Папа Лав XIV у фусноти 10 Апостолског писма појашњава и каже: „Изјава ’и исходи од Оца и Сина (Filioque)’ не налази се у тексту Цариградског сабора и предмет је православно-католичког дијалога“

Небојша Јанковић (Фото: Лична архива)

У најновијем Апостолском писму In Unitate Fide (У јединству вере)[1], од 23. новембра 2025. године, папа Лав XIV говори о Символу вере као  основи за јединство свих хришћана у вери. Прва формулација Символа усвојена је у Никеји 325. године што је и повод његовог обраћања – 1700 година од  Никејског сабора.

Папа каже да је прва формулација Символа вере довршена чланом вере о Светом Духу на Првом Цариградском сабору 381. године. Сходно томе, Символ Вере је добио назив „Никејско-цариградски Символ Вере“ и сада гласи:

„Верујем у Духа Светога, Господа, животворног, који од Оца исходи, који је са Оцем и Сином поштује и слави, који је говорио кроз пророке.“

Папа Лав XIV даје свој благослов верницима који присуствују миси поводом Јубилеја хорова и празника Христа Краља 23. новембра 2025. године на Тргу Светог Петра у Ватикану. На крају мисе, папа је објавио своје Апостолско писмо „In Unitate Fidei“ („У јединству вере“) о Символу вере и 1700. годишњици Никејског сабора. (Фото: CNS/Vatican Media)

Али, не лези враже, Папа Лав XIV одмах у фусноти 10 Апостолског писма појашњава овај члан Символа вере и каже:

„Изјава ’и исходи од Оца и Сина (Filioque)’ не налази се у тексту Цариградског сабора; у латински Символ вере убацио ју је папа Бенедикт VIII 1014. године и предмет је православно-католичког дијалога.“

Фуснота 10

Узгред, овај члан Символа вере у Римокатоличкој цркви гласи:

„И у Духа Светога, Господина и Животворца; који излази од Оца и Сина. Који се с Оцем и Сином скупа поштује и заједно слави; који је говорио по пророцима.“

†

Православна црква је ово двоисходно учење означила као јерес и осудила уметање израза Filioque у Симбол вере. Ускоро је дошло до Великог раскола (1054). Римокатоличка црква отпада од Православне Цркве.

Свети Нектарије Егински: О узроцима отцепљења Римокатоличке латинске цркве од Православне цркве

Треба нагласити, по Правилу 7. Трећег Васељенског сабора у Ефесу, одржаног 431. године: сви подлежу анатеми „који се усуде да формирају другачију веру“, а римокатолици  су то урадили увођењем филиокве у Символ вере.

De facto је то јерес, а није једина код Латина. Траје преко 1000 година, а папа Лав каже да је то предмет православно-католичког дијалога. Поводом јереси апостол Павле у Посланици Титу (3:10,11) каже:

„Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се; знајући да се такав изопачио и греши; самога себе је осудио.“

Критика на укидање анатеме из 1054. године 

Такође поводом 1700 година од Никејског сабора папа Лаве XIV је крајем новембра посетио Истанбул. У Патријаршијској цркви Светог Ђорђа, придружио се Васељенском патријарху Вартоломеју I и након кратке молитве потписали Заједничку декларације којом се потврђује њихова заједничка посвећеност путу ка обнављању пуног заједништва и њихово јединствено одбацивање  сваког позивања на религију ради легитимизације насиља.

Папа Лав XIV и Васељенски патријарх Вартоломеј I потписују заједничку декларацију (Фото: Vatican Media)

Тим поводом су истакли значај 60 година од годишњице Заједничке декларације папе Павла VI и Васељенског патријарха Атинагоре из 1965. године, којом је укинута размена екскомуникација из 1054. године.

†

Још једном да се нагласи, укидање анатеме из 1054. године од стране Васељенског патријарха Атинагоре I многи православни теолози су критиковали. Патријарх није имао право на овај чин јер по Правилу 7. Трећег Васељенског сабора у Ефесу: сви подлежу анатеми „који се усуде да формирају другачију веру“, а католици су то урадили увођењем филиокве у Символ вере.

Православно богословље је осудило укидање анатеме. Јер Васељенски сабори предвиђају наметање вечне клетве-анатеме на свако извртање светог Символа вере. Патријарх Атинагора је, одвојивши се од канон Васељенских сабора, на папски начин је скинуо анатему из 1054. године Римокатоличкој цркви упркос чињеници да је она задржава филиокве у Символу вере, као и све друге грешке које је измишљала десет векова и тиме кварила православну веру.

Писмо митрополита Филарета Вазнесенског патријарху Атинагори поводом самовољног скидања анатеме са римокатолицизма (1965)

Треба и ово знати: патријарх Антигора није, како се тражило, чекао сагласност осталих аутокефалних (помесних) цркава, већ је најавио одлуку о укидању анатеме, која је планирана заједнички између Цариграда и Рима.  У вези са овим, свака од помесних православних цркава је слободна да следи линију у своје име, а не у име целог православља, развијајући пријатељске односе са Римокатоличком црквом.

†

Да се подсетимо 7. правила Трећег Васељенског сабора у Ефесу. Ово нам правило говори о чувању православне вере која је установљена у Никеји.

„Епископ који проповеда другу веру осим Никејску лишава се епископије, а мирјанин се избацује из Цркве… Онај који се поред вере коју су сабрали свети оци у Никеји нуде кварење ове вере  и обраћају се познању истине из јелинизма или јудаизма или из било које јереси, ако лаик, треба анатемисати, а ако епископа или клирика, лишити епископства и службе у свештенству…“

†

Зато је одлуком на III Свеправославној конференцији помесних цркава на Родосу,  у новембру 1964. године,  свакој помесној православној цркви дата слобода да следи линију у своје име и развија пријатељске односе са Римокатоличком црквом. Српску православну цркву представљали су: Митрополит загребачки Дамаскин (1892-1969), Епископ бачки Никанор (1906-1986), Епископ бањалучки Андреј (1916-1986) и професор Стојан Гошевић.

Папин „практични екуменизам“

У интервјуу за „Vatican News“ уочи папине посете Истанбулу, јерменски патријарх Сахак II Маршалијан каже да хришћанске цркве треба да пронађу нове начине „да размишљају и моделирају нови образац екуменизма“. Из тог разлога, „црква говори, моли се и одржава састанке“. Дакле, каже он, „посета папе је практични екуменизам“.

Патријарх Сахак II и папа Лав XIV у Јерменској апостолској катедрали, Патријаршијској цркви Свете Богородице (Фото: Vatican Media)

Као аутор текста, морам да истакнем да екуменизам пратим, утврђујем и проучавам  од 1998. године. Наиме, те године на Светој Гори разговарао сам са хиландарским монасима за моју радио-емисију „Православље – вера љубави“. Том приликом интервјуисао сам и монаха Симеона Крајиновића са Каруље (1943-2024) који је, између осталог, говорио негативно о екуменизму. Разговоре са Свете Горе објавио сам и у књизи „Хиландарски разговори“, 2011. године у издању Библиотеке у Смедереву.

Уистину екуменизам је издаја православља, религија и пут антихриста, то јест онога који је против и уместо Месије, нашега Господа Исуса Христа, Сина Божијег и Богочовека. То је највећа јерес, свејерес, у историји Христове Цркве. Циљ екумениста је да нашу Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву (упркос Истини коју нам је дао наш Господ Исус Христос у Јеванђељу – исповедана на Седам Васељенских сабора и потврђена Светим Предањима наших Светих Отаца) уједине са псеудо-црквама, створе лажну „цркву“ или „цркве“ и устоличе антихриста.

Зато, неопходно је изградити методологију рада за истраживање екуменизма и његовог разарајућег дејства према православном хришћанству, идентитету и националној безбедности држава (погледајте деловање екумениста у Украјини). Ево мог првог корака у том правцу – одређивање условне дефиниције екуменизма.

Небојша Јанковић: Хиландарско ходочашће

Уопште, незахвално је одређивати дефиницију екуменизма. Па ипак, моја маленкост се усуђује … На основу активности екумениста (римокатоличких, православних, англиканских и других) и римокатоличких докумената, јасно се утврђује екуменизам: а) да је еклисиолошка свејерес либерално-религиозног концепта, б) да укида православну догматику (тиме укида и Православну Цркву) и уједињује све „хришћанске цркве“ на основу лажи, погрешних догмата и лажне љубави – „Да сви буду једно“ (Ut Unum Sint); б) да ствара једну „екуменску цркву“ (или више „цркава“) – лишену богочовечанске благодати Тела Христовог на челу са Римским папом у почетку, а потом у завршној фази на челу са антихристом и савезом хришћана и нехришћана!

Римокатолички „Декрет о екуменизму“

Римокатолички „Декрет о екуменизму“ (Unitatis Redintegratio – Обнова јединства)  је „златно теле“ римокатоличких и православних екумениста! Усвојен је на Другом ватиканском концилу који је одржан у периоду од 1962. до 1965. године. Римокатолици у том документу православне хришћане третирају као оне који су се одвојили од њих и зато често користе фразу: „наша одвојена браћа…“ Они су става да је Римокатоличка црква Једина Права Христова црква, да је истина у њиховој цркви и притом православцима, протестантима, англиканцима… великодушно признају да и у њиховим „црквама“ има делић истине Христовог учења.

(Извор)

„Равенски документ“

Затим, „Равенски документ“ (потписан у октобру 2007. године као почетна платформа за завршне разговоре)  у себи садржи ставове који су супротни православном учењу. Поготово када је реч о примату папе, и као такав представља издају православља од стране православних екумениста који су га потписали. Треба одмах нагласити, овај документ представља рад Комисије и не треба га тумачити као став и учења Православне цркве. Он је за нас ништаван и акт издаје.

Да сви једно буду (Ut Unum Sint)

Екуменисти се редовно позивају на еванђелске речи: „Да сви једно буду…“  (Ut Unum Sint). У Светом Јеванђељу од Јована (17:21-23) ови стихови гласе:

„Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да они у нама  једно буду да свет верује да си ме ти послао…“

Ово је очигледна злоупотреба и лажно тумачење еванђелске истине од стране екумениста. Јер овде Господ Исус Христос не говори о механичком уједињењу свих заблудних учења и јереси, већ о јединству у Истини (Јован 14:6). Јер, љубав без истине је немогућа.

Ава Јустин Ћелијски

Ава Јустин Ћелијски велики је противник екуменизма, чак бескомпромисни борац против екуменизма, и то се можете уверити читајући његову књигу „Православна Црква и екуменизам“. Екуменизам је за њега највеће зло унутар Православне цркве и тај покрет назива „свејерес“. По њему, екуменизам је могућ само под условом да се сви „хришћани“ мимо Православне цркве, прихвате догматику Православне Цркве као једине Христове Цркве.

Ава Јустин Ћелијски

У овој књизи Ава Јустин доказује да је екуменизам јерес, односно свејерес! Књигу обавезно прочитати и утврдити се у ставу да је екуменизам пут за устоличење антихриста. Такође о његовим писмима о екуменизму  можете више сазнати у књизи филозофа др Владимира Цветковића „Јустин Поповић: синтеза традиције и иновација“. И ову књигу обавезно прочитати.

†

Каже Ава Јустин да у историји људског рода постоје три главна пада: Адамов, Јудин и папин. Суштина грехопада је увек иста: хтети помоћу себе постати савршен, хтети помоћу себе постати бог. Тиме се човек несвесно изједначио са ђаволом. И он је хтео да помоћу себе постане бог, да собом замени Бога.

Свети Јустин Нови (Ћелијски): Четири писма о екуменизму

†

И за крај да се подсетимо.

Правило 45. Светих Апостола заповеда:

„Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако ли пак допусти, као клирицима да што раде, нека се свргне.“

Правило 64. свих Апостола наређује:

„Клирик или световњак који пође у синагогу Јудеја или јеретика да се моли, нека буде свргнут или одлучен.“

Правило 32. Лаодикијског Сабора наређује:

„Не треба од јеретика примати благослов, јер је то пре безумље неголи благослов.“

[1] https://www.vatican.va/content/leo-xiv/en/apost_letters/documents/20251123-in-unitate-fidei.html

Categories: Гостинска соба

Tags: Небојша Јанковић, свејерес екуменизма, филиокве