Ознаке

, , , , ,

Постоји алтернатива. То је делање. Та алтернатива је и Апел за одбрану Косова и Метохије који стоји пред јавношћу. Ако сâм Апел не може да преокрене однос снага до обрта се долази лавином коју и Апел може да покрене. Паника у режимским редовима показује да Апел има ту иницијалну снагу

Митрополит Амфилохије

Нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може
Горски вијенац

Биће да нам је божићна радосна вест прилично повисила очекивања и у световној, политичкој и петиционашкој арени. Можда је међу српским родољубима дошло до темељног духовног прочишћења. Или су се погордили пошто су се изборили са искушењима празничног благоутробија (да је било лако – није).

Како било, критерији који могу да важе (ако за Њега важе икакви критеријуми, то је тема дуге и врло тешке филозофско–богословске дискусије) само за оног који је „Једини Безгрешан“ примењују се, окамовски оштро, на учеснике у једној јавној ствари.

Та ствар је, разуме се, Апел за одбрану Косова и Метохије, међу чијим је потписницима и митрополит црногорско–приморски Амфилохије. Апел, који је – према писању престоничког таблоида Блиц – могао да постане први тајни апел у новијој а и даљој историји, презентован је јавности уочи Божића. Реакције критичара овог документа и његових потписника (других је далеко више но првих) су за сада тројаке: прво, онај део политичке јавности који себе означава „грађанским“, а који сматра да се принцип секуларности државе крши када председник честита Божић, одмах је почео да бљује једноличну ватру; толико једноличну да она није ни вредна детаљнијег коментарисања. Друга критичарска школа поникла је из оквира владајуће напредне странке и концентрише се за сада на одбрану лика и дела Александра Вучића и нападе на митрополита Амфилохија. Напредњачко изливање таблоидног муља не треба да чуди – увек то раде и увек то раде на исти начин. Прво јуришна група оклевета таргетирану особу –  у формацији се смењују Александар Вулин Зорана Михајловић, Небојша Стефановић, Марко Ђурић, те дежурни новинари информеровског типа и дежурни аналитичари видовданског типа. (Овог пута су ојачани Николом Селаковићем, за кога неки рекоше да је „понајбољи у СНС-у“… Ако је он најбољи, онда је паметноме све јасно.) Након што се сручи баражна ватра уследи помиритељски тон патрона свеколиког јавног живота у Србији – Александра Вучића. Тај глас ћемо, како је већ најављено, чути у мамурним постновогодишњим часовима. Не знамо шта ћемо тачно чути али је могуће наслутити да ће то бити нешто отприлике „ми никада нећемо, а они хоће да ми хоћемо а ми никада нећемо“ и све тако даље у том смислу.

Апел за одбрану Косова и Метохије (www.neodustajemo.rs)

Но, жестина напада изненађује. Митрополит Амфилохије није опозициони првак. Није, колико је познато, ни претерано близак неком опозиционом прваку, а није нам познато ни да планира да истакне своју листу на предстојећим београдским изборима. Једно објашњење за овако острашћени медијски јуриш може бити да се припрема претекст за Вучићеву помиритељску, очинску изјаву у недељу. У духу његовог, квазимонархијског, вршења власти није згорег да му се дâ прилика да дела као надполитички ентитет.

Друго, можда и вероватније, образложење – колико год чудно звучало –јесте да митрополит Амфилохије значајно утиче на бирачко тело које је склоно да гласа за Александра Вучића. Његов политички перформанс, када је Ивици Дачићу и Влади Србије држао опело, никако не делује као допринос нормализацији јавне/политичке сцене. Но, такви шешељевски перформанси могу да пошаљу снажнију политичку поруку и да побуде и оне које велеучене расправе Милоша Ковића, Мила Ломпара и Слободана Антонића нимало не дојме.

Митрополит Амфилохије стога делује као политички субверзивна личност. С тим да не бисмо могли да занемаримо могућност да је степен његове потенцијалне субверзивности виши од онога што је и сам прижељкивао! Осамдесетогодишњи духовник – без политичких амбиција – делатник је чији је утицај тешко проценити. Неизвесност рађа зебњу.

Трећа велика и многобројна група критичара потписника Апела изродила се у оквирима разноразних пронационалних политичких групација. И ту су реакције претежно усмерене на неке посебно истакнуте потписнике Апела. Опет је ту, Амфилохије.

Треба имати на уму да је као и владичина изјава и текст Апела прилично умерен. Он захтева радикално одступање од досадашње Вучићеве политике према Косову али зар се, барем за оне који се сматрају српским пронационалним политичким делатницима, противљење Вучићевој косовској политици не сматра елементарном пристојношћу?

До овог трена више од 8000 потписника Апела

Но, пошто начелних оспоравања текста Апела са тих политичких позиција нема, а није самоугодно да се као релевантни истакну лични разлози, морало се прећи на квазиначелну расправу. На дубинско скенирање (полу)незваничних биографија. Изрониле су разне личне пизме, дугогодишња еклесиолошка размимоилажења, разне нелагоде и нетрпељивости сваке могуће врсте.

Можемо да очекујемо све и свашта. Од тога ко је како писао косу-танку/усправну дебелу, преко љубавних писама из младалачких дана, како се ко оријентисао када су Словенци у Цанкарјевом дому подржали арнаутске сепаратисте, до испијања вискија са Милошевићем и незваничног досијеа из Лазе Лазаревића. Пашквиланти су често врло маштовити. Најбоље је, чини се, митрополита „бранила“ Милица Заветница причом о томе како је владика Амфилохије посетио њихову породичну кућу, они га на петак „непромишљено“ понудили мрсном храном и „он се после неколико тренутака послужио“.

Није потребно образлагати безгрешност и беспрекорност (истакнутих) потписника Апела – ње нема, нити може да је буде. Нужно је, међутим, да радимо са оним што нам стоји на располагању. Ми се, свесни тога или не, налазимо можда пред развргнућем Завета – Косовског завета – који је у темељу наше националне, моралне и духовне заједнице последњих више од пола миленијума. Ако то ужасно сазнање може да неутралише и релативизује сазнање да је митрополит Амфилохије подржао Мила Ђукановића у политичкој борби (да додамо, борби против неосоцијалистичког слобићевца М. Булатовића) онда су проблеми онога што себе назива „српском десницом“ прилично дубоки.

Један од напада на митрополита Амфилохија (Извор: Блиц)

Српска десница пролази кроз неколике процесе. Један њен део пролази кроз порођајне боли дешешељизације. Није нам лако. Већи њен део пролази кроз процес самомаргинализације, односно кроз некакву пуританску искључивост која указује да ће свако релевантно политичко делање бити немогуће. У пећини је лако бити у праву. Ван ње је нужан компромис.

По немогућности постизања компромиса – а цепање длаке на три половине у вези са Апелом за одбрану Косова и Метохије то речито сведочи – подсећа на једну старију политичку секту, пределдепеовску „Другу Србију“. То је онај сегмент другосрбијанске, тобоже „грађанске“ политичке, јавности који је, како је то нашироко образлагао Зоран Ћирјаковић, зготивио Зорана Ђинђића тек када је овај постао почивши.

Добар део „Друге Србије“ је брзо учио лекције. Они са срцем у ЛДП-у а новчаником у ДС-у лако су се снашли у новој констелацији снага. Они тврђи у својим уверењима забарикадирали су се у још мању политичку енклаву.

Милош Милојевић

И самомаргинализујућа српска десница има, Боже саклони, своје некрофилске склоности. Прво и основно уточиште им је Слоба, митски лик изграђен око почившег председника Србије и Југославије Слободана Милошевића. Неуморни борац за Косово и српске националне интересе.

„Сви после…“ не ваљају (где се три тачке могу по жељи допунити неким другим ликом осим Слоба), све је исто и ништа не вреди ништа покушавати, све је готово и пропало – неколико популарних антиполитичких формула које убијају вољу за акцијом. Да ли је реч о оправдањима, изговорима, тужбалицама или несвесном прихватању добро осмишљене кампање непријатеља – у овом трену није толико ни важно.

Српске пронационалне снаге сада гањају једнорога политике без компромиса. Такво створење тешко да ће уловити.

Постоји алтернатива. То је делање. Колико год трапаво, можда ни не до краја промишљено, пуно импровизација, оваквих или онаквих компромиса и пословичних гутања кнедли.

Та алтернатива је и Апел који стоји пред јавношћу. Професор Часлав Копривица, на представљању Апела јавности, указао је како овакав документ не може да допринесе ономе што је неупитни циљ – враћању Косова и Метохије у уставно-политички систем Републике Србије. Чему онда, упитаће лажни душебрижници. Али, ако сâм Апел не може да преокрене однос снага (који нам не иде у корист, то знају и релевантни страни фактори, као и њихови домаћи намештеници), до обрта се долази лавином коју и Апел може да покрене. Паника у режимским редовима показује да Апел има ту иницијалну снагу. А да ли ће доћи до лавине – добрим делом зависи од нас.

Политика је, како је један учени Енглез запазио, однос снага а не однос аргумената. То је, срећом по нас, само делимично тачно. Политика је и ствар перцепције. Онај ко у политичкој утакмици игра за публику не мора нужно да заврши у нижеразредном Вратнику.

Овај Апел је наш дриблинг у последњим минутима утакмице. Покушај да се публици сугерише како није све готово и да се утакмица игра „до последњег судијског звиждука“. Прикупљање политичког капитала за успешнији, снажнији и жешћи отпор издаји Косова и Метохије. Зар то не делује као довољно добар разлог да на попису занемаримо она имена која не симпатишемо?

Аутор је заменик главног уредника „Стања ствари“ и један од првих 178 потписника „Апела за одбрану Косова и Метохије“

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements