Слободан Антонић: Марионетска држава Косово у колонији Србији

Изгледа да данас Срби више немају државу. Република Србија је украдена, Република Српска (још) није држава. Да је Србија очигледно престала да буде српска држава види се и по томе што званични Београд активно помаже марионетску власт у Приштини да што брже „интегрише“ оно што је преостало од косметских Срба. И Недић је био колаборант, али бар није радио на томе да се Срби „интегришу“ у НДХ

Слободан Антонић

Наша влада и до сада је обезбеђивала западним компанијама, кроз програм „10.000 евра за свако радно место“, бесплатну радну снагу (овде). Од сада ће, пошто је усвојен Закон о дуалном образовању (вест овде; закон овде) западне компаније у Србији моћи да користе и обавезну дечију радну снагу.

Срби који гледају Пинк и читају Информер мисле да је дуално образовање исто што и некадашње „школе ученика у привреди (ШУП)“ или, доцније, „шуварице“ (усмерено образовање). Ђавола.

Раније „образовање уз рад“ било је у надлежности Министарства просвете. Сада пак компаније у које ће деца ићи да раде бира и контролише Привредна комора Србије. Раније је нагласак био на учењу – зато деца нису добијала плату. Сада је нагласак на раду – деца ће првенствено радити и за то бити плаћена. Ако при томе нешто науче добро, а ако не – није важно.

Сада ће се и до 80% стручних часова обављати у компанији, при чему деца могу да раде и до 30 сати недељно (пет дана по шест сати; чл. 6). За то ће добијати тек 70% од минималне цене рада (чл. 34).

Чак и у Немачкој јављају се случајеви злоупотребе дечијег рада у дуалном образовању (овде). Имајући у виду раширеност системске корупције код нас, лако је замислити фирме које ће дечији рад бескрупулозно употребљавати за најједноставније и најпрљавије послове:

„Услови (из закона) постављени послодавцима су такви да је сасвим јасно да их сваки послодавац може формално испунити, а да нема гаранције да ће их поштовати. То заправо значи да се послодавцима обезбеђује екстремно јефтина радна снага. Да ли је потребно дуално образовање за чишћење тоалета? За ношење тешких терета? Kолико је заправо праксе потребно да би се научило слагање каблова, када сам послодавац, иначе, изводи једнодневну обуку новозапослених за ово `занимање`? А то ће засигурно бити послови на којима ће се наћи деца у овом режиму рада“ (исто).

„Робовска држава Србија“ – био је назив текста посвећеног безочној експлоатацији радне снаге код нас, пренетог и на ФСК (овде). Стручна јавност, просветни синдикат и опозиција одлучно су били против Закона о дуалном образовању (рецимо: овде, овде, овде, овде или овде). Но, једна воља одлучила је да закон мора бити донет – „мада се иза хира једног човека могу препознати и притисци стране привреде и страних послодаваца, а у циљу претварања грађана у јефтину радну снагу за стране послодавце“ (овде). И закон је донет.

Иста воља вероватно лежи и иза одлуке да јуче отпочну заједнички маневри српске и америчке војске (овде). Наши падобранци скакаће заједно с америчким, а све у склопу ратних напора НАТО да се организује плацдарм према Русији. Но ако бисмо запитали наше власти зашто то чине, добили бисмо одговор да је улазак у амерички строј у тренутку док он вежба напад на Русију израз наше војне неутралности, и да радимо то не зато што смо слаби, већ што смо јаки и паметни.

„Вучић је притиснут, мора. Он тиме купује време за патриотски преокрет“, непрестано понављају родољубиве апологете режима. „Да ли Вучић мора да прима генсеке НАТО-а или империјалне политичаре, доказане србомрсце? Мора. Да ли мора да им износи хлеб и со (као Бајдену)? Не мора“ (овде). Не мора ни да даје изјаве попут: „Не треба нам новац, него америчко знање, односно како да Србе променимо, како да имамо тај ген који они имају“ (овде). Тај вишак типично вазалског ентузијазма управо је оно што показује да ипак није реч о морању, колико о хтењу.

Што се преокрета тиче, чуо сам процену да ће се најмоћнији човек у Србији преломити „на патриотску страну“ тек када руски тенкови, у каквој контраофанзиви, уђу у Берлин и паркирају се испред Бундестага. Али, да ли ће се до тог времена ишта од Србије сачувати?

Немачки амбасадор у Београду нам је ове недеље поручио да је „услов за столицу Србије у ЕУ столица Косова у УН“ (овде). То је, вероватно, захвалност што је Србија подигла споменик подунавским Швабама у Бачком Јарку – којом приликом је наш председник изјавио да се „не би сложио са црквеним великодостојницима који су о представницима немачке државе говорили као о `нашим гостима`, јер у Србији свако ко је позван није гост, већ домаћин“ (овде). Пошто су, дакле, и Немци овде домаћини, јасно је зашто је Србија једина земља у Европи која враћа имовину фолксодјчерима (овде).

Домаћин је, вероватно, и француски „амбасадор“ у Приштини који нам сада поручује да је помирење Француске и Немачке, после Другог светског рата, „пример који две, недавно раздвојене државе, Србија и Косово, морају преузети и морају уложити напоре да постигну пуно помирење као две суседне државе, потпуно суверене“ (овде). Нисам знао да је Немачка била западна покрајина Француске, од које се отцепила пошто су Немци претходно протерали већину Француза, а преостале староседеоце једно време користили као бесплатни извор органа за пресађивање? Историјске паралеле су чудо.

Овај мозаик догађаја током протекле недеље, заправо, само рељефно оцртава стварни положај Србије. На делу њене територије, после војне окупације и протеривања већине Срба који су тамо живели, направљена је – назовимо то правим именом – марионетска држава „Косово“. Остатак Србије стављен је под једну врсту колонијалног протектората САД и ЕУ, а као протектор се након 2012. године све више јавља Немачка.

Видимо како актуелно колонијално намесништво уредно испуњава свој основни задатак садржан у речи од три слова: још. Још државних и економских концесија, још одрицања од суверености, још преумљивања, још покорнија радна снага, још простора за империјалну пљачку, још мања Србија, још марионетских државица…

Изгледа да данас Срби више немају државу. Република Србија је украдена, Република Српска (још) није држава. Да је Србија очигледно престала да буде српска држава види се и по томе што званични Београд активно помаже марионетску власт у Приштини да што брже „интегрише“ – а заправо асимилује – оно што је преостало од косметских Срба. И Недић је био колаборант, али бар није радио на томе да се Срби „интегришу“ у НДХ.

И Београд тешко да је више главни град српске државе. Да неко времепловом доведе Београђане из 1917. године у данашњи Београд већина њих не би могла да прочита ниједну фирму или улични натпис. Мислили би да аустроугарска и немачка окупација никада није ни престала и да још увек траје.

Дакле, на територији Србије имамо марионетску државу и протекторат. И тек када се ослободи Београд, може се размишљати о ослобођењу Призрена. Али, ко да ослободи Београд? Атлантистички агенти од којих једни глуме опозицију, други НВО сектор, трећи независне новинаре, а четврти стручњаке? Принц опозиције који се већ прославио изјавом да се „Вучић смеје док нас гази руском чизмом“ (овде), а који је прошле недеље рекао: „Ја сам прилично сигуран, да не кажем да знам, да он (Вучић) јесте обећао Русима дипломатски статус за мисију у Нишу, која се зове хуманитарна, али неке чудне активности се са тог аеродрома одвијају“ (овде, 54:12)? Какве сад „чудне активности“!?

Србија се очигледно налази у мрежи чувара атлантистичке идеологије, који су распоређени по свим деловима апарата друштвене перцепције – од медија до универзитета. Тиме се обезбеђује да атлантистичка идеологија буде једини, или макар доминантни начин мишљења у Србији. Тиме се онемогућава да истина продре до друштва, како никада не бисмо сагледали свој стварни положај: ми смо сада колонија.

Није лако прихватити ову истину; и мени се каткада чини да у њој има извесног претеривања. Али, погледајмо још једном шта се десило током протекле недеље: дуално образовање, вежбе с америчким падобранцима, изјаве немачког амбасадора и француског „амбасадора“… – све то само у једној недељи. А зар ће наредне недеље бити другачије?

И тако ће деца наших господара постати господари наше деце

Опрема: Стање ствари

(ФСК, 14. 11. 2017)

Advertisements

10 thoughts on “Слободан Антонић: Марионетска држава Косово у колонији Србији”

  1. Одличан текст. Једино што ме је мало зачудило је како је Француска могла да буде источна покрајина Немачке. Требало би ваљда да стоји западна?

    Свиђа ми се

  2. Antonic je potpuno u pravu, ali ovde postoji problem Evropske unije, tj. ona ovde, receno zapadnim politickim recnikom, nije deo resenja, vec deo problema. Nije jasno kako onda, imajuci sve napisano u vidu, autor moze da podrzava Vuka Jeremica, Sandu Raskovic i, verovatno, njihovog kandidata za gradonacelnika Beograda Dragana Djilasa. Citav problem sa Briselskim sporazumom je nastao kada je neiskusni a evrofilni Jeremic izbacio UN i Rusiju iz procesa resavanja statusa Kosova i Metohije, a ubacio EU, uz SAD glavnog pokrovitelja cepanja Srbije. I sada oni glumataju patriote? Haj’te molim vas!

    Свиђа ми се

  3. Atlantisticki agenti? Mozda poput Vuka Jeremica, coveka koji je skole zavrsavao na Zapadu, od fizike do administracije, sluzio civilno vojsku u Tadicevom kabinetu dok je Tadic dokrajcivao Vojsku Jugoslavije, ucestvovao u neustavnoj izmeni rezolucije Skupstine Srbije kao zakonodavne vlasti, od strane vlade, kao izvrsne vlasti, cime je Jeremic pokazao koliko mu je stalo do ustavnosti, a zivkanjem telefonom onih koji se nisu javili i do procedura, ovo sa zivkanjem mimo procedura se ponovilo i kod ubistva gardista, sto nesto govori o Jeremicevoj sklonosti bocnim kanalima, cime je Briselski sporazum ucinjen tek pitanjem vremena i potpisnika.I sve to nije sprecilo Antonica da ga podrzi kao predsednickog kandidata, a u drugom izbornom krugu, verovatvo , i Jankovica, ali na njegovu srecu nije ga bilo, pa je odmah pozurio da napise kako Jankovic okuplja drugosrbijance, a vidim sada i Jeremica, Sandu, Vukadinovica, oko nove altarnative, zapravo stare, jer u Srbiji alternartive mogu biti samo stare, ovde je vreme samo vecito vracanje istog, linearno progresivno vreme je za progresivne narode, za nas su „alternative“ metastaze DS-a (Djilas,Sutanovac,Jeremic,Tadic,Zivkovic) i srpski „makroni“, ljudi iz sistema Radulovic i Jankovic .Atlantisticki agenti?Mozda Kostunica, kojem je ustav SCG pisao Solana, koji je prihvatajuci pregovore sa Taciijem, doduse kroz kljucaonicu, dao legitimitet ovom zlikovcu, a Tadic i Vucic legalitet.I uz Kostunicu je bio Antonic, sve u svemi izvan proEU pokret nije proveo pet minuta, mozda za vreme onog bozicnog proglasa kojeg se niko ne seca, nestao u prasetini i janjetini, ali eto, iz nekih razloga vazi kao „patriota“.Antonic je deo problema, on je dekorativni opozicionar, koji radi najbolji posao na svetu, profesor na srpskom drzavnom univerzitetu, iliti pare, ugled i piletina nizasta.

    Свиђа ми се

  4. Лепо је што сте се пробудили из дубоког сна. Није 2008. година, сада је 2018. година.

    Подсећам вас да је преговоре са Тачијем прихватила Савезна Република Југославије на челу са Слободаном Милошевићем и Миланом Милутиновићем. Беше то 1998. године. Тада се, још увек млађани Тачи, појавио у друштву Ибрахима Ругове. Не бих да се подсећамо болне прошлости, али тада је један од лидера Ослободилачке Војске Косова постао преговарачки фактор за власти у Београду. После тога би било глупаво (а било би и пре тога) занемаривати да Хашим Тачи јесте преговарачки фактор – он јесте представник Арнаутлука и ми то, у оваквим приликама, не можемо да занемаримо. Ми можемо да преговарамо добро и доводемо пројекат косовске независности у ћорсокак. Или да се из преговора повучемо када су услови бесрамни (као у Рамбујеу). А можемо и да Тачију свесрдно помогнемо да се реализује пројекат косовске независности. То радимо сад.

    Поред те хронолошке ситнице: када смо признали Тачија за преговарачки фактор навели сте још једну грешчицу: није Вук Јеремић променио резолуцију Народне скупштине Републике Србије. То је једноставно измишљотина. Министар спољних послова овде само спроводи спољнополитичке налоге Владе Републике Србије. А то да ли је склон да за своја политичка глдишта лобира је тривијална ствар. Наравно да јесте. Нисам сигуран да је свој посао могао да обавља да није.

    Свиђа ми се

  5. За госн Фјодорова има једно узгредно питање: зашто мислите да је предавачка каријера на државном факултету у Србији најбоље занимање од свих могућих занимања? На први поглед ми делује да је боље подучавати на приватним свеучилиштима. Кажу да се добро плаћа.

    Свиђа ми се

  6. Vuk Jeremic nije promenio rezoluciju,on je „samo radio svoj posao“, najcuvenije opravdanje.Rezoluciju je mogao da promeni samo onaj ko je i doneo, Skupstina, valda je zato Jeremic zvao tetku da proveri na TV da li je Skupstina zasedala , pa da je sve po Ustavu, ali su Tadic i SuNATOvac drzali tetku da se ne javi.Milosevicevi pregovori su se zavrsili ratom i rezolucijom 1244, Kostunicini proglasenjem nezavisnosti KiM, ali iznosenje problema KiM iz UN je bio smrtni udarac.

    Свиђа ми се

  7. Смртни ударац још није задат. Копрцамо се.

    Милошевићеви преговори завршени су погромом српског становништва на КиМ, повлачењем војске и полиције и укидањем српске државе на највећем делу територије покрајине.

    Преувјет су поставили Слобови идеолошки преци (или је он њихов идеолошки потомак, да не цепидлачимо). Слобово сужење аутономије Косова се завршио проглашењем косовске независности (ако се не сећате, ово им није прво проглашење) и повлачењем Албанаца из институција система. Ако већ идемо у прошлост онда би требало да разгрнемо слојеве који су водили “бечким преговорима“. Није полазна тачка постпетооктобарских власти била нормална ситуација. Јок, море. Полазна ситуација је била држава која није била чланица Уједињених нација (као Тачијево Косово сада). Као што полазна тачка постпетооктобарске економске политике није била богата катарска ризница и разгранате везе на светском тржишту. Јок. Но је било упитно да ли ће грејна сезона да прође без тешких хаварија да не полипшемо од зиме. Чисто да се подсетимо, ако се већ бавимо најновијом повојесном збиљом.

    А што се тиче грешака постпетооктобарских власти оне су неупитне. Отпочињање преговора у Бриселу јесте таква грешка. Али нису ни тада преговори измештени из УН. Они у том моменту нигде нису вођени. Практично су били суспендовани, није их било. Да ли је у тим тренуцима требало поступити другачије? Наравно да јесте! Но, сигурно резултат другачијег поступања није требала да буде серија “Бриселских споразума“.

    Свиђа ми се

  8. Procitah vas prvi komentar, pa mi smo na istoj talasnoj duzini, jos da prihvatite, znam tesko je, moje objasnjenje i shvaticete, kako uvek kada je gusto Antonic i Vukadinovic stoje uz EUpitekuse.Ne znam sta su ocekivali kada je Kostunica otisao na pregovore o KiM u koaliciji sa G-17+, prvom strankom koja je govorila o realnosti na KiM i DS, koja je prava LDP, a LDP samo fasada i skupljac mrznje i stranka koja je pokazala da Kostunica ne moze da trazi zabranu stranke koja poziva na krsenje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, cime je taj diskurs postao legitiman i u Skupstini Srbije.Sto se fakulteta tice, kod nas postoje dve vrste privatnih fakulteta, privatni i drzavni, samo sto u drugom slucaju pare daje drzava, a odlucuju klike povezane raznim nacinima, a rekao bih i pod bezbednosnom kontrolom.

    Свиђа ми се

  9. @Милос

    “Подсећам вас да је преговоре са Тачијем прихватила Савезна Република Југославије на челу са Слободаном Милошевићем и Миланом Милутиновићем. Беше то 1998. године. Тада се, још увек млађани Тачи, појавио у друштву Ибрахима Ругове. Не бих да се подсећамо болне прошлости, али тада је један од лидера Ослободилачке Војске Косова постао преговарачки фактор за власти у Београду. “

    Подсетите нас, обавезно, “болне прошлости“, јер болне истине делују лековито и могу да исцеле онога ко је у заблуди, то је научно доказано. Дакле, подсетите нас догађаја из 1998, који овде помињете, који су одвратне комуњаре ефикасно скривале, не само од нас Срба, него и од целог света, а за које ћемо сада ексклузивно сазнати захваљујући Вашој доброј имформисаности и доброти уопште!

    Свиђа ми се

  10. Jedina greska u vezi „petooktobaraca“ je misliti da su oni nesto „gresili“, he,he,he.Oni su jedini znali sta rade.Srbi su podvodeci svoju drzavu dvema Jugoslavijama, zaboravili sta znaci imati drzavu i danas nam deluje teska, ljudi je napustaju, oni koji ostaju je krive za sve kao da nemaju pravo izbora, zato se sada raspravlja da li je Albancima trebalo smanjivati autonomiju ili uvecavati, Abanci hoce drzavu i tu je kraj.Sta je to drzava i kako se za nju bori pitaj one koji je nemaju, a ginu za nju, Kurde.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s