Ратиште и стратиште Србија и Балкан тек очекују своја испитивања. Али хајде ти, учини нешто да се приближиш себи. Нико ти то не може забранити, пише коментатор с надимком љх
Фото: Стање ствари
Капа до плафона, а чело до пода, за овај текст. Ово треба истражити до у најситније детаље. И обзнанити на сва звона.
Срећом ни барјактареви дронови, ни Шеста флота, ни Старлинк, ни уцене из Брисела нас не спречавају у овом. Али – некако бежимо од суочавања. Дневна политика, дневна црква, то нам је тема. Да нам је да схватимо друге. Себе као да не треба схватити.
Овакве ствари су део породичног албума сваког од нас. Те ђедове и прађедове сиве или сефија фотографије, некад умрљане некад размазане, а некад и целе, са поносом чувамо. Овај текст прича приче и доживљаје наших старих са тих фотографија. То су ствари које су утиснуте у душу и васпитање сваког од нас.
Коме од нас деда није био у партизанима или четницима? Ко није имао неког у балканским ратовима? По очевој или мајчиној страни. Ти људи су били наши васпитачи.
Сагледавајући данас себе, своје одлучности и неодлучности, огорчења, радости и туге – морамо се осврнути на оне који су нас одгајали, па и оне који су њих одгајали, па све до 9 колена. Тада ће нам јасно бити зашто чинимо што чинимо, и не чинимо што не чинимо.
Ми смо деца оних који се нису вратили из рата. Ми смо деца оних који су се вратили из рата. Ми смо деца оних који су побегли од рата. Ми смо деца оних који су пропатили од нове власти, и деца оних који су се увукли у туђе куће, након преузимања власти. Све те ствари обликовале су ћала и кеву. Бабу и деду. Ујаке, ујне, чиче и стрине.
Пази како нико није појурио овде да нешто прозбори! Пратите текстове који после неколико дана немају ниједан коментар. Занимљиве ствари. На овај сантрач нико не сме да се наслони да завири у дубоки бунар нашег бола и наших рана.
Осветлимо и освестимо овај део нашег усуда, драги моји. Имамо пуно поткожних чирева, гнојних рана које чекају да буду опрани и очишћени.
Јован Мирић: Зашто су колоне Срба под надзором шаке усташа мирно ишле у смрт
Свака кућа која буде зидана на овим неочишћеним ранама, биће кућа на песку, јер те неосвешћене ствари тињаће у нашим душама као вулкан у Јелоустон парку.
Нико не зна када ће из таме несвести вриснути из нас неки комплекс, дубоко усађен у нама, и разрушити нам брак, бизнис, васпитање, односе према комшијама и породици, међународне односе. То су темпиране бомбе наше прошлости.
„Ах ти Јевреји“ су одавно испитали све болести и неболести својих предака из Аушвица и осталих логора. Ту се много тога нашло и о ситости и глади, о неурозама, страховима, отпорности и слабостима деце и унучади бивших логораша. Много блага су сакупили из тих испитивања који су им помогли да схвате себе. Не мора то сазнање да дође до сваког ако баш не може – али да стигне до главних, бар то је корисно.
Позив на молитвено сећање: Запалите једном годишње свећу неком убијеном у НДХ
Ратиште и стратиште Србија и Балкан тек очекују своја испитивања. Али хајде ти, учини нешто да се приближиш себи. Нико ти то не може забранити.
Коментатор с надимком љх
Categories: Гостинска соба
Има и друга страна медаље.
А другоме рече: Хајде за мном! А он рече: Господе, допусти ми да прво одем да сахраним оца својега.
А Исус му рече: Остави нека мртви сахрањују своје мртваце; а ти хајде те објављуј Царство Божије.
А и други рече: Господе, ићи ћу за тобом, али прво ми допусти да одем да се опростим са домаћима својим.
А Исус му рече: Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије.
Као и: „Опомињите се жене Лотове.“
Ко вози загледан у ретровизор, није далеко до следећег удеса. За наше покојне највише можемо учинити исправљајући своје мане, очишћујући своје грехе и страсти. Учећи из прошлости, спречавамо грешке у садашњости и будућности. Живећи у прошлости, опсесивно је прекопавајући, закопавамо себе са мртвима, па буде дупло голо. Ем себе упропастимо, ем њима одмогнемо.
На данашњи дан 26.09.1990 године фудбалска утакмица између NK Hajduk Split и ФК Партизан Београд у Сплиту прекинута у другом полувремену код резултата 2 : 0 за Партизан упадом хиљада подивљалих навијача Хајдука који су себе називали Торцида.
Навијача Партизана није било на стадиону.
Бора Станковић и Бјековић са клупом за резервне играче и свом једанаесторицом фудбалера Партизана који су били тада на терену су успели у задњи час да се спасу бежањем у свлачионицу.
Навијачи Хајдука ткзв. Торцида у свом бесу што нису стигли никога од фудбалера или тренера Партизана су запалили заставу Југославије.
„То ни у сну нисмо могли да сањамо“ да ће се десити рекли су „неки“ у Београду тада !
Темпиране бомбе „наше“ прошлости !
Ратишта и стратишта Геноцидне Грозне Њихове и обала Јадранског мора тек очекују своја испитивања.
Али хајде ти Србине, учини нешто да се приближиш себи и Србству.
Нико ти то не може забранити.
Осим ако заборавиш.
Исти облик насиља уз сталне репетиције.
Србске МОРЕ на Јадранском мору.
Од 1990 године па до дан данас је рођено 35 нових генерација Торцидe.
Za Dom Spremni.
Хвале вредан подухват у форми коментара испод текста господина Мирића.
Текст господина Мирића стручан и због тога донекле „сувопаран“ за просечног читаоца.
С друге стране коментар љх писан је језиком који је ближи просечном читаоцу. љх нам дочарава сву бруталност живљења на овим просторима.
Коментар нас опомиње да на нашем простору влада перманентно ратно стање а да су „периоди мира“ у ствари примирја у рату који непрекидно траје на овим просторима.
Нажалост ми овога нисмо свесни и самим тим нисмо ни адекватно припремљени, уколико се уопште може бити припремљен за такве страшне ствари, осим да нам умањи штету.
Овај текст ме је подстакао да се подсетим на оно кроз шта је прошла моја породица.
На пример мој деда 1904-2001 у свом веку је запамтио четири ратне ситуације на овим просторима.
Први и други светски рат, ратове деведесетих и нато агресију.
Мој отац 1934-2018 у свом животу је био изложен трима ратним ситуацијама; Други светски рат, ратови деведесетих и „милосрдни анђео“.
Као што је било с мојим оцем исто важи и за моју мајку 1930-2015.
Ја који сам рођен 1959 преживљавам две ратне ситуације; ратове деведесетих и нато бомбардовање.
Исто се односи на моју жену 1960-то годиште.
Моја деца рођена 1987 и 1989 године доживљавају исто тако две ратне ситуације деведесетих и нато агресију.
Опет кажем, нисмо ни свесни шта нам се догађа.
Добро, де, Србље мученичко, јесте ли можда, на наравоученије, Његош Горостасни трилогију своју премудру у тапију оставио неком другом народу?! Јесте ли Жарко Видовић громадни витез православни, свако своје слово и букву о Историјској Свести о Злу оставио неком другом народу у тапију?! Андрић, Селимовић, Црњански – о чему они словом сведочише?!
„Зафрановић открива поноре усташког зла“
https://standard.rs/2025/09/26/zafranovic-otkriva-ponore-ustaskog-zla/
Мислим да обе стране медаље треба да нам буду једна страна медаље. То је интеграција несвесних садржаја. То је целина. Једност. Говорим о схватању себе и својих врлина и мана, на основу упознавања живота и искустава свега што су наши стари доживели, и чиме су несвесно утицали на васпитање своје деце, тј наших родитеља и они нас самих. Зашто сам такав какав јесам.
Мислим да се више слажемо него разилазимо. Та слика у ретровизору треба да се – неокренуте главе возача – стопи са сликом која је у шофершајбни, ветробрану.
Нико жив не треба да вози у напред, гледајући у назад. Поређење са лотовом женом, (па и еуридиком, док је орфеј изводи из хада), више је реторичке природе, него што доприноси јасноћи. Могли смо овде убацити и „ко стави своју руку на плуг да оре, па се окрене, није мене вредан“. Строфа из библије можда загрми у ушима неког ко се да избацити из такта теме, али су контекст и конотација погрешни. И ето ти дерејлмента, како то љувабници реторичких смицалица воле рећи.
Да. Треба схватити шта су наши стари преживели, да би схватили бауке и баба роге данашњих одлука, које сеју у душу своје деце.
Моја жена је дете из олује. Реч олуја је у њеној свести повезана са нечим јачим и вишим од временске непогоде. Данас, када се под небом ствара олуја, она са неком праисконском бригом затвара прозоре и чак и навлачи завесе. Тај немир примећујем и на нашој деци. Осећају да се нешто спрема. Мајка им је готово у паници.
Требало ми је времена да покупим конце. Ја нисам из те струке. Седео сам са децом на веранди за време олује и причао о струјањима топлог и хладног ваздуха, о вртлозима, о електричним пражњењима. О удаљености грмљавине, грому, муњи и секундама које протекну између њих и удаљености од нас.
Само да би утупио, отупио ту оштрицу страха у њима. И слава Богу, успели смо.
Сеча кнезова? Колико је допринела томе да се данас тешко може наћи ваљан предводник?
Гусларске ноћи? Пропаст царства. Снага душманина. Колико је то допринело томе да видимо себе у безнађу?
Кад би ја био зло – потрудио би се да су студенти сваких 20 година по годину дана на протестима, без икаквог помака и бољитка. И да се „сувог *****, мокрих опанака“ врате кући.
Само да народу освежим тај осећај „нема шансе, нема сврхе, нема бега, нема смисла“. Као у фарми џорџа орвела.
Кнез овог света добро зна наше слабости (шта год то било). Он гледа са друге дистанце и у ретровизор и у оно што је пред нама. Ретровизор заклања, и поставља нам увек сличне препреке. Не може ту бити пуно новог, само се услови мењају.
Ми (Срби али и Човечанство) треба да као онај црни Анђелко (ко му даде тако име?!?) из оне приче у читанци, у својој стотој години, коначно узмемо све своје књиге и коначно завршимо школу, и скинемо већ једном ту ђачку капу са главе на којој пише „први разред“.
Наша књига је наш псалтир. Читајући овај псалтир можемо се обратити богу, али и подсетити се на историју јевреја. Поуке. Приче соломонове. А зар су наше Поуке и Приче алексе ненадовића, Селимовића, Андрића, Црњанског, Видовића – па и овај текст од Мирића, пуно мање вредни? Могу се збити на мањи формат, извући сиже.
Драго ми је да је неко на СтСт истог мишљења. Изузетно је тешко сложити се данас. Теже него икад. Некада нас је стид, поредак, кућно васпитање, хијерархија, држа(л)о сложне. Чак и на нашу штету, не увек на корист. Данас, где се его свих нас бори за неко своје место под сунцем, у заклону дистанци између нас, ласно је противречити и надмудривати се. А село гори…
Бог је прост (Свети Јован Кронштатски), истина је проста (оштра, али проста), спасење је просто (тешко, али просто). Све добро је просто. Чак, на црквенословенском и стоји „ако око твоје просто буде“ (Лк. 11:34).
Ако тражимо решење за село и душу и свет који горе, а за то решење је потребно схватити све од Кулина Бана и прочитати све од Црњанског до монахиње Јефимије, онда је то неко много компликовано решење.
Решење мора бити просто и истинито и тешко. И треба се опомињати жене Лотове, јер је једноставно неопходно.
@Бојане Слажем се да спасење мора бити просто. Да тешко али и просто. Просто, зато што и неписменом мора бити доступно. Значи за спасење није потребно бити свршени магистар било чега.
Зато то море изгинулих у патњи и јесте тако големо. Многи мученици су се мучеништвом спасли. Да ли сви? Незнам. Има ли мучеништва која нису одвела у спашење?
Тешко јер, водити државу и бити спашен је компликованије. Бранити се и бити спашен – библија о томе није писала, нисам тамо ништа схватио о самоодбрани. Осим оно са обртањем и другог образа.
Одржати нацију, економију, водити исправну политику, одбрану, школство, наталитет, и бити спашен? Није згорег прочитати неку књигу, чисто да упоредиш туђа искуства, прошлост, нађеш неке матрице у догађајима, прошириш видокруге, схватиш чему служи литијум, обогатиш свој фонд – боље процениш шта твоји савременици то раде.
Наравно, не треба остати у неком прошлом веку, замрзети било кога, отврдети на туђе патње, па и бившег, садашњег, непријатеља, читајући о тим залима.
Незнам код ког освртања се човек претвара у стуб соли. Вероватно има граница од које се више не треба освртати. Ја је незнам. Али отворен сам.
Сваки озбиљан рад се састоји од константног планирања будућности, кориговања садашњости и „осврта“ на учињено или неучињено.
Где се ту налази лотова жена из твог контекста, ја не видим. Не тврдим да ти у томе ниси у праву. Само, где?
А ти појасни најбоље што знаш, везу између наше културолошке, социјалне, историјске обраде прошлих ратова, ембарга, збегова, немаштине, лоших одлука, недонешених одлука
и – везу са радозналим, носталгичним или сентименталним, или пак непослушним из било ког другог разлога – освртом лотове жене, на град у пламену. Сигурно постоје неке на први поглед некоме тешко уочљиве паралеле.
Имај у виду само да заступаш мочвару заборава коју свакако прижељкују и гаје управо ти који су нашим мукама и кумовали.
И њима одговара да се никада више не осврнемо на све то. Али не зато да се не претворимо у стуб соли, него баш зато, да од нас остане само слана долина.
Има и псалм, „ако те заборавим Јерусалиме…“ ако баш волиш цитате из библије. Шта то значи? Јел осврт?
Па ти нађи тај танак путељак између неосвртања и незаборава. Сретно.
Наравно да не оспоравам потребу за образовањем било које врсте.
У ком смислу онда неосвртање? Па ето, сећам се нпр. часописа Погледи из почетка 90-их, који је на типа четрдесет страница у ситна цревца расправљао о историји четничког покрета 1941. 1991. живети четрдесет првом, нешто не мислим да је начин да се добро прође. Ако су (а мислим да нису) 1941. живели 1891., не мислим да би и тад паметно поступали.
Наравно да треба знати своју историју, јер нисмо тиква без корена. Али, данас је недеља 28. септембар 2025. Ако ја данас размишљам о суботи 27. септембру (дану који је неповратно прошао), па о петку 26. септембру и тако даље, ја онда НИКАД НЕЋУ БИТИ ТУ! Ту где заправо јесам. Зар то није нека смислена шизофренија или шта већ, никад не бити ту где јесмо?
Ако кренемо да „решавамо“ (узгред, ко је икад ишта на тај начин решио?) трауме од пре 30, па, 50, па 80 година… Па онда треба решити и трауме са Чукур чесме које су изазвале те потоње трауме! А пре њих иду неке још старије, и тако у недоглед у коме је Јулије Цезар побио трећину становништва Галије, па су потомци Астерикса и Обеликса ваљда истраумирани до дан данас.
Знати историју – изванредно, живети у прошлости – катастрофално.
То је све што сам покушавао да кажем, а не мислим ни да је нарочито контроверзно. Требало би да буде јасно као дан.
Плус, нисмо ми једини народ који има своју историју, а ни који има своје трауме. Све то у збиру (са историјама и траумама осталих народа) прави такву перипетију да је, у сравњењу, антички Гордијев чвор дечија игра.
Не видим да у томе може бити решење било чега и за било кога.
@ Бојан
Супер, хвала ти. Мислим да смо корак ближе.
С почетка: верујем да има сврхе, да бих разумео ја себе у данас- разумети људе који су ме васпитали, па и државу и околности. Разумети себе, конкретно: ево у смислу мог односа према души, материји, људима из моје околине и систему у коме сам.
Како нисам тиква без корена, хајд да проширимо на мога оца и мајку. Па и деду и бабу са њихове стране. Одмах имаш око и на прадеди и прабаби. Хоћу да схватим зашто су купили што су купили и продали што су продали. Зашто и како су се изделили из задруге.
Можда ја идем превише у ширину, не спорим. Можда неко заврши тај свој елаборат са мање фактора у рачуници, тачније или исто тачно као и ја (респект), али мени значи пуно, да бих схватио њихове одлуке и породични усуд (народни усуд), да схватим и дух времена.
Дух времена? Па политичке актуелности из тих дана. Ај да пребацим у актуелно данас, купљени су рафали, дата помоћ украјини, тапшемо се са русима, рапортирамо неком другом, албанци терају своје, кухарица куха, дал је санџак или рашка, син неког Пашића прегазио дете на семафору.
То доводи до тога да је теби и мени плата мања, потрошачка корпа већа, морамо на летовање у инстаграм, а чека нас гала вечера на фејсбуку. Комшиница истреса ђубре изнад нашег балкона са петог спрата, не стижемо на савет станара, а о родитељском састанку ни речи. Нико нема времена да буде у родитељском савету јер се не плаћа, а и мислимо да не вреди.
Деца су нам сама. Они ће бити родитељи наших унука, а ми жуте слике неких дедова и баба. У нашој свакодневници се решава будућност наших унука. Хоћемо ли пренети деци знање о халкидикију или о жексу? Хоћемо ли угасити тв кад игра ђоковић или фарма а сести да учимо математику с њима. Хоћемо ли им примером показати да постоји свеска сто, пенкала и лењир, својим примером, или их терати да живе животе за које им ми нисмо примери? Хајд што им нема образовног програма на тв, или у „дебиланама и стрељанама“, него им и ми нисмо пример. Ми, жуте слике од прекосутра.
Сад је мој отац деда. Одвајало се од уста да се купи земља. Мој деда је био столар а бака кројачица. Бака је од сира и хаљина успела да купи намештај у кући, а деда, радећи другима намештај и столарију, куповао је земљу. Било је то послератно време, 50-60. У то време је мајчин отац умро од запаљења плућа, оставши у штали да обрише коње који су покисли – а он био мокар. Очев деда је умро од запаљења бубрега, киселио кудељу у реци. Задње речи су му биле „пазите се добро да не допаднете шака онима у болници“. Наплаћали су се, џабе. „Живот човека на Балкану – у мирнодопско време“. Колико је данас „најгоре време“?
За то време, тито, другови, дедиње, несврстани, голи оток, бриони, брионски договори, рушење наше воденице, одношење фабрика у хрватску и словенију. Русија, америка и енглеска. Мој старац у хрватској је млео на воденици до 90их. Тривија: усташе попалиле воденице и српске и хрватске, да би народ следећу жетву млео код хдзоваца на електричном млину 🙂 Партијски задатак 🙂 значи снс и тамо. Ок људски је, јбг. Ај како ћемо даље, обришимо сузе.
Мени то помаже да сврстам себе у данашњем времену и не изгубим ум нити циљ, нити да помешам непријатеља од пријатеља. Са људима, нацијама и верама немам проблем. Са идеологијама, похлепама, наметнутим ауторитетима, имам. И са својима и са туђинима.
Јасно је као дан – да шема притисака, уступака, ширења (дез)информација, монопол на извештавање, не дељење судбине народа – увек има једно име, или иста имена. Остало су појавни облици. Сва наша страдања имају исти предикат. Дотле сам стигао. Додуше нисам прочитао баш и Јефимију.
Часопис погледи? Читај између редова, узми шта ти треба, зауставити бујицу не можеш. То су људи. Браћа. Најтеже је бити искрен. Да ли сам то и ја према себи увек? А трудим се. Па паднем. Па како да оптужим другог? Али не морам стављати руку на пањ, нико ме не тера. Па и да ме тера? Руку ми може узети али не и душу.
Ово задње ти је пун погодак. И други имају историју. Да. „Праведну, мученичку, херојску, болну. А тек Бог што их воли“. Па каву другачије? Па ако немају, направиће је. Па ако не знају, други ће да им је направе. Их, није тешко. Неко је заиста и има. И ту креће рат наратива. И то обилазимо без да нас укаља. Ко лотос. С леве или десне стране возила, није битно. Само нек је сигурно по обоје. Без наглог кочења и судара.
И интересантно је да су усташе терале заробљене србе да кроз хрватско село певају четничке песме – да би их комшије хрвати лакше омрзли. Нису ми криви хрвати, то је хардвер. Тражим софтвер, ко је дошао на ту идеју. Где се то и данас користи за исти циљ? Дал су и моји срби негде „овакве усташе“, та и ми смо људи. Где ми то певамо песме без да нас неко туче по ушима и навлачимо мржњу? А кад је слободно певати, и шта певати да је души угодно, и да нема проблема да те ико чује.
Мислим, не морам бити у праву, да ти се огадило оно чопорско у нама, и да си на путу да са прљавом водом проспеш и дете из корита. Застани. Преслишај се да ниси можда чуо само тонове из себе за које си најпријемчивији, па макар баш од њих бежао? Ту теорију нисам ја измислио. У том оркестру има тако финих виолина и обоа са узвишеним тоновима које промичу уху, заглушеном бубњевима или разгласом. О тој србији ја говорим. Е таквих људи има и у свим народима, и у оним народима за које никад не би веровали.
Да те обрадујем, то није све што имамо. А имамо и тих чопорских усклика, па добро јесте. Некоме је корисно да се ободри, врати веру у себе. Људски је. Онда није проблем од чопорских урлика било ког народа пола бацити у воду. То је нижа степеница битисања. Хајде да се пењемо даље. Док чопори лутају северном митровицом, шта рећи нашем народу, шта да ради да би преживели? Да кача заставе? Певају неке песме. Или да се притаје док прођу усташе селом?
Верујем да сам нечим овде написаним многе разочарао. Ипак сам попио на овом сајту минуса више него плусева. Можда је мој коментар одвојен из неспоразума. Било би штета да је био неспоразум. Бранимо исти гол различитим средствима. Ал га бранимо. Не пуцамо намерно аутоголове. Мада сваком се деси да буде у офсајду.
Није битно дал смо најстарији народ. Мада мислим да смо бар од најстаријих. Феноменално ми је да албанци, јуче дошли, фурају журку ко да су илири. Ја сам причао с њима. Верују у наратив. На википедији имају чланак о српској пропаганди. Припремили их на другачије истине од њихових.
Што се мене тиче, ево ај да смо најмлађи. Ма шта ме брига. Ал ајде да решимо да останемо последњи кад сви други оду. Како: потражимо из историје одговоре. Зато су ми стара предања битна. Где смо падали. На чему су други народи падали.
Historia est magistra vita, а и
Repetitium acter studiorum.
Па кад је актер студиорум, ајде да је више научимо и да престанемо да репетицијум, него да се то прелази на друге семестре, на даља поглавља.
Мислим да лепо може да резимира (а без да иком длака с главе фали) Бранимир Штулић, на стихове Милована Витезовића:
https://youtu.be/GEvDx0gFf5g?si=VL4wUfuLpoke4kBC
Може. Ал да не завршимо под шатором са певачицом на столу. Озбиљно је.