Владимир Коларић: Србија и цивилизацијски реализам

Доктрина цивилизацијског реализма подразумева да се, поред прихватања реалности постојања различитих цивилизација, прихвати и постојање земаља које у целини не припадају ни једном цивилизацијском подручју, што подразумева споразумно одрицање цивилизацијских центара од претензије да те земље у потпуности укључе у сопствену сферу. У те земље, поред Украјине и Молдавије, Межујев укључује и Србију

Владимир Коларић

Утицајни руски аутор Борис Межујев, иновативни настављач идеја Вадима Цимбурског о „Русији као острву“, почетком ове године је објавио чланак у ком предлаже концепт „цивилизацијског реализма“, као могући излаз из актуелног зачараног круга међународних односа.

Владајуће доктрине међународних односа и даље не могу да изађу из дихотомије између либералног фундаментализма и геополитичког реализма. Либерални фундаментализам са својим инсистирањем на принципу самоопредељења, суштински представља покриће за апсолутну глобални доминацију евро-атлантског типа цивилизације, у лику евро-америчке војне и економске, али и културне, моћи. С друге стране, садашње форме геополитичког реализма не успевају да нађу адекватне одговоре на изазове либералног фундаментализма, као моћне и веома заокружене идеологије, и лако падају пред оптужбама за оживљавање превазиђене доктрине „сфера утицаја“, док своје позиције граде на (макар и развијеним) формама етно-национализма или на пуком „великодржавном цинизму“.

Межујев полази од претпоставке о плуралности цивилизација, где се цивилизације једноставно одређују као (велике) државе које имају привлачну снагу на околне народе, не обавезно етнички мотивисану. Евро-атлантска цивилизација свакако поседује највећу привлачну снагу и тешко да ће се то у догледно време променити, али је свакако, и одређеној мери поседује и Русија. Овде није реч о империјалном утицају или медијским манипулацијама, већ о дубоко фундираним културно-цивилизацијским обрасцима, који се не могу тек тако измислити од стране различитих „центара утицаја“, премда се њима, наравно, може манипулисати. Чињеница, на пример, да тежње осетинског или народа Абхазије према Русији свакако нису само резултат империјалне праксе и текуће пропаганде (или озлоглашене „гасне уцене“), као ни „привлачна снага“ која Русија, поред Кавказа, остварује у неким земљама Централне Азије или Источне Европе. Инсистирање на империјалном пореклу оваквог утицаја такође није продуктивно, с обзиром да се тако нешто може применити на све појединачне случајеве, а највише од свих управо на евро-атлантску цивилизацију, која своју превласт, као признаје Семјуел Хантингтон не дугује некаквој културној, моралној или интелектуалној супериорности него изузетно ефикасном историјски генерисаном систему организованог насиља.

Како искључиво инсистирање на територијалној целовитости, или, с друге стране, праву на самоопредељење, подједнако воде у геополитички ћорсокак, доктрина цивилизацијског реализма радије полази од позиције да је у овом тренутку одржавање каквог-таквог поретка међународних односа боље него хаос глобалних размера и рат свих против свих. Због тога је, поред прихватања плуралности цивилизација, потребно прихватање и да постоје земље такозваног „лимитрофа“ (пограничног подручја), која се налазе „између“ две различите цивилизација и трпе „привлачну силу“ обе. Сваки покушај да се те земље беспоговорно сврстају и укључе у један „цивилизацијски блок“ неминовно води ка кризи, унутрашњем расцепу па чак и грађанском рату уз могуће, директно или индиректно, учешће треће стране.

У те земље, поред Украјине и Молдавије, Межујев укључује и Србију. Доктрина цивилизацијског реализма би, у том смислу, подразумевала да се поред прихватања реалности постојања различитих цивилизација, прихвати и постојање земаља које у целини не припадају ни једном цивилизацијском подручју, што подразумева споразумно одрицање цивилизацијских центара од претензије да те земље у потпуности укључе у сопствену сферу.

Борис Межујев

Јасно је да би таква идеја ишла у прилог у Србији званично доминантним, а у основи изнуђеним идејама о „неутралности“, али које би добиле истинску снагу ако се не би радило само о војној, институционално-политичкој и економској неутралности, него свеобухватној стратегији која би у културно-цивилизацијском смислу радила на осмишљавању „лимитрофног“, међуцивилизацијског положаја Србије. За тако нешто свакако постоје културно-историјске основе, али и једна увек присутна, мада и даље аморфна и неразрађена, идеја о Србији „између Истока и Запада“.

Наравно да би оваква „неутралност“, заснована на идеји Србије као земље „лимитрофа“, морала да буде прихваћена и призната од свих релевантних страна, за шта је управо потребна промена језика међународне политике и прихватање доктрине цивилизацијског реализма. За сада тако нешто није изгледно, с обзиром на и даље доминантну интервенционистичко-хегемонистичку природу евро-атлантистичке стратегије глобалних односа, али и непостојање адекватне и, што је подједнако важно, институционализоване, алтернативне доктрине код њених стварних или могућих конкурената, укључујући и Русију.

Ипак, свакако треба радити на промоцији новог и одрживог језика међународних односа, као и активно трагати за одговарајућим саговорницима у земљама политичког Запада. То није лако, с обзиром да од протагониста текуће интервенционистичко-хегемонистичке пропаганде заступници спољнополитичког реализма лако бивају провучени кроз „топлог зеца“ оптужби за анти-демократизам па чак и шпијунажу у корист Русије. Таквих саговорника свакако има, па и међу онима који би у евро-америчком контексту било тешко, попут на пример Патрика Бјукенена, оптужити за „екстремизам: наведимо као пример сенаторе Ренда Пола и Мајка Лија, или утицајног аналитичара Џорџа Фридмана.

Промоција оваквих становишта, како примећује Межујев, свакако није једноставна: „велики“ медији је неће промовисати док не постане званична или макар озваничена доктрина државних или транс-државних центара утицаја, док је њихово препуштање интернет публицистима опасно, пошто на „мрежи“ знатно боље пролазе радикалне идеје засноване на емоцијама, звучним паролама и лаким решењима, него реализам.

Академски кретенизам, како га назива овај аутор, заснован на ставу „ви нисте прочитали последњи помодни чланак професора тог-и-тог, који доказује да државе одумиру и да уместо њих наступају удружења љубитеља цвећа и заштитници животиња, и зато не можете да судите о међународној политици, у којој у први план долазе питања екологије и људских права“ – такође није добар савезник.

Межујев у овом тексту не предлаже начине превазилажења ове „комуникацијске блокаде“, али претпостављамо да би они ишли у смеру јавног заступања идеја новог политичког језика, „хода кроз институције“ и стварања организација које би радиле на осмишљавању, промоцији и активацији оваквих идеја.

Текст Б. Межујева („Взгляд“)

Што се тиче Србије, као што рекох, за њу би свакако било драгоцено да је „велике силе“ односно језиком цивилизацијског реализма – „цивилизацијски полови“, макар привремено „пусте на миру“ од увлачења у сопствене геополитичке рачунице. Наравно, под условом да Србија то време искористи за изградњу институција, истински разгранату сарадњу са свим субјектима битним за њен опстанак и развој, и најзад, рад на утврђивању сопственог пољуљаног културног идентитета. Ово би подразумевало и појачану сарадњу са другим земљама региона, на реалистичким и културно-историјски потврђеним основама, изван схема наметнутих од тренутно доминантних центара моћи. За Србију би, верујем, било од користи да сопствени „лимитрофни“ положај не гради искључиво на националним основама, већ да рачуна и на регионални контекст, такође обележен позицијом „пограничја“.

У супротном, уколико се евро-атлантске силе не одрекну свог геополитичког и у основи цивилизацијскох максимализма и апсолутизма, а Русија и други потенцијални „велики играчи“ не понуде адекватну и ефикасну алтернативу, Србија ће свакако морати да се определи, и такав избор ће, принудан или не, почивати на принципима конфликта, а не сарадње. Такав избор, какав год био – не заносимо се – свакако би био изузетно трауматичан за Србију и озбиљно би довео у питање њено постојање. Садашње српске елите имају огромну историјску одговорност на осмишљавању позиције Србије не само у актуелним међудржавним и међу-идеолошким, него и међу-цивилизацијским конфронтацијама. Макар и у некој мери, и овај пут наша судбина неће зависити не само од „великих играча“ него и од нас, од способности наших елита да свеобухватно артикулишу српску позицију у текућим, трансформативним, процесима глобалних размера.

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements


Категорије:Забрањено са Владимиром Коларићем

Ознаке:, , , ,

2 replies

  1. Jасно je да су западно-европски и амерички империјалисти-тријалисти прогласили Балканско полуострво делом интересне сфере НАТО пакта. Разбили су србски народ изнутра и споља. Разбили су и Југославију изнутра и споља у коју су деведесетих година ХХ столећа стигле и окупационе трупе НАТО пакта, да заувек збришу Србе као потенцијалне свезнике Русије, да заштите своје дугорочне корпоративне планове и намере, експлоатацију гаса и нафте из Каспијског залива. Србима је директно и индиректно објављен рат до тоталног истребљења.

    Да поменемо, већи део касписког нафтовода би финансирала америчка влада и њене корпоративне компаније “OVERSЕAS PRIVATE INVESTMENT CORPORATION” and “SOUTH BALKAN DEVELOPMENT INITIATIVE” , као што је пројектовано 1996. године ( Види: Kevin Phillips, American theocracy – The peril and politics of radical religion, oil, and borrowed money in the 21st century, New York, 2006, стр. 82; The war for pipelineistan, Asia Times, January 6, 2002; Go – Ahead for Balkan oil pipeline, BBC News, London, December 28, 2004; Michael B. Oren, Power, faith, and fantasy – America in the Middle East 1776 to the present, New York – London, 2007; Пјер-Мари Галоа, Крв нафте – рат у Босни…).

    Овог лета навршиће се 139. година од историског Берлинског конгреса, којег су одржале велике силе србофобичних европских и турских империјалиста од 13. јуна до 13 јула 1878. Овај Конгрес је успоставио „половично независне“ државе Србију, Црну Гору, Бугарску и Румунију. Свуда се поред Турака увукла Аустрија, која је постала посредник и потписних извесних уговора између тих нових „независних“ држава и дотадашњих окупатора и тиранина њихових земаља и обеспртављених и потлачених народа.

    Имајући у виду да су се Бенџамин Дизраели – Бекoнсфилд, Ото Бизмарк и Џула Андраши, као представници србофобичних западно-европских тријалиста – империјалиста посебно истицали у подржавању Османског империјализма. Упрегли су Аустрију да им буде претходница продора према Истоку.

    У овом контексту цитирали бисмо маџарског масона, окултисту, идолатристу, езотеристу кнеза Андрашија (Count Gyula Andrassy). Он је излазећи пред јавност после Берлинског конгреса у Пештанском сабору 1878. године дословно рекао: „Окупацијом је Босне и Херцеговине ударен клин у експанизвност панславизма; стануто је змији ногом за врат, која би иначе могла бити опасна за Аустро-Угарску монархију…“ (Види: Редакциони Одбор, Споменица Босанско-Херцеговачког устанка 1875-1925, Београд, 1925, стр. 41; Jasper Ridley, The freemasons – A history of the world’s most powerful secret society, New York, 2011, стр. 215/216).

    Други значајан датум србофобичних западно-европских империјалиста-тријалиста и антихриста био је Лондонски уговор о миру 30/5 1913, који је потписан у Лондону између малих балканских држава и Турске империје. Други члан поменутог уговора гласи:

    „Султан уступа њиховим величанствима Савезничким Суверенима све територије своје Империје на европском континенту, изузев Албаније“.
    У члану Трећем стоји:

    „Султан и њихова величанства Савезнички Суверени објављују да они препуштају Њ . В. Императору Немачке, Њ. В. Цару Аустрије и Краљу Маџарске, претседнику Републике Француске, Њ. В. Краљу Велике Британије и Ирске и Императору Индије, и Њ.В. Цару свих Руса проблем повлачењу граница Албаније и свих питања у вези са Албаније“.

    Иначе, с друге стране о Лондонском уговору о миру 1913. године, проф. Станоје Станојевић, каже:

    „ЛОНДОНСКИ УГОВОР О МИРУ 30/5 1913, између Србије, Бугарске, Грчке, Црне Горе с једне и Турске с друге стране. – Турска је по Л. У. уступила савезницима све своје територије на европском копну западно од линије Кнос-Мидија, са изузетком Албаније (2). Турска и савезници оставили су великим силама бригу, да уреде делимитацију граница Албаније и сва остала питања, која се тичу Албаније (3). Турска је уступила савезницима острво Крит (4). Турска и савезници поверили су Великим Силама, да одлуче о судбини свих турских острва Јегејског Мора, сем Крита и полуострва Атоса (5). Турска и севезници споразумели су се, да оставе уређење финансијских питања, која потичу из завршеног ратног стања и горе споменутих територијалних уступака, међународној комисији сазваној у Париз, у коју су делегирали своје представнике (6). Питања ратних заробљеника, јурисдикције, народности и трговине остављена су да се уреде специјалним конвенцијама (7) В-љ П“. (Види: Проф. Ст. Станојевић. Народна енциклопедија СХС, Књ. друга, И-М, Загреб, 1928, стр. 594).

    Чињеница је, да је и Тајним Лондонским уговором од 26. априла 1915. године Италија обезбедила свој империјалистички интерес на Балкану и „пуни суверенитет над Валоном“.

    Члан 7 гласи:

    „Италија је дужна да представља државу Албанију у погледу њених односа са страним силама“.

    У том контексту треба сагледати клицу међусобних сукоба на Балкану, коју су посејали западно-европски империјалисти-тријалисти, антихристи, езотеристи, идолатристи, ритуалисти, окултисти-магисти преко својих филијала, структура и ћелија међу Србима и осталим балканским народима.

    Такође, имајући у виду да јe њихов србофобични пројекат био и остао да важи и данас, да Србе треба окупирати, сломити, разбити, раслојити, таманити и генетички ослабити и не дозволити им ослобођење и уједињење.

    Свиђа ми се

  2. Лапсус!
    Треба да стоји: … свих питања у вези Албаније“.
    Хвала!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s