У Хиландару је све подређено служењу Богу, па према томе и човеку. Богослужења су непрестана од поноћи до јутра искључиво на црквенословенског језику

Манастир Хиландар (Фото: Небојша Јанковић)

Нас неколицина Смедереваца, почетком новембра, с великом радошћу пошли смо на ходочашће у манастир Светог Саве и његовог оца Светог Симеона Мироточивог, у Свету царску српску лавру Хиландар. Однедавно се у манастиру може остати само један дан, таква су сада правила. Не може више, осим ако се не ради о неком изузетном разлогу, као што је рад на обнови манастира (скоро да је завршен) или, рецимо, берба грожђа или маслина. Али зато смо имали више времена за безбрижно туристичко дружење, с обзиром на то да се познајемо. Спојили смо, дакле, духовно и туристичко. Било нам је прелепо у манастиру и сасвим пријатно у Солуну.

Начелно, када видимо све што се дешава око нас имамо утисак као да све иде силазном линијом, свом крају. Зар не? Пошто много путујемо, приметили смо да Солун више није тако леп као некада. Поготово је његова периферија суморна. Има пуно запуштених локала и аутомобила који су, наизглед, годинама у таквом стању. На улицама је много возила, посебно мотоцикала. Несносна бука. Што би рекао свети Пајсије Светогорац, чији ћемо гроб касније посетити: „Наше доба је доба сензационализма и халабуке.“

Упутили смо се најпре на српско војничко гробље на Зејтинлику. Није нас дочекао легендарни чувар гробља Ђорђе. Недавно се упокојио. Деценијама је очински дочекивао госте, посебно Србе, и с љубављу говорио о херојству српских ратника. Након одласка из Србије, у срцу Солуна је био наш први сусрет са Србијом и Хиландаром! Јер, при изградњи гробља коришћен је камен и гранит и цемент из Србије, а око гробова наших ратника посађени су чемпреси из Хиландара. Чак и клупе су направљене од квалитетног дрвета из  огромних шума хиландарског манастира.

Српско војно гробље Зејтинлик (Фото: Небојша Јанковић)

После молитве за душе упокојених српских ратника, пошли смо у Манастир Светог Јована Богослова, тридесетак километара од Солуна, да се поклонимо гробу светог Пајсија Светогорца. Један је од највећих светогорских духовника прошлог века. Скоро да је био наш савременик. Упокојио се 1994. године. Дуго смо чекали у реду пред његовим гробом и тек након четрдесетак минута могли смо да му се поклонимо и помолимо.

Ево неколико његових мисли које се неумитно намењене нама: „Да би Христос могао да борави у нама, срце мора да се очисти. А то значи морамо бити искрени, поштени, несебични, смирени, добри, безазлени и пожртвовани…“, „Бог много помаже ономе ко се жртвује за друге“ и „Људи су данас уморни и дезоријентисани у тами греха и егоизма.“

Кивот са моштима Светог Димитрија Солунског, Солун (Фото: Небојша Јанковић)

Вратили смо се у Солун. Посетили смо, између осталог, и цркву Светог Димитрија Солунског и поклонили се његовим светим моштима. И овом светитељу, који се много прославља код нас, упутили смо топле молитве за духовно и телесно здравље како за нас тако и за наше ближње. Остатак дана, до одласка у хотел, провели смо у шетњи и крстарењу „гусарским бродом“ по заливу Термаикос. Овај брод је укотвљен поред Беле куле, симбола Солуна, и представља туристичку атракцију. Са брода смо разгледали град и планину Олимп. На броду пиће је веома скупо, рецимо грчко пиво „митрос“ је 9,5 евра. По кафићима пиво је 4,5, а црна кафа 2,5 евра (притом треба уважавати грчке вредности – тражите црну грчку кафу, а не турску).  Сложили смо се – центар Солуна је леп и дању и ноћу. Уосталом, све је тако лепо када се опустите, удаљите од свакодневнице и неко време уживате у ситницама. Иако смо ујутро морали да поранимо легли смо врло касно, мада смо били врло уморни.

Манастир Хиландар (Фото: Небојша Јанковић)

Из Солуна, за сат и по вожње,  стигли смо у луку Уранополис (Небески град). У канцеларији Свете Горе узимамо „дијамонитирион“, улазну визу са нашим личним подацима која је обавезна за све ходочаснике. За одрасле кошта 25, а за монахе, студенте и децу 10 евра. Карта за трајект је 9 евра. Време је било сунчано и топло. До хиландарског пристаништа Јовањица пловидба је трајала сат и по. Све време били смо на палуби, разгледали светогорску обалу и приобалске манастире. Притом смо хранили и галебове.

Наизглед, брзо смо стигли у хиландарско пристаниште Јовањица, које углавном користе они који долазе  у Хиландар или манастир Есфигмен. До манастира, удаљеног десетак километара, одвезао нас је минибус.

Обновљени део манастира Хиландар (Фото: Небојша Јанковић)

У манастирској гостопримници најпре добисмо послужење: црну кафу са ратлуком, чашу воде и чашу ракије. Ово је обичај у свим светогорским манастирима. Прија када сте уморни, а ми смо све време пута били страшно уморни и неиспавани. Добили смо своје кревете у „мазгари“. То је велика просторија, са преко четрдесет кревета, у којој су некада боравиле мазге, а сада ми ходочасници. Наравно, просторија је преуређена, чиста, са купатилом.

Одлазимо у портарницу (портар је онај који води рачуна о манастирској капији) и дежурном монаху (портару) дајемо листиће са именима живих и упокојених за које ће се хиландарски монаси молити на Светој литургији. Није обавезно, али је препоручљиво да се притом приложи и нешто новца, онолико колико се може. Овде се добија и козлац (препарат против канцера), као и зрно грожђа са винове лозе Светог Симеона Мироточивог за пород. У последње време потражња за овим препаратима је необично велика и монаси једва успевају да задовоље потражњу. За друге, затражили смо и добили козлац.

Козлац или змијино грожђе (Arum Italicum Mill) је лековити природни препарат против канцера који се прави од корена ове биљке. Припремају га хиландарски монаси. Узима се по један комадић ујутро, на празан стомак, најмање пола сата пре јела. Лек пече и не сме се жвакати, већ се само прогута са водом. Лек се користи на овај начин најмање 15 дана. Ако болест није излечена у првих 15 дана, исти третман се понавља после паузе од 30 дана. За то време не примењивати хемотерапију. Препарат од козлаца је бесплатан и даје се свима који га потраже. Козлац се може добити бесплатно и у задужбини манастира Хиландара у Београду, код Београдског сајма.

Смедеревски ходочасници (Фото: Небојша Јанковић)

У Хиландару је све подређено служењу Богу, па према томе и човеку. Богослужења су непрестана од поноћи до јутра искључиво на црквенословенског језику. На Светој Гори се користи византијско мерење времена. Око два после поноћи почиње богослужење, а пред зору је Света литургија као централно место сваког православног богослужења. Молитве се настављају и у току дана. Дакле, Богу се непрестано уздиже молитва.

Сви у групи су се спремали за Свето причешће, а они који се нису исповедали у Србији морали су у манастиру. Није лако рећи духовнику своје грехове, па и оне најмање, а камоли теже. Али то се мора како би причешће деловало у циљу спасења душе и тела. Тешко је почети, а када почнете – то иде као вода, често нагрну и сузе. Духовник може да вам постави и питања и притом вам даје духовни савет како да убудуће не поновите тај грех, јер исти греси се често понављају. После исповести осећате велико олакшање и радост и тада се слободно прилази причешћу.

Чудотворна лоза Светог Симеона Мироточивог (Фото: Небојша Јанковић)

У манастиру се једе два пута дневно, у време поста само једном. У раним јутарњим часовима (нешто после завршетка Свете литургије) то је ручак, у току поподнева – вечера. Треба напоменути да једење траје врло кратко. У току ручка постоји прво звоно – знак за почетак јела; друго звоно – знак за пијење вина, и на крају два узастопна звона означавају крај јела.

У великој трпезарији краља Милутина из XIV века постоји велики број столова. За једним столом села је једна половина ходочасника из наше групе, а за другим друга. Једна група је на прво звоно почела да једе, на друго звоно уопште нису реаговали пошто су мислили да се вино пије на два узастопна звона. Пошто су се нешто касније огласила два узастопна звона они су се дохватили вина, али било је касно. Сви су устали јер се управо завршио ручак. Остали су без вина. Нешто слично догодило се и мојој маленкости далеке 1998. године, када сам први пут посетио Хиландар.

Пуно тога треба видети у Хиландару: манастирску ризницу, икону Пресвете Богородице Тројеручице, винову лозу Светог Симеона Мироточивог, бунар и пирг Светог Саве, крст и маслину цара Душана, пирг краља Милутина, манастирске плантаже – винограде, воћњаке и маслињаке, пристаниште и скит Светог Василија и пуно тога.

Бунар Светог Саве (Фото: Небојша Јанковић)

Успели смо да уграбимо и мало времена и накратко одемо до још једног хиландарског пристаништа или арсане – Светог Василија. До овог пристаништа се долази из туристичког летовалишта Јерисоса. Налази се на северној обали Свете Горе, на 2 километра од манастира. На самој морској обали, недалеко од пристаништа, налази се и скит Светог Василија, или скит Хрусија. У њему нема монаха.

Са пристаништа кренули смо ка грчком манастиру Есфигмену и на пола пута срели смо јерођакона Валерија из Украјине. И он је пошао у Есфигмен. Тамо остаје дан-два, затим долази у Хиландар, па онда даље. Жеља му је да пешице обиђе све светогорске манастире, а потом да се врати у Украјину. Причали смо успут о најобичнијим стварима.

Дакле, Есфигмен је у непосредној близини Хиландара. Као и сви светогорски манастири, под јурисдикцијом је Цариградске патријаршије. Особен је по много чему, а посебно што већ деценијама критикују Цариградске патријархе због екуменизма – молитвеног општења са Ватиканом и папом. Нећемо улазити у православну догматику нити у светску политику јер ће се отворити многа питања, а посебно је тешко питање све већег цепања јединства православног света. Чињеница је да је овај манастир под сталним притиском Цариградског патријарха Вартоломеја I и грчке полиције, који желе да иселе монахе из овог манастира и доведу себи лојалне монахе. Зато је Цариградска патријаршија паралелно основала Нови Есфигмен као конкуренцију старом Есфигмену. Ове монаси се погрдно називају и зилотима (ревнитељ за веру) у смислу фанатизма и екстремизма. Иначе, ови монаси су веома скромни, много раде и њихове одежде су избледеле и у закрпама, скоро да су у ритама.

У последњих десетак година грчка полиција је више пута држала манастир под опсадом али монаси нису били сломљени. Увек су пружали задивљујући отпор. Имали су велике залихе хране и спремне молотовљеве коктеле за борбу, што и полиција зна. Капија овог манастира је увек закључана. Обавезно траже пасош на увид и примају само проверене и доказане пријатеље. Имају велики број поштовалаца међу Грцима и Србима, Русима и Бугарима, управо тим редом.

Нама су капију одмах отворили. Нас Србе посебно цене и због Есфигменске повеље деспота Ђурђа Бранковића, из XV века, којим је постао нови ктитор манастира. Уопште, наши средњовековни владари много су помагали светогорске манастире. Обишли смо манастир и били услужени безалкохолним пивом који они праве.

Украјински јеромонах Валериј надомак манастира Есфигмен (Фото: Небојша Јанковић)

Пре заласка сунца вратили смо се у Хиландар. Нас неколико, пошто смо закаснили за вечеру, уместо у трпезарију упутимо се право у кухињу. За великим столом седео је монах у изношеној, изгужваној и флекама замазаној мантији. Знали смо да није из Хиландара. И није био, дошао је са Каруље. То је најсуровији део Свете Горе, где монаси живе сами или по малим групама у пећинама или скромним скитовима. Они повремено обилазе светогорске манастире да би се мало окрепили и појели квалитетнију храну, окупали се и добили мање поцепану мантију или обућу. Нису омиљени у манастирима јер без длаке на језику отворено и гласно говоре о свим манама на Светој Гори. Дакле, пред нама је био монах Григорије са Каруље, пореклом из Ниша.

„Има ли нешто да се поједе?“, питамо га.

„Има“, рече и упита нас да ли има један слободан кревет у „мазгари“.

„Има“, кажемо.

У том тренутку долази други монах из кухиње и прекорно нам каже:

„А, где сте до сада? Нема ништа за јело“, окрену се и оде у кухињу.

„Има, има“, каже тихо монах Григорије.

У том тренутку враћа се монах из кухиње и носи нам три тањира чорбе и три парчета хлеба.

Тада монах Григорије гласно рече:

„Апостол Павле каже да ко све има, а љубави нема – ништа је!“

Врло једноставно, зар не? Постоје правила, али љубав и у монаштву и у свету треба да буде изнад свега!

Руски манастир Пантелејмон (Фото: Небојша Јанковић)

Легли смо око девет увече, а већ у један сат после поноћи устали и отишли на ноћно богослужење које је трајало до зоре. После ручка трајектом смо отишли до руског манастира Пантелејмон који је на самој обали. Обновљен и прелеп. Изгледа духовно моћно. Вероватно је најлепши светогорски манастир. Један је од симбола духовне обнове савремене Русије.

Фотографија Пресвете Богородице (Фото: Небојша Јанковић)

У овом манастиру 14. августа 1903. године јавила се Пресвета Богородица. Монашки архиви показују да се од краја XIX до почетка XX века недељно делила милостиња светогорским сиромашним монасима који су живели појединачно или у малим групама по пећинама или колибама широм Свете Горе. Из неких разлога управа манастира је донела одлуку да се тог дана последњи пут дели милостиња. Било је око 800 монаха за које се знало да ништа нису радили и да се никоме нису покоравали. Монах Гаврило је фотографисао поделу милостиње и када је развио филм угледао је лик Пресвете Богородице како смерно такође прима милостињу. То је био недвосмислен  знак управи манастира да се додела милостиње не прекида. Тако је и учињено. Данас се на главном улазу у манастир налази ова фотографија, црно-бела и увећана.

Ова репортажа би могла да се напише и без овог додатка, да тако кажем. Али с обзиром на то шта се тренутно дешава у свету није наодмет да се спомене и ово. По неким руским пророчанствима при крају времена (при крају света) појавиће се православни руски цар који ће обновити империју, ујединити православне народе, а од њега ће да дрхте сви владари света, па и сам Сатана.

Владимир Путин на византијском трону. Фотографија преузета с руског сајта http://www.pravoslavie.fm

Овим уопште не кажем да је то Владимир Путин. Он је двапут посетио Свету Гору. Године 2016. посетио је руски манастир Пантелејмон и Кареју (административни центар Свете Горе). Том приликом му је у Кареји, у храму Успења Пресвете Богородице, манастирска управа дозволила да током богослужења седи на византијском трону који је намењен једино царевима.

Categories: Српско православно стање

Tags: Небојша Јанковић, Хиландар