу решења што се тиче власништва над клубовима, да спрече намештања утакмица, итд.). Не може више ни да се криви нека власт – у свакој власти је било бивших спортиста. За тако лоше стање, криви су сами спортисти – пре свега, они бивши, који су, након престанка професионалне играчке каријере, постали министри, функционери, тренери, судије, делегати, менаџери… Међу њима има лоших, има и доста добрих људи, који очекују да неко други нешто уради. Али ко то може да уради осим њих? Зашто су дозволили да криминалци воде клубове?

Исто тако, за лоше стање у полицији, тужилаштву, правосуђу, здравству, просвети, војсци, медијима… криви су они који ту раде, запослени у тој струци, еснафу, институцији. Скоро све те институције су независне, неке од њих су посебне гране власти. За стање у полицији криви су полицајци, за стање у правосуђу криве су судије, за стање у здравству доктори, за стање у медијима новинари, за стање у коморама – адвоката криви су адвокати, инжењера инжењери, привреде привредници, итд. Правосуђе је посебна грана власти, универзитети имају аутономију, медији су независни (новинари имају своје етичке стандарде), лекари имају своју комору, стручне комисије и етичке кодексе, коморе инжењера воде инжењери, запослени у просвети имају своје синдикате, војници и полицајци имају своје синдикате и академије које школују кадрове, и САНУ и СПЦ су независне институције… (Исто тако, децентрализација зависи од деловања на локалу. Неку општину или регију нaјбоље могу да воде и да развијају људи који ту живе и они су највише одговорни ако то не чине.)

Нико не жели да се политичари мешају у њихов посао (струку, еснаф), али сви би да криве политичаре за лоше стање и очекују од политичара да нешто промене и да се умешају у њихов посао. Али, ко су политичари? Међу политичарима има бивших судија и тужилаца, генерала и начелника војске и полиције, бивших и садашњих новинара, има и глумаца и редитеља (ко је крив за стање у култури?), професора универзитета и академика, лекара, бивших спортиста…  Неки међу њима били су веома популарни у народу, пре него што су ушли у политику. Шта су урадили за своју струку, еснаф или институцију, након што су постали министри, државни секретари, директори и чланови УО државних институција и јавних предузећа? Да ли је министар правде по струци правник? Да ли је министар спорта бивши спортиста?  Да ли коморе инжењера и адвоката воде инжењери и адвокати? Шта су они, заједно са својим колегама, урадили да поправе стање у својој области? Колико се то жели, колико се о томе прича са колегама? Да ли постоји таква храброст и одлучност да се са речи пређе на дела – у својој професији, струци, установи, предузећу и општини?

Политичари не могу да дођу на власт, ако немају подршку људи из тих структура. А људе из тих структура занима једино лична корист, они не раде за опште добро. Када би свако у својој области урадио нешто за опште добро, стање у тој области би се поправило, стање у целој Србији би било много боље. Проблем је што у правосуђу, спорту, војсци, полицији, здравству, просвети, култури, коморама… не постоји неко здраво језгро – јака група која има снаге да се избори са оним лошим и да стање поправи на боље. Такви људи постоје, али само као усамљени појединци или тиха већина. Када би се организовали, затим када би успели да окупе све унутар своје струке који желе да раде поштено свој посао, они би могли да мењају законе и услове рада без проблема. Колико су криви они који стоје са стране (неће да буду на некој страни или ништа сами не предузимају)? Замислите да су се сви инжењери удружили, да су створили моћну комору инжењера, да се доследно држе највиших стандарда у својој професији и да имају своје захтеве од којих ниједан инжењер у Србији неће одустати – која власт не би слушала струку? Или, да су просветни радници удружени и солидарни, колико и адвокати када направе штрајк и блокирају рад правосуђа, која власт не би испунила све захтеве просветних радника? Или лекара, зар постоји власт која би ушла у сукоб са свим докторима? Или са свим судијама, или, са свим уметницима? Зашто они нису уједињени и организовани, зашто не створе позитивну селекцију? Ко зна боље од полицајаца које проблеме полиција има? Ко може боље од полицајаца да реши те проблеме? Ко је крив? Зашто су само покварени људи добро организовани?

Ово важи и за приватни сектор, или, за удружени приватни и јавни сектор. На пример, за грађевински сектор. Када би се удружили инжењери грађевине запослени у приватним и јавним предузећима, архитекте, грађевинске фирме и запослени у грађевинским фирмама, када би нашли решења за проблеме у свом послу (којих је много, од ниске цене рада, рада на црно и нелојалне конкуренције, грађевинске мафије, проблема са наплатом, проблема око стандарда квалитета и не поштовања правила струке, око тендера, дозвола и пореза, фаворизовања страних компанија на великим државним пројектима, итд.), власт би морала да прихвати њихова решења. Грађевинске фирме, коморе и синдикати могли би да изведу хиљаде камиона и багера и десетине хиљада радника на улице (исто и пољопривредници са тракторима), када би били удружени и добро организовани. Тога за сада нема. Да ли то значи да већини одговара тренутно стање? Или нема грађанске храбрости и солидарности?

Свака професија или струка или привредна грана или друштвена област има своју мафију. Свуда постоје организоване криминалне групе – у правосуђу, спорту, војсци, полицији, здравству, просвети, култури… Између привредника, политичара и државних службеника, између адвоката, полицајаца и судија, свуда постоје организоване криминалне групе. Те групе су у јавности мање познате, али, са тим групама имају везе криминалне групе, или онај део мафије, који је више присутан у јавности и у медијима (те групе ствара „дубоко грло“, а „дубоко грло“ је мафија, јер има убице, лопове, дилере, курве, певачице и навијаче око себе). Мафија народу даје „хлеб и игре“, а рад инспекција које контролишу квалитет хране и лекова, или рад тендерских комисија и јавних предузећа, медији не прате, јер су медији, исто као и тајне службе, под контролом мафије. А унутар мафије постоји борба за превласт. Криминалне групе теже самовлашћу (желе да буду држава у држави) и сарађују са страним тајним службама (које користе методу „завади па владај“). Криминалне групе, као и неке политичке странке, делују као секте („ко није са нама, он је против нас“; сваки шеф мафије и сваки „велики вођа“ је „месија“). У атомизованом друштву важи закон јачег,  друштво се криминализује, нико не може сам да се бори против таквог система (мафије).

Грађани се слабо буне, а међу онима који се буне, има и оних који су, у суштини, исти као и они против којих се буне и само желе да буду на њиховом месту. Већину, ипак, чини она тиха већина. Зато није све црно, има наде, треба само да се пробуди та тиха већина, а она ће се пробудити ако се појаве они који ће да је пробуде и достојно представљају. Ако се то не догоди – јасно је ко је крив за пропаст. Спортисти су криви за пропаст спорта, судије за пропаст правосуђа, новинари медија, уметници културе, официри војске… На највишем нивоу, државу води одређен број политичара (државника). Сви остали, баве се, пре свега, својим послом – правник води министарство правде, економиста води финансије, итд. Да је било више великих протеста (синдиката просвете, здравства, полиције…), тј. да се свако више борио за своја права, можда велики грађански протести не би био потребни, али ни од њих неће бити користи, ако нико ништа не мења – у својој професији, струци, установи, предузећу и општини. Мењаће се политичари на власти, али, све остало ће остати исто. Нико неће „великог вођу“, али, као да сви чекају да неки „велики вођа“ реши све проблеме. Добро је што протести постоје, грађани се буде, само што на улици не може озбиљно да се води држава, потребне су промене у свакој професији, институцији и општини. У свакој грани власти, у свакој професији или струци, постоје ауторитети, али су и они, углавном, део тихе већине. Свако је одговоран и крив, али, од најбољих се највише очекује. Државу чине њени грађани, спорт спортисти, полицију полицајци, универзитет професори, медије новинари… Држава пропада када пропада све што чини ту државу (правосуђе, просвета, привреда, култура, војска, спорт…) и када не постоје поверење и дијалог међу људима.



Категорије:Да се ја питам

Ознаке:,

2 replies

  1. Старији сам човек,пензионер, са велим искуством и завршеним школама. Уједно љубитељ шаха, писац прозе поезије, романа… Дружељубив, имам успешну породицу, али сам без супруге преминуле дуго. У политици сам још као млад пилот и, каснијем добу у ракетним елтним јединицма ПВО, где сам и командово са једном од таквих. О мени држава И БИА све зна! Непоткупљив, оштар на језику, не продаје се нипошто, нисам полтрон, сваком кажем оно што мислим ,а исто дозвољаавам да се и мени каже.Страховото су ме волели војници, а ја њих. Ишли су по пет-шест пута кући, и јединица опет прва У РВ и ПВО. Избацио сам три генерала од старешина..Итд.
    Познаме све нације, народности…Сви имају неке сличности, зато пишем овај текст. Страх! Увек су се плашили, у свим системима у којима су живели, за децу, и свој иметак! Задовољавали су се са оним што имају, а боље нису они одређивали, него богатији и моћнији од њих! То је особина и дела српске грађанске и посебно сеоске популације, посебно старије…Њих не можеш убедити у нешто ако то нису чули преко тв! А власт то зна и манипулише са њима на целом Балкану, па и у Србији…Тако да је тешко променити њихово мишљење, генетски су створени, да им други доноси добро или лоше, а они после „боја“ сви генерали! Таква им је психа, и теко се мења…
    Ова власт аутомаски пада са власти када јој се одузму медији!!!Радоман Млађеновић Млађо.

    Свиђа ми се

  2. #“Није све црно, има наде, треба само да се пробуди та тиха већина,… “

    -Tiha veccina nije dovljno _BEZOBRANA za teko nesto. Zato sto je je tiha.
    Ovde je potrena sigenrgija bezobrazluka, energije i patritozma.
    Surova je ovo bitka,

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s