Ознаке

, , , ,


Душан Ковачев

Пошто су војвођанске незналице потпуно загадиле јавни говор неумереном и неприличном употребом израза паор, ваља да објавимо шта о том изразу сведочи стваралаштво Ђуре Јакшића и његовог синовца Милутина Јакшића.


Ђура Јакшић, Аутопортрет, Википедиа.

Велики песник Српске Војводине Ђура Јакшић опевао је српског ратара, а не српског паора.

Његов синовац Милутин Јакшић је приповедао каква зла судбина задеси српске ратаре кад себе сведу на паоре.

Непријатељи ратарске слободе су стога фалсификовали Ђурину песму „Ратар“, а Милутинову приповетку предали забораву.

Данашњи манипулатори Војводином преосмишљавају реч паор и старају се да се она што више употребљава, како би њоме у Војводини истребили реч ратар.

Они се највише радују кад ратари Војводине сами себе именују речју која је одувек означавала најнижу друштвено-економску класу, несамосталног подложника, затуцаног и необразованог одрпаног сеоског пијанца који смрди и склон је криминалу. Кажу да је та реч, коју су наши стари дубоко презирали некаква особитост Војводине.

Срамота није никаква особитост ратара и сељака Војводине!

Хајде да видимо шта су о тој речи записала двојица великана српске културе.


Брат Ђура, банатски срб


Свако у Војводини, али и сваки Србин свуда у свету зна ко је био Ђура Јакшић и до данас га радо помињу. Верни син свог народа, отворене нарави, пожртвовано, искрено и доследно је волео свој народ преживљавајући сваку његову невољу. Стога сви Срби до данас према Ђури Јакшићу гаје однос блискости, као и према чика Јови Змају. Још за живота су га звали „брат Ђура“ па га и данас тако помињу.

Цар Душан, рад Ђуре Јакшића. Фото: Википедиа.

Ђура Јакшић није тек симбол романтизма у српској књижевности и сликарству. Он је много више од тога. Брат Ђура је особити представник једне душевне нарави која се у нашем народу од прастарог доба сматрала узором. Самоуверен, непоколебљив, храбар, доследан и родољубив, човек који увек тера своје, који је спреман да због свог народа, пријатеља и чврстих уверења жртвује себе и трпи недаће. Весељак који скромно живи, сам подноси своју патњу, човек којем се пријатељи диве а непријатељи не смеју да му се отворено супротставе. Наизглед обичан, а величанствен. Прегалац који горке ударце судбине претвара у најлепше елегије, који се не да уплашити већ пркосно сам бира да гази „трња стазе“, јер „трње је за човека“. Своје недаће и своје мане носи. Плени душу сваког коме је на срцу истина и врлина. Народни син који не може да постане изрод или малограђанин, којег слава и власт неће ни једним начином одвојити од свог народа да му биће у народу не припада и из њега се искорени. И кад је ништак он није ништарија, и кад је сиромашан, он је широке руке. Кад нешто каже, то је тако. Такав је сваком човеку свој. Оном коме он није свој, тај није човек, па га такви мрзе јер знају да пред њим њихово нечовештво препознају сви. Он ће сваком увек искрено рећи шта мисли и има став чак и кад није у праву.

Банатски Срби за човека овакве нарави имају израз: срб. Када бих старце питао да објасне шта значи срб, објашњавали су: „Тоје човек који има човечанство“. И кад је био нешколован, наш народ је васпитањем и сопственим духом одувек појмио и развијао humanitas, није му за достизање те врлине требало познавање латинске књижевности јер је природа стварности највећа ризница мудрости.

Стари споменик српским батаљонцима који су дали животе бранећи Српску Војводину у Боју на Иљеву, „Банатском Косову“ код Башаида, 1849. г. Фото: Љубазношћу Драгољуба Бадрљице.

Ђура Јакшић је по својој нарави био срб. Прави срб. Зато су га Срби још за живота препознали као свог и звали га братом. Такоје остало до данас и биће во вјеки вјеков.

Велики српски песник, приповедач и сликар, а изнад свега срб, Ђура Јакшић се родио и одрастао међу банатским ратарима. Борио се са сабљом у руци за Српску Војводину и то у Регименти Великокикиндског дистрикта (мајка му потиче из Карлова /данас Ново Милошево/ одакле је родом био и великан српске публицистике Теодор Павловић). Ђура Јакшић се за Војводину борио под старом ратном заставом граничара. Вероватно је био учесник и крвавог „Боја на Иљеву, српском Косову“ код Башаида 1949. године, када су надмоћни и одлично наоружани Кошутови побуњеници под руководством Мора Перцела надвладали храбре српске синове равног Баната.

Несрећан, прогоњен и оспораван касније од моћника без човечанства, банатски срб је својим критичарима бритко одбрусио:

С крвавом сабљом, на бојној муци
Бољи сам био – бољи од вас!

Својом природом, изгледом и једноставном ношњом, Ђура Јакшић је био прави син свог народа. А. М. Станојевић је у раду „Ђура Јакшић у народној успомени“ забележио сећање јагодинског крчмара Симе о Ђури Јакшићу: „Изгледа ти просто као неки паор. Тек доцниjе, кад уђе у разговор, кад плане или се чиме одушеви, онда севне његово око и ти се и нехотице повучеш, jер осетиш да говориш с великим човеком… Сила jе био, сила.“ Ништа боље од овог записа не сведочи о нарави брата Ђуре, којег су душмани на сваки начин гледали да упропасте и покоре, али је његова величанствена личност својом природом била неуништива и свима очигледна.

Иљево поље код Башаида, „Банатско Косово поље“, данас, са обновљеним спомеником синовима Српске Војводине који су страдали за крст часни и слободу златну. Фото: Владимир Бурсаћ


Израз паор код Ђуре Јакшића


Ђура Јакшић. Фото: Матица српска.

Наравно, Ђура Јакшић је реч паор одлично познавао и употребљавао по негде у својим приповеткама. Међутим, Јакшић пева о банатском ратару, а не о банатском паору! За наслов своје песме „Ратар“ из 1875. године употребио је управо именицу ратар, а њу наводи већ у првој строфи песме:

Диван Банат, родно поље,
и Бог му се диви;
а на њему миран ратар,
вредан Србин живи.

Зашто Јакшић пева о српском ратару, а не о српском паору? Одговор је једноставан. Зато што је банатски ратар био симбол слободе самосвесног рада и живота, а паор израз класне поруге, који је тада употребљаван за особу која је необразовани простак, економски зависан од господара. Даље у песми „Ратар“ брат Ђура описује како ратара, који издржава своју породицу и цркву огромним наметима пљачка жупанијска и царска власт. Сва невоља српског ратара од пропасти Српске Војводине но ослобођења 1918. године стала је у ову Ђурину песму.

У новинама „Стражилово“ Владана Ђорђевића је 1875. године у наставцима објављена приповетка Ђуре Јакшића „Попа Тихомир“, а Јакшић у њој употребљава реч паор у изразито класном смислу, да означи спахијског подложника, врсту пољопривредног кмета:

„Онде су на спахијској пустари све сами биреши, људи прости, као и други паори, али су поштени и до сада смо се са њима лепо живели“.

Реч паор је Јакшић у својој приповетци јасно употребио да означи скупину подложника најниже економски зависне класе на селу.


У СФРЈ је Ђура Јакшић фалсификован


У доба СФРЈ су ови Јакшићеви стихови постали политички неподобни за јавну употребу. Током седамдесетих година је Брозовом режиму очигледно било непријатно да се пева како миран и вредан ратар истовремено може бити и Србин. Стога је године 1973. у продукцији загребачког Југотона издата ЛП плоча „Камен на камен“ популарне музичке групе „Камен“ којом је Никола Борота извео песму „Ратар“. Та песма је на албуму потписана као ауторски рад Ђуре Јакшића. Међутим, извођач је у Јакшићевој песми властиту именицу Србин избацио да би на њено место поставио заједничку именицу човјек. Било је то срамно фалсификовање нашег брата Ђуре! Ко је приредио тај фалсификат, остала је тајна до данас.

Пишући биографију Ђуре Јакшића, Богдан Чиплић је нашег великог песника сместио у „паорски“ амбијент.

Рад Боротине музичке групе „Камен“ је иначе од самог почетка био везан за пропагандно ширење идеја Брозовог комунистичког режима међу омладином. Остали су упамћени по режимски подобним хитовима, нарочито „Пјесмом маршалу Титу“ у заједничком извођењу с Недом Украден.

Скраћивањем песме Ђуре Јакшића на прве три строфе потпуно је збрисана и њена социјална фабула. Борота је песму отпевао на икавском дијалекту. На ово масакрирање фонетике, садржине и фалсификовање Јакшићеве песме уопште није реаговао Богдан Чиплић иако је био писац биографске књиге „Ђура Јакшић“ штампане 1959. г. (едиција „Портрети“, НОЛИТ, Београд). Није то зачуђујуће. Био је Чиплић велики писац, рођен и одрастао у Банату и његове литерарне заслуге су изузетне. Међутим, тешко је бити срб. Богдан Чиплић је био велики писац и одличан педагог, али ипак по својој нарави ипак није био срб као брат Ђура.

Наиме, Богдан Чиплић је чврсто поштовао ставове представника политичког режима о култури, а Радомир Константиновић је годинама пре Боротиног фалсификата јавно сврстао Ђуру Јакшића уз Исидору Секулић, Вељка Петровића и многе друге српске писце у носиоце „паланачког духа“ у својој књизи „Философија паланке“ коју је 1969. године издао исти НОЛИТ. Рад великана српске књижевности је тиме проглашен превазиђеним и дата је слобода да се садржински и формално прерађује ради унапређења ка новим политичким сврхама и циљевима које је политички режим сматрао „прогресивним“. А „прогресивно“ је било уподобљење традиционалне културе ратара Војводине традиционалној култури славонских паура. Стога је Богдан Чиплић, који је боље од иког књижевно посведочио тешко подругљиви смисао израза паор, почео и сам да мења смисао те речи у својим радовима и на крају је чак митологизовао израз паор. Пишући 1959. године биографију Ђуре Јакшића Чиплић је радо и често употребљавао реч паор: „паорски крај“, „паорски трговчић“, „кикиндски паор“. Тиме је песника банатског „Ратара“ Чиплић биографски сместио у паорски амбијент.


Милутин Јакшић о смислу израза паор


Милутин Јакшић. Фото Лексикон познатих Кикинђана (Душан Дејанац). Љубазношћу Драгољуба Бадрљице.

У „Стражилову“ (бр. 44-51, 1886. г) је Милутин Јакшић објавио приповетку „Мија Бродар, народна приповетка из Баната“. Милутин Јакшић је био рођени синовац брата Ђуре. Од заборава га је спасао Душан Дејанац, записом у књизи „Лексикон познатих Кикинђана“ (Историјско друштво „Кинђа“, Кикинда, 2004. г).

Тема приповетке је изразито социјално – просветитељска у светлу политичко – економских односа у банатском српском селу чији становници економски пропадају услед личних мржњи, непросвећености, намета власти, задужености и партијске подељености. Милутин Јакшић је том селу подељених посвађаних и затуцаних сељака у приповетци дао назив „Сумраковац“, очигледно према истоименом селу у коме је његов стриц, својевремено, прогнан много патио, наилазећи на неразумевање при вршењу учитељске службе.

Ретко које дело тако подробно приказује устројство и искушења српске сеоске автономне општине, као приповетка „Мија Бродар“ Милутина Јакшића.

Заглавље часописа „Стражилово“, новосадског часописа који је објављивао остварења великана наше књижевности.

Сеоски нотарош (жупанијски орган власти у општини) у кафани исмева несрећне српске сељаке који своју тугу утапају у вину. Нотарош је беамтер (државни чиновник) и ову власт српски сељаци у Банату исконски мрзе (беамтера као крвопију српских ратара помиње и Ђура Јакшић у песми „Ратар“).

Током кортешоивања (лобирања) за избор сеоског кнеза нотарош предлаже сељацима у кафани газда Лешу, који је у невољи због презадужености. Он покушава и да га на очиглед припитих сељака и у присуству старог сеоског кнеза Иве корумпира. Нуди да заустави имовинска извршења против Леше и чак да му „среди“ избор за кнеза како би претворио челника сеоске самоуправе у свог подложника. У сред ове крајње натегнуте ситуације, неспретни вармеђски комесар (жупанијски надзорник) који није Србин и не познаје њихов народни дух и језик, хоће да умири саговорнике и слушаоце. Међутим, он то чини крајње трапаво, употребљавајући реч паор. „`Та ваш господин нотарош је здраво добра човек, боља него ти, Лешо и сви паори…“. Нотарош који је по рођењу Србин, али је народни изрод, зна да је реч паор врло увредљива за Србе, па је опасно употребљавати је са позиције власти. „Речи су те врло незгодно пале. Нотарош је тајом мрдо главом на комесар, да ћути, а кнез га је мрко пресекао. Комесар, да би поправио погрешку, диже чашу у здравље Лешино. Сви се одазову, али силом, јер је Леши већ и сувише наздрављано, па ни сам он није радо примио ту наздравицу“. Леша потом одбија срамно понуђену функцију кнеза. Милутин Јакшић овим сведочи употребу речи паор у смислу подложника.

Исти комесар приликом сеоске буне говори: „Знам ја Рацку фајту здраво добро. С њим треба само бесно, па одмах побегне као псето. Рацки паор најгори је човек у целом свету“. „Рац“ је у мађарском језику двосмислена реч и може бити врло увредљиа кад означава Србина. Ово је Јакшићево књижевно сведочанство увредљивог смисла речи паор.

Већина сељака „Сумраковца“ је необразована и затуцаност им не дозвољава да правилно схвате свештеника, који сматра да уместо нове школе најпре треба поправити стару која личи на ругло. Они мисле да је свештеник против школе уопште. „И не треба им школа. Нашто је школа? Ето нек дете научи молитве, нек научи читати апостол и потписати име, а за то је доста и ова једна. Школа управо и није за паоре људе, већ за господу. Нек он зна орати и копати, а што ће му књига.“ Дакле, Милутин Јакшић сведочи да се реч паор користи у смислу означавања необразованог сељака.

Кад село почне да трпи оскудицу услед неродне године, али и од такмичења у модирању поред већ уобичајених претераних трошкова слава, даћа и пијанки, свештеник проповеда против обичаја који сељаке бацају у неразумни трошак. Међутим, старци остају тврдоглаво при неразумним трошковима: „Па кад попа тако говори, што његова попадија не понесе паорску рокљу, рокља је најјефтинија“. Рокља је јефтина старинска сукња простог ткања. Дакле, према књижевном сведочанству Милутина Јакшића, реч паор има и значење сеоског одрпанца.

Заглавље приповетке „Мија Бродар“ Милутина Јакшића која је објављена у Стражилову


Наравоученије


Двојица великих банатских синова су оставила сведочанства о значењу речи паор и њеном смислу. Њихов пример нас учи да достојанство ратара не сме бити помрачено називом паор, да је реч паор синоним затуцаности, необразованости, али пре свега подложништва и најниже класне припадности. Да употреба речи паор увек буди сумњу у увредљиви примисао. Отуд нам није чудо што данашњи војвођански аутономаши затуцани у своје партијске (Милутин Јакшић би рекао партајске) поделе по целој војводини кортешују како би нам свима подвалили да и нама њихов израз паор постане наш кермеш. Ове речи су древне туђице, чије значење су одлично знали ваши стари. Кортеш је, рекли смо, лобиста, а кортешовање лобирање. Уместо ових речи постоје старе српске речи. За лобирање, платичево. Кермеш је туђица која означава појам за којег такође постоји српска реч, љубимац.

Негујмо дакле српски језик, упознајмо језик и начин изражавања наших старих, па унапредимо и свој говор. Младост може оно што старост не може, а старост зна оно што младост не зна. Удружене, избећи ће младалачке грешке незнања, а знање старих ће стећи моћ. Стога се увек изнова враћајмо нашем старом добром брат Ђури. Тада ће ваљда наћи и неки српски књижевник да већ једном истражи живот и дела Ђуриног синовца Милутина Јакшића и објави их пред новим покољењима Срба.

Ансамбл „Наракорд“ изводи песму „Кроз густо грање“ Ђуре Јакшића

Опрема: Душан Ковачев

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements