Тај фијаско морао би да буде отрежњујући за све православне клирике, па тако и за оне у СПЦ. У сваком случају, незнатан је број православних аутокефалија који је спреман за унијатски пут без повратка

Папа Лав XIV и патријарх Вартоломеј у некадашњој Никеји, 28. новембар 2025. (Фото: Ројтерс)

Саборник је већ писао о Васељенским Патријарсима као разбијачима Православља (видети ОВДЕ, ОВДЕ и ОВДЕ). Већ је постало уобичајено да где год се појави Патријарх Вартоломеј, он посеје раскол, па му много више пристаје титула васељенског расколника, него Васељенског Патријарха. Ово може некоме изгледати као сувише радикално размишљање, међутим, времена су тешка и случај „васељенског расколника“ нам показује да највећа опасност Православној Цркви прети од лицемера у мантији.

Ранко Гојковић: Васељенски патријарси као разбијачи Православља

Православни људи морају дизати глас против оваквих окречених гробова у мантијама. За такве какав је Вартоломеј, наш Спаситељ је рекао да долазе у оделу овчијем а изнутра су грабљиви вуци. За такве је Христос предвидео да ће „бити бачени у таму најкрајњу“. А равнодушнима, онима који се не противе злу у Цркви, Христос је поручио – Пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих[1].

Пошто је Господ спречио већ договорено заједничко празновање 1700 година од Никејског сабора васељенског расколника Вартоломеја са папом Фрањом (који се упокојио 21. априла 2025. године), на коме је требало да се донесе одлука о заједничкој прослави Васкрса, православни верници су са зебњом очекивали сусрет новог папе Лава и васељенског расколника Вартоломеја. Дакле, прва посета иностранству новог римског понтифика није била посета некој католичкој земљи, него посета Турској ради сусрета са васељенским расколником Вартоломејем. Истински а не номинални православни људи могу бити задовољни резултатима те посете, што свакако не важи за екуменисте.

Извор: Бета

Наравно да није изостала издаја Православља у виду заједничког богослужења са јеретицима, на великој јектенији несрећни ђакон је отпевао „многаја љета нашем Свјатејшем папи Лаву“ али на жалост то је већ постало уобичајено за васељенског расколника. Међутим, онај ко је пажљиво пратио ток сусрета и саопштења која су објављивана током и по завршетку тог сусрета, могао би извући закључак да римски понтифик није баш одушевљен и да је васељенски расколник доживео фијаско. Покушаћемо то образложити.

Пре свега, недолазак Јерусалимског и Антиохијског Патријарха на тај сусрет може се сматрати својеврсним шамаром васељенском расколнику. Када се пажљиво анализира „Декларација о посвећености путу ка обнављању пуног заједништва“ коју је потписао нови римски папа са васељенским расколником, види се да папа Лав није склон неким попуштањима на која је по свој прилици био спреман папа Фрања. За живота папе Фрање васељенски расколник је наговештавао могућност повратка Римокатоличке такозване цркве у окриље древног Александријског васкршњег циклуса, који Православни нису никада напуштали. Међутим, у Декларацији се наводи фраза да ће Римски папа и васељенски расколник „улагати напоре како би се дошло до заједничке прославе Празника над Празницима“ што очигледно указује да нови понтифик није спреман ни за јоту умањити јеретички потенцијал Римокатоличке такозване цркве и да није спреман за повратак своје јеретичке организације под окриље Александријске пасхалије. То је очекивано, папизам се увек залагао за потчињавање православних ауторитету јеретика из Рима, никако попуштање паписта, лично не верујем да је и папа Фрања пристао на повратак у окриље Александријске пасхалије, вероватно се о томе само разговарало.  Са друге стране, васељенски расколник је свестан да би излазак Фанара из Александријске пасхалије у овом тренутку значио потпуни губитак његовог угледа међу православним верницима, ако је истог још код некога остало.

Други својеврсни „шамар“ који је римски јеретик „звизнуо“ васељенском расколнику, јесте његово обраћање у Стамболу представницима осталих „хришћанских“ номинација што на неки начин представља његово преузимање ствари у своје руке и додељивање другостепене улоге васељенском расколнику. Свестан да недолазак два древна Патријарха, Јерусалимског и Антиохијског и других православних поглавара значи низак ниво угледа васељенског расколника међу њима, нови понтифик је покренуо иницијативу да се 2033. године у Јерусалиму, пазите ово пажљиво – „поводом 2 хиљаде година од смрти Исуса Христа“ – организује сусрет свих „хришћанских цркви“ зарад „достизања пуног јединства“. Жалосно је образложење Римског понтифика да би се тај састанак организовао „поводом 2000. година од смрти Исуса Христа“, међутим, за православне и није изненађење да римски јеретик обележава 2 хиљаде година смрти, а не Васкрсења Христовог. Шта рећи, када сам ово прочитао, прво што ми је пало на памет је србска народна пословица – кад Бог хоће некога да казни, прво му одузме памет.

Фијаско васељенског расколника морао би да буде отрежњујући за све православне клирике, па тако и за клирике СПЦ. У сваком случају, у овом тренутку је незнатан број православних аутокефалија спреман за унијатски пут без повратка на који је дубоко загазио васељенски расколник. Зна се за блискост појединих папофилских владика СПЦ са васељенским расколником Вартоломејем, желимо да верујемо да Црква Светог Саве који Римокатоличку такозвану цркву никада није назвао црквом, него латинском јереси, неће кренути странпутицом на коју је дубоко загазио васељенски расколник Вартоломеј.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Саборник, 1. 12. 2025)

[1] Откривење, 3:16-17.

Categories: Гостинска соба

Tags: Никеја, Папа Лав, Ранко Гојковић, патријарх Вартоломеј, свејерес екуменизма