Слободан Антонић: Реци „ћирилица“ и изазови крик културрасисте

И пошто „друга Србија“, путем клановских мрежа, данас фактички држи само срце српске културе, ниједан министар овог ресора није се усуђивао ни да помисли, а камоли да изговори, ту страшну реч на „ћ“

Како изазвати крик културрасисте? – Тако што ћете рећи: „Ћирилица“. Министарство културе је, ових дана, изрекло ту страшну реч на „ћ“. И од тада не престају крици и јауци наших аутошовинистичких културтрегера.

Колико они мрзе ћирилицу схватио сам, својевремено, из текста Владимира Арсенијевића (овде). У њему овај „кувар-техничар“ на привременом раду у српској књижевности, одушевљено пише о извесном пријатељу који чизмом, и то намерно и са уживањем, гази графит „Не гази ћирилицу“. Арсенијевићу је, види се, жао што се он тог сјајног геста није први сетио како би се, замишљам, након што се „селфовао“, снимак окачио на „ФБ профил“ и тако побрао лајкове наше аутоколонијалне чаршије.

Други, карактеристичан пример ћирилицом изазваног ђавоиманог бешњења наших аутошовиниста збио се после постављања табле исписане тим писмом на Културни центар у Новом Саду. Наши „ћирилофоби“ због тога су се толико узнемирили, да су нови лого ове установе прогласили – ни мање ни више него „стилизованим кукастим крстом“ (овде) – поступак који је толико сулуд и, истовремено, дрзак, да сваког разумног човека оставља готово без речи.

И пошто „друга Србија“, путем клановских мрежа, данас фактички држи само срце српске културе, ниједан министар овог ресора није се усуђивао ни да помисли, а камоли да изговори, ту страшну реч на „ћ“. Штавише, један од ранијих помоћника министра културе, иначе истакнути члан поменуте клановске мреже, својевремено се похвалио да је званично протестовао што су имена улица у Београду исписана – замислите, о ужаса! – „само ћирилицом“ (о чему сам опширно писао овде). Након тог „увида“, табле са именима београдских улица хитно су замењене онима на којима је додата латиница.

И после таквих министарстава за културу – којима је у раздобљу 2000–2012, па и 2013–2016. – примереније било име министарства за културну деконтаминацију, наједном се појавио министар који се усудио да у званичан документ – предлог Стратегије развоја културе Републике Србије од 2017. до 2027. године (овде) – као један од седам приоритета стави „неговање ћирилице“.

Предложено је (стр. 77–78) смањивање пореза за листове и часописе штампане на ћирилици, пружање пореских олакшица издавачима који књиге објављују на том писму, давање предности у откупу књига за библиотеке на конкурсу Министарства културе издањима штампаним ћирилицом, пореско подстицање дистрибутера да филмове титлују ћирилицом, обавезивање комерцијалних телевизија да 50% титлова буде на ћирилици, обавезивање оператора да омогуће равноправно коришћење ћирилице на мобилним платформама итд.

Ове мере сасвим су разумне. Рецимо, ја користим 063 мрежу, а у њој свако ћирилично слово у СМС поруци наплаћује се као 2,5 латинична слова. Не желим да пишем „ошишаном латиницом“, због које свака реченица изгледа као тепање двогодишњака, а неке речи добијају сасвим други смисао („шишање“ постаје „sisanje“). И због тог „луксуза“ морам да платим 150% више? Смешно.

На овај предлог Министарства културе надовезала се и управа Београда, која размишља да истицање фирми на ћирилици такође подстиче пореским олакшицама (овде).

Међутим, реакција другосрбијанског културњачког естаблишмента била је – урлик бола. „Жесток, трајан ударац на културу ове земље!“, ускликнуо је истакнути Пешчаников култрутрегер (овде). „Врло опасан самоизолационистички, регресивни тип културе!“, додао је, потом, сав важан и еврореформски велеучен. Уопште, по њему, ми заправо имамо посао са „Министарством некултуре“ (овде). „На то смо се већ навикли од `српских` душебрижника и националиста“, надовезао се и други Пешчаников идеолог; „на крају се они увек испоставе као убице“ (овде).

То „махнито“ и „надрићириличарско“ „затирање преосталих трагова Смисла“, заправо је „терорисање једним те истим глупостима и то за наше рођене паре“, при чему је ту, заправо, реч о „дискриминацији примереним земљама фашистичких хунти“, побунио се и редовни књижевни, позоришни, политички, et cetera критичар Времена (овде).

Ако бисмо из свих тих урлика исконског бола покушали да извучемо рационално језгро, добили бисмо следећу аргументацију:

  1. „ћирилици данас није ни боље ни горе него иначе“;
  2. „давање предности ћирилици је противуставно, јер је Устав третира као писмо у службеној употреби; но, службена и јавна употреба су две различите ствари“;
  3. „заштита ћирилице је дискриминација према онима који преферирају латиницу“.

Ништа од овога није тачно.

ad 1. Ћирилици не да није „боље него иначе“, она у Србији убрзано нестаје из јавног простора. У главној београдској улици, Кнез Михаиловој, данас само две радње имају ћириличне називе (књижара „Просвета“ и пекара „Хлеб и кифле“) – готово као у време аустроугарске окупације (1915–1918), када је ћирилица била и формално забрањена. Слично је и у другим српским градовима – од Сомбора до Врања.

Такође, удео књига, часописа и новина на ћирилици рапидно се смањује. Само од 2000. године наовамо пад удела ћириличних књига штампаних у Београду износи 13 процентних поена (са 56% на 43%; овде), и ако се тако настави, до средине века више се неће ни штампати књиге овим писмом. Пад периодике на ћирилици, у истом раздобљу, још је већи и износи чак 25 процентних поена (са 42% на 17%; овде), тако да већ сада готово ниједан лист или часопис који се покрећу више нису на ћирилици.

Осим РТС и РТВ, који су по закону обавезни да користе ћирилицу, све остале телевизије с националном фреквенцијом употребљавају искључиво латиницу, као и огромна већина кабловских ТВ канала. Чак су и ТВ канали за децу латинични – чиме се врши убрзана латинизација детињства (о томе сам опширније писао овде).

Ћирилица убрзано изумире, а најбољи начин да се то и догоди јесте да се ништа не предузме како би се она заштитила. Управо то и хоће наш аутошовинистички култрутрегер, коме, како сам већ написао (овде), „није довољно што је 90 посто ТВ програма, 90 посто новина и часописа, 90 одсто уличних написа и 105 одсто реклама на латиници; не, он мрзи што уопште мора да гледа и тих 10 одсто ћирилице. Он мрзи да види било шта исписано тим `примитивним` писмом; он пати кад год види и једно једино Ф или Ж, Ш или Д – та грозна слова која подсећају на фењере, жабе или тарабе словенских сељака и ратника“.

Зато се наш аутоколонијални културтрегер понаша као ђавоимани када се јавно помене заштита ћирилице, а посебно када на ту помисао дође неко у држави или у установама културе. Он рипа од бола јер га пече и сама помисао да Срби до краја наредне деценије неће заборавити ћирилицу, па да њега, београдског и новосадског Европљанина, и даље могу да прогоне та грозна слова, подсећајући га на све што се трудио да уништи, на све што је прогонио са страшћу, али и тихо, мудро, рачунајући на нашу пословичну небригу и на плиткоћу памети када је реч о култури и традицији.

ad 2. Разликовање службене и јавне употребе писма/језика најобичнији је софизам. Ова „дистинкција“ супротна је „правном искуству и пракси држава ЕУ“ у којима се разликују два термина, „official“ и „individual“, али не постоји законско разликовање, бар када је реч о тој ствари, између „official“ и „public“ (овде, стр. 127, и даље). Арапи и Турци у својим четвртима у појединим земљама ЕУ могу да истичу натписе на својим језицима и писмима; али држава има право да регулише и ту област, односно да прописује стандарде за јавне натписе, за декларације на производима и за све друго што спада у јавну комуникацију. Зашто би, у том погледу, Србија била мање држава од других?

ad 3. Они који заштиту ћирилице сматрају дискриминацијом латиничара, морали би дискриминацијом да називају сваку правну заштиту – од заштите трудница, жена или Рома, до заштите угрожених животињских или биљних врста. Та заштита настаје као жеља да се сачува богатство у разноликости („диверзитет“), а културна разноликост (cultural diversity) једна је од признатих „европских“ вредности.

Латиница свакако да неће нестати из Србије ако држава да пореске олакшице за књиге и часописе штампане на ћирилици. Издавачи се одлучују за латиницу зато што је обим текста штампаног тим писмом, а истим слогом, за неких 10% мањи него на ћирилици; за књигу чији би обим био 500 страна то би значило 50 страна мање, што није занемарљива уштеда; други разлог неких комерцијалних издавача за штампање књига на латиници је могућност продаје публикација и на тржишту ван Србије (што је, како показује искуство, прилично прецењено, али о томе други пут).

Зашто би издавачи који штампају на латиници били „дискримисани“ уколико би издавачима који публикују на ћирилици био скинут порез, на пример, у износу од 10% вредности цене књиге? Они би, евентуално, изгубили предност када је реч о трошковима штампе, а задржали би предност у пласману ван Србије. Неки издавачи и даље би се опредељивали за латиницу, други би прешли (или би се вратили) на ћирилицу. Никаква дискриминација ту не постоји, а културни диверзитет био би сачуван, што је, ваљда, и циљ сваке културне политике.

Али, као што рекох, за наше грађанистичке културтрегере ова тема није питање разумне аргументације и разложног дијалога, већ предмет испољавања ирационалног беса, па и мржње. Стога у наредним данима и недељама очекујем ескалацију напада на министра који се усудио да каже: „ћ“.

У прошлом тексту (овде) исказао сам бојазан да због овакве своје „неконвенционалности“ актуелни министар има лепе шансе да буде „реконструисан“. После најновије канонаде наше аутоколонијалне јавности, ова „реконструкција“ – уз одустајање Министарства од било каквог програма заштите ћирилице – бојим се да је још извеснија.

Или ће нас, можда, овога пута власт изненадити и показати нам да уз елементе компрадорског и аутоколонијалног, у њој, ипак, има и извесних црта националног и разумног?

Наслов и опрема: Стање ствари

(ФСК, 13. 6. 2017)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

13 replies

  1. Тешко је писати о нечему што захтева много простора и времена користећи аргументе, а не само оцене и етикете. Али, има тога већ довољно на интернету, па није увек ни неопходно.
    Заиста је тешко отети се утиску да су већина оних које спомиње г. Антонић у овом чланку посредни наследници југо-комунистичке идеологије и политике. Што значи, приступа уништењу српске државе, нације, културе и језика на начин како су то чинили комунисти: квази-ученим, високопарним и громопуцателним фразама којима у основи стоје мржња и бес према свему српском, и истовремено култури, цивилизацији, стандардима и нормалности када они треба да се примене у Србији и код Срба, јер одступају од изворних комунистичких циљева.

    Свиђа ми се

  2. Када се ради о мобилним телефонима и писању порука у њима: већ две године (писао сам и пре, али уз извесно довијање, сада је то лако – имам активне две тастатуре, српску и енглеску, све време, које се мењају на додир једног тастера) пишем искључиво ћирилицом све поруке на српском и рачун ми није ни мало већи од очекивања. Наиме, плаћам за пакет од 694 динара месечно (један од најјефтинјих) у који спада број порука који ја никада не потрошим током једног месеца. Тако пишем ћирилицом, а не плаћам ништа више него што бих плаћао, теоријски, да их пишем латиницом.
    Сем тога, стручњаци кажу да ако се поруке пишу нормалном латиницом – с кукама – и ако се у поруку убацују несловни знаци и сличице – онда оне коштају исто колико и ћириличне. Тако да је то о цени ћириличних порука изгледа само још један урбани мит који су протурили тзв. латиничари. Не волим етикете, али они јесу србомрсци, ако не лично сваки од њих, али јесу по усвојеној изворно комунистичкој идеологији.

    Свиђа ми се

  3. @srbski

    Greskom sam minusom ocenio tvoj prvi komentar. Delim tvoje misljenje.

    Свиђа ми се

  4. Када видим неки текст на српском језику писан „ошишаном“ или хрватском латиницом инстинктивно осетим одбојност/гађење – без обзира на његов садржај. Интересантно – ако то исто видим на хрватском језику у њиховим медијима, потпуно без проблема га читам. Сада се поставља питање да ли је то моје гађење када се ради о српском тексту рационално, или ирационално? Ја сматрам да је рационално, јер то питање није лингвистичко, него политичко. У суштини, код коришћења латинице,ради се о – упрошћено речено, вирусу „југославизма“. Многи српски аутошовинисти, мрзитељи ћирилеице истовремено болују и од вируса комунизма. Тим инфекцијама лека нема. Једино средство би било искорењивање латинице из јавне комуникације на српском језику – али за то је потребно донети и доследно спроводити на државном нивоу антилатиничне законске репресивне мере за јавну комуникацију на српском језику. Рекавши то – уједно сам и казао да је за то данас, после 1918 г., као и после 1944/5 г. немогуће наћи српске политичаре који би имали петљу да то спроведу.

    Свиђа ми се

  5. Може се довести у сумњу и здраво за готово прихваћена тврдња да је „обим текста штампаног тим писмом, а истим слогом, за неких 10% мањи него на ћирилици“. Ако се текст припрема на рачунару, а сви тако раде данас, онда се могу прецизно мењати/бирати како величина и дебљина слова, тако и размак између редова. Ћирилица је читкија од латинице и с неприметно мањим словима се постиже иста читљивост као и с латиницом. Моје искуство каже да простор који заузима текст зависи још од неколико чинилаца, и некад више простора заузме латинични, некад ћирилични текст.
    Но, и тај разлог је толико исфорсиран да мало ко примећује колико је шупаљ. Кога брига колико простора заузима текст на вашем језику? Је ли брига Енглезе, или Французе, или Мађаре, Велшане и друге,, где има речи које садрже дупло више слова него гласова, што би са становишта наших надри-језичара и других „стручњака“ било оцењено као веома нерационално и добар разлог – за шта? – да се мења правопис, наравно, или користи писмо које штеди простор. За дивно чудо, то тамо нико не помиње, нити се бави тиме. Зато је и тај разлог само још један аргумент који звучи рационално и научно, а у ствари је подмукао колико и идеологија о равноправности писама која никада није спровођена доследно већ је служила као параван за истискивање ћирилице.

    Уосталом, шта ако је нешто дуже него нешто друго? Да ли се Чилеанци буне што им је државна територија онако дугачка и необичног изгледа, па би да је замене другом? Шта ако вам је улица дужа, или шира него друге, или било шта чему се може мерити површина, облик …. Да ли мање волите своје дете ако је који сантиметар више или ниже од друге деце? О чему се ту уопште ради?

    Свиђа ми се

  6. Мислим да је аргумент о величини, премда немам тачне податке – промашен.

    Мислим да заузимање простора зависи искључиво од фонта, а не од писма.

    Ако пишете „сценаристичким“ courierom, писали латиницом и ћирилицом, увек ће свако слово да заузима исти простор, јер је то тзв. „непропорционални“ фонт, који опонаша фонт писаће машине.

    Ево, да проверимо:)

    Mislim da je argument o veličini, premda nemam tačne podatke – promašen.

    Mislim da zauzimanje prostora zavisi isključivo od fonta, a ne od pisma.

    Ako pišete „scenarističkim“ куријером, pisali latinicom ili ćirilicom, uvek će svako slovo da zauzima isti prostor, jer je to tzv. „neproprocionalni“ font, koji oponaša font pisaće mašine.

    Ето, латиница је незнатно краћа, зато што није „нерпопорционални“ у питању.

    Сад копипејстујте ово у „Ворд“, пребаците у „куријер“ и видећете да су неке реченице на латиници чак и дуже од ћириличних:)))

    Дакле, у фер борби, ћирилица побеђује:)

    Но, тачно је да је већина фонтова прилагођена латиници и да је латиница, напросто, писмо меркантилне цивилизације, због чега „кока-кола“ звучи глупо на ћирилици, али је исто тако „преосвештенство“ на латиници чисти кич!:)

    Исто тако, „Ulica gospodara Jevrema“ , „prote Mateje“, „Svetosavska“… само кад се испишу на ћирилици вреде нешто.

    Свиђа ми се

  7. Мени не изгледа глупо кока-кола написано ћирилицом, као што ми не изгледају глупо ни скраћенице за јединице (кг, л, м, цм, км), нити било које име или назив: Сони, Филипс, Обама, Швепс, Меркел, Том Џонс …

    Свиђа ми се

  8. @Милан: У принципу се слажем са Вашим и аргументима осталих присталица ћирилице, али понављам: никакав рационални аргумент у прилог српске ћирилице вам није од помоћи у пракси – јер то је чисто ПОЛИТИЧКО питање. “Тамо где треба, Онај ко треба“ је политички одредио да српску ћирилицу треба удавити… и тако ће највероватније и бити.
    Ви “разложно“ кажете: “… Но, тачно је да је већина фонтова прилагођена латиници и да је латиница, напросто, писмо меркантилне цивилизације…“. Добро- па шта онда? У земљи која ипак има какву-такву државу – и што је много важније: национални дух који није закржљао, то са “меркантилном цивилизацијом“ не може да прође – и тачка. Пример: Грчка! Ја већ 24 године по цело лето живим у њој и то јасно видим. У мултинационалном и меркантилном гиганту “Лидлу“ ниједан увозни производ није без произвођачевог оригиналног паковања са декларацијом на ГРЧКОМ! Без тога НЕМА, упркос мизерном комерцијалном обиму грчког тржишта. Истовремено – у том истом “Лидлу“ има бар 20% типично грчких производа (у оквиру програма “Лидла“) са декларацијама искључиво на грчком језику. То важи за све друге ланце самопослуга – ма чак и за релативно ексклузивне марке – нпр.: белгијска манастирска трапист пива а увози се само (релативно говорећи) “неколико флашица“ – али оригиналне етикете имају и грчки текст. За немачку машину за прање веша “Bosch“ чији су сви командни дугмићи фабрички израђени са грчким текстом сам само преко интернета набавио упутство на енглеском – имаче све књижице уз њу су искључиво на грчком… и да не давим даље.
    Ваш пример: “…Исто тако, „Ulica gospodara Jevrema“ , „prote Mateje“, „Svetosavska“… само кад се испишу на ћирилици вреде нешто“, није најбољи, јер улице овде на грчки начин поред грчког имена, грчким језиком имају (ако и имају, али не све) и енглеску транскрипцију – тако би на пример било: “Gospodar Yevrem Street”, “Prota Mateya Street”, “Svetosavska Street”, итд.
    Треба да Вам буде јасно: једини начин да се латиница избаци из јавне комуникације у Србији је да се латиница силом закона избрише из српског језика као паралелна са српском ћирилицом – да се избаци из програма од основних до највиших школа у српском језику, и да се учи искључиво у оквиру страних језика чије је она природно писмо. Узимајући у обзир све околности у друштву и политици, за дефинитивну победу српске ћирилице су изгледи исти као и да слон из београдског зоолошког врта машући ушима (као његов “рођак“ Дамбо) полети над Калемегданом. А, “Coka Cola” и у пракси, тамо где то мора, се још како пише “Кока Кола“ и упркос вашем гледишту не звучи ни мало глупо, па се под тим именом и успешно продаје.

    Liked by 1 person

  9. Било која реч писана латиницом у српском не изгледа добро јер не изгледа српски, већ хрватски.
    У хрватском свака од тих речи изгледа добро.
    Дакле, „patrijarh“, на пример, није добро ако је српски, а добро је ако је хрватски, јер и јесте хрватски.

    Свиђа ми се

  10. @Иоанн Дубињин

    Нисам ја то с „меркантилном цивилизацијом“ узео као датост, нити сматрам да то не би могло да се промени – само да „меркантилна цивилизација“ то тако гледа и да одговорни у њој имају дизгине у рукама, те могу да протерују ћирилицу на разне отворене и мање отворене начине.

    Чуо сам једном приликом да Кинези размишљају о преласку на ћирилицу као на службено писмо, због олакшане компјутерске оперативе, ако се даље тенденције с евроазијским тржиштем наставе, ко зна – можда „меркантилни“ остану и без свог главног аргумента:)

    Сад, поједини брендови на ћирилици, шта знам – и ја то форсирам у писању увек кад могу, али ја сам у принципу естета па не могу да кажем да ми не боде очи, тако да ми је „кока-кола“ на ћирилици увек изгледала као груба пошалица.

    Али, као што рекосте, немам рационалан аргумент за то.

    Ћирилица ми је увек била простодушније писмо и одавно већ не умем да „мислим“ на латиници иако, у реалности, у сваком већем радном окружењу ћете бити исмејани због ње, а можда чак и „враћени“ на поновно писање.

    Али, јуродивост је наша судбина:)

    Без све шале, ако посматрамо паралелно, латиница је, са својим квачицама, квржицама и кривуљама, само крајње естетизована ћирилица, као што је романика само лоша копија византијске уметности.

    Свиђа ми се

  11. Рушитељи ћиррилице и заговорници латиниоце, тобоже због страног језика, су већином србомзиотељи, који страни језик говоре тако дуго док их руке не заболе. Познајем доста таквих.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s