Упркос изврсним деловима књиге „Духовни извори руске револуције“ , ова књига је за сада једина, од око 60 преведених, због које се кајем што сам је превео
У неколико наврата обраћали су ми се пријатељи поводом неких више него сумњивих цифри у књизи митрополита Митрофана Бадањана коју сам превео и која је изашла из штампе 2019. године. После дискусије на братском сајту Стање ствари која се развила испод текста „Победу у Отаџбинском рату дао нам је Господ, а не бандит Стаљин“ у којој сам и лично узео учешћа, одлучио сам да у једном тексту појасним своје виђење ствари везаних за ту књигу.
Схиархимандрит Илија (Ноздрин): Победу у Отаџбинском рату дао нам је Господ, а не бандит Стаљин
Морам признати да, када сам пре 6-7 година пристао на превод књиге „Духовни извори руске револуције“ нисам ништа знао о митрополиту Митрофану. Нисам знао ни да се два пута женио пре него што се замонашио, нисам знао за његов антисовјетизам (који је у неку руку нормалан за православног клирика али је неопходна трезвеност приликом приказивања и тумачења историјских процеса. Ту је недопустиво огрешење о историјске факте, Истина је апсолутна, полуистина је често опаснија од лажи).
Погледавши почетак књиге, изгледало ми је да се ради о солидном духовном погледу на несрећну револуцију, као верујући монархиста наравно да сам био свестан сатанске идеологије револуционара. У суштини, књига пред србским читаоцем открива оно најважније што треба знати из тог периода још једне „руске смутње“, а то су духовни корени те револуције. Мноштво запањујућих детаља о страшном сатанизму вођа Октобарске бољшевичке револуције, доводи до више него јасне спознаје – дубоко демонизовани људи у свом богоборачком пориву, благодарећи и дехристијанизацији руског друштва, довели су „Трећи Рим“ у скоро столетно ропство богоборачких синова пакла…
Међутим, последње главе књиге показују да ни црквени великодостојници не успевају увек сачувати трезвен поглед на историјске процесе. Свесност демонске природе „синова пакла“ који су распиривали револуцију не сме бити разлог за огрешења о историјску истину. Осетио сам велику нелагодност када сам увидео да је митрополит као и већина присталица белогардејског покрета, не само неспреман да призна кривицу истих за масонску Фебруарску револуцију и сву кривицу сваљује само на бољшевике, него и да је (вероватно несвесно, преузимајући непроверене податке) грубо фалсификовао историјске чињенице. Наравно да су бољшевици велико зло, али бољшевици су само преузели плодове борбе белих. Тачно је да су после преузимања власти бољшевици залили земљу рекама крви, међутим, нису бољшевици срушили Православну Монархију, њу је срушила масонерија уз обилату помоћ белих генерала у Фебруарској револуцији. Нисам могао да кршим задату реч издавачу али сматрам својом грешком што нисам одмах јавно обелоданио неслагање са скандалозно преувеличаним цифрама наведеним у књизи. Овај текст спада у категорију – боље икад него никад.
Пишући о 1937. години, митрополит пише да је те године било ухапшено 136 900 православних свештенослужитеља и других припадника црквеног клира, од којих је те године стрељано 85 300. За следећу, 1938. годину, митрополит наводи да је ухапшено 28 300, а стрељано 21 500 припадника црквеног клира. За 1939 годину пише да је ухапшено 1 500, а стрељано 900, за 1940 годину да је ухапшено 5 100, а стрељано 1 100, за 1941 годину да је ухапшено 4 000, а стрељано 1. 900 припадника клира.
Фото: Саборник
Дакле, према тим подацима испада да је за тих 5 година ухапшено 175 800 припадника црквеног клира а убијено 110.700, што је потпуно сулудо! Са апсолутном сигурношћу се може тврдити да 1937 године УКУПАН КЛИР РПЦ у границама тадашњег СССР-а није могао износити ни 20% од наведених бројки ухапшених клирика из књиге митрополита Митрофана!
Према подацима Православног Свето-Тихоновског богословског института из Москве, који су ушли у базу података за књигу „За Христа пострадавшие“, укупан број тако пострадалих ЗА СВЕ ГОДИНЕ СОВЈЕТСКЕ ВЛАСТИ било је око 22 хиљаде припадника клира РПЦ. Та књига је састављана по архивама „Комисије за рехабилитацију духовенства и мирјана РПЦ“, а такође по подацима из епархија и родбине репресираних.
Откуда митрополиту цифра од скоро двеста хиљада када знамо да је у предреволуционарној Русији у РПЦ било око 100.000 монаха и око 110.000 припадника белог духовенства? А много их је пострадало пре доласка Стаљина на власт, у првим годинама револуције. Одмах након револуције, Црква је опљачкана, лишена државних субвенција, а број цркава је смањен за 3,5 пута. У таквим условима, три четвртине православних свештеника (од 100 хиљада) једноставно нису могли да се прехране. Отишли су у свет, у иностранство, умирали, а није било никога да их замени, јер су богословије биле затворене. Много их је страдало и на окупираним територијама, тек после победе над Хитлером СССР се враћа приближним границама Руског Царства, после Брест-Литовског мира Лењин и Троцки су обогаљили државну територију за једну трећину.
Коначно, нису сви репресирани били и погубљени. На пример, поменута база података укључује монаха Пимена (Извекова), који је ухапшен 1932. године у групном случају, провео је мање од месец дана у затвору, а пресудом је пуштен на слободу. У предратним годинама је наставио да служи у цркви, служио је у Црвеној армији током рата, постао је епископ 1957. године, а 1971. године – патријарх московски и све Русије!
Дакле, када се под видом статистике наводе овакве цифре, човек би морао бити веома, веома опрезан, поготово би то морао бити православни митрополит.
Олег Платонов: Крвави пут чудовишта (поводом стогодишњице од смрти В. И. Лењина)
По свој прилици митрополит је податке преузео из књиге Александра Јаковљева „По мощам и елей“, која је штампана 1995. године. Јаковљев је раније био секретар ЦК, главни идеолог КПСС и он наводи писмо Г.М. Маленкова Стаљину у коме Маленков наводи како у СССР постоји широко разграната организација са више стотина хиљада чланова која се непријатељски односи према совјетској власти. Значи, Маленков пише о религиозним организацијама, а ту спадају поред православних и католичке, будистичке, муслиманске, јеврејске итд. религиозне организације, али касније Н. Емељанов ту цифру приписује само православнима, а Јаковљев их све претвара у служитеље, то јест клирике РПЦ!
Заиста је чудно да један митрополит РПЦ, који с разлогом пише о сатанској идеологији и страшним жртвама црвеног терора, наводи сулуде податке бившег секретара ЦК КП СССР-а без икакве провере.
Наравно, судбина многих црквених служитеља (као и стотина хиљада других Руса) била је страшна трагедија, а неосноване пресуде које су им изречене представљале су страшан злочин. Међутим, то не сме бити разлог да један митрополит надувава број жртава десетинама пута.
Дакле, упркос изврсним деловима књиге, због очигледних невероватно увеличаних бројки страдања руског клира, ова књига је за сада једина књига од око 60 преведених, због које се кајем што сам је превео, јер тако невероватним цифрама књига многе људе због ауторитета црквеног чина доводи у заблуду.
Јегор Холмогоров: Стаљин поступао према Русији као према Белом Конгу
Ја рекох и спасих душу. Упокој Господе душе клирика РПЦ и СПЦ невино пострадалих од безбожних комуниста.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Болна тема.
Хтео сам нешто да напишем испод текста о броју жртава Јасеновца, али ми се није дало. Па кад сам видео овај Ранков текст, опет ме повуче да кажем неку реч.
Основни пут је да се попишу имена. Нема другог. То је почетак, основа око које се даље ради. Не измишљам топлу воду и наравно да већ постоје спискови.
Руски комунисти лагали и крили спискове. Бела емиграција и др. надувавали бројеве. Свашта сам ту видео и прочитао… Чак и одбрану усташког режима од стране „антиекумениста“ из неког канадског огранка Заграничне Цркве, уз панегирик Гермогену ког је Павелић поставио на чело тзв. „Хрватске Правослевне Цркве“. Која је, ето, обновљена у наше време и у коју је на срамоту пребегао и понеки монах из СПЦ. Има ли неки списак убијеног руског свештенства, где неко може да каже ко недостаје или ко је погрешно уписан?!
Југословенски комунисти су у жртве фашистичког терора понегде додавали и људе које су сами побили. Па дан данас не знамо ни тачно коликоло је људи стрељано у нпр. Крагујевцу. Читао сам са пажњом шта је историчарка Силвија Крејаковић писала о стрељанима у Краљеву 1941. Пописала их је именом и презименом. Где се знало само име, стоји име. А неко непознат је заведен опет као такав, уз додатни опис, неку реч о пореклу и сл. И нападају је људи понекад, кажу да умањује број жртава. А она једноставно каже: пронађите друге жртве, помозите… Број стрељаних премашује немачко „рачуноводство“ одмазде (100 за убијеног, 50 за рањеног Немца) за коју стотину. Али после рата почиње игра бројевима. Ако је неки комунистички руководилац рекао четири хиљаде, онда то значи да није три. А после је неко други рекао пет хиљада. А љотићевци писали понегде да је у Краљеву побијено више него у Крагујевцу. Па неко напише да је можда било и седам. Итд. итд.
Наравно да не могу да се сакупе сва имена. Знам је управо у ближој породици Ранка Гојковића у Придворици 1942. побијено скоро 50 његових рођака и презимењака, међу њима и нека „безимена“ мала деца, бебе… И да, други који тврде да их има толико и толико (милиона, хиљада…) погинулих не дају спискове. За неке не смеш ни да питаш. Али остаје обавеза да се направи то језгро и да се шири.
Неки спискови постоје, свако од нас је слободан да дода име ето баш баш на страници овде много пута критикованог музеја:
https://www.2.muzejgenocida.rs/ratne-%C5%BErtve/uputstvo-za-korisnike
Али, да ли се ту прича завршава? Гледати повремено на некој страници хоће ли се појавити име које си предложио за упис… који је смисао тога, кога то занима?
Даљи „третман“ тих спискова, наш однос према њима, то је кључ. Лако је причати, знам.
Ми ћемо рећи да се ради о „Светим Јасеновачким мученицима“, а њихове свете кости, мошти, и даље ће да леже у земљи поред нас равнодушних, чак и у Градини на српској страни Саве у РС. У Србији ради нпр. портал „Порекло“, људи дају свој генетски материјал (шаље се и у иностранство) не би ли нашли с ким су род… А нико да узме једну кост из Градине или неког другог стратишта, па да види чија је, којој породици припада.
Да, требају за то средства, велика. Неко има Јад Вашем и стипендише по белом свету, а ми се за гуше хватамо и пишемо петиције (згодно средство за Big data и за AI да класификује људе). Него, већ сам писао о томе, кад год неко помене владику Јована (Ћулибрка), Басташића, Ристића, Ђурића-Мишину и др. увек ми пролети кроз главу у каквом се то несрећном ми „спиновању“ вртимо. Полази се од врха, од главе. Да се подсетимо:
https://stanjestvari.com/2024/05/23/aleksandar-vucic-nemam-pravo-kao-predsednik-drzave-da-kazem-da-je-u-jasenovcu-bio-genocid/
[quote]Александар Вучић: Као председник државе немам право, јер кад бих као шеф државе донео такав закључак – то би значило наредних сто година лоших односа са Хрватима.[/quote]
И сад поштовани читаоци СС треба да пишу петиције?!
Јер, ако је био геноцид, онда је број жртава само „техничко“ питање – да простите (да не објашњавам да је иза сваког броја је једна убијена особа, један насилно угашени живот). Јер, онда треба налогодавце и наследнике злочиначких творевина привести правди, тражити права за жртве и њихове потомке, њихову заједницу, народ и матичну државу. А историчари, форензичари и др. ће да се баве гробницама, бројевима, да се свађају у академским расправама… Да траже средства, да састављају спискове. Да мозгају како сазнати ко је спаљен у Пичилијевим пећима и на Бањици, кога је однела Сава, чији леш је испливао код куле Небојше а чији никад неће бити нађен.
Ми се свађамо, а ево како други раде:
https://www.jutarnji.hr/vijesti/svijet/izraelski-ronioci-u-dunavu-traze-posmrtne-ostatke-ubijenih-u-holokaustu-zrtve-su-morale-probijati-rupe-u-ledu-na-rijeci-kako-bi-se-pripremile-za-smrt-8275583
У наше време се нападају и људи који оду да обиђу Јадовно и друга стратишта. И даље се ломе табле које понеко постави на месту злочина. Да ли смо свесни шта би нас чекало у неком новом полому и несрећи, овакве какви јесмо, слуђене и изгубљене горе него у предвечерје Другог светског рата?
Ми смо видели да је стрељање неколико хиљада мушкараца проглашено за геноцид.
Видесмо и да Британци, аутори и егзекутори бројних геноцида по белом свету (од којих су неки „савршени“ као онај нпр. у Тасманији где ни једно одојче нити старац није претекао) данас кажу да се у Кини спроводи геноцид над Ујгурима.
https://balkans.aljazeera.net/news/world/2021/4/22/britanski-parlament-usvojio-deklaraciju-o-genocidu-kine-nad-ujgurima
Страшни су и дуги спискови погинулих у балканским ратовима и Првом светском рату, на мермерним плочама које ћете понегде наћи у Србији. У филмовима гледамо како неко тражи име свог рођака погинулог у Вијетнаму, на неким дугачким споменицима. Не могу да замислим како би изгледала црква у Јасеновцу, Градини или другде на којој би, поред икона Новомученика, на неким дугим зидовима, крстовима, мермеру… писала имена уморених и васкрслих у Господу.
Црква у којој би се читала и помињала непрекидно имена уморених, као што неки иноверци у својим музејима пуштају да се непрекидно читају имена њихових жртава.
Ко год да заговара спискове са именима жртава као начин да се обелодани и докаже мегазлочин усташко-сотонске endehazije ради у корист српске штете. Разлог је прост, јер пописати имена стотина хиљада жртава после осамдесет година је немогуће. То је било у мањој мери изводиво, непосредно после 45-те, али ни издалека потпуно, јер нису убијани само појединци него читаве породице, истребљивана читави засеоци и села. Било је тада у принципу могуће начинити дуже спискове од ових данас, али не и у стварности, јер су власт били преузели непријатељи српског рода који су успешно заташкали страдање Срба. Друго страшно страдање у току свега тридесетак година (погроме и погибију у Првом Рату, и масовно клање и истребљење српског народа од стране усташа (Крвата и муслимана), Немаца, Мађара, Бугара, Шиптара.
Паметњаковиће (или злоумишљенике) који аутистично хоће да броје бих упутио на оне који се својих страдалих људски опомињу па да се распитају о њиховим бројевима и списковима. Наиме, Јевреји имају списак са око три милиона имена. Званичан став Израела као и сваког Јеврејина који је макар чуо за Холокост је да је страдало шест милиона. Мало ко се усуђује да им пребаци да су број страдалих удвостручли. Јер, биће ипак да су успели да попишу тек сваког другог. Као што су Срби успели тек сваког десетог. С тим да ми Срби носимо неко проклетство да нас сопствене старешине, чак владике, живе понижавају и страдале ниподаштавају. Не дозволимо да камење (про)говори уместо нас…
Поштовани Геронда,
У мом коментару на који сте се осврнули, скренусте тему и прескочисте оно(г) главно(г)! Помињете сопствене старешине, чак владике а прескочисте ПРЕДСЕДНИКА ДРЖАВЕ ког сам цитирао. Да поновим: ПРЕДСЕДНИК наше државе А. В. је изјавио на питање да ли је у Јасеновцу био геноцид:
И рекосте: јер су власт били преузели непријатељи српског рода који су успешно заташкали страдање Срба – па то и јесте главно питање: да ли су и данас на власти непријатељи нашег рода и да ли се и даље заташкава страдање?
Видео сам да на другим чланцима водите расправе о Вучићу, ћацијима и др. и искрено се надам да нисте пропустили моју поенту из неких политичких и сличних разлога (немам жељу да кад говоримо о жртвама убацујемо те теме). Ја њега овде помињем као А.В. ако је тако лакше – небитно је како се зове, него на којој је функцији и шта је рекао. И одговорност коју има. Јер после те изјаве морамо да се запитамо:
– Ако у Јасеновцу није био геноцид, за шта нам онда служи Музеј жртава геноцида?
– Да ли је онда јасније слабо неговање културе сећање (у школи, јавности, медијима), маргинализација музеја и архива, сукоби организација које се баве српским жртвама?
– Одакле долази притисак на цркву и по овом питању?
– Одакле тачно долази притисак на председника, ако он немушто изврдава да да јасан одговор на једно овакво питање?! Замислите председника Израела који, на питање да ли је у Аушвицу и Хитлеровој Немачкој почињен геноцид, одговара да као председник нема право да то каже јер би то значило сто година лоших односа са Немцима…
– Посебно, да ли је онда јасније бедно финансирање институција и пројеката који се баве истраживањем геноцида? Које је пало на плећа појединаца попут Немање Девића, Живановића, Басташића и др. од којих неки неретко и од својих приватних средстава (нису то само историчари, него и професори, зубари, свештеници… ) о свом „руху и круху“ обилазе стратишта, постављају спомен плоче и обележја која се често касније уништавају?
Инсистирам: када се јасно и гласно каже са врха државе (председник, скупштина…) да је у НДХ / Јасеновцу почињен геноцид, онда ДРЖАВА прогони негаторе геноцида, бори се за
колективна и појединачна права жртава, њихових потомака. Штити и подржава сваког појединца и институцију која се бави истраживањем.
…
Нажалост, искривисте и друго моје писање, искрено се надам јер није пажљиво прочитано. Лепо сам навео да други који тврде да их има толико и толико милиона погинулих немају „потпуне“ спискове. Спискови са именима жртава НИСУ начин да се обелодани и докаже мегазлочин него баш обрнуто. Пође се од почетка. Ако треба да се доказује да је у НДХ почињен геноцид, куку нама. Него, ако је наш став, наше ДРЖАВЕ је да је почињен геноцид и са тим се саобразе сви, од Цркве до школе. А спискови су начин да се сваком убијеном поврати име у нешем колективном и појединачном сећању. Сваком другом, ако не може онда сваком десетом… Да би се избегле игре бројевима, ако се не зна име а зна се да је цело село побијено, онда се зна да је ту било бар неколико хиљада „безимених“ жртаба. Нису то само „спискови“, него и сведочења, фотографије, подаци… У неким француским школама је био пројекат да сваки ђак „усвоји“ једну жртву холокауста, а ја тврдим да 90% Срба (проверите у својој околини) није чуло за Гаравице, место где је побијено више људи него у Сребреници. Пописати свако име после 80 година, рекосте да је немогуће – док јевреји шаљу рониоце у Дунав 80 година касније, ми не би да се знојимо са списковима… А да ли би за почетак, могли да попишемо та села и засеоке? Да за почетак, усвојимо по једно село или заселак? Опростите на горчини.
@Игре бројева…
Помаже Бог!
У Вашем ставу и разумевању проблема налазим две примедбе. Једна је у следећем – а то је пословично, уобичајено, чак обавезно, са силом стеченог рефлекса – фокусирање на персону која се налази на месту Председника Србије. Замерате ми што сам га „прескочио“ у коментару, а ево ја Вама што га спомињете. Разлог је да од густе шуме његовог присуства и претпостављене свемоћи (и следствено свекривице због неиспуњених очекивања) нећемо видети појдиначно дрво теме или проблема који покушавамо разумети. Улога Председника Србије (и оних испод њега) од 2000-те па до данас се своди на спровођење воље окупационих сила против којих смо водили рат. Они (наши председници или преЦедници, како хоћете) то чине мање или више ефикасно с тим да неки покушавају да симулирају какав-такав отпор беспоговорној потчињености окупатору. Успех у томе је симболичан осим код овог садашњег, коме и поред све мржње и презира које готово универзално изазива међу делом народа, мора да се призна одређена вештина и чак успех у привођењу и ангажовању не-окупационих сила на наш терен и тако ублажавању непосредног негативног окупационог утицаја. Негативан политички и културолошки утицај са Запада преовлађује, али има сегмената државног и друштвеног живота који нису у потпуности под њиховом контролом – војни, обавештајни, економски итд. А то је ипак знатан добитак у односу на досовско време када су разорили СРЈ и спровели отимања Црне Горе из заједнице са Србијом…
Али, ако наставимо у овом правцу одосмо у тангенту и промашисмо тему па да се вратимо на „игру бројева“ али без реферисања на Главног. Овде је и друга примедба на Ваш текст, тамо где кажете „…Ми смо видели да је стрељање неколико хиљада мушкараца проглашено за геноцид.“ Дакле, тврдите или приихватате да је (у Сребреници) стрељано неколико хиљада људи. То је лажна информација, пропагандистичка подвала западних криминалаца. Ко је био близак дешавањима од пре тридесет година зна да је то број преувеличан неких двадесет пута, јер по сведочењу наших људи, бораца и команданата, стрељано је 300-400 углавном локалних злочинаца и кољача који су руке крвавили током четири године нападима на околна села, убијањем ненаоружаних цивила. Да се поближе упознате са дешавањима, погледајте
http://srebrenica-project.org/
Дакле, видите да је са „бројевима“ тешко, а још теже са именима – јер има примера имена са споменика у Сребреници чији се живи носиоци шетају здраво и чило, у Шведској и Данској, а множина имена припада онима који помреше природном смрћу па их забележише да напуне лажни број. Такав је то био геноцид, али кад је „наша“ власт допустила да се „жене у црном“ шепуре по Београду, шта више очекивати од ње. Жене у црном су ту да уз дозу понижавања подсећају најнаивније Србе да смо окупирани…
Назад на главну тему – сада нам неки намећу пребројавање и попис имена знајући да не можемо пописати непописиво и пребројати непребројиво. Овај пројекат је заједнички и долази са четири стране, из Ватикана, Загреба, Берлина и Тел Авива. С тим да је Загреб од Ватикана само зависна променљива и овде су тк извршиоци (као и у Другом Рату). Ватикан се врло труди да минимизује број побијених Срба у NDH јер су у српској крви огрезле и руке њихових многих „свећеника“. Више од тога, насилно „покрштавање“ Срба па затим масовно убијање покрштених је била политика те монстер-државе и „цркве“, диригована директно из Ватикана. Те трагове Ватикан настоји да избрише. Загреб је у истој позицији као Ватикан, с тим да данашња neoendehazijа као историјска пратиља NDH свакако жели да затре трагове свог државног злочина геноцида. Берлин је ту да помогне да се минимизују злочини нацистичке идеологије, ови са периферије Трећег Рајха, кад им Израел и САД већ нису допустили да то учине за погроме над Јеврејима од Украјине до Француске. А Тел Авив? То некима може изгледати као изненађење, али Јевреји су у овом пројекту против истине и српског интереса. Разлог је да они хоће да одрже монопол као највећа (ако не и једина) масовна жртва хитлеровске Немачке. Милионска жртва Срба у усташко-нацистичком геноциду томе циљу не иде у прилог, а нарочито ако би се за ширу публику обелоданили усташка екстремна бруталност, садизам и бестијалност.
И даље тврдим да је свако пристајање на изједначавање масовности геноцида над Србима у NDH са бројевима који произилазе са списка имена, да је антинародни, то јест антсрбски и антидржавни чин. Огроман посао није одрађен пре 80, или 70, или 60… година и сада је спискове готово немогуће комплетирати. Свакако мора се настојати на другим начинима поуздане процене употребом радарских снимака земљишта и слично. То је посао који тек држава може да изнсе. Сагласан сам са ставом да је неопходно и да се на државном нивоу изјаснимо да се геноцид десио, и не само изјаснимо него да држава спроведе потребна истраживања и успостави озбиљне институције које ће неговати културу сећања на нашу страдалну историју.
Овде опет ударамо у зид чињенице да смо под окупацијом и да ово неће бити могуће док се ти ланци не раскину. Али, није само држава потчињена него имамо екстреман пример да је један владика СПЦ у сагласју и садејству са пропагандом коју шире ревизионисти из горепоменута четири центра. Тај штеточина мора бити уклоњен са позиције одакле се изругује српским страдалницима и мученицима. То би био скроман почетак показивања спремности за противљење и борбу против јарма у коме смо се нашли. Не треба се плашити губитка. Срби ионако мало шта могу да изгубе. Осим ланаца.
Поштовани Геронда,
Написасте дугачак коментар, па да одговорим. Увлачите политичку страну приче о Вучићу у ову тему, поред толико других на СС где се до миле воље коментаришу председник, студенти, ћацији и ини, иако сам јасно напоменуо да се не фокусирам на персону већ на функцију и одговорност која из ње произилази, по питању кукавичлука да се геноцид у Јасеновцу назове правим именом. Из Вашег става према њему је произашло заобилажење председничке одговорности. Ми можемо (и то је на овом сајту рађено безброј пута) да оспемо паљбу по нпр. директору Музеја геноцида који је прешао у владајућу странку, по епископу Јовану, по неком новинару… Ако Синод не спроводи своје одлуке о „лицитирању“ броја жртава – да ли их на то приморава нека невидљива сила, или притисци из врха власти? Како год, то су све људи „нижег ранга“ испод председничког – неки од њих чак и државни службеници, намештеници, који могу да буду смењени одлуком надлежног министра!
И поред најбоље воље не видим никакав Вучићев „знатан добитак […] чак успех у ублажавању окупационог утицаја“ а понајмање да је успех био симболичан код свих председника осим њега! Поготову, мислити да нису под окупационим утицајем обавештајни и економски „сегменти државног и друштвеног живота“ ми делује јако наивно, шарена пилула попијена из очаја док окупатор приводи посао крају. Ово наводим јер се питам зашто се овај човек, дрчан и осоран у обраћању сопственим грађанима, претвара у немуштог и неспособног да на „комшијској“ телевизији превали преко уста да је над Србима у Јасеновцу почињен геноцид? Које је оправдање за тај његов поступак?! Док појединци финансирају истраживање геноцида и из свог џепа, не разумем какав то видите отпор окупацији у „економском сегменту“… Много речитије него што бих ја то могао, Небојша Петковић је написао у управо постављеном чланку:
Док власт ствара нове бахате милионере, ми ћемо да се вајкамо како нема новца за истраживање српских страдања и да дан данас гледамо спискове страдалих у PDF
формату на страницама музеја и других институција које би требале да се баве геноцидом који председник не сме да именује. Може ли било ко из важнијих институција да за почетак баци поглед на нпр. https://srpskezrtvesrebrenice92-95.com/ (заиста не знам ко је радио страницу) – као пример како жртве добијају име, да не можеш бити равнодушан пред фотографијама убијене деце.
Геронда:
Побогу, просто ме терате да Вам напишем да сте вероватно млађи човек, старији средњошколац, чим просечном коментатору на Стању ствари са висине постављате линк Каргановићевог „Историјског пројекта Сребреница“ као неку новину, аман… уз „педагогисање“ да је број жртава преувеличан. Надам се да можете да избегнете приземне замке подметања макар на овој теми, волео бих да једноставно нисте разумели поенту и контекст Сребренице, Ујгура и др. Хајде да одговоримо у овом другом духу: ради се о томе да се у (бело)светским трибуналима помињу те цифре (в. нпр. Међународни суд УН за злочине у бив. Југославији https://www.icty.org/sid/322 ). А да ли је тамо заиста страдало два или двадесет пута мање је истина која их неће натерати да промене пресуду. Па следствено томе, ако је пресуђено да је то геноцид, да онда наша држава постави питање, шта се то онда десило у нпр. Гаравицама, Јадовну…? А тек у Јасеновцу – иако наш председник није смео да превали реч преко уста.
Ево, драго ми је да могу да се сложим у нечему са Вама, да се председниковање државом Србијом „своди на спровођење воље окупационих сила против којих смо водили рат“
и да „ово неће бити могуће док се ти ланци не раскину“. Вероватно се не слажемо око начина да се ти ланци скину, али да бар овде завршимо у миру расправу.