У поменутом случају о Штросмајеру и југословенству, уопште није реч о догматском или канонском учењу Цркве, већ о текстовима који припадају конкретном историјском и политичком контексту свога времена
Свети владика Николај (Извор: Епархија зворничко-тузланска)
На самом почетку, треба нагласити да у Православној традицији не постоји учење о „безгрешности” Светих Отаца у апсолутном смислу. Црква никада није учила да је свака реч или сваки текст појединачног оца аутоматски непогрешив. Свети Оци јесу велики ауторитети, јер су сведоци живог духовног искуства Цркве, али њихова лична дела, појединачни списи и историјски условљене процене нису изједначени са догматским откривењем. Стога је у Православној еклисиологији неопходно додати једну суштинску пропратну ноту: обавезујући ауторитет има само оно што је Света Православна Црква Саборно прихватила и континуирано потврђује у свом животу и учењу. Управо Саборни карактер Цркве представља критеријум разликовања између личног богословског мишљења и онога што припада трајном корпусу Светог Православног Предања.
Зато Православно богословље говори о сагласју Отаца (consensus patrum), а не о непогрешивости сваког појединачног писца. Када Црква препознаје неко учење као аутентично предање, она то не чини зато што га је изнео један богослов или један светитељ, него зато што се оно показује као израз Саборног искуства Цркве кроз векове, потврђен у богослужењу, у догматским формулацијама и у непрекинутом континуитету вере и ортофрониме.
У том светлу треба посматрати и случај св. Владике Николаја Велимировића. Многима је непознато да је он у зениту свог овоземаљског живота, у приватној преписци са блиским пријатељем, изразио жељу да се нека његова ранија дела, нарочито из периода пре 1924. године, више не прештампавају. Закључићу овај коментар посебним освртом на тај моменат.
Жао ми је што је овај, многима непознати спис из раног стваралачког опуса св. владике Николаја, био повод за Ваш иронични коментар о „безгрешности” Светих Отаца. Такав приступ занемарује неколико важних богословских и историјских чињеница.
Да ли сте знали да је и свети владика Николај исказивао дивљење према Штросмајеру? Чак му је посветио једну књижицу, у којој га панегирички портретише раме уз раме са Његошем! У посвети буквално пише: „У спомен великом хрватском патриоти, бискупу Штросмајеру…“ (Фото: Снимак екрана)
Пре свега, у поменутом случају о Штросмајеру и југословенству, уопште није реч о догматском или канонском учењу Цркве, већ о текстовима који припадају конкретном историјском и политичком контексту свога времена. Почетком XX века, а нарочито након Првог светског рата, на простору Балкана постојала је снажна пројугословенска идеолошка еуфорија, чији се интелектуални корени делимично могу пратити још у идејама Илирског покрета XIX века. Та идеја је након рата добила снажну политичку подршку новонасталих државних структура. Њена кулминација наступила је у периоду стварања СХС, односно будуће Југословенске Краљевине, када је овај концепт уживао снажну подршку политичких елита тог доба. У пракси, он се нарочито спроводио кроз политику Александра I Карађорђевића, тадашњег регента, а потом краља ове франкенштајнске творевине, на штету две до тада самосталне србске државе — Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе — које су угашене и утопљене у нову југословенску политичку конструкцију, али и на угрозу свега србског, са катастрофалним и трајним последицама.
У таквом амбијенту није изненађујуће што су и многи интелектуалци и црквени људи тог времена, па и св. Николај Велимировић, у једном периоду делили ентузијазам према идеји јужнословенског јединства. Но, касније историјско искуство, као и лично духовно сазревање, довели су код многих до преиспитивања таквих ставова. У том контексту треба разумети и његову жељу да се поједини ранији текстови више не прештампавају. Међутим, из те чињенице не може се изводити закључак који је у Вашем коментару иронично сугерисан — као да је тиме доведен у питање сам ауторитет Светих Отаца или Предања Цркве. Напротив, тај пример управо потврђује једно основно начело Православне традиције: да лични текстови и историјске процене појединих богослова нису исто што и Саборно учење Цркве, тим пре што поменута књижица св. владике Николаја о Штросмајеру и југословенству нема, ама баш никакве везе, са догматским учењем Цркве, нити се тематски тиме бави.
Да би се то још јасније разумело, потребно је подсетити на једно основно догматско учење Православне Цркве, које управо показује како се у Предању разликује лично мишљење од саборно потврђене истине. Библијска основа учења о свеопштем суду налази се у речима светог апостола Павла: „Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки што је у телу чинио, било добро или зло” (2. Коринћанима 5:10). Свети Оци тумаче реч „свима” дословно и свеобухватно, те је стога јасно да суд обухвата и праведне и грешнике. Тумачећи ово место, св. Јован Златоусти пише: „Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом… не само грешницима него и праведнима, да би примили награду за своје подвиге и чињења.” (Беседе на Другу посланицу Коринћанима). Овде велики отац и Црквени светитељ јасно исказује да се и праведни јављају пред Христовим судом, не зато што је њихово спасење неизвесно, него зато што суд открива и овенчава њихову врлину.
Персонификација Страшног суда, Грачаница, детаљ (Фото: РТ Балкан)
Систематски израз овог учења налази се у делима св. Јована Дамаскина, чије је дело Тачно изложење Православне Вере један од најауторитативнијих сажетака православне догматике. Он пише: „Верујемо и у васкрсење мртвих… Јер ће се душе поново сјединити са телима, и сви ће стати пред судиште Христово, да сваки прими по ономе што је учинио у телу, било добро или зло” (Тачно изложење православне вере, IV). Опште васкрсење и суд, дакле, обухватају сваког човека без изузетка. Ипак, св. Јован Дамаскин одмах потврђује и прослављење праведних: „Праведници ће засијати као сунце са анђелима у живот вечни.” Тако појављивање светих на суду не подразумева неизвесност њиховог спасења; напротив, оно означава довршење њиховог прослављења у васкрслом телу и души, тј. τέλος или испуњење.
У Православном богословљу, телос означава сврху човечијег постојања – крајњи циљ, испуњење и реализацију у теопоизи и вечном животу, као и есхатолошку реализaцију Божијег плана на/у крају времена. Телос није само историјски крај, већ пуноћа и испуњење људске природе у Христу и Духу Светом, сврха свега створеног, а његово остварење могуће је искључиво кроз Христоцентричну пуноћу живота, уз благодат Духа Светога.
Православно богословље такође разликује појединачни суд после смрти и општи суд на крају века. После смрти душа већ предокуша своје коначно стање, али пуна и коначна награда или казна очекује васкрсење тела. После смрти праведни доживљавају предокушај блаженства, али ће се пуна и коначна награда дати тек после свеопштег васкрсења и Страшног суда. Овако о томе говори св. Марко Ефески, један од најзначајнијих богослова Православне Цркве: „Душе праведних налазе се у светлости и покоју… али очекују васкрсење тела и коначни суд, када ће сваки примити савршену награду.” Стога и сами светитељи, иако већ пребивају у блаженом заједништву са Богом, ишчекују опште васкрсење и јавно пројављење Божанске Правде.
Страшни суд, фреска приморских аутора, детаљ, Грачаница, 14. в.
Свети Оци такође наглашавају да је Страшни суд тренутак када се истина сваког људског живота открива пред Богом и пред творевином. Св. Симеон Нови Богослов пише: „Сви људи, и праведни и грешни, стаће наги пред судиште Христово… и сваки ће се показати према својим делима.” Међутим, он додаје да ће праведни овако доживети Христово присуство: „Они који су се већ сјединили са Христом препознаће Га као светлост и радост.” Стога, Суд ће открити духовну стварност која је већ установљена њиховим сједињењем са Христом.
У Православној теологији појављивање светих на Страшном суду има неколико циљева: јавно прослављање праведних, јер се светост светих открива пред свим створењима; довршење и испуњење спасења, будући да светитељи примају своја васкрсла и прослављена тела; и пројављење Божанске правде, која постаје очигледна пред анђелима и људима. Свето Писмо чак учи да ће свети учествовати у Христовој власти суда, јер апостол каже да ће „свети судити свету” (1. Коринћанима 6:2), место које често наводе Оци Цркве.
Света Православна Црква, дакле, учи да ће сви људи, укључујући и светитеље, стати пред Христа на Страшном суду. Ово опште јављање произлази из свеопштег васкрсења човечанства и коначног пројављења Божанске Правде. Суд светима представља јавно откривење, оправдање и довршење њиховог јединства са Богом, када ће, по речима св. Јована Дамаскина, „праведници засијати као сунце” у вечном Царству Христовом. Управо зато је важно разумети да Свето Предање није збирка непогрешивих личних мишљења, већ живи и Саборни континуитет вере Цркве. Оно се не темељи на појединачним историјским проценама, него на заједничком сведочанству Цркве кроз векове, које остаје трајни критеријум Православног богословља.
Страшни суд у Грачаници, детаљ (Фото: Југутурс/Библиотека Државног универзитета у Охају)
На крају, осврнућу се на један догађај из 1991. године. Након одслужене Свете Литургије у катедрали Свете Тројице у Питсбургу, тадашњи прота Драган Филиповић – сестрић чувеног проте Димитрија Најдановића, блиског пријатеља св. Владике Николаја – позвао ме је да ми из личне архиве свога рођака покаже нека непозната и уникатна писма из преписке између златоустог србског владике и проте који се упокојио пет година раније у Вустеру, Охајо.
Једно писмо које ми је посебно запало за око, св. владика Николај је послао проти Димитрију на дан св. Харалампија 1953. године. У средини писма, у четвртом параграфу, дословце пише:
„Могу теби поверљиво рећи, да све што сам штампао пре 1924. год. не бих желео да се икад прештампава. А и у доцнијим књигама има понегде грешака.“
Ето како је писао свети владика три године пре свог упокојења – свестан својих људских ограничења, али неуморно тежио ка светости. Уз такву скрушеност и одбацивање личне непогрешивости, успео је да се уздигне на лествицу светитеља Божијих.
Ово писмо, као и многа друга, објављено је 2009. године: текст на страни 54, а факсимил оригинала на страни 55 књиге „Непозната писма светог Николаја српског”.
Свети владико Николаје србски и свеправославни, моли Бога за нас!
о. Мирољуб Срб. Ружић
Прилог је објављен као коментар на „Стању ствари“
Послушајте још
Categories: Гостинска соба
Мислим да су Српство уништили југословенство и комунизам.