Ознаке

, ,

Случај ,,државни удар” је постао огледни пример како брутални прогон десетине потпуно невиних људи служи као параван за остварење политичких циљева. И како сила Бога не моли у бесудној земљи

Владимир Божовић

Старци и жене на клупи за терористе

,,Рекао ми Еди”, звучи као реченица коју изговара збуњени амерички дечак да би помињањем измишљеног пријатеља оправдао несташлук. Међутим, у црногорској збиљи она има битно другачији смисао. Њу бесомучно понавља Саша Синђелић, човек из света криминала, тренутно у улози сведока сарадника у поступку за ,,државни удар”. У његовом исказу, Еди је злочести Рус, творац терористичке мреже за свргавање црногорског режима. С друге стране, „Рекао ми Еди” служи и као пилула универзалног дејства у којој се налази комплетан доказни материјал тужилаштва. На крају, та реченица прераста у епитаф неинтелигентне монтаже која своју ,,генетику” вуче из Бомбашке афере 1908. Еди је у свему, решава све. Бави се војним планирањем „државног удара”, геополитичким односима, али и бојом тракица које ће ,,терористи” носити у ноћи планираног преврата.

У тренутку док се НАТО бирократија грчевито бори за смисао свог постојања, а црногорски режим ,,хвата ваздух”, улазак Црне Горе у НАТО је успостављен као циљ у коме су се сусрели интереси обе стране. Међутим, Милу Ђукановићу је, и поред „уходаног механизма победе”, било врло тесно на изборима 2016. Стога је, још једном, ,,државни удар” изабран као спасоносно решење. НАТО службе су ,,инвестирале” у политичку и медијску подршку, док је оперативни део препуштен ,,домаћој памети”. Тако су половином 2016. одређени састојци ,,државног удара”: српски националисти, оружје, дуга рука Москве и наравно сведок сарадник који у судском поступку треба да потврди оптужницу.

Најпре, бројна патриотска удружења Србије ,,бомбардована” су позивима за одлазак у Подгорицу. Несрећни људи су уплитани у мрежу помоћу различитих ,,мамаца” од четничког окупљања, анти-НАТО скупа, разних промоција до ходочашћа. Отприлике, дошла је петина од позваних. Синђелић се очајнички трудио да увуче и ветеране из Донбаса како би уозбиљио ,,војни потенцијал” монтаже, али му се то изјаловило. Тако су се, у потпуно насумичној селекцији, на оптуженичкој клупи за ,,терористе” нашли старци и жене, оболели и убоги људи, без снаге и војног искуства.

Заказали су режисери ,,државног удара” и са оружјем. Један од учесника тужилачко-полицијске фарсе, Мирко Велимировић, рекао је да је лично уништио оружје које је купио на КиМ. Сем што не постоји ниједан доказ за ту тврдњу, поставља се питање: Зашто би неко куповао оружје да би га одмах потом уништио? На крају, једино оружје које је виђено у ,,државном удару” је полицијско. Према званичној документацији, узето је на реверс и постављено у кући високог полицијског функционера. Куриозитет је да је распоређено на начин као да га је неко заиста скривао. Све је било ,,лепо” припремљено да у кућу уђе генерал Дикић и да буде ухапшен пред камерама. На то га је „мамио” управо Велимировић, позивајући га ,,на по једну”. Међутим, генерал није прихватио ,,невин” позив и план је пропао. За ово се, наравно, не би никад сазнало, да ,,домаћа памет”, погубљена између више сценарија, није оставила документ у списима предмета под називом ,,Фото-елаборат о ПРОНАЂЕНОМ оружју”, прављен по стандардима криминалистичке обраде као када полиција заиста пронађе нелегално оружје.

Саша Синђелић, сведок сарадник, има ,,импресиван” криминални досије – од бруталног убиства до оружаног напада на полицију 2002. године, када је био војни обвезник. Међутим, војни суд се у том случају прогласио ненадлежним. Овај ,,детаљ” не би имао посебну тежину да председавајући тог војно-судског већа није био, гле чуда, главни специјални тужилац Миливоје Катнић. Да ли то истовремено објашњава и чињеницу да је Синђелић у актуелном поступку званично уведен као Александар иако не поседује ниједан лични документ на то име? Синђелић, у исказу пред истражним судијом каже да је о Едију, као и о акцијама које је са њим спроводио, редовно обавештавао свој контакт у БИА. Дакле, он тиме укључује БИА као помагача у спровођењу ,,државног удара” у Црној Гори. Такође, Еди му је рекао да ће у Подгорици, на дан избора, оружано деловати 50 руских специјалаца. Међутим, Миливоје Катнић је у току суђења потцртао да су ти Руси били на Златибору где су чекали ,,знак” за почетак акције. Да ли је званична Србија ,,пречула” тешку оптужбу да је инострана војна јединица са њене територије спремала терористички акт у суседној земљи?

Случај ,,државни удар” је постао огледни пример како брутални прогон десетине потпуно невиних људи служи као параван за остварење политичких циљева. И како сила Бога не моли у бесудној земљи, а наивне представе о вредностима 21. века копне пред очима уплашених грађана.

Аутор је председник ИО Матице српске у Црној Гори

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 14. 11. 2017)

Advertisements