Немам времена / Вријеме нема мене / Мре привид промјена / Ноћ једе успомене
Момчило Вуковић (Извор: Лична архива)
Будан чекам зору
Са надом на умору
Ране трљам сољу
Док ноћ дави зору
Ближњи ми у кост клижу
Гладни помије лижу
Гмизавци храбро гмижу
Возови никад не стижу
Немам времена
Вријеме нема мене
Мре привид промјена
Ноћ једе успомене
Песма је објављена као читалачки коментар на „Стању ствари“
Прочитајте још
- Момчило Вуковић: Зажежи лучу, Господе (изабране пјесме)
- Момчило Вуковић: Усупрот
- Момчило Вуковић: Лазаре
- Момчило Вуковић: Лимес
- Момчило Вуковић: Уништи зло
- Момчило Вуковић: На фону
- Момчило Вуковић: Нова година
- Момчило Вуковић: Светог Саве школа
- Момчило Вуковић: Новак
- Момчило Вуковић: Слобода
- Момчило Вуковић: Ослобођење
- Момчило Вуковић: Приближи Небо, Господе
- Момчило Вуковић: Слово
- Момчило Вуковић: Антигравитација
Categories: Гостинска соба
Здраво Момчило,
Ево и твојих песама на једном месту. Честитамо свима.
Лепо слажеш стихове. Можда мало за мој појам преслободним стилом (а/б/а/б па а/а/б/б и у истој песми окренеш ако фали слогова у речи, и а/б/б/а), али уметнику не сме ништа да се пребаци, иначе није уметност. А уметност је дете с крилима, тако да – у реду је.
Јеси ли пробао некада да узмеш неку песму са познатом, свима драгом мелодијом, и убациш свој текст? Много је народних песама настало налепљивањем новог текста на стару мелодију, није никакав проблем.
Прекопираш слогове и тип римовања, сугласник и самогласник, да се у истом тоналитету пева, и да запевамо. Треба нам корачница, песма за прело и мобу, песма која се свира мелодијом дланова.Ти би то могао, радо пишеш и не жалиш времена.
Некада ми се чини да песме пишу свог писца. Исписују му чело, образе, држање рамена. Као неке речи, које одзвањају око нас, колају друштвом, улицама, кафанама, филмовима, и онда узму у свој ковитлац човека који их сложи у стих. Тако настане песма која говори о туги, болу, разочарењу, бесу, радости, срећи, усхићењу, нади или безнађу.
Ја ти желим, ако те икада ухвати вртлог најкоришћенијих речи које језик сербски ових година из себе даје, да их похваташ у ваздуху, обрнеш око себе као пекар оно тесто за бурек, и да их треснеш о своју писаћу тезгу и промениш им лични опис. Све их ужари и окали, и искуј и обрни им значење. Обриши зној, пини вино ил ракицу, загледај се у њихов нови облик и попакуј их у стих.
Нек цвета, нек клица пробије бетон, на разрушеном цоклу нек израсте дрво, смех деце нека се ори улицом, мобилни нек звони у трави под дрветом док се они љубе не чувши га. Председник нек се шета улицом сам без пратње, нека му сви приђу као старом патријарху, ноћ нека милује праскозорје, петао нек пробуди глуво доба. Иза јесењих облака нек увек буде небо ведро и јасно као летње јуто, возач нек заустави ауто и пренесе јежа и пужа преко пута. Клинци нек помогну баки са ташнама уз степенице.
Плети брате, од сна и маште. Исплети нам љуљашку до облака и мердевине до неба. Нека твоје песме буду вести којих немамо. Најмање један од нас ће сигурно зажелети да твоје песме пренесе у стварност и да њима гради будућност.
А тебе, и да сви забораве, Бог свог орача неће заборавити.
@љубезни харалампије
Хвала на искреним ријечима. Овакав коментар ми много више значи, него да ме окивају у звијезде. Док постоји бар једна особа која моје пјесме доживљава овако, нећу престати да их пишем.
Истина је да су ми стихови често превише слободни. Упоредио бих их са потезима киста неког акварелисте. Можда и више са минијатурама с Далеког Истока. Чини ми се да већина накнадних интервенција само покваре пјесму. Можда сам, у једном периоду и имао стрпљења и воље да пјесме дотјерујем и дајем им неку правилну форму. Попут стрпљивог дрводеље. Сада већ не.
Што се тиче стихова на познате мелодије, и то сам некад давно покушавао. Није то ни било лоше, али ми се увијек чинило да је оригинал бољи. Чак и кад објективно није. Можда покушам поново. Сад ми искуства не недостаје.
„Нек клица пробије бетон“
Живот
Све се врти
Између
Живота
И смрти
Живот
Клија
Норма
Га убија
Около
Оквир
На слици
Ти и ја
Момчило
Пловидба
С вјетром
У једрима
Са сунцем
За леђима
Кроз снове
Пловим
Стихове нове
Мрежом ловим
Момчило
Вјечност
Тежину
Тежацима
Село
Сељацима
Рад
Радницима
Смрт
Смртницима
Мир свима
Поклонио
На Вјечност
Се ослонио
Момчило
Драги брате,
Заиста је писање песама слично дестилисању. Од свих тих бачви речи, након врења, треба се направити високопроцентни дестилат. Наравно, неко воли да одмах ољути грло и да га одмах ошине у главу, а искуснији дегустатори цене нешто умилно за грло и стомак, где се речи истопе и крену да греју изнутра, и где опијеност настаје крадом.
Или, алхемији. Где писац од олова, од блата, од земље и воде, од свакодневне горчине и жучи, покушава направити злато. Еликсир. Камен мудрости.
Нека те успех и срећа прате у свим твојим добрим одлукама.