Никола Варагић: Само Христос Србију Спасава

Народа нема без елите, саборности нема без ауторитета, ауторитета нема без служења Богу

Никола Варагић

Почетак зла и смрти (тј. први грех) је гордост. Први је пао први анђео, када је пожелео да стави себе на место Бога (први пад, у самом Небу). Затим се човек погордио и пао. Горд човек самога себе, исто тако, ставља на место Бога, и испред или изнад других људи. Горд човек је, у суштини, егоцентрик, самољубив, он има изражено нарцистичко „ја“, везан је за земаљски свет и у њему „господари оно што не сме да господари“. У стању грехопада, са таквим „ја“ се свако од нас више-мање рађа, али није или не постане свако егоманијак.

Сваки човек има своје „ја“ (аутономију разума и воље). У сваком човеку постоји земаљско (ниже) и духовно (више) „ја“ (као што постоје и две воље – нижа и виша воља). У стању грехопада, од рођења, доминантно је земаљско „ја“. То људско, сувише људско „ја“ настаје, речником савремене науке, као „независна структура из недиференциране биофизиолошке матрице“. Данас биолози више не инсистирају на томе да гени пресудно утичу на фенотип понашања, али не треба ни инсистирати само на социјалном контексту (без обзира да ли је друштво које окружује појединца добро или лоше) – не сме да се заборави на присуство телесне (ниже) воље и на гордост, јер људска природа, у стању грехопада, није у целини добра (због тога не треба инсистирати ни само на биологији). На човеково „ја“ утиче и стање разума, и стање тела (и емоције и нервни систем), и стање „духа“, али и – благодати Духа Светог и енергије Божје. Ко то самоме себи призна, на путу је да победи гордост.

Према православном учењу, људско „ја“ прво се формира према степену душевности и телесности (друштвено и биолошки је детерминисано, са оним анималним у себи, душа је више „модус тела“), али је у човеку од рођења присутан и степен духовности. То земаљско „ја“ болује од „сујете света“ и живи „по телу“. Човек са таквим „ја“ не може да позна самога себе, јер не може да „изађе из себе“ и верује да сви и све треба да се повинује његовом (земаљском) „ја“. Када се човек формира према степену духовности или чини подвиг вере, нестаје земаљско, а развија се духовно „ја“. У сваком човеку се налази лик Божји, односно, сваки човек има и савест и духовно „ја“. Што човек више познаје самога себе и Бога у себи, мање је под утицајима несвесно-соматског (у власти ђавола), више је самосвестан и више слуша своју савест. А ко слуша „глас Божји“ (савест), налази „боголики центар свога бића“ и обнавља лик Божји у себи. Када човек победи „егоцентризам свога охолог разума, подивљале воље и огреховљеног срца“, не постаје безличан и објекат других људи, него постаје личност. Човек у коме „живи Христос“, или у коме је Христос постао лично „ја“, не може да буде горд и себичан, он је самом себи признао да постоји нешто што је више од њега и да је у власти Бога. Личност има развијено духовно „ја“.

Најтеже је познати самога себе, јер мораш да се одрекнеш (одсебиш) себе и нађеш у себи оно што си ти стварно – оно што је изван датости, изван и психосоматских и социјалних процеса и односа (мораш да будеш објекат своје свести, тј. савести). Ако не познаш самога себе, не можеш да упознаш другог (чак и ако је сличан теби), не можеш познати себе у другоме и другога у себи. Ако између вас нема и Трећег, или, ако не налазите изван вас „вредности или поредак који би озаконили ваш пут“, значи да ви живите у „свету људске субјективности“, отуђени од Бога, и од природе, и од других људи, и ту нема дијалога, јер је свака индивидуа „властити центар света“, „сам у свемиру“ (слуша само своја помрачена осећања и помрачен разум), другог човека доживљава као објекат за задовољавање личних жеља, или, „други је пакао“ (осим ако дели исту страст, исти порок), и само „гуши“ (због тогa је све мање бракова, а све више развода између мушкараца и жена). Човек о самоме себи може да зна онолико колико познаје Другог у себи, и себе у Другом.

Између гордих људи (дијалектичара) нема дијалога (већ се води полемика), зато што „циљ дијалектике није откривање истине већ уништење противника… Сви верују да у људима који другчије мисле треба гледати непријатеље“ (Лав Шестов). Између два горда човека не постоји Трећи, зато што у гордом човеку не постоји Други. У разговору између два горда човека, важи: „моја реч мора да буде последња“. Горд човек тежи да се реализује и оствари све своје потенцијале са вером да му није потребна Благодат. То је пут самообоготворења. Горд човек живи себи, служи само самоме себи, не може себе да види у другоме и другога у себи – не може да позна самога себе, самим тим ни Бога, нити ће њега Бог познати, јер се „Бог гордима противи“. Горд човек не може да позна ни самога себе ни другог човека, јер другог човека познаје само онај који га искрено воли и сами себе познајемо кроз другог. „Самоспознаја је могућа искључиво у дијалогу, јер у самоспознаји човек излази из свог искуства, сусреће се са туђим искуством, с неким са којим води разговор. Тај разговор мора да има карактер дијалога а не полемике. Дијалог је сагласност у Логосу, сабраност, а полемика је рат у коме се доказује ко је паметнији“ (Жарко Видовић). Дакле, између два хришћанина, увек постоји и Трећи (кога нико не види, али који све види). Ко воли Бога, онда и ближњега (тј. сваког човека) воли као самога себе. Када се нађу таква два човека, њихов разговор „има карактер дијалога а не полемике“.

Када Христос постаје лично „ја“, развијам духовно „ја“ и постајем непоновљива личност. Када Христос постане лично „ја“, духовно „ја“ артикулише све „садржаје“ који долазе у свест, али у складу са вољом Божјом или слушајући „глас Божји“. Тада ја све своје мисли преиспитујем Богом (осећајући „страх Божји“) – свим срцем својим љубим Бога (осећајући љубав Божју, која „изгони страх“). Христос постаје центар „ја“ и „центар свести“, и онај субјекат који стоји надамном када помислим о себи, као Личност. У Христу, индивидуа постаје личност (Христос је Личност). Ко је развио духовно „ја“, свестан је да је „у њему увек присутно нешто што може да га одвуче од добра ка злу“, да „добра и рђава жеља увек иду заједно“, он добро зна да је „савршеноме је својствено – не сматрати себе савршеним“, и свој грех увек има пред собом, јер је грешан све док је смртан (земаљско „ја“ у њему постоји и даље). Зато је он увек будан и на стражи. Богочовечанска љубав је знак по коме се види да ли је човек развио духовно „ја“. Христолика љубав је знак по коме се духовно „ја“ разликује од земаљског „ја“. Они који су некада били грешници, и кушани, не осуђују, него разумеју и помажу оне који су кушани (Титу 3; 3/ Јев. 2; 18), они разликују грех од грешника, праштају и не суде.

Што су људи ближи Богу, ближи су и једни другима. Када Бог постане субјекат у човеку, онда човек више „не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ (1. Кор. 10; 24). Када човек искрено верује у Христа и следи вишу вољу, онда „угађа ближњему на добро ради напретка, јер и Христос не угоди Себи“ (Римљ. 15; 2-3). Или: „Еванђелска делатност сваког члана Цркве, иако потпуно посебна и лична, увек је свестрано саборна, заједничка, општа. Делатност сваког члана Цркве је увек личносаборна, личноколективна“ (Св. Јустин Ћелијски). Личност се „већма покорава Богу, неголи људима“. У заједници личности нема господара и слуга или робова (постоји хијерархија, нису сви чланови заједнице на истом нивоу духовног савршенства, али су сви једнаки пред Богом и сви су слуге Божје). Само праве личности могу да се изборе за „право личности“. Права личност не мисли само на „личну корист“. У саборној заједници или заједници личности, ниједан њен члан није само „обичан шраф“ у механизму (или у маси), јер се сваки човек поштује као личност, осећања сваког човека су важна и мишљење сваког члана заједнице се чује и уважава. У таквој заједници важи правило: сви за једног – један за све, или, сви у Једном – Један у свакоме. Христос нас учи да онај који хоће да буде први мора да буде последњи и да служи свима, јер се од онога коме је дато више тражи. Човек који служи свима као последњи је победио гордост и свет и доказао је са својим делима љубави да је морални ауторитет. Само таквом ауторитету хоће, или треба, да се повинује неписмен, неук, почетник… који такође мора да победи гордост, завист… Тада се последњи неће гурати да буде први.

Ми живимо у свету у коме је идеал бити први коме ће сви служити. Један део људи тежи том идеалу, то им је животни циљ. У палом свету, у коме „тајна безакоња већ дејствује“, највише што горд човек може да постигне је да постане „славна личност“, „идол“ који има своје идолопоклонике, а то је онај први који ће на крају да заврши као последњи. Јер, ђаво се гордима (првима) не противи. Егоиста је мост између ђавола и природе. Егоиста може да живи без Другог, али не може без масе. Масу чине безлични идолопоклоници. Егоисти је потребан спољни свет, јер он тражи славу од људи, потребни су му објекти за остварење сопствених жеља. „Светском граду не припада народ него маса“ (Шпенглер). Они који се издвајају из масе у „елиту“ („класу господара“), не могу без масе – унификације нема без идолопоклонства. За „класу господара“ важи ово правило: „целина је настала ради тебе“ („право личности“), али за „класу слуга“ важи правило: „ти си настао ради целине“ („право државе“). То је у складу и са законом егоизма, и са законом јачег (природне селекције). У стању грехопада, више је оних који служе овим законима, него „закону Божјем“. Прелази се из једне крајности у другу („кад ствар досегне једну крајност, она се онда креће у супротном правцу“, каже стара кинеска изрека, која потиче од речи таоисте Лао Цеа: „Преокретање је кретање Тао-а“), као што у дијалектици на свако да иде не, у бесконачном низу, без „коначне синтезе“. Преокретање је кретање револуције. Зато долази до несклада између теорије (програма) и праксе, зато постоје „двоструки стандарди“. Револуционар не може да победи „егоцентризам свога охолог разума, подивљале воље и огреховљеног срца“. Револуционар не може да превазиђе самога себе зато што тривијализује последице пада у грех. Револуционар не жели да буде последњи на овом свету који ће бити први на оном свету, јер револуционар жели да буде први на овом свету, уместо првог.

***

У српском народу постоји слоган „Само Слога Србина Спасава“. Пред Косовски бој, у 14. веку, било је важно да постоји слога. У то доба, српско племство је било у завади, свако је гледао само свој интерес и свако је желео да буде нови краљ или цар и наследник славних Немањића. Знамо шта је било после тога. Пар векова је прошло, све док се нису створиле повољне околности за устанак и ослобођење Србије. На почетку 19. века, најугледнији Срби тог доба (духовници, кнезови, трговци, ратници…) су се ујединили и повели Први српски устанак. У помоћ су стигли и сви пречани. Пред Други српски устанак, дошло је до сукоба између вођа првог и другог устанка. До коначног ослобођења, Србију је углавном водила династија Обреновића, али је све време постојао сукоб са Карађорђевићима. Онда је дошло до смене династија, тј. династија Обреновића је нестала. За то време, у Србији су настале политичке странке, и односи између странака су били слични односима између династија. Слични је било и између два светска рата, посебно за време диктатуре и након убиства краља Александра Карађорђевића.

Током Другог светског рата, настаје први прави братоубилачки рат унутар српског народа. Тај братоубилачки рат се наставио и након Другог светског рата, он траје и данас. До тада, Срби су увек били јединствен народ, са много раскола, свађа, подела, фракција… али и пред Косовски бој, и пред Први српски устанак, и за време Првог светског рата, сви су се ујединили и заједно борили. Први пут се то није догодило за време Другог светског рата. Тада су постојала два ослободилачка покрета или војске, и оне су међусобно ратовале. Разлике које су постојале између православног и просветитељског погледа на свет, између еврофила и русофила, а које су се појавиле већ на почетку 19. века, придубљивале су се све до средине 20. века, када је дошло до коначног разлаза/рата између атеиста и верника. Комунисти су победили. Али, ни међу српским комунистима није било слоге (сложни су били једино у борби против свега што је православно), разни лидери и разне фракције су се међусобно прогониле и смењивале на челу партије, републике или државе. Када се распадала СФРЈ, један од комунистичких лидера се издвојио. У Србији је поново настао вишестраначки систем. Део комуниста је тражио начин како да опстане комунистички систем, а када су почели ратови, како да опстане Југославија. Православни део опозиције је тежио повратку на систем који је постојао пре доласка комуниста на власт. У суштини, српски народ је распад СФРЈ и ратове који су следили, дочекао подељен и завађен, па је током тог периода афирмисан и слоган „Само Слога Србина Спасава“. Међутим, тога није било ни у једној области живота. Ако се задржимо само на политичаре и странке, свако је мислио да само он зна шта је најбоље за Србију и да је он месија који се дуго чекао. Од 1991. године, у Србије је основано више стотина политичких странака. Између власти и опозиције (није битно ко је био на власти или у опозицији), никада није постојала култура дијалога. Људи различитих идеологија воде рат до истребљења. Диктатор се тешко руши.

Непријатељ је примењивао, и данас примењује, технику или методу „завади па владај“. Ту технику или методу је лако применити у заједници гордих људи. Егоманијацима, сујетним људима, „месијама“, није потребан нико ван те заједнице или спољашњи непријатељ, да их завади, они су непријатељи једни другима. Нису криви спољашњи непријатељи за поделе у народу. „Сви верују да у људима који другчије мисле треба гледати непријатеље“. То се дешава чак и међу верницима. Данас свако има своје „ја“, које прецењује, док презире „ја“ другог. Свако има „своје мишљење“, али, проблем је што постоји само „моја истина“, увек „моја реч мора да буде последња“. Свако „ја“ тражи своја права. Разни моћници и „славне личности“, за њима и сви остали који их опонашају, често говоре „знаш ли ти која сам ја!“, и очекују да за њих не важе закони, као за све остале људе. Свуда могу да се виде људи који праве „селфије“ са својим телефонима, онда их „каче“ на друштвене мреже да би их други људи „лајковали“. Данас скоро свако толико жели да буде „слободан и различит“, да је настао плурализам истоветности – маса је постала шаролика, али је и даље маса, а не народ као заједница личности. То је општа појава у свету, која није мимоишла Србију. То је заједничко свим људима, као део људске природе у стању грехопада. Из једне крајности – колективистичке (једно-исто), у којој се негира појединачно и непоновљиво, или, у којој се „индивидуум појављује само као неважан точкић општег склопа“, само се прелази у другу крајност – у атомистички индивидуализам, или асоцијативни анархизам, или етички егоизам (тј. друго-различито). Не постоји јединство појединачног и општег. Свако истиче самога себе, своје „ја“, са својим (болесним) амбицијама, бори се само за лични интерес и своја права. Због тога су сви исти. Што је више егоиста, све је мање бунта и критике лоше власти. Егоистима је важна земаљска правда, али, што је више егоиста, такве правде је све мање. Међу егоистима се свако истиче, то значи да нико не може да се истиче, јер егоиста не може да буде први међу једнакима, пошто је изнад свих, и не прихвата да то буде неко други уместо њега.

Уместо да телефони и интернет повезују људе, долази до отуђења међу људима, људи све мање међусобно комуницирају (не воде дијалог), свако гледа у свој телефон чак и када је у друштву других људи, прави „селфије“ и слично. Други људи су потребни да ставе „лајк“. Идолопоклоници имитирају своје „идоле“. На жалост, таквих „идола“ је превише не само у српској владајућој елити, него и у опозицији. Сваки „идол“ верује да је „месија“ и да сви треба да се повинују његовом „ја“. У опозицији имамо превише револуционара, а премало православаца. Православаца је мало и у опозицији, и у власти, зато што, изгледа, још увек нема довољно православаца у самој СПЦ, чије „царство“ се разделило, односно, толико је раскола и унутар СПЦ као да Христос није међу њима. Јер, „свако царство које се раздели само у себи опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати. И ако сотона сотону изгони, сам по себи разделио се; како ће дакле остати царство његово?“ (Мт. 12; 25-26). До раскола у цркви и подела у народу долази, између осталог, зато што је превише фарисеја који воле „зачеља по синагогама и поздраве на трговима“ (Лк. 11; 43), и законика који товаре „на људе бремена тешка за ношење“, док они сами „ни једним прстом својим неће да се прихвате бремена“ (11; 46). Тамо где људи „живе себи“, нема јединства у љубави, ту Бог не станује. „И Он за све умре, да они који живе, не живе више себи, него Ономе који за њих умре, и васкрсе“ (2. Кор. 5; 14-15). Исто се односи на цео православни свет – управо је дошло до раскола између Цариградске патријаршије и Руске православне цркве. Гордост је „гроб љубави“.

Међу политичарима, свако жели да буде председник државе, странке, главни говорник… Чим неко нешто уради за општу ствар, одмах мисли да је посебан и почиње да прича како он једини нешто ради и како нико други није добар. Исто је и ван политике, не постоји слога међу синдикатима, послодавцима, на локалу међу грађанима, свако мисли да би био најбољи селектор репрезентације Србије. Скоро свако би да заступа „општу вољу“, али ретко ко мисли на оно што је „опште и свему заједничко“. Пошто важи закон јачег, општу вољу заступа онај ко слуша само своју вољу и изборио се да буде диктатор. Опозиција не може да сруши диктатора, зато што свако хоће да буде вођа, тј. нови диктатор. Зато нема јединства у опозицији. Стално настају нове странке, између странака опозиције не постоји консензус око најважнијих питања за народ. Нема праве сарадње ни међу опозиционим (патриотским) медијима. Зато нема великих протеста против режима.

Животни мото гордих људи је, као у оној песми групе Шарло акробата, „нико, нико као ја“, или „ја, па ја“. Када два пута кажете „ја“, онда добијете реч „јаја“. А јаја се лако разбију. То земаљско „ја“ верује да је много велико и свемоћно, а у суштини је мало, крхко и смешно, да се разбије лако, као јаје. Када имате скуп, групу или заједницу гордих људи, у којој свако хоће да буде први, и прецењује своје „ја“, док презире „ја“ другог, то је као да имате корпу пуну јаја. Међу таквим људима, увек постоје и издајници или „јајаре“. Таква заједница се лако разбија, у њој увек постоје поделе и заваде ко ће да буде први или „велики вођа“, траје рат сваког против сваког, тј. „човек је човеку вук“. Таквој заједници није потребан спољашњи непријатељ, а пошто непријатељ (тј. нека велика сила која жели да окупира овај део света) увек постоји, лако користи методу „завади па владај“, тако да је „велики вођа“ народа, на крају, обична марионета странаца, а држава је колонија. Таква држава се лако раздели, на више мањих „феуда“ или деспотија. Постоји опасност да на територији Србије настану још неке „државе“, али и нове „цркве“, процес дезинтеграције није заустављен. Као што се нека странка подели на више странака, само да би свако могао да буде председник и да нахрани своју сујету, тако се и држава дели на „феуде“, а црква на секте. (Зато у Израелу постоји душевна болница за „месије“. Можда је време да се слична болница отвори и у Србији.) Ко не служи Богу, не служи ни свом народу. Ко служи народу, али не служи Богу, занемарује „благодатну борбу са својим злом“. Ко самога себе узвисава, биће понижен од стране Бога.

Јаје је и симбол рађања новог живота, и Васкрса. У Христу нестаје човекова гордост, а не човеково „ја“ (тј. не постаје ништа, нити безличан), приликом стапања са Једним, као код Анаксимандра, Платона или Плотина (или, као у будизму). У подвигу вере, умире стари човек, а рађа се „нов човек“. Умире земаљско „ја“, а рађа се духовно „ја“. Када се разбије то земаљско „ја“, рађа се духовно „ја“ – развија се личност. Речима Светог Јустина Ћелијског, „човек умире да би оживео. Таква је антиномија вере… У подвигу вере од човека се тражи да дела на надумној антиномији вере“. У подвигу вере, од човека се тражи да се одрекне самога себе, и то „у целокупној психофизичкој стварности своје огреховљене личности, тј. своје душе, своје воље, свога разума, свога ‘ја’ – свога антропоцентричког, егоистичког закона живота и мишљења, егоистичке откинутости и осаме“, тражи се да умре „за све што је пролазно и грешно“. Дакле, човек није отуђен од другог човека, и не доживљава друге људе као неке „опредмећене схеме којима се може оперисати попут бездушних ствари“, тј. на другог човека не гледа као на бездушни објекат за задовољавање личних жеља, није према њему нехуман, или, други није „пакао“, једино ако љуби Бога, једино ако је он сам „објекат Божје силе“. Личност увек поштује другу личност, љуби ближњег као себе самог.

Победити самога себе и свет, значи победити гордост, „сујету света“, зло и грех у себи. Без те победе, револуција ништа не мења, на демократским изборима бира се само између два зла, или мање зло. То је предуслов за стварање нове српске владајуће елите. Ту елиту, да би заиста била нова, боља и права елита, морају да чине људи који су победили гордост – они који служе свима као последњи. Међу њима може да постоји први само као први међу једнакима. Пре свега, међу њима мора да постоји Христос Бог. Јер, тамо „где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима“ (Мт. 18; 20), а то царство нико не може да раздели. Без вере у Бога и без помоћи Бога, не можемо да победимо зло у себи, не можемо да поразимо непријатеље у свету. Тамо где су људи сабрани у Христово име, стварају се исте такве вредности – ту нема мита, непотизма, псовки, вређања, намештања, издаје, туче, не продају се вера и образ за вечеру, не постоје приватни и јавни морал или „двоструки стандарди“, нема плагијата, гори у послу ће да уступи место бољем, оне који заиста вреде нико неће да га вуче на дно због зависти и љубоморе, напротив, подржаће га и честитати на успеху, итд. Христос нас једини може сабрати и спасити. „Бог је свет, и саопштава од Своје светлости онима са којима се сједињује по мери њиховог очишћења“ (Св. Симеон Нови Богослов). Да би човек постао савршена личност, тј. „бог по благодати“ – неопходно је дејство и воље Божје (Благодати) и дејство човекове воље (подвиг вере, лични подвиг, покајање). Потребан је дијалог.

Само Христос Србију Спасава – када је Христос међу Србима, Срби су сложни. Дух Свети је извор саборности, јер све води Дух Свети. Али, Дух Свети улази једино у срце човека који је у подвигу вере и покајању. Јер, „ако из себе не протерамо порочне страсти које су овладале нашим душама, нећемо бити у стању да у себе примимо божанствену благодат“ (Св. Василије Велики). Ако из себе не протерамо порочне страсти које су овладале нашим душама, не можемо да примимо благодат Духа Светог. Без дејства благодати Духа Светог, никада неће постојати саборност, слога, солидарност, позитивна селекција, правна свест, култура дијалога, конструктивна критика… у српском народу. Србија ће се разделити на више држава. СПЦ ће постати секта међу сектама. Дух Свети није међу гордим људима.

Постоје проблеми које нам други праве и чији је узрок изван нашег народа, али добар део проблема правимо сами. Често је узрок тих проблема гордост или егоцентризам. Постоје егоисти који чувају свој живот, праве труле компромисе и не желе да се жртвују за друге. Постоје егоисти који су себи поставили за циљ да промене систем или цео свет, али нису спремни да промене, тј. да познају и победе самога себе. Међу верницима, такође, постоје егоисти, који сами себе узвисавају, неки у својим мукама и трпљењу, неки својим делима и даровима или талентима. Егоиста не мисли да је грешан, нити да може да погреши, зато не мисли да треба да се покаје, или извини, он проблем увек види у другоме и одговорност пребацује на другог. Егоиста је увек окружен са људима који му говоре само оно што он жели да чује, а то су безлични људи и идолопоклоници. Наш проблем је што у владајућој елити имамо превише егоиста, а у народу превише безличних људи и идолопоклоника. То су последице удаљавања од Христа, Личности Богочовека. Колико има Срба који искрено верују у Христа, толико има и јунаштва и чојства у српском народу, толико има слоге.

Човек треба да има своје „ја“, тј. да воли и поштује самога себе. Међутим, није исто да ли је то земаљско или духовно „ја“. Страст и савест су у сукобу. Земаљско „ја“ није и не може да буде истинско „ја“, није изворна људска природа. Над тим „ја“ некад преузима вођство несвесно-соматско (оно инстиктивно и животињско у човеку), и на њега, то наука није открила и негира као могућност, могу да утичу и „духови злобе из поднебесја“. Због тога, „за хришћанина, ‘ја’ није рај, него проблем“ (Пол Виц), док не реши проблем везе између божанског апсолута и света, тј. док не пронађе везу природног са натприродним, везу до живог Бога, до Бога живих. Да би пронашао ту везу, човек мора да се одрекне самога себе. То је подвиг вере – борба против самога себе, предаја самога себе Богу, улазак у непознато са поверењем у Бога. Борба против гордости захтева непрекидно духовно усавршавање и будност. И дијалог са другим. Једино такви људи могу да живе сложно, у саборности.

Они на врху хијерархије морају да буду најмањи егоисти, јер они морају, као први, свима да служе као последњи. Они су први (тј. елита) зато што су то заслужили својим делима и радом, и зато што преузимају одговорност, што их чини људе са карактером, личностима. Они који се издижу изнад осталих морају да воде дијалог уместо да се сукобљавају и да се изолују једни од други стварајући свако око себе идолопоклонике. Народа нема без елите, саборности нема без ауторитета, ауторитета нема без служења Богу.

Advertisements


Категорије:Српско православно стање

Ознаке:, ,

4 replies

  1. Izvanredan tekst.
    Kao i uvek Nikola.
    Bravo!

    Nikola izvanredno
    promišlja i besedi
    kroz svoje pisanje.

    U tebi sam prepoznao
    pravog i autentičnog
    srpskog oboženog
    pravoslavnog
    intelektualca!

    Da li Nikola ima svoj
    sajt? Da li ima mejl na
    koji bi mogao da se
    kontaktira?

    Komunicirati sa ovako
    pametnim ucrkovljenim
    ljudima za mene je veliko
    bogatstvo! A Nikola je u
    Crkvi Hristovoj i tu je spas!

    Nikola, brate u Hristu
    napiši nam svoj mejl.

    Svako dobro.
    Predrag

    Свиђа ми се

  2. Драги Никола,
    Дозволи да ти укажем на две ствари.
    1. И овај текст је, као и обично, квалитетан, али предугачак. Промишљаш дубоко и студиозно, али пишеш преопширно, са непотребним дигресијама и расплињавањима. Буди концизнији, фокусиранији.Тада ће и оно што излажеш бити много ефектније и даће боље резултате.

    2. Да, све је тако као што пишеш. Али шта урадити? Како да људи постану истински верујући? Потребна је операционализација. Потребно је наћи одговарајући модус да се у пракси примене идеје и замисли. То о чему ти причаш је процес који може да траје деценијама, под условом да се уопште и покрене. (Јер је ово што си написао „у углу“, прочитаће га неколико хиљада људи, у најбољем случају. Сложиће се са тобом и све ће остати у њима и архиви „Стања ствари“). И, суштински, тај процес би требало да води СПЦ, која је (би требало да буде) „званичан“ Христов благовесник у овој држави и народу, она је позвана да буде квасац преображења и спасења у Христу, со (србској) земљи и светлост свету. А она је, знамо и ти и ја, у кризи, и духовној и институционалној. Потребно је да се у њој деси оно што Господ говори Лаодикијској Цркви:“Јер говориш: богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг. Саветујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш.Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј, и покај се.“ (Откр. 3, 17-19). А то је исто и сложен и дуготрајан проблем.

    Србија и србски народ нема деценије, па ни године за решавање својих горућих проблема. Треба деловати брже и ефикасније, нарочито када се ради о Косову и Метохији.Тренутно, што се Космета тиче, СПЦ је заузела одлучан заветан став, и хвала Богу да је тако. Али Црква Христова није ту (само) да заузима ставове, него да делује. Нису апели домаћим и страним политичарима и моћницима оно чиме Црква решава проблеме свог народа. Деловање Цркве подразумева, нарочито у оваквим кризним сутуацијама, позив на молитву и покајање. Јер Бог је Жив и Свемоћан и може, логично, највише да помогне. Али, што каже патријарх Павле, треба да има коме да помогне. У једном тренутку, пре два-три месеца, на Косову и Метохији, када је било баш стани-пани, владика Теодосије је држао молебане извесно време. И то је било све. Постоје неке алтернативне иницијативе за молитвено прегнуће, али да ли је то довољно?
    https://svetosavlje.org/poziv-na-saborno-moljenje/
    Свети Серафим Вирицки, велики руски светитељ прве половине 20. века је ово изговорио: „Ако би макар и на кратко, али у исто време, заједно, сви руски људи пали на колена и из дубине душе завапили ка Господу и Мајци Божјој за спасење отаџбине од сатанског ропства, Господ би показао чудо свога избављења и развејао би сатански мрак који је притиснуо Русију и наш народ.“
    У овом тренутку, то је оно што Србији треба. А тога нема.

    Свиђа ми се

  3. @Predrag

    Хвала, али не хвалите ме толико да се не погордим, или да стекнем идолопоклонике.

    Мој имејл: kosmet.kosmos@gmail.com

    @Родољуб Лазић

    Текст је дужи зато што желим да дођем и до оних који не познају добро православно учење, Христову науку. А неке само да подсетим, пошто је, изгледа, доста њих заборавило. Што имамо више правих духовника у СПЦ, то ће и у народу бити више искрено верујућих. Знате да се све догађа према вољи Божјој, није до онога који трчи и труди се. Ми можемо веома брзо да се саберемо и обновимо. Брже него што ико мисли и нада се. Ако у овом тренутку међу клирицима и верницима СПЦ, међу политичарима, опозиционарима, официрима, лекарима, професорима, новинарима, судијама… у Србији има довољно људи (и довољно оних из расејању спремних да помогну) који су победили гордост, који се искрено моле Богу и имају одважност да се супротставе непријатељу, онда ће на свим нивоима државе и друштва да се ствара критична маса и победнички тимови који ће на крају створити нову владајућу елиту, сабрати народ и обновити државу. Све то може релативно брзо да крене, да се сруши овај систем и почне стварање новог система, али ће сам процес дуго трајати, најмање неколико деценија, колико је потребно да се неке нове генерације васпитавају и образују у том новом, бољем систему, и да онда они чине већину.

    Свиђа ми се

  4. Dragi Nikola,
    Hvala na odgovoru i mejlu.
    Smatram te dostojnim da
    zajedno sa Dragoslavom
    Bokanom besediš i pričaš,
    propovedaš srpskom rodu.
    Živ nam i zdrav bio!
    Svako dobro.
    Predrag

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s