Семинар о књизи Михаела Антоловића „Историографија и политика: Интелектуална биографија Фридриха Мајнекеа“

У залагању Фридриха Мајнекеа за компромисну Вајмарску републику, види се његов афинитет према најважнијим интересима своје Отаџбине, пре свега у очувању њеног јединства и спречавању унутрашњег сукоба

Извор: Институт за европске студије

У четвртак, 24. јануара 2019. године, у организацији Института за европске студије и издавачке куће Албатрос плус, одржан је семинар о књизи др Михаела Антоловића, посвећеној озбиљном научном опусу једног од највећих немачких историчара Фридриха Мајнекеа под насловом „Историографија и политика: Интелектуална биографија Фридриха Мајнекеа“. У библиотеци Института за европске студије о значају књиге, као и саме личности и опуса Фридриха Мајнекеа, говорили су др Душко Ковачевић, редовни професор Опште историје на Филозофском факултету у Новом Саду, др Милош Ковић, ванредни професор историје на Филозофском факултету у Београду, др Милан Суботић, виши научни сарадник на Институту за европске студије, др Александар Гајић, виши научни сарадник на Институту за европске студије, Јово Цвјетковић, представник издавачке куће Албатрос плус, затим др Миша Ђурковић, научни саветник и директор Института за европске студије и др Михаел Антоловић, професор Историјских наука на Педагошком факултету у Сомбору, уједно и аутор ове вредне књиге.

На почетку, ваљало би се осврнути на сам значај оваквог дела. Како су и сами предавачи приметили, ово дело је својеврсни раритет, пре свега, због чињенице да је историја историографије код нас врло слабо развијена, те је др Антоловић један од ретких научних делатника који се бави овом историјском дисциплином. С друге стране, ни у немачким научним круговима није обрађен историографски учинак Фридриха Мајнекеа, те је стога, ово дело од изузетног значаја и у европским културним оквирима. Негујући својеврстан литерарни стил писања, аутор приближава широј научној јавности дело значајног немачког историчара, који је стварао у једном од најбурнијих периода немачке, али и европске, историје – од времена Бизмарка до Аденауера.

Фридрих Мајнеке, рођен девет година пре немачког уједињења, умро девет година након немачког пораза у Другом светском рату, био је не само велики немачки историчар, дугогодишњи архивар, универзитетски професор, председник Владине комисије за историју, већ и значајни сведок једног посве турбулентног периода, не само у националним, него и у европским оквирима. Да би се схватила његова мисао потребно је разумети историјски контекст у коме се Мајнеке формирао и у ком је делао. Треба имати у виду реакционарност немачке мисли спрам универзалистичких тенденција јуснатурализма које су у немачке крајеве, као и у читаву Европу, прво стигле огњем и мачем Наполеонове војске. Реакција на овакве „глобалистичке“ тежње, које су ширене из Париза, природно је било формирање историјско-правне школе, али и читавог низа ставова супротстављених просветитељској рационалистичкој мисли. Стога је Мајнеке све до пропасти Другог рајха био убеђени монархиста, полуапсолутиста и националиста, да би након новембарског слома 1918. године, постао републиканац  и заговорник парламентарне демократије и то, пре свега, из прагматичних разлога. Сматрао је, наиме, да је у циљу очувања националног јединства и спречавања распада државе, као и спречавања бољшевичке опасности, неопходно прихватити републику и парламентарно-демократски поредак. Стога, пружа подршку консолидацији Вајмарске републике као нове немачке народне државе, битно другачије од негдашње сталешке, пруско-милитаристичке монархије.

Под оваквим утицајима које је донео и дух времена, код Мајнекеа је, као уосталом и код других немачких мислилаца тога доба, приметна идеја о немачкој посебности, односно, о посебном путу немачког развоја. Она се очитовала на два начина. С једне стране, у позитивном светлу посматрана, она је изнедрила закључак о супериорности немачког развоја у односу на развој других западно-европских држава. У том погледу, Мајнеке сматра да западно-европски пут почива на технолошко-научном развоју који резултира стварањем цивилизације, док немачки пут резултира духовним развојем и стварањем културе. С друге стране, постоји и мишљење како је посебан пут немачког развоја управо и узрок немачке катастрофе, која представља уједно и наслов једног од најзначајнијих Мајнекеових дела. У овој књизи, иако посвећује пажњу суочавању с прошлошћу, која је готово незаобилазни феномен поражених нација, Мајнекеов дискурс обојен је великом дозом аутовиктимизације, а с обзиром да теми холокауста посвећује врло мало пажње, као и због подршке нацистичком режиму при нападу на Пољску, многи код њега проналазе и антисемитске моменте. Иако су склоности ка повременој похвали нацистичког режима свакако видљиве, ипак је приметно и његово гнушање према бруталности и нехуманости које је исти иза себе оставио. Такво његово становиште је разумљиво с обзиром да је он своја схватања формирао у хришћанско-конзервативном миљеу Другог рајха. У том контексту, историју је посматрао кроз призму културне историје коју је сматрао поприштем стварања духовних вредности. Критикујући радикални секуларизам, сматрао је да је он потиснуо у други план хришћанске идеје и вредности, што је утрло пут свакојаким тоталитаризмима. С тим у вези, појаву Адолфа Хитлера посматрао је кроз исту призму, сматрајући га продуктом модернизма, тј. својеврсним продужетком Француске револуције и Робеспјера. Занимљиво је код Мајнекеа и виђење момента врлине као елемента формирања немачке нације, што се сматра предмодерним виђењем ове појаве. Но, било је поред њега и других немачких мислилаца који су делили овакве ставове, и ваљало би у том контексту споменути Зомбарта и његове „Трговце и јунаке“, који су недавно преведени на српски језик.

Иначе, ово дело проф. Антоловића умногоме рашчишћава терминолошку конфузију, нарочито на плану дефинисања и јасније диференцијације појава попут позитивизма и историзма. Оно, поред своје изузетне научне вредности, може широј научној и читалачкој јавности пружити јаснији увид у развој историје идеја, као и политичких теорија на немачком тлу, а самим тим и на ширем европском тлу у врло бурном периоду немачке и европске историје. Али, оно што би нама као друштву које је одавно располућено различитим поделама и које се налази у перманентном стању тихог грађанског рата (овде је довољно нагласити да готово не постоји феномен политичког и друштвеног живота око кога не постоји озбиљан раскол у српском друштву) било од користи, свакако је трансформација мишљења и осећај за постојећи политички тренутак. Наиме, без обзира на своја монархистичка, полуапсолутистичка убеђења, Мајнеке је осетио шта је након слома 1918. године, било потребно новој немачкој држави. У његовом залагању за компромисну парламентарно-демократску Вајмарску републику, види се његов афинитет према најважнијим интересима своје Отаџбине, пре свега у очувању њеног јединства и спречавању унутрашњег сукоба. Оваква мудрост свакако је неопходна и нашим данашњим мислиоцима, а нарочито доносиоцима политичких одлука. Стога, ово дело може бити не само од важне историјске и научне, него и од изузетне практичне вредности за данашње генерације.

Душан Илић, Институт за европске студије



Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s