Мање радикални хрватски политичари као Штросмајер признавали су Србима етничку посебност, али не и верску. Сматрали су их шизматичарима и радили на њиховом покатоличењу и унијаћењу
Анте Павелић и Алојзије Степинац (Фото: „Википедија”)
Јосип Јурај Штросмајер (1815–1905) био је хрватски бискуп и политичар, доктор теологије и професор канонског права на Бечком универзитету. У доба аустријске контрареволуције (1848–1849) одлучно је био на страни Бана Јелачића као велики аустрофил. Био је лидер Народне странке (1860–1873) и као борац за реформе сматрао је да Хабзбуршка монархија мора постати федеративна држава у којој ће сви конститутивни народи имати иста права. Тежио је уједињењу Јужних Словена у оквиру католичке Аустрије под влашћу Хабзбурговаца. Настојао је да Аустрији прокрчи пут ка словенском југу, тј. Балкану, и то унијаћењем, тј. покатоличењем свих Срба и Муслимана изван граница аустријске државе. Његова је парола „Сви Јужни Славени уједињени под Хабзбурзима и под папом”. Штросмајеровим посредовањем дошло је до конкордата између Ватикана и Црне Горе (1886), а радио је на томе да и Русија склопи конкордат с Ватиканом.
Јосип Јурај Штросмајер (Извор: Све о Српској)
Имао је значајну улогу у оснивању Југословенске академије знаности и уметности (ЈАЗУ) јер је заступао југословенске идеје и имао велико поштовање код католичких Словена. Своју политику према Босни и Херцеговини, као и већина хрватских политичара друге половине 19. века, заснивао је на „хрватском државном праву”, које је заговарао Правашки покрет. То је била националистичка политичка концепција која је као главно начело хрватске националне политике истицала „право првостечености”, базирано на идеји да Хрвати имају неотуђиво историјско право да као староседеоци успоставе (милом или силом) своју националну државу на свим територијама које су биле под влашћу Хрватске у раном средњем веку, тј. у време хрватских народних краљева (до 1102. Хрватско-угарска нагодба).
Концепција „хрватског државног права” употребљавана је као изговор којим би се оправдало стварање „велике Хрватске”. Заговорници ове концепције имали су различите ставове у погледу решавања „српског питања”. Радикални праваши попут Анте Старчевића (1823–1896) и касније хрватског историчара Ћире Трухелке (1865–1942) Србима, Муслиманима и Јеврејима у Хрватској, Славонији, Далмацији и БиХ нису признавали чак ни етничку посебност. Старчевић је Србе сматрао верском мањином, тј. православним Хрватима, који су за време турске окупације мењали вероисповест ради егзистенције и опстанка и прелазили у муслимане или православце, а Трухелка је тврдио да су босански муслимани етнички Хрвати који су припадали расно надмоћној нордијској раси, док је по њему већина Срба припадала дегенерисаној раси Влаха сличној Јеврејима или Јерменима. Мање радикални хрватски политичари као Штросмајер или Фрањо Рачки (1828–1894) признавали су Србима етничку посебност, али не и верску. Сматрали су их шизматичарима и радили на њиховом покатоличењу и унијаћењу. Другим речима, по њима је српска политичка националност постојала само у Србији (и можда у Црној Гори), али није имала основа да постоји у земљама покривеним хрватским државним правом.
Разлике између заговорника „Хрватског државног права” биле су у следећем. Анте Старчевић и његови следбеници (франковци и усташе) залагали су се искључиво за самосталну хрватску државу НДХ, док су Штросмајер и Рачки сматрали да мора доћи до уједињења јужнословенских народа у Хабзбуршкој монархији, и да они као равноправна федерална јединица и даље постоје у овој монархији признајући и поштујући власт Хабзбурга, преузимајући католичку вероисповест и власт папе. Југословенство, али под окриљем аустријског цара и Ватикана. Сви они, у жељи да створе етнички чисту и што већу хрватску државу као и мађарски национални политичари тога доба, изједначавали су земљу (државну територију) с народом, истичући: „Ако је земља била Хрватска, онда је и народ који ту земљу насељава, без обзира на његову етничку и верску припадност у политичко-конститутивном смислу, такође хрватски.” Овај принцип „чија земља, његова и нација” изведен је из средњовековног феудалносталешког друштва и доба „чија земља, његова и вера”. На тај начин хрватски политичари и католички мисионари сами су себи легитимно дали за право и обавезу да по сваку цену, милом и убеђивањем, а у ратним временима и силом, изврше покатоличавање и хрватизацију нехрватског живља. Управо због тога српска православна нација и српско православно име у свим облицима уништавани су и забрањивани. Хрватски националисти водили су се шовинистичком идејом да Срба у Хрватској није могло нити смело да буде.
Слободан Антонић: Ко је направио Јасеновац – фашисти или Хрвати? (1)
И Штросмајер се активно бавио питањем статуса Босне и Херцеговине. Тврдио је да је Босна некада била Хрватска, па је зато агитовао код аустријског цара да се после анексије БиХ (1878) босански муслимани покатоличе, а Срби поунијате. Тражио је да се агама и беговима одузму сва имања и предају Римокатоличкој цркви да би њена економска база јачала. Он је у БиХ имао своје људе који су радили као шпијуни, као нпр. сарајевски бискуп Штадлер, Трешчец, Љубоје Длустуш и Херман, који се бавио пропагандом.
Пошто у Другом светском рату Павелићеве усташе и Степинчеви крижари нису успели да увере читав хрватски народ да крене у верски обрачун против шизматичких Срба у духу крижарске крилатице „једну трећину покатоличити, другу протерати, а трећу уништити”, у томе крајем 20. века успева хрватски дисидент и националиста Фрањо Туђман, инсценирајући лажну агресију на Хрватску (изазивајући међунационални ратни сукоб и нелегалну сецесију из састава СФРЈ) кад је уверио хрватски народ да су му Срби највећи душмани и да их треба протерати са хрватске државне територије, што се и догодило у војно редарственим (злочиначким) операцијама „Бљесак” (мај 1995) и „Олуја” (август 1995).
Миомир Гарашанин,
Београд
Categories: Гостинска соба
Koliko Štrosmajerovih ulica ima u Srbiji? Isto pitanje možemo postaviti i za ulice koje nose Titovo ili Kočino ime. Koliki je broj ljudi kojima to smeta, odnosno kojima to ne smeta? Odgovori na ova pitanja bi nam dali podatak o razmerama tuposti i mentalne obolelosti ovog naroda. Plašim se da bi smo bili šokirani.
@ Бане
Германски [Stroßmayer] је србски сламоуправник.
Јосеф Георг Јоханов Штросмајер [Joseph Georg Johanns Stroßmayer] 1815-1905. из Линца је окупациони колониста Австрије, германски ка(ни)балиста, римопапистички пропагандиста и великохрватски сербоцидиста.
Јозеф Георг Штросмајер је праучитељ нацизма, усташтва и титоизма.
Данас 2026. у Србији улице Јосефа Георга Штросмајера, на пример, у Земуну, Новом Бечеју, Новом Саду, Панчеву, Сенти, Сомбору, Сонти, Станишићу, Суботици и Чонопљи обележавају будућу територију Независне Државе Војводине.
Србија, ако хоће да опстане, треба хитну денацификацију, деусташизацију и детитоизацију.
Да ли сте знали да је и свети владика Николај исказивао дивљење према Штросмајеру? Чак му је посветио једну књижицу, у којој га панегирички портретише раме уз раме са Његошем! У посвети буквално пише: „У спомен великом хрватском патриоти, бискупу Штросмајеру…“
о. Мирољуб Срб. Ружић
10.03.2026.
СУНОВРАТ СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА НА ПОДРУЧЈУ ДАНАШЊЕ ХРВАТСКЕ
За суноврат српског националног идентитета (не само на подручју данашње Хрватске) посебну кривицу сносе Александар од Југославије и Никола Пашић, који су здушно подржали афирмацију интегралног југословенства, науштрб српства, које је идејно настало на Бечком двору, а формални зачетак доживело у Загребу још средином 19. века.
Но, кренимо редом.
Из записа службеника Бечког двора, историчара Лајоша Талоција сазнајемо да је идеја за стварање хрватске нације уобличена у Аустрији (његова изјава – „и тако смо ми (Бечки двор и Ватикан) 1836. године почели да стварамо хрватску нацију“). Како ова нација до тада није постојала, требало ју је накнадно створити из нечега (ничега). Никада нису имали заокружену територијалну заједницу којом би самостално управљали. Имали су жупане и банове под Германима и Мађарима, али никада своје самосталне владаре и своју државу. До тада је појам Хрвата био везан само за уско подручје Загорја и горње Подравине, чак и без Загреба, који је у то време једва имао неколико хиљада људи. Да би се створила хрватска нација било је потребно прво заокружити (чак и) малу територију Хрватске, да би се на њој створила нација која би се тако звала. Нација није етничка (народ), него политичка категорија и везана је за државу.
Како нису имали свој посебан језик (у школама се на подручју Загорја предавало на латинском све до 1850. године, када је тзв. Бечким књижевним договором отет српски језик, да Хрвати могу да га зову и својим – тек после 140 година, 1991. ће га назвати хрватским језиком), требало је новој нацији (Хрватима) створити језик, који би могли да зову хрватски. Њихов говор је био (и сада је) само један дијалекат српског језика (више кајкавски, мање чакавски), док се штокавски прича на много ширем простору Балкана међу преосталим Србима. О књижевном хрватском језику се тек није могло говорити, јер ништа до тада није записано, што би се могло назвати аутентично хрватским.
Тзв. Бечким књижевним договором из 1850. године, Вук Караџић се сагласио да измишљена нација (Хрвати) могу да користе српски књижевни језик као свој. У почетку су га звали нашки, матерњи, од стварања Краљевине СХС (после Југославија) звали су га хрватско – српски, а од 1991. године коначно хрватски.
Да би се Срби одвојили од свог старорспског језика, који је прославио српско име преко изузетно бројних средњовековних рукописних књига и Законоправила (Крмчија) Светог Саве, на Бечком двору је покренут пројекат „реформе“ таквог српског језика, који је започео Саво Мркаљ, а довршио Вук Караџић. Идејни носилац овог пројекта је био Јернеј Копитар, који је још 1827. године Бечком двору послао поверљив документ у коме је посебно наглашено:
„Српска православна црква чувањем старог језика Светог Саве жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена (Срба!), те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке.“
Иначе, Копитару је 2022. године подигнут споменик у Београду.
Да би се реализовала идеја о интегралном југословенству, што је била подметачина Беча, како би се од покатоличених Срба социјалним инжењерингом (модерни термин) створили Хрвати, у Загребу је још 1866. године створена Југословенска академија знаности и уметности (ЈАЗУ). Јурај Штросмајер је био један од иницијатора њеног стварања, тако што је још 1860. године дао велики прилог за њено оснивање, чиме је био њен главни покровитељ и фактички оснивач.
Штросмајер није признавао верску различитост православаца Срба, него их је сматрао православним Хрватима и „шизматицима“ које по сваку цену треба превести у католичку веру. Енергично и упорно се читавог живота борио против православља и на сваки начин је гушио православни идентитет Срба на подручју Славоније, Далмације, па и на југозападу Загорја, где су православци били јако бројни у то време, па све до средине 20. века. Скоро 100 година од зачетка идеје о стварању хрватске нације, најзнаменитији људи у Загребу су били Срби – након Првог светског рата су изградили све значајније зграде у центру Загреба, које су данас редак пример тадашње архитектуре.
Један од најагилнијих учесника у пројекту отимања српског језика и поклањања Хрватима да могу да га зову хрватски био је и Ђорђе Поповић, одрођени Србин, коме је отац био православни свештеник. Најпре је породично презиме Поповић променио у Даничић, а онда и име Ђорђе у Ђуро, да звучи хрватскије, пошто се похрватио и настанио у Загребу, где је био први секретар ЈАЗУ још од 1866. године.
Иначе, према попису из средине 19. века у Аустрији је живело око 2.700.000 Срба и само око 830.000 Хрвата. Међутим, на Католичком конгресу у Загребу 1900. године, наметнуто је да се сви Срби католичке вере убудуће сматрају Хрватима.
Тако је Бечки двор у сарадњи са Ватиканом најпре заокружио територију на којој је почела да се ствара хрватска нација (Загорје), затим је од „реформисаног“ српског књижевног језика створен „хрватски“ језик (да то није посебан језик говори чињеница што није потребан преводилац за српски језик – и данас је подударност преко 90%), онда је створена ЈАЗУ са идејом да се касније створи Југославија, као прелазно решење за поништење српског идентитета, из којег би се касније издвојио хрватски идентитет (што се и десило тек 1991. године).
Да се вратимо на Александра од Југославије и Пашића. Они су реализовали подметачину Беча, али и Ватикана, о југословенству, која се крчкала скоро 100 година, и тако нас вечно „усрећили“ са покатоличеним Србима, данашњим Хрватима.
Након Првог светског рата, у Југославији је запостављено обележавање празника Светог Саве (уведено још у време Милоша Обреновића око 1830. године), а установљено је празновање рођендана Јураја Штросмајера, који се свим снагама трудио да искорени православље широм данашње Хрватске.
Штросмајер и Копитар имају споменике и своје улице у многим градовима данашње Србије. Недостаје споменик и улица Лајошу Талоцију, али не сумњам да ће некоме у Србији и таква идеја пасти на памет, чисто ради континуитета у величању српских „доброчинитеља“.
А што се Срба тиче и њихове улоге у затирању сопственог српског идентитета, следи ЗАКЉУЧАК:
Нама нису били потребни окупатори да нас идентитетски сатру и да нам промене идентитетски код, у овом случају на подручју данашње Хрватске. Одувек смо у свом народу имали довољно својих идентитетски недозрелих „извршилаца“ који су то боље и ефикасније радили од свих наших окупатора.
Као ниједан народ на свету, Срби су склони да величају своје унесрећитеље.
Међутим, гајим наду да није све изгубљено и да можемо идентитетски да се повратимо, али само ако на чело државе дођу родољуби који воле свој српски род и патриоте који воле своју државу и спремни су да за њу залегну и тиме поднесу жртву за васкрсење и српског рода и српске државе.
Слободан
Наравно, усташе су стрпљиво и предано градиле пакао звани Хрватска и чекале погодне историјске тренутке као што је Други светски рат. А ми Срби? Вечно разједињени и у свађи, у братоубилачком рату. За ову катаклизму коју преживљавамо највише кривим продану издајничку паланачку елиту – интелектуалце (КАКАдемици између осталих) .
Опабато!!!
„Да ли сте знали да је и свети владика Николај исказивао дивљење према Штросмајеру? Чак му је посветио једну књижицу, у којој га панегирички портретише раме уз раме са Његошем! У посвети буквално пише: „У спомен великом хрватском патриоти, бискупу Штросмајеру…“
Свети Оци и њихово безгрешно предање?!? Хвала брату свештенику на овом Увиду. Беше ми горко у устима ал у желудцу слатко, ко Истина.
Штросмајер је хтео да преда све католичкој цркви? Наравно. Па то му је посао.
Исусовци имају Штросмајер Србољуба у Србији. Штросмајер Османа у Босни, Штросмајер Јанеза у Словенији, Штросмајер Јурија, Штросмајер Лија, Штросмајер Кунта Кинте. На свим позицијама у свим земљама, по један умерен и лево- десно екстреман Штросмајер. Пуно збирки задатака за Србе. А ми супер математичари. Ми немамо проблем.
Благосиља душа моја господа, и све у мени Име његово пресвето.
С које стране се реди риба? Куј неће на мобу, нек остане кући. Не упрежу се магарац и во у исти јарам.
@љх
Поштовани брате,
Ваш коментар, иако изречен у ироничном и заједљивом тону, дотиче једно заиста важно питање Православног богословља: како разумети ауторитет Светих Отаца и природу Светог Предања у Цркви? Управо због тога је потребно одговорити на њега мирно, богословски достојанствено и без полемичке страсти.
Пре свега, треба нагласити да у Православној традицији не постоји учење о “безгрешности” Светих Отаца у апсолутном смислу. Црква никада није учила да је свака реч или сваки текст појединачног оца аутоматски непогрешив. Свети Оци јесу велики ауторитети, јер су сведоци живог духовног искуства Цркве, али њихова лична дела, појединачни списи и историјски условљене процене нису изједначени са догматским откривењем. Стога је у Православној еклисиологији неопходно додати једну суштинску пропратну ноту: обавезујући ауторитет има само оно што је Света Православна Црква Саборно прихватила и континуирано потврђује у свом животу и учењу. Управо Саборни карактер Цркве представља критеријум разликовања између личног богословског мишљења и онога што припада трајном корпусу Светог Православног Предања.
Зато Православно богословље говори о сагласју Отаца (consensus patrum), а не о непогрешивости сваког појединачног писца. Када Црква препознаје неко учење као аутентично предање, она то не чини зато што га је изнео један богослов или један светитељ, него зато што се оно показује као израз Саборног искуства Цркве кроз векове, потврђен у богослужењу, у догматским формулацијама и у непрекинутом континуитету вере и ортофрониме.
У том светлу треба посматрати и случај св. Владике Николаја Велимировића. Многима је непознато да је он у зениту свог овоземаљског живота, у приватној преписци са блиским пријатељем, изразио жељу да се нека његова ранија дела, нарочито из периода пре 1924. године, више не прештампавају. Закључићу овај коментар посебним освртом на тај моменат.
Жао ми је што је овај, многима непознати спис из раног стваралачког опуса св. владике Николаја, био повод за Ваш иронични коментар о “безгрешности” Светих Отаца. Такав приступ занемарује неколико важних богословских и историјских чињеница.
Пре свега, у поменутом случају о Штросмајеру и југословенству, уопште није реч о догматском или канонском учењу Цркве, већ о текстовима који припадају конкретном историјском и политичком контексту свога времена. Почетком XX века, а нарочито након Првог светског рата, на простору Балкана постојала је снажна пројугословенска идеолошка еуфорија, чији се интелектуални корени делимично могу пратити још у идејама Илирског покрета XIX века. Та идеја је након рата добила снажну политичку подршку новонасталих државних структура. Њена кулминација наступила је у периоду стварања СХС, односно будуће Југословенске Краљевине, када је овај концепт уживао снажну подршку политичких елита тог доба. У пракси, он се нарочито спроводио кроз политику Александра I Карађорђевића, тадашњег регента, а потом краља ове франкенштајнске творевине, на штету две до тада самосталне србске државе — Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе — које су угашене и утопљене у нову југословенску политичку конструкцију, али и на угрозу свега србског, са катастрофалним и трајним последицама.
У таквом амбијенту није изненађујуће што су и многи интелектуалци и црквени људи тог времена, па и св. Николај Велимировић, у једном периоду делили ентузијазам према идеји јужнословенског јединства. Но, касније историјско искуство, као и лично духовно сазревање, довели су код многих до преиспитивања таквих ставова. У том контексту треба разумети и његову жељу да се поједини ранији текстови више не прештампавају. Међутим, из те чињенице не може се изводити закључак који је у Вашем коментару иронично сугерисан — као да је тиме доведен у питање сам ауторитет Светих Отаца или Предања Цркве. Напротив, тај пример управо потврђује једно основно начело Православне традиције: да лични текстови и историјске процене појединих богослова нису исто што и Саборно учење Цркве, тим пре што поменута књижица св. владике Николаја о Штросмајеру и југословентсву нема, ама баш никаве везе, са догматским учењем Цркве, нити се тематски тиме бави.
Да би се то још јасније разумело, потребно је подсетити на једно основно догматско учење Православне Цркве, које управо показује како се у Предању разликује лично мишљење од саборно потврђене истине. Библијска основа учења о свеопштем суду налази се у речима светог апостола Павла: “Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки што је у телу чинио, било добро или зло” (2 Коринћанима 5:10). Свети Оци тумаче реч “свима” дословно и свеобухватно, те је стога јасно да суд обухвата и праведне и грешнике. Тумачећи ово место, св. Јован Златоусти пише: “Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом… не само грешницима него и праведнима, да би примили награду за своје подвиге и чињења.” (Беседе на Другу посланицу Коринћанима). Овде велики отац и Црквени светитељ јасно исказује да се и праведни јављају пред Христовим судом, не зато што је њихово спасење неизвесно, него зато што суд открива и овенчава њихову врлину.
Систематски израз овог учења налази се у делима св. Јована Дамаскина, чије је дело Тачно изложење Православне Вере један од најауторитативнијих сажетака православне догматике. Он пише: “Верујемо и у васкрсење мртвих… Јер ће се душе поново сјединити са телима, и сви ће стати пред судиште Христово, да сваки прими по ономе што је учинио у телу, било добро или зло” (Тачно изложење православне вере, IV). Опште васкрсење и суд, дакле, обухватају сваког човека без изузетка. Ипак, св. Јован Дамаскин одмах потврђује и прослављење праведних: “Праведници ће засијати као сунце са анђелима у живот вечни.” Тако појављивање светих на суду не подразумева неизвесност њиховог спасења; напротив, оно означава довршење њиховог прослављења у васкрслом телу и души, тј. τέλος или испуњење.
У Православном богословљу, телос означава сврху човечијег постојања – крајњи циљ, испуњење и реализацију у теопоизи и вечном животу, као и есхатолошку реализaцију Божијег плана на/у крају времена. Телос није само историјски крај, већ пуноћа и испуњење људске природе у Христу и Духу Светом, сврха свега створеног, а његово остварење могуће је искључиво кроз Христоцентричну пуноћу живота, уз благодат Духа Светога.
Православно богословље такође разликује појединачни суд после смрти и општи суд на крају века. После смрти душа већ предокуша своје коначно стање, али пуна и коначна награда или казна очекује васкрсење тела. После смрти праведни доживљавају предокушај блаженства, али ће се пуна и коначна награда дати тек после свеопштег васкрсења и Страшног суда. Овако о томе говори св. Марко Ефески, један од најзначајнијих богослова Православне Цркве: “Душе праведних налазе се у светлости и покоју… али очекују васкрсење тела и коначни суд, када ће сваки примити савршену награду.” Стога и сами светитељи, иако већ пребивају у блаженом заједништву са Богом, ишчекују опште васкрсење и јавно пројављење Божанске Правде.
Свети Оци такође наглашавају да је Страшни суд тренутак када се истина сваког људског живота открива пред Богом и пред творевином. Св. Симеон Нови Богослов пише: “Сви људи, и праведни и грешни, стаће наги пред судиште Христово… и сваки ће се показати према својим делима.” Међутим, он додаје да ће праведни овако доживети Христово присуство: “Они који су се већ сјединили са Христом препознаће Га као светлост и радост.” Стога, Суд ће открити духовну стварност која је већ установљена њиховим сједињењем са Христом.
У Православној теологији појављивање светих на Страшном суду има неколико циљева: јавно прослављање праведних, јер се светост светих открива пред свим створењима; довршење и испуњење спасења, будући да светитељи примају своја васкрсла и прослављена тела; и пројављење Божанске правде, која постаје очигледна пред анђелима и људима. Свето Писмо чак учи да ће свети учествовати у Христовој власти суда, јер апостол каже да ће “свети судити свету” (1 Коринћанима 6:2), место које често наводе Оци Цркве.
Света Православна Црква, дакле, учи да ће сви људи, укључујући и светитеље, стати пред Христа на Страшном суду. Ово опште јављање произлази из свеопштег васкрсења човечанства и коначног пројављења Божанске Правде. Суд светима представља јавно откривење, оправдање и довршење њиховог јединства са Богом, када ће, по речима св. Јована Дамаскина, “праведници засијати као сунце” у вечном Царству Христовом. Управо зато је важно разумети да Свето Предање није збирка непогрешивих личних мишљења, већ живи и Саборни континуитет вере Цркве. Оно се не темељи на појединачним историјским проценама, него на заједничком сведочанству Цркве кроз векове, које остаје трајни критеријум Православног богословља.
На крају, осврнућу се на један догађај из 1991. године. Након одслужене Свете Литургије у катедрали Свете Тројице у Питсбургу, тадашњи прота Драган Филиповић – сестрић чувеног проте Димитрија Најдановића, блиског пријатеља св. Владике Николаја – позвао ме је да ми из личне архиве свога рођака покаже нека непозната и уникатна писма из преписке између златоустог србског владике и проте који се упокојио пет година раније у Вустеру, Охајо.
Једно писмо које ми је посебно запало за око, св. владика Николај је послао проти Димитрију на дан св. Харалампија 1953. године. У средини писма, у четвртом параграфу, дословце пише:
„Могу теби поверљиво рећи, да све што сам штампао пре 1924. год. не бих желео да се икад прештампава. А и у доцнијим књигама има понегде грешака.“
Ето како је писао свети владика три године пре свог упокојења – свестан својих људских ограничења, али неуморно тежио ка светости. Уз такву скрушеност и одбацивање личне непогрешивости, успео је да се уздигне на лествицу светитеља Божијих.
Ово писмо, као и многа друга, објављено је 2009. године: текст на страни 54, а факсимил оригинала на страни 55 књиге “Непозната писма светог Николаја српског”.
Свети владико Николаје србски и свеправославни, моли Бога за нас!
о. Мирољуб Срб. Ружић