Крајишки надимци настајали су из ко зна каквих згода и незгода, а у бачкој средини њихова грубост и драматичност смањивале су се с генерацијама
Фото: Савез Срба из региона
Од својих родитеља и дједа Дане слушао сам о људима који су некад живели у Лици,чија се имена и надимци нису давали потомцима рођеним у Колуту после Другог светског рата, где је из Лике досељено 390 породица са 2730 чланова. Не знам како су се звали људи са надимцима Ћипа, Пиштола, Пекан, Буљ, Вакић, Зекан или Вилаш, док је лако погодити имена која су стајала иза надимака Петрак, Вујкаш, Милурда, Стеванџа, Којо, Јовун, Дања, Дако, Драганчић, Бућо, Пејо, Сако, Маниша или Маћо, односно Микешица, Лата, Пера, Ђука или Сена. У Колут су дошли, и познавао сам их, Ћосо, Прњар, Струњар, Рода, Дашина, Главоња, Ваћа, Дражина, Голубица, Јошо, Вава, Јога, Дуњка, Маран, Зуле… Знам да су у предратним временима у западним српским крајевима људи били познати не као Душан Лукић, него као Душан Лукића и сл. Свако је био од неке широке породице, често груписане у засебним засеоцима. Али мушки надимци били су махом тврди и тешки.
У бачкој средини грубост и драматичност надимака смањивале су се с генерацијама.
Пре Личана у Колут је пристигла композиција са 46 породица из Горског Котара. Носили су презимена попут Волф, Маухар, Турк, Штимац, Манце, Мрле, Троха… Доспевши у Колут они су се потписивали ћирилицом, док су се Срби из Лике потписивали латиницом. Ови други су све до деведесетих на надгробне споменике стављали петокраке. Они први нису. Горјанци, како смо их звали, почивали су на гробљу под латиницом, Срби под ћирилицом, мада је било изузетака – чешће код Срба.
Међу колутским колонистима било је још оних са старијим библијским именима: Гено (Генадије), Проко, Гецо (?), Мојсије, Гавро, Ћиро, Манојло, Симо, Шпиро, Самојло, Исо или Марта, али нико рођен у Колуту није понео неко од тих имена. И то није све. У Колуту се није родио ниједан Спасе, Јанко, Станиша, Јаков, Лако, Арсе, Драгић, Гајо, Сава, Божо, Васиљ, чак ни Томо, Павле или Богдан, нити се родила ниједна Аница, Стака, Милева, Сока, Драгојла, Мика, Стана, чак ни Марија или Ката. У првим послератним деценијама уместо старијих личких имена давала су се чешће новија: Душан, Ђорђе, Владимир, Милан, Јован, Милорад, Стево, Драган, Никола, Бранко, те (ређе) Гојко, Влајко, Петар, Новак, Мијо, Рајко, Дмитар, Младен или Дане. У месној канцеларији новорођене девојчице добијале су имена попут Милка, Мира, Рада, Славица, Мара, Нада, Радојка, Јованка, Боса, Смиља, Драга, Љубица, Душанка… Нестала су стара имена, али, занимљиво, нису се давала ни револуционарна, ако ту не рачунамо једног Владимира (са презименом, којим другим него Илић). Памтим, међутим, надимке по партизанској борби: Комесар, Удбаш, Пролетерка, Борац, Пролетер… Новорођенчад није, по старом обичају, добијала имена по неком од предака, али се дешавало да син добије надимак у виду очевог имена. А надимак Ћола носили су сви синови Стојана С.
Почетком седамдесетих година прошлог века Политика експрес је под насловом „Црвени Колут“ писала да је сваки трећи становник села био члан Савеза комуниста. Добре ђаке средњошколце учлањивали су у Савез комуниста на омладинским састанцима и без њиховог присуства.
Све улице добиле су називе по народним херојима, али је ипак свака била познатија по надимку: Нова, Средња, Кратка, Ритска, Безданска, Гробљанска…
Занимљива је и прича са надимцима, најчешће насталим од имена. Милан је могао бити Мићо, Мићки, Мићика, Јован – Јовица, Јоја, Јоцо или Јоле. Душан је посебан случај, пошто је он могао да буде – и био је – Дука, Дуде, Дујо, Дуја, Дујина, Дућо, Дули, Дуда или Душко, али деценијама ниједан није био Дуле: први се родио тек крајем седамдесетих година.
Надимци су настајали из ко зна каквих згода и незгода, па су се у послератним генерацијама појавили Блеки, Мечо, Тујан, Пуне, Шајо (од Шашић), Ћина, Цоек, Љаља, Роко (по домаћој тв-серији), Купре (Купрешанин), Чум (од кум), Баћко, Рацо, Бели, Триша, Ђури, Папе, Ћуп (Ћупурдија), Дадо, Црни, Гиго, Гашо, Мехо, Геро, Жути, Циско (по стрипу), Љевак, Михо, Цар, Бекрија, Цуки, Чако, Дичо, Пасјак, Тип, Брко, Денис…
Вреди забележити и Милана са надимком Мики. Старији људи су тај надимак схватали као придев, па су говорили „код Микога“. А онда су их млађи исправљали, говорећи да треба рећи „код Микина“.
Село се смањивало, млади су одлазили у градове а рађало се све мање деце. Већ седамдесетих година у основној школи „Огњен Прица“ уписивало се, уместо два, само по једно одељење, и оно са све мање ђака.
Стизала су нова и још новија имена. Средином седамдесетих једна бака из Улице Иве Лоле Рибара дошла је журно код комшинице да позајми мало кафе, јер су је изненада посетили ћерка, зет и унук из Сомбора. Није могла да комшиници каже тачно како јој се зове петогодишњи унук, само је рекла да се зове некако као да није јео. И ето нам Данијела. А родили су се и Зоран и Дејан, Горан, Гордана, Милица, Зорица, Милена, Снежана и Ана, касније и Милош, Нина, Страхиња, још касније, у XXI веку Немања, Тијана, Владан, Вељко, Миљана.
Још деведесетих престало се са стављањем петокрака на споменике мртвима. Још касније неколико потомака састругало је петокраке својим прецима и ставило крстове.
Чујем да последњих неколико година Колут броји око шест стотина становника „на преноћишту“, како се то каже. У основну школу полази мање од десет ђака. Сад већ чујем за надимке Кили, Меги и Гузи. Само прва двојица одазивају се на своје надимке.
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар