Никола Варагић: Да ли је могућ договор између левичара и десничара у Србији

У Србији не мора да важи закон јачег. У Србији може да важи, десничари (верници) ће да га зову – закон Божји, а левичари (атеисти) могу да га зову – закон љубави. Од нас зависи 

Никола Варагић

Све је више људи који мисле да више не (треба да) постоји подела на левицу и десницу. Међутим, у политичком, културном, идеолошком или у верском смислу, разлике између људи постоје и оне не могу да нестану тек тако. Сваки човек је близак са људима који су њему слични, људи се на тај начин групишу. Није исти поглед на свет верника и атеисте, другачијим начинима живота живе традиционалиста и трансхуманиста. У том контексту, верник и атеиста не могу да буду једно и исто, као што традиционалиста и трансхуманиста не желе исто и немају исте циљеве.

Због тога, подела на левичаре и десничаре мора да постоји на општем нивоу. Левичари су углавном атеисти и трансхуманисти. Десничари су углавном верници и традиционалисти. Већина левичара се увреди ако их сврстате међу вернике и традиционалисте, као што ће већина десничара да се увреди ако их сврстате међу атеисте и трансхуманисте. Левичари се окупљају око својих (левичарских, грађанских и либералних) политичких организација и странака. Десничари се окупљају око Цркве и/или својих (конзервативних) политичких организација и странака. Свако се бори за своја права и негује своје вредности.

Проблем је што се, иако постоји више типова левичара и десничара, као основни типови, и за једне и за друге, узимају екстремни типови (тј. шовинисти, расисти, фашисти, сурови капиталисти, борбени атеисти…), обликовани са предрасудама и стереотипима, које имају неку основу у стварности, у историји. Последице тога су да се мишљење људи образује према тим екстремним типовима, па је сваки левичар, у очима десничара, исти као и било који екстремни левичар (комуниста), док је сваки десничар, у очима левичара, исти као и било који екстремни десничар (традиционалиста). Поред екстремних, постоје и умерени левичари и десничари. Затим, међу десничарима (традиционалистима) постоје људи који не верују у Бога (Свету Тројицу), него верују у неког другог бога или у вишу силу, или су пагани, пантеисти, окултисти, а има и атеиста. Међу левичарима постоје борбени атеисти, постоје и они којима су права сексуалних мањина једина брига и не воде уопште рачуна о правима радника, постоје и либерални левичари који шире трансхуманизам (у културном смислу) и неолиберализам (у економском смислу), међу левичарима је било и свештеника. Не може да стоји знак једнакости између свих левичара, или, између свих десничара, зато што нису сви десничари исти, нису ни сви левичари исти. Између левичара и десничара постоје разлике, али и неке сличности и заједничке вредности.

Умерени десничари и умерени левичари нису искључиви и насилни људи, имају правну свест и културу дијалога. Умерени десничари нису против социјалне правде, не желе да постоји велика неједнакост међу људима, нису за прогон другачијих. Са те стране, они су делом и левичари. Умерени левичари могу да буду велики родољуби, они поштују верска права (иако су они лично атеисти), не желе да прогоне вернике и пале цркве, не желе да забране или спутавају приватно предузетништво. Са те стране, они су делом и десничари. Због тога многи истичу да је превазиђена подела на левицу и десницу. Међутим, када се покрене питање ЕУ или Русија, долази до подела између умерених десничара и левичара – десничари су углавном русофили, левичари су углавном еврофили. Или, на Бадњи дан у и испред православних цркава, храмова и манастира долазе углавном десничари, верници, док на параде поноса долазе углавном левичари. А на јавним скуповима таквог типа, где је свакоме дозвољено да дође (у цркву или на протест), и са једне и са друге стране, могу да се нађу и демократе (умерени десничари и левичари) и екстремисти (искључиви левичари и десничари). Поред тога, постоје левичари, у политичком смислу, који су верници, као што постоје атеисти, агностици или пагани који су у десничари, у политичком смислу. Па се такав левичар може појавити на скупу десничара и верника, као што се такав десничар може појавити на скупу левичара који бране нека своја права. Тако се на јавном скупу који организују десничари могу појавити и умерени и екстремни десничари и искрени и лажни верници и они изузеци међу левичарима. Исто тако се, на јавном скупу који организују левичари, могу појавити и умерени и екстремни левичари и лажне и искрене демократе и они изузеци међу десничарима. Постоје скупови, као што је протест „1 од 5 милиона“, где долазе и левичари и десничари, и верници и атеисти, и русофили и еврофили. Међу њима има и демократа и екстремиста (на левици, оних који би да забране веронауку; на десници, оних који би да забране еволуционизам, да се изучава у школама и на факултетима).

Дакле, све док постоје верници и атеисти, традиционалисти и трансхуманисти, русофили и еврофили, нека општа подела на левицу и десницу мора да постоји, јер међу њима постоје очигледне разлике. Али, то не значи да између њих морају да постоје насиље, мржња или искључивост. Проблем је што постоје, и десничари, и левичари, који шире мржњу према другачијима, која користи насиље (физичко, психолошко, правно, економско) у обрачуну са неистомишљеницима, који не поштују права других, па онда, левичари који имају црно-бели поглед на свет, све десничаре поистовећују са екстремистима, а десничари који имају црно-бели поглед на свет, све левичаре поистовећују са екстремистима. Свако од њих има више разумевања за своје жртве и увек нађе неко оправдање за злочинце из својих редова.

Посебан проблем настаје када гледамо глобално – међу десничарима има људи различитих вера (међу хришћанима – православци, католици, протестанти, ту су и муслимани, а међу њима постоје шиити и сунити, па будисти, итд.), а међу левичарима постоје националисти (кинески или кубански комунисти). Неки левичари (атеисти) су више националисти него неки верници, или, неки верници су више интернационалисти него неки левичари. Затим, међу традиционалистима, постоје људи различитих вера и различитих традиција, чије су вредности у сукобу (на пример, нису исте хришћанске вредности и вредности које негују црна интернационала и фашисти). Међу левичарима, нису сви трансхуманисти, постоје и људи који негују традиционалне породичне вредности и поштују жене (као што их и сваки добар верник или конзервативац поштује). Осим тога, у економском смислу, либерали су за слободно тржиште и капитализам, и као такви, они су и десничари. Али, у културном смислу, либерали су нетрадиционалисти, и као такви, они су и левичари. Шта је либерал који није верник, али јесте капиталиста, и као капиталиста (и етички егоиста) финансира активности геј лобија или трансхуманиста? Да ли је он левичар или десничар? Да ли може да буде нешто треће? Шта је или како се зове то треће?

Постоје десничари антифашисти, постоје десничари фашисти. Исто тако, постоје левичари антифашисти и постоје левичари фашисти. Највећи проблем је да се раздвоје и разликују антифашисти и фашисти, и међу десничарима, и међу левичарима. Погрешно је умерене десничаре и искрене вернике стављати у исти кош са екстремним десничарима и лажним верницима. Погрешно је умерене левичаре и искрене демократе стављати у исти кош са екстремним левичарима, борбеним атеистима и неолибералним фашистима.

Правило треба да буде да када кажете десничар, свако прво помисли на умерене десничаре и искрене вернике. Исто тако, правило треба да буде да када кажете левичар, свако прво помисли на умерене левичаре и искрене демократе. За екстремисте и праве фашисте, и са једне и са друге стране, треба смислити друге називе, мора да се истакне разлика. Нико од њих не треба да се назива десничарем или левичарем, него екстремистом, или фашистом, пошто је фашиста – фашиста, без обзира да ли је левичар или десничар. Прави десничар не треба да се стиди што је десничар. Прави левичар не треба да се стиди што је левичар.

Умерени десничари и искрени верници морају да се подједнако боре и против фашиста на десници и против фашиста на левици, а са умереним левичарима и искреним демократама мора да се развија култура дијалога. Умерени левичари и искрене демократе морају да се подједнако боре и против фашиста на левици и против фашиста на десници, а са умереним десничарима и искреним верницима мора да се развија култура дијалога.

Свако треба да се бори са злом у самоме себи, у својој заједници, као што се бори против зла у другим људима и заједницама. Умерени десничари и умерени левичари морају да се боре и против зла у својим редовима, и против екстремиста са супротне стране. Зато, ако су искрени антифашисти, они неће да ратују међусобно, као што екстремисти и са једне и са друге стране ратују међусобно. Дакле, ако сте интелектуално поштен и моралан човек, и у политичком смислу десничар, нећете левичаре антифашисте да називате фашистима, и обрнуто, ако сте интелектуално поштен и моралан човек, и у политичком смислу левичар, нећете десничаре антифашисте да називате фашистима. Фашисте више не треба називати десничарима или левичарима, него фашистима или неким другим, новим називом. Чим неко спроводи насиље над другим људима, подржава прогон другачијих и шири мржњу, значи да је екстремиста, и да нема места међу мирољубивим људима који имају правну свест и културу дијалога. Екстремиста је екстремиста, а не левичар или десничар (он на погрешан начин преноси и представља изворна учења), као што је издајник – издајник. Нико издајнике не назива левичарима или десничарима, него их назива издајницима. (На примеру Венецуеле, видимо да су левичари, који су на власти, велики националисти и да неће да издају и продају своју државу и њене резерве нафте.)

Пошто траје општи рат између левице и деснице, где се не прави разлика између умерене и екстремне левице и деснице, најтеже је одредити где престаје самоодбрана, а где почиње напад на друге. Свако се до сада бранио (постоји такво искуство) од других, и свако је до сада нападао друге. На пример, верници желе да шире своје учење. Трансхуманисти желе да уреде свет према својој мери. Како да се спроведе реформа образовања или шта је јавни морал, ако држава припада свима? До решење може да се дође једино ако постоји правна свест и култура дијалога. Подразумева се, мора да постоји саосећање према свом народу и лојалност према својој држави, национални и државни интереси морају да се бране. Нико не може све да добије (то желе екстремисти, искључиви људи, хилијасти, диктатори), како на унутрашњем плану, тако и што се тиче спољашње политике, неки компромиси морају да се праве. Они се праве кроз културни дијалог, а примењују ако постоји правна свест. То постоји ако се људи залажу за универзалне људске вредности. То је оно што спаја умерене левичаре и десничаре. Умерени десничари (верници) и умерени левичари (атеисти) морају да сарађују. Потребно је само да и једни и други покажу више чојства, а не само јунаштво. То не значи да ће нестати разлике између њих.

Сваки нормалан човек је и десничар и левичар. На пример, све је више десничара у Србији који се залажу за државни интервенционизам, за бесплатно школство и здравство, док су левичари у Кини или Вијетнаму националисти и све се више отварају према капитализму, који је постао иманентан либералним левичарима са Запада. Није нормално да желиш да неки људи живе у великом сиромаштву и да ништа не мењаш, док си ти екстремно богат (ако желиш да постоји социјална правда, онда си и социјалиста), а сви смо видели колико је ненормалан систем у коме се спутава и забрањује приватно предузетништво (ако желиш да развијаш приватно предузетништво, онда си и капиталиста).

Танка је граница између левице и деснице. Нека граница, на неким нивоима, увек постоји. У економском смислу, граница не треба да постоји, јер може да се створи систем у коме постоји и бесплатно школство и здравство и развијено приватно предузетништво. А када гледамо светску економију, свака држава треба да води рачуна о својим интересима, али треба, и може, да постоји и слободна трговина између држава. Може да постоји слободан проток људи, робе и капитала између држава, а да се не ствара „мелтинг пот“ од народа и неолиберални капитализам који гази по локалним културама. У верском, идеолошком и културном смислу, та граница постоји зато што постоје различити идентитети, различита уверења, са тиме и различите вредности између људи. Због те границе постоји „богатство различитости“. Међутим, екстремисти са деснице (које више нећемо звати десничарима) од тих граница праве „тврђаве“ унутар који нема места за друге и другачије. Екстремисти са левице (које више нећемо звати левичарима), желе да избришу све границе и да све људе на свету унифицирају према својим идеолошким уверењима и културним образцима.

Ако се ограничимо само на Србију, у овом тренутку постоји неколико отворених питања која деле умерене левичаре и десничаре. Око много ствари они се слажу. У начелу, сви су и за социјалну правду и за приватно предузетништво, сви се залажу за поштовање других и другачијих, за владавину права, сви имају еколошку свест, воле животиње, итд. Око тих питања може брзо и лако да се постигне консензус. Када не би било питања због који је тешко доћи до консензуса. То су она главна питања, која треба да се реше – однос према Косову и Метохији, Европској унији и Русији, Црној Гори и Македонији, однос према Републици Српској и Србима који су прогнани из или су остали да живе на простору бивше Републике Српске Крајине, реформа образовања (где постоје поделе када на ред дођу питања веронауке, еволуционизма или сексуалног образовања), а то су питања због којих нема договора ни око екологије и владавине права и без којих није могуће донети нов Устав и створити ново државно и друштвено уређење. Због тих питања највише се деле власт и опозиција, сама власт је због тих питања увек нестабилна, а опозиција никада није уједињена. Та општа подела на левицу и десницу на крају увек исплива на површину.

Ако би се сада, људи који су на власти у Србији, јасно определили једино за Русију, власт би се одмах распала. Исто би се догодило ако би се јасно определили једино за ЕУ. Ако би се сада они који воде протест „1 од 5 милиона“ јасно определили једино за Европску унију, тај протест би се одмах распао, настале би две колоне. Исто би се догодило ако би јасно определили једино за Русију. Зато што нема јасног опредељења од стране оних који воде протесте, везано за одбрану Косова и Метохије, умерени десничари из опозиције умерено или уопште не учествују на протестима. Истовремено, левичари су скептични.

Због тога што нема јасне политике што се тиче одбране КиМ, или продаје КиМ, опозиција напада власт. Због тога што нема јасне политике што се тиче одбране КиМ, или продаје КиМ, опозиција не може да дође на власт. Савез за Србију је далеко од консензуса, а они који воде Покрет слободних грађана, залажу се за продају КиМ. Опозиција може да дође на власт једино ако има јасну политику и постигне консензус поводом питања КиМ, јер се са тим питањем решава и однос према Западу и Русији. Већина грађана Србије жели да се бори за Косово и Метохију. Већина грађана Србије је против уласка у ЕУ и НАТО савез. Већина грађана Србије је против криминала и корупције. Већина грађана жели да Србија постане правна и ефикасна држава. Наравно, нико нормалан не жели рат са светом. Добар политичар ће наћи начин да одбрани КиМ, а да не уђе у рат са Западом.

Пред нама су два пута, нема трећег. Један пут води у сукобе, у рат сваког против сваког, у анархију, у распад државе и нестанак народа. Други пут води ка дијалогу, компромисима, консензусима, договорима које ће сви да поштују, и тај пут води ка опстанку државе, где се подразумева борба за суверенитет и територијални интегритет и на КиМ. Консензус око продаје неког дела државе је консензус да нестанемо као држава и народ. Сада смо, ипак, као народ, ближи консензусу да се одбрани КиМ. До тог консензуса ћемо доћи једино ако победимо екстремисте и на левици и на десници, ако постоји воља да се ствара владавина права, демократска и суверена држава. Ако постоје и таква воља и таква култура дијалога, консензус може да се постигне и око најтежиш питања, која сада највише деле.

Зашто левичари, или онај грађански део Србије, није спреман да подржи десничаре (дакле, умерене десничаре, искрене вернике или праве антифашисте) када је у питању одбрана КиМ? Мислим да постоје неколико разлога. Први разлог је то што се левичари боје да би се борба за повратак КиМ у састав Србије, коју би водили заједно са десничарима, следећи у томе десничаре којима је Косово у срцу, завршила тако што би цела Србија била уређена према мери „брадатих четника“, тј. да ће ти „четници“ желети да протерају све који нису православни Срби. Други разлог је то што су уверени да би одлучна борба за КиМ, Србију одвела у отворени сукоб са Западом, а то би је одвело у изолацију. И трећи велики разлог је то што не знају како тачно да се реши статус КиМ и како да се Албанци са КиМ укључе у политички живот Србије, а није сигурно ни да то сви они искрено желе. Из тих разлога, већ деценијама се саботира свако скретање удесно, унижава се све што је православно, владајућу елиту Србије и даље, у већини, чине људи образовани и васпитани у титоизму, а њима одговара да десницу у јавности представљају екстремисти, јер се тако лакше може сатанизовати све што долази са деснице, из Цркве, тако се правда отимање КиМ и прогон Срба у неким државама у региону. Такође, Запад не жели десничаре на власти у Србији, зато што се центри моћи са Запада плаше да би у том случају Србија постала мала Русија.

Наравно, после 45 година комунизма и скоро 30 година некомунизма, без праве подршке из света (до сада није постојала велика православна сила), десничари су недовољно јаки, да у Србији створе православни блок, где би се окупили сви умерени десничари, искрени верници и прави антифашисти. Већину странака владајуће коалиције и већину странака опозиције воде људи који припадају, у политичком и културном смислу, грађанском блоку или левици, исто тако и људи који предводе протесте грађана. Међутим, левичари из грађанског блока рећи ће и за власт коју је предоводила Социјалистичка партија Србије и за власт коју су водили левичари из Демократске странке, да је превише десничарска. Ово је цитат из текста Стевана Филиповића „Протести и шта после њих“, о курсу који је заузео Савез за Србију. Тај курс СзС-а је, према Филиповићевом мишљењу, „poprilično desno, evroskeptično i konzervativno orjentisan, sudeći po političkoj istoriji lidera SzS-a i objavljenom Programu od 30 tačaka… Mislim da trenutno ne postoji jaka stranka građanske levice, ni u SzS-u ni van njega, koja bi adresirala političke potrebe ove grupe glasača… Opozicija je takva kakva je, druga se neće magično stvoriti i tu sad nema puno prostora za izvoljevanje i kukanje – bez nje promene neće biti. Međutim, kao i hiljade mojih kolega i građana koji šetaju imam problem sa dominantno desno-konzervativnim usmerenjem opozicionih stranaka i mislim da nije kasno da se ojača ili transformiše neka postojeća stranka ili grupa građana, koja će zauzeti prazno mesto na levoj strani opozicionog političkog spektra“ (Пешчаник, 4.2.2019).

Десничара има мање на протестима, зато што се десничари плаше да би долазак опозиције на власт убрзао предају КиМ, тј. да се и СНС и ДС и њене фракције само тркају ко ће брже да преда КиМ  и ко ће више да служи Западу. Десничари се плаше да ће левичари издати. Левичари се плаше да ће десничари од Србије направити „православну џамахирију“. Део оних који подржавају владајућу коалицију, верује да би Савез за Србију продао КиМ, а део њих подржава СНС и њене сателите зато што очекују да ће ова власт испунити захтеве Запада и продати КиМ. Један део гласача странака опозиције напада власт зато што је она превише блиска Западу, а други део напада власт зато што је она превише блиска Русији и очекују од Савеза за Србију да одведе Србију у ЕУ. Може да се догоди да се распадне и владајућа коалиција и Савез за Србију и да се угасе протести. Не постоји поверење између левичара и десничара, између власти и опозиције, између већине и мањине. То се шири на однос мушкараца и жена (рат полова), на однос између младих и старих…

Како да се изађе из те агоније? Левичари и десничари у Србији, пред собом имају само два пута. Један пут води у грађански рат (сличан оном између четника и партизана), а такву државу је лако окупирати (чему се не радује нико ко не жели да буде квислинг или роб). Можда се рат, који је наметнут из света (у коме важи закон јачег), не може избећи, али грађански рат може. Други пут води ка сарадњи и дијалогу, и постизању консензуса. За почетак, мора да се изгради поверење између десничара и левичара, и да једни друге увере да не постоји разлог за страх (тј. да нико никога неће прогонити само због своје вере или идеолошког уверења; морају одлучно да се боре са екстремистима из својих редова). Када се изгради поверење између људи, и нестане страх од другог, отвара се простор за дијалог између православног и грађанског блока (које ће да предводе најбољи људи које имамо у православном и грађанском делу народа). У демократској држави постоји дијалог између десничара и левичара, између власти и опозиције, између већине и мањине, иначе то није демократска и суверена држава (ако није суверена, онда није држава, него колонија).

У Србији не мора да важи закон јачег. У Србији може да важи, десничари (верници) ће да га зову – закон Божји, а левичари (атеисти) могу да га зову – закон љубави. Од нас зависи.

Advertisements


Категорије:Да се ја питам

Ознаке:, , ,

4 replies

  1. Jako loš tekst.

    Свиђа ми се

  2. Па напишите бољи

    Свиђа ми се

  3. @U prolazu Komentarišem iz pozicije čitaoca.

    Свиђа ми се

  4. Нисам читао текст. Нејасно је како то да постоје левица и десница, ако се слажу око социјалне правде и приватне својине (две ствари које већ не иду заједно), а не слажу око оријентације Исток-Запад итд? Ту се онда не ради о левици и десници, већ о издајницима и родољубима: имамо један мањи слој који се учврстио у комунизму и даље чува своје повлашћене позиције, а ставио се у службу страног окупатора да би их и даље сачувао. И имамо огромну већину – која је родољубива, жељна посла и склона социјалној правди. Ту су десница уствари ови што се представљају као левица, а левица смо ми остали, које први проглашавају за десницу, фашисте и да не трошим електроне..

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s