Заостала, сиромашна, дивља Русија коју због заосталости бије како ко стигне – тако Русија изгледа у Стаљиновим говорима
Јегор Холмогоров
Први пут објављено 31. 12. 2020.
Апологетика и прослављање Јосифа Стаљина се већ одавно не одвијају у складу с логиком по којој је „отац народа“ сам себе прослављао – као вођу пролетаријата на путу ка светлој будућности човечанства, комунизму. Иоле разумном човеку јасно је да никакав комунизам никад неће наступити, а ако и наступи, сигурно се његова изградња неће тражити на Стаљиновим путевима.
Љубав широких маса према Стаљину је пре свега љубав према Страшилу. Велики број људи који као навијени понављају да је „потребна нова тридесет седма година“, наравно, не размишља о томе да ће пре свега доћи по њих (заиста, ако се сетимо страшне стварности „операције против кулака“ која је спровођена по оперативној наредби бр. 00447, дошли би управо по њих). Наравно, не сећају се ни тога да је пре 1937. године било две деценије црвеног терора, кад су убијали академике, професоре, свештенике и официре и да нас је управо ова негативна селекција осудила на данашњу елиту…
Они умишљају да ће се казнена рука пре свега обрушити на данашње руководство – корумпирано, неталентовано, плашљиво и користољубиво.
„Обичну радничку срећу/
Руски људи желе:
Да руководство рашчерече,
Па нека све пршти.
Сами смо спремни да спавамо у затворским креветима,
Али да поред нас чиније гребу
Министар, посланик, генерали
И краљеви гаса.
Да поново сапуњамо конопце,
Да се много осећа измет
Да се у раскошним дворцима на Рубљовки (Рубљовка је елитни део Москве, прим. прев.)
Спава као тридесет седме“
Овако је писао Всеволод Јемелин.
Да не говоримо о томе да се пред нама налази класичан образац ропске психологије – радост није у томе да човек буде слободан, већ у томе да твој сурови надзорник буде исти такав роб и да могу да га убију као и тебе – пред нама је још и оптичка грешка. Данашњи затворски кревети су препуни бивших министара, посланика, генерала и губернатора (ово је у принципу постала опасна функција). Међутим, све овакве казне масовна свест не чита као „правилну тридесет седму годину“, ови затвореници се доживљавају као жртве обрачуна кланова унутар елите. Међутим, они представници бољшевичке елите који су били убијени 1937. године исто тако су били жртве ратова кланова, доушничких пријава и личног непријатељства.
Разуме се, само на тежњи да се сви стрељају култ Стаљина не може дуго да траје. И одлучујући аргумент стаљинизма јесте приказивање Јосифа Џугашвилија као националног лидера Русије, као настављача руске државности. Наводно, „он носи и жезал Ивана Четвртог/и чврсту Петрову палицу“.
Узгред речено, сам Стаљин је одлучно одбијао поређење с Петром:
Петар Велики је учинио много за уздизање класе спахија и за развој трговачке класе која је била у повоју. Петар је учинио врло много за стварање и јачање националне државе спахија и трговаца… Задатак којем ја посвећујем свој живот састоји се у уздизању дуге класе, тачније – радничке класе. Овај задатак није јачање неке „националне“ државе, већ јачање социјалистичке, а то значи – интернационалне државе.
(Стаљин Ј. В. Дела. Т. 13. 1951, стр. 104-105.)
Међутим, ово директно одбацивање поређења самог Стаљина који није сматрао да служи Русији и руској нацији не смета неостаљинистима да нам причају о томе да је он наставио ток руске историје, да је превладао револуционарне потресе бољшевизма, а што је главно – да је извео „заосталу“ Русију на пут индустријског развоја. Заправо, на потреби за окрутним и крвавим Стаљиновим методама ради превладавања „вишевековне заосталости“ Русије гради се главни део данашњих стаљинистичких аргумената.
Пред нама је доктрина за коју сам предложио да се назове доктрином „Белог Конга“.
- Руска империја која је после револуције и грађанског рата замењена Стаљиновим СССР-ом била је бескрајно заостала земља. Управо бескрајно – Бели Конго. Нису постојали путеви природног историјског развоја, еволуције, ова заосталост није могла бити превладана било каквим принудним и ванредним мерама.
- Није постојао никакав начин за усаглашавање приватних интереса Руса и интереса превладавања ове „бескрајне заосталости“. Индустријски скок није могао бити од користи појединцу тако да он добровољно пристане на одређено самоограничавање ради успеха. Он се могао само приморати на њега уз примену бескрајног насиља. Белом Конгу су потребни колонизација и колонијалне методе по угледу на белгијског краља Леополда који се прославио својим људождерским методама.
- Баштина историјске Русије – култура, традиција, православље и национални карактер представљали су факторе заосталости. Сва претходна достигнућа Русије била су остварена упркос „проклетом уређењу“ и нису могла да превладају ову заосталост.
- Пошто су земља и становништво били веома заостали нема ничег нелогичног у томе да се за „скок“ искористе изузетно архаичне социјалне технологије: да се капитал замени принудним радом, да се примене феудално право, масовна погубљења, принудно пресељавање великих група људи, заплашивање, масовни култ и масовни страх, чаробњачка сујеверја (на пример, лисенковштина (политичка кампања против групе генетичара, прим. прев.) је типични шаманизам).
- Развој заостале Русије у оквирима јединственог светског система с развијеним земљама је био немогућ, пошто су оне хтеле само да нас колонизују. СССР је морао да се развија у условима самоблокаде (што претпоставља преплаћивање за робу из увоза и технологије које обавештајна служба није успела да украде). Исто је претпостављало повећање војних трошкова и атмосферу табора под опсадом.
Јосиф Стаљин децембра 1927. (Фото: Руски државни архив за фотографију и филм)
Ако се прихвати ових пет „догми“, стаљинизам ће изгледати као апсолутно логичан и историјски оправдан систем. Ако имаш бескрајно заосталу земљу с непросвећеним становништвом које не схвата велики циљ, и с културом која производи заосталост, а унаоколо су ти сви непријатељи, не преостаје ништа осим принудног рада, концентрационих логора, масовних убистава и експропријације. Тако ни староисточњачке-средњовековне методе нису архаика, већ само евиденција чињенице да „објекти утицаја“ друге начине не схватају. А свако обично техничко достигнуће попут радиозвучника постаје објекат верског поклоњења. Човек који је „преузео земљу с ралом, а оставио ју је с атомском бомбом“ заиста би заслуживао највеће поштовање.
Да ли се сам Стаљин придржавао ове доктрине „Белог Конга“ и да ли ју је користио као оправдање за свој репресивни режим? Безусловно јесте. Прочитајмо пажљиво, на пример, његов говор пред питомцима војне академије Црвене армије 5. маја 1935. године:
„Земља с полуписменим становништвом, с ниском техником, с појединим оазама индустрије, која је тонула у мору врло ситних сеоских домаћинстава – такву земљу смо наследили из прошлости. Задатак се састојао у томе да ову земљу с колосека средњег века и мрака пребацимо на колосек савремене индустрије и механизоване пољопривреде…“
У неисправљеном стенограму овог говора наилазимо на још упечатљивије изразе: „ми смо земљу из стања глади, огромну земљу с малим жариштима индустрије, полудивљу, ситносељачку, полусредњовековну земљу, ми смо ову земљу извели и усмерили новим колосеком; идући на жртве – то је тачно“.
Стаљин обилази радове
Заостала, сиромашна и дивља Русија, коју због заосталости бије ко како стигне – тако Русија изгледа у Стаљиновим говорима. „Због заосталости су нас тукли Швеђани и Пољаци. Због заосталости су нас тукли Турци и тукли су нас Татари. Тукли су нас Немци и тукли су нас Јапанци,“ – размишљао је вођа. Истина, нешто је ту било чудно. Царска Русија је заостала, земљу све време туку, али на крају од царева остаје највећа држава на свету (чак и ако узмемо у обзир територију коју су бољшевици проћердали 1917-1920. године). „Руски цареви су учинили много тога лошег. Они су пљачкали и поробљавали народ. Водили су ратове и освајали територију у интересу спахија. Али учинили су једну добру ствар: објединили су огромну државу – до Камчатке. Ми смо наследили ову државу,“ – благоглагољиво је генерални секретар говорио за једном трпезом. Дакле, или су сви тукли руске цареве или су они све поробљавали?
Да ли је слика коју је Стаљин описивао у циљу самооправдања одговарала истинској историјској стварности? И управо овде се крије оно што разобличава стаљинизам.
Русија пре Револуције није била бескрајно заостало друштво. То је било једно од најнапреднијих друштава тадашњег света: огромном брзином је расла напредна индустрија (није случајно што су сви градови у Совјетском Савезу чији је назив почињао са „Електро-“ основани пре бољшевичког преврата – на пример „Електростаљ“ – у част металуршког завода „Николај II“ који је саграђен 1916. године, где су примењене напредне технологије за топљење метала. То је била велесила за коју се испоставило да је једина у стању да оствари пројекат изградње глобалне железнице – Транссиба (два друга слична пројекта – британска трансафричка магистрала и Багдадска железница нису успешно завршени). То је била земља-лидер у производњи авиона, она је створила поларну авијацију. Кад је у току Првог светског рата Немачка пресекла све океанске телеграфске каблове између савезника Русија је у најкраћем року саградила линију дуготаласних радио-апарата за везу с другим земљама – крајња тачка ове линије био је Новомаријинск (данашњи Анадир) на Чукотки. У току борби у Источној Пруској руску војску је, између осталог, упропастило то што су Немци ухватили радиограме које су штабови размењивали јасним текстом. Они који воле да се подсмевају „убогости“ царизма не примећују следеће: да би такав крах био могућ војска треба да буде у потпуности снабдевена радио-везом. На крају, Русија је била земља чијом културом се одушевљавао цео свет – сетимо се успеха „Руских сезона“ у Паризу.
Куд год да погледамо, свуда у царској Русији проналазимо деманте основне стаљинистичке доктрине „Белог Конга“ и долазимо до закључка:
- Русија је била напредна земља у тадашњем свету и ни у једној области није заостајала толико радикално да би то захтевало ванредну крваву самоколонизацију.
- Појединац је у Русији могао врло лепо да живи и постојао је довољан скуп ненасилних стимуланса да се он учини агенсом развоја, између осталог, постојали су поуздани социјални лифтови.
- Култура и традиција су биле фактори моћи, слоге и чврстине и нису ни на који начин критично успоравале развој.
- Земља се налазила на високом нивоу социјалне хуманости (понекад превисоком, што ју је разоружало пред револуционарима). Архаизација друштвених технологија у њој је била апсолутно вештачка.
- Русија је имала своје место у светском систему, што јој је омогућавало да се развија у сарадњи и надметању с другим земљама, да мења и комбинује партнере онако како је њој то ишло у прилог и оптимизујући однос трошкова и добити.
Можемо колико год хоћемо да се препиремо о томе колико је савршен био индустријско-технички развој Русије у овим или оним областима, али је очигледно да је разлика између наше земље и САД, Немачке, Француске и Енглеске била приметна само у оквиру исте „категорије“ водећих светских велесила. У земљи су се одвијали индустријализација, научно-техничка, културна и образовна реформа које су захтевале поједине интервенције и убрзање (које је постојећи систем у потпуности обезбеђивао), а не крваву месарску секиру.
Стаљин са руководиоцима
Бољшевизам је пре свега много уназадио Русију. У уџбенику „Историја СССР“ за девети разред из којег је учио сваки совјетски ђак приказани су сасвим јасни дијаграми пада аграрне и индустријске производње од 1913. до 1920. године: пољопривредна производња – до 65% од нивоа из 1913. године, индустрија – до 14%, производња челика је са 4,2 милијарде тона пала на 0,19 милиона. Једина лаж се састојала у томе што је заправо раст трајао између 1913. и 1917. године, и да су бољшевици своја „достигнућа“ поредили с 1916. годином резултат би по њих изгледао још жалосније. Фактички, бољшевичка револуција је извршила тоталну деиндустријализацију Русије. Високоразвијена светска велесила је враћена на средњовековне показатеље. Удео Русије у светској индустријској производњи је био на нивоу из 1750. године – 5%. Стаљинова репресивна индустријализација ју је вратила на ниво који је „проклети царизам“ без икаквог напора достигао до 1900. године – 9%. Развој Русије је могао мирно да се настави без револуције.
Разуме се, није било могуће остварити истинску модернизацију земље уништавањем на стотине хиљада најбољих произвођача на селу, стабилних сељака који су добили назив „кулаци“, стрељањем као „штеточина“ инжењера и остављањем академика светског гласа да труну у тамници. Стаљинов модел индустријализације и модернизације није био никакво превладавање заосталости. Напротив, он је представљао најгоре калемљење азијатских обичаја у европској земљи која се нормално развијала.
За Стаљина се може рећи да је дао допринос индустријализацији само у смислу да је смислио њену нову методу – то није била индустријализација за рачун улагања напора на селу, као код Витеа, није било путем тоталног економског пљачкања, као што су предлагали Троцки и Пјатаков. Стаљинова индустријализација се одвијала путем физичког уништавања руског села, утеривањем у колхозе, казненим акцијама, масовним прогонима, глађу и терором. Да, оваква метода индустријализације у свету још нигде није виђена и сви су одлично могли без ње, као што је могла и царска Русија. Међутим, да ли се проналажење канибализма може сматрати доприносом кулинарији?
Плакат који приказује Стаљина као предводника прогреса
Стаљинов допринос индустријализацији састојао се у томе што је први пут у историји човечанства ропски рад стављен у основу, не античке, не плантажне, већ директно индустријске економије. Стаљин је превазишао египатске фараоне, јер само су у совјетским уџбеницима робови градили пирамиде. У ствари – радничке бригаде сељака који су учествовали у изградњи колосалних објеката добијале су солидну плату и надокнаде по староегипатским аршинима. Стаљин је успео да покаже да би јужноамерички робовласнички индустријалци могли да конкуришу индустријском Северу да су се одрекли свог патерналистичког односа према робовима и да су их уместо на плантаже под присмотром сурових надзорника послали да граде фабрике, путеве, руднике…
Јефтин рад који је остварен захваљујући огромној принуди и терору довео је до тога да је СССР заиста постао способан да реализује пројекте који су се у царској Русији сматрали економски несврсисходним, на пример, спајање кузњецког угља и уралске руде – Магнитка (Магнитогорски металуршки комбинат, трећа челичана у свету, прим. прев.). У условима кад је водећи производни фактор био капитал овакви пројекти нису били исплативи. Руски историјски модел индустријализације захтевао је велика капитална улагања, индустријалци су куповали скупу технику, често и напреднију него у суседној Немачкој. Управо овде су се крили разлози „заосталости“ Русије – недовољан капитал, као и то што се ова заосталост превладавала захваљујући технолошким скоковима. Руски инжењери су смишљали и уводили електричне машине за ваљање. А испоставља се да је требало обезбедити више затвореника, па би они све урадили.
Колоризована фотографија Јосифа Стаљина са најближим бољшевичким руководством
Иза стаљинистичког култа технике и индустрије крио се архаични робовласнички модел, чији својеврстан симбол су постале „шарашке“ – једине научне установе затворског типа у историји човечанства у којима се технички напредак остваривао захваљујући принудном раду затвореника.
Управо у овом наслеђу се састоји отров стаљинизма који нас и дан-данас убија. Не ради се само о томе да су некада под руководством Лењина-Стаљина комунисти убили милионе Руса, рушили цркве, спаљивали рукописе и изопачили историјски развој Русије. Проблем је то што психолошке поставке које нам је Стаљин усадио делују и данас. И данас принудни рад, терор, решавање питања уништавањем људских ресурса, хвалисање да „нема тврђава које бољшевици не би могли да освоје“ (које су завршаване приношењем на жртву хиљада живота за апсолутно непотребне тврђаве), неограничена власт начелника и стражара, слепа вера у терор – све то остаје део наше политичке и друштвене „културе“.
Ми се панично плашимо органског развоја народних снага, трудимо се да проблеме не решавамо техником, већ трошењем људских ресурса (заборављајући на то да у нашој демографској ситуацији човек одавно вреди више од гвожђурије). Чак и наша корупција коју стаљинисти сањају да ће искоренити стрељањем – јесте по духу апсолутно „стаљинистичка“ корупција начелника које нико не контролише. И убиствене либералне реформе у Русији су апсолутно стаљинистичке по својим методама (узгред речено, никаква социјална држава у Стаљиново време у СССР-у није постојала, чак и у Лењинграду под блокадом родитељима су узимали новац за евакуисану децу).
Управо унутрашњи Стаљин данас стоји на нашем путу ка очувању народа. И победа над њим није питање оцене прошлости, то је питање нашег кретања у будућност.
Опрема: Стање ствари
(Православие.ру, 27. 12. 2020)
Прочитајте још
- Јегор Холмогоров: Машина и природа комунистичког терора
- Јегор Холмогоров: Најкрвавија „операција против кулака“ која је уздрмала темеље Русије
Categories: Гостинска соба
Staljin je zločinac, ali carska Rusija nikada ne bi svladala nacističku soldatesku.
Dovoljno je iz ovog teksta citirati : “Човек који је „преузео земљу с ралом, а оставио ју је с атомском бомбом“ заиста би заслуживао највеће поштовање.”. Ovo ne mogu opovrgnuti najveci mrzitelji Staljina.
Za vreme SFRJ,lik Staljina je kod nas bio toliko omrazen,da je retko ko smeo da ga i spomene.Zbog prirode posla kojim sam se bavio,proveo sam dosta godina u vreme SSSR-a, a i posle raspada istog.Obisao sam ,mogu slobodno reci skoro ceo bivsi SSSR.Susretao sam se sa raznim ljudima,od obicnih pa do viskih intelektualaca.Retko da sam kada cuo losu rec za Staljina,pogotovu posle raspada SSSR kada se bez bilo kakve bojazni moglo reci sta zelis.Naprotiv,posle 90-tih cesto se moglo cuti : “Nedostaje nam brkati”.Kazu da se za vreme Staljina cena na osnovne namirnice nikada nije promenila.To je za narod bilo najvaznije i nisu razmisljali da li je ekonomski opravdano bilo.U ostalom,narod o tome ne treba ni da misli.Interesantno je da se poslednjih dvadesetak godina na Zapadu,kao i u Rusiji od strane prozapadnih liberala ,vodi nevidjena hajka protiv Staljina,kako je pobio skoro toliko ljudi koliko je i poginulo u II svetskom ratu.Naime,posle Staljinove smrti i dolaska na celo KP SSSR-a N.Hriscova ,bila je formirana specijalna drzavna komisija ciji je cilj bio da se istraze sva ubistva koja imaju veze sa Staljinom. Posle zavrsetka rada te komisije,utvrdjeno je da se ukupan broj ubijenih i nestalih krece oko 600.000.-Ovo se javno nije prezentovalo jer se nije uklapalo u Hruscovljeve tvrdnje od nekoliko desetina miliona Staljinskih zrtava.Nema sumnje i da je broj od 600 hiljada ogroman i zasluzuje svaku osudu.Ali, i veliko pitanje je da li se moglo drugacije sa ruskim “muzikom”koji nije znao ni jedno slovo doci do atomske bombe.
@Jovan: наводим пар цитата: “…Kazu da se za vreme Staljina cena na osnovne namirnice nikada nije promenila…“. Цене се можда никада нису ни промениле – јер хартија трпи све, али желудац ипак не. За време Стаљина (нарочито колективизације) огромне масе су умирале од глади, уз врло приступачне цене намирница – али намирница није било.
“….Ali, i veliko pitanje je da li se moglo drugacije sa ruskim „muzikom“koji nije znao ni jedno slovo doci do atomske bombe…“. Шта да се каже некоме ко идеализује Стаљина, него да се човек покуша спустити до његовог нивоа и упитати га колико се кришки хлеба може намазати једном атомском бомбом?
Ово што пише Холмогоров је заиста тачно – али шта вреди, онб и слични њему су у убедљивој мањини, када и у Путинленду, као и у Вучосрбији све више јача струја обожавалаца Стаљина, ма воле они чврсту руку – па, нека им и буде остварено – што им од срца желим.
….што им од срца желим…….
Jedna stvar je odavde komentarisati zadojen TITOIZMOM(sa takvim misljenjem o Staljinu sam i ja odavde otisao tamo) , a druga cuti glas naroda koji je ziveo u to vreme.Da li bi se ijedna kriska hleba namazala da nije bilo atomske bombe?Nije sve u kriski hleba.
Ispustio sam izvinjavam se:
Nije li cudno da danas po svim anketama preko 60% ruskog naroda kaze da je Staljin bio najveci drzavnik koga je Rusija imala.
Овај експеримент са колхозима и совхозима подсети ме на предлог Мите Љотића који је он, као министар правде, с предлогом закона изнео краљу Александру 30.-тих година прошлог века, да се укину све партије, све странке и да се у парламент уведу представници класа. На то је га краљ упитао да ли игде у свету има такав систем, на шта је Мита одговорио да нема. „Па мене си нашо да …“, одбрусио му је Александар, и Мита се, разочаран, после дао у истраживање неке хитлеровско-стаљинистичке папзјаније коју је покушао да практикује… али није му се ни то примило.
@Jovan: Под “TITOIZMOM“ се у Југославији живело као под Стаљином само од 1944 – 1950 г. После тога се почело ипак полако…полако… живети мало боље – врло далеко од тога да се живело добро, али ипак: мало боље, толико да је робовима у СССР-у и у “Источном Блоку“ онај мизерни живот у Југославији изгледао као рај. А онај ко је у Југославији у том времену живео, и имао мало мозга у глави одлично је схватао да је тај живот под “TITOIZMOM“ био најобичније пуко животињарење. Тито је био један изузетно успешни “condotierro“ – модел XX века, одметнут од газде – Стаљина не из неких политичко – идеалистичких, него из егоистичких разлога, човек без икакве савести, велики злочинац , али живот под његовом влашћу (ма како мизеран) је заиста био прави рај у односу на живот у СССР-у.
Ја сам имао несрећу да 25 година живим под Титом, па се сећам…. Није ми се ни најмање допадало – али једино због чега сам га колико-толико толерисао је био његов раскид са Стаљином.
После тих 25 година живота под Титом, почео сам да живим као човек на Западу, удобно, без брига и пословно сам 70-тих година два-три пута кратко боравио у СССР-у и видео како ти јадници (после смрти Стаљина) тамо животињаре.
Моје псето је живело боље и слободније.
Понекад бих га чак и пуштао с ланца да мало протрчи.
Њих ни Стаљинови наследници нису…
Није ни чудо, ако генерације и генерације тако бивствују (не кажем “живе“) и навикну се, али упитајте се зашто данас у Путинленду, како Ви кажете 60% становништва гаји носталгију за Стаљином? То, онда, значи – В.В.Путин и његова владавина им не одговарају? Како сад па то? А Путин мало-мало па на сав глас труби: ова, она најмоћнија, необорива атомска, суператомска ракета, па онда неки суперсуперсупер авиони… и тако то….
А његови незахвални поданици гаје носталгију за Стаљином….??
Да ли ово Ваше : “Da li bi se ijedna kriska hleba namazala da nije bilo atomske bombe? Nije sve u kriski hleba.“ суштински важи?
Ја ипак мислим да је све пре у кришки хлеба него у атомској бомби, мада ни нека шницла уз кришку хлеба не би била сувишна, а о којој кригли пива уз то – да и не говоримо.
……..што им од срца желим
Аh,krigla piva i snicla !Moram da priznam da neko razmislja zeludacnim sokom,a neko mozgom.Bilo je u nasoj istoriji i jednih i drugih.Ovih prvih znatno manje,pocev od Dositeja,Cvijica pa do danasnjih t.zv. drugosrbijanaca.Nije to samo nasa osobina.Secam se kako su se punile(namerno) vitrine u Zapadnom Berlinu izazivajuci zavist kod ljudi sa druge strane Berlinskog zida.Posle devedesetih kada su se najeli kobasice,videli su da nije to ono sto ih cini srecnim.
Ako ste druga Tita cenili samo zato sto se usprotivio Staljinu,onda mora da vam je neko iz porodice stradao u Staljinovim cistkama.To postujem i ne osporavam mrznju koju imate prema njemu.Ali ako nije tako,onda imate problem u selekciji onoga sto je napisano o Staljinu.Obicno je to prica da su stradali nevini ljudi.Bilo je toga,ali ako ste kojim slucajem procitali knjigu : 7000 dana u Sibiru Karla Stajnera, i njegovom dvadesetogodisnjem boravku u Gulagu ,videcete da se po njegovoj prici u celoj knjizi ima utisak da se radi o potpuno nevinom coveku.Medjutim, negde pri kraju posle mnogobrojnih ispitivanja u toku celog boravka u Gulagu on priznaje citaocu da se sastajao sa nemackim obavestajcima u jednom restoranu u Moskvi,a sto su mu stavljali na teret ,obzirom da je i sam bio Nemac,odnosno Austrijanac.
Da,Staljin je naneo mnogo zla sovjetskom narodu,ali sta je bila alternativa u datom vremenu? Trocki? Covek koji nije volio ruski narod niti svoju zemlju.Staljin je voleo Rusiju ,iako je bio Gruzin.Da nije bilo sovhoza i kolhoza,SSSR bi izgubio rat.To je neoboriva cinjenica.Skoro sve pruge,hidrocentrale,brane,celicane i druge fabrike koje danas postoje,izgradjene su u Staljinovo doba.Da ne govorimo o njegovom doprinosu slamanja fasisticke Nemacke.Bilo kako bilo,to da je on pobednik u II svetskom ratu,niko ne moze osporiti.I pored svega,nema danas spomenik u Rusiji.Ali mi Sloveni smo takvi za razliku od Francuza koji imaju spmenike Napoleona koji je doslovno upropastio tri generacije Francuza i njihovu kulturu .
Toliko o Staljinu i liberalu Holmogorovu.
@Leon e нешто сте читали о Љотићу али мало.Никакве класе није тражио да се уведу у парламент већ сталешку скупштини.Сталеж би био скуп људи који има заједничке интересе.рецимо земљораднички сталеж ту су и мали и велики земљпоседници и прерађивачи пољ.производа итд.Читајте мало више да не лупате.
И да нам Холмогоров објасни како дође до револуције.У првом светском рату Русија трпи катастрофалне поразе од Немаца,једина светла тачка је Брусиловљева офанзива1916.А Немци су Источни фронт сматрали споредним ,уа разлику од другог рата када је био главни.Без те тешке индустрализације не би били ни победе.
Тривијализовање историје двадесетог века, а посебно догађаја на тлу бившег Руског Царства, и њихово свођење на имена неколицине протагониста, није пут ка разумевању разарања, мучења и масовне погибије које је народ СССР-а поднео током Другог Рата. Тим пре, сваљивање све кривице на име Ј.В.Стаљина нема оправдања за оне којима је стало до објективног увида у та страшна дешавања.
Вишедеценијски масакр и прогон руског верног народа, укључујући ту и оне из владајућег слоја који нису били међу два милиона избегле елите, се може мерити само са Нероновим прогоном раних Хришћана. То је трагедија библијских размера која једва да је почела бити инспирацијом за велика уметничка дела и објективна историјска, социолошка или психолошка промишљања. Слично по дубини патње, али далеко већих размера, и из других разлога, је била народна погибија у Другом Рату…
За истинско разумевање и потпунију перцепцију свенародног страдања у Русији/СССР-у требаће труда и енергије по мери оне зле силе која је рушила како стари тако и нови поредак и уништила толико живота. Обележавањем годишњица Великог Отаџбинског Рата, иновативним музејским поставкама итд, руска држава је успоставила добар темељ за чување незаборава народног страдања. Укључивањем у диптихе и црквени календар имена страдалника и новомученика комунистичког терора, РПЦ је започела слично свето дело.
Имајући ову ширу перспективу у виду, неки од коментара се издвајају по својојој необјективности и малициозном презиру према народу Русије/СССР-а. То је став у коме нема реалне супстанце јер је само варијанта анти-словеснког расистичког стереотипа вековима практикованог на Западу. Но, треба (при)знати да задојеност сировим материјализмом Запада нужно води осакаћењу светоназора и пристрасном разумевању стварности.
Тако је и код и бившег медицинског радника, житеља херојског Амстердама, који се овде није потписао уобичајеним руским псеудонимом. Горд на свој економско социјални статус, не може да схвати да је његова преференца за криглом пива и браутвурстом, само погонска сила за пљувачку којом покушава да добаци увис до својих савременика или (већ предака) у Русији/СССР-у. При том заборавља на неизбежно дејство гравитације. Да му пожелимо, у новој години, излечење од слепила за координате сопственог положаја и да у његовој души затрепери дашак саосећања за туђу муку и страдање. Довољно као молба да се упише у Књигу Живих.
@DonKihotu :
Cestitam za prva tri pasusa. Fina, odmerena analiza Staljinovog vremena
Ali peti pasus ? Tako prljav napad na jednog starog i vernog posetioca Stanja Stvari ?
Gde ti je cojstvo ?
@Deda Djole
Одговорио бих на питање, али ти се својим написима на СС-у сам дисквалификовао од даље комуникације на задату тему.
„Sovjetonostalgiju“ ne koristi samo Putin, naprotiv, njegovi protivnici vrse stalna poredjenja sa SSSR-om, kao da hoce da obnove socijalizam, a zapravo zele obnovu jelcinizma koji je i ukinuo SSSR.Isto je sa „jugonostalgijom“ kod nas, ona je, paradoksalno, sredstvo EUropatske politike koja je saucestvovala u rusenju SFRJ (posebno su smesne price kako je SFRJ mogla da udje u EU, voleo bih da vidim da neko gradjanima SFRJ objasni da ce sada drustvena preduzeca kojima su sami upravljali i drzavna (prvi potez petooktobarske vlasti je bio kao kod komunista – podrzavljenje, ali drustvenih preduzeca) postati privatna, da ce doci „gazde“ iz Nemacke i Francuske, sto je danasnji ideal. Jedno je Staljin, cija vojska je spasila svet i zahvaljujuci kojoj ja sada znam sva slova i vise od cetiri osnovne operacije, neko ko je bio na celu ideologije u koju je verovalo 99% zapadnih umetnika, naucnika, mislilaca 30-tih i to do te mere da su bez trunke sumnje odali tajnu atomske bombe SSSR-u koja i danas brani Rusiju terajuci zapadnu anakondu da se davi u svemu onome sto pokusava da proguta opkoljavajuci Rusiju. Drugo bi bio Staljin gospodar sveta (ovde je sa Putinom isti problem, jedno je dok je brana osvajanju sveta od strane SAD i NATO, a drugo bi bio kada bi ih pobedio), trece je Staljin vladar SSSR-a!
Sto se tice pasijeg zivota, ne sumnjam da Mesijev pas jede bolje meso od mene i letuje na boljim destinacijama, pa ipak se ne bih nikada menjao sa njim!
Ovaj sajt kontrolise UDBA i zao mi je sto sam komentarisao.
@ Jovan
Нама је драго што сте коментарисали, и то поглавито (ошишаном) латиницом.
А сви коментари одобравају се Тамо Где Треба.
После пуштања Вашег последњег коментара, скренућемо им пажњу (можда ни Они више нису што су били…)
Бранислав Петровић
ЛЕЊИН ПЉАЧKА БАНKУ
По Николи Милошевићу
Kо Але Kапоне, вичан револверу,
Лењин испред Банке, на пушкинском скверу.
Обашка идеал, и Маркс, и још дубље –
За послове револуције требају и рубље.
Спреман на све, на смрт и на борбу –
Лењин заповеда: Напуните торбу.
Банкари шта ће, виде човек-кобра
Лењин брише с новцем кроз пустош Октобра!
У глуву поноћ, испод царског моста,
Стаљин броји паре… Kаже: биће доста.
Данашња Руска Федерација се може сматрати ПостСовјетиојм. На основу многих историјских чињеница, може се закључити да је Совјетски Савез био анти Руски. Ни Лењин ни Стаљин нису етнички Руси. Лењинов отац је био Калмик а мајка Јеврејка. Деда по мајци му се звао Израиљ. Стаљин је рођен у Грузији али он није етнички грузијац. Отац Џугашвили је био Јевреј, а мајка Осетинка. Иначе, већина руководства Револуције у Русији нису били Руси. Стаљин је, по моме мишљењу, био јединствен монструм државник у историји човјечанства. Ни један шеф државе није побио толики број својих грађана у мирнодопско време. Да не говоримо о масовним страдаљима по Гулазима… Верујем да ни једна Царска Русија не би изгубила 31 милион људи, да би победила Њемачку са сателитима.
Титоизам је великохрватски троцкизам ➡️ великохрватски црвени хитлеризам ➡️ црвено усташтво.
Година 1948-1956. у Југославији титоистички србождерски терор против домаћих стаљиниста је јасно показао да титоизам спрема да трајно уништи Југославију и коначно истреби све Србе чим светске околности дозволе, на пример, после пада антинацистичког зида у Берлину (бивши Брљин) 1989.
Године 1995. у Монреалу као канадској престоници избеглих власоваца, бандероваца и усташа је трајно настањен Станислав Јосифовић Холмогоров, рођен 1946. у Краснокамску, отац Јегора Станиславовића Холмогорова, рођеног 1975. у Москви.
Лане 2023. у Славеносрбији у току битке за ослобођење Артјомовска руски царски крајинци Срборуси су уништили потпоручника жидобандероваца или украјинских неонациста Јарослава Леонидовића Холмогорова, рођеног 1988. у Кијеву.
Или Стаљин или Хитлер, треће није дато.
Ako je iko autoritet koji se mora postovati , onda je to A.Zinovjev .E , pa Zinovjev u predgovoru svoje kultne knjige ,,Prolece nase mladosti ,, pise :…Ne ponovilo se , ali je moralo tako da bude..
Невољно се укључијем у ову полемику. Жалосна је оволика поларизација међу Србљем. Или си за Звезду или Партизан, за партизане или четнике, за диктатуру или демократију… А све зло из једног центра долази.
Да се вратимо на Џугашвилија, односно Стаљина, како је сам себе назвао.
Одговоримо на само два питања:
Да ли би Русима (и Србима) било боље да се није десила тзв. „октобарска револуција“.
Неизмјерно боље! Кумунисти су сломили кичму Русији, а касније и Србији. Русија се успјела зацијелити. Истина, кичма је прерасла укриво. Требаће ту још много терапија. Србија је још богаљ који се ваља у мјесту. Никако да прохода.
Да ли је за Русију било боље што је, након смрти Уљанова/Лењина, власт преузео Стаљин, а не Бронштајн/Троцки?
Врло вјероватно. Троцки би уништио Русију још темељитије. Као што би, можда, за Србију било боље да је од Броза/Тита власт преузео Ранковић.
Наравно да и међу разбојницима/силеџијама постоје мање или веће разлике. Али то оне мање зликовце не чини честитим. Па и у Паклу има градације.
@ М.В.
Хвала вам Милане на вашем доприносу овој дисксији
“Ни Лењин ни Стаљин нису етнички Руси. Лењинов отац је био Калмик а мајка Јеврејка. Деда по мајци му се звао Израиљ. Стаљин је рођен у Грузији али он није етнички грузијац. Отац Џугашвили је био Јевреј, а мајка Осетинка.”
Свако онај кога роди Јеврејка сматра се Јеврејином.
” Иначе, већина руководства Револуције у Русији нису били Руси.”
Негде сам нашао податак да су била само двојица Руса у руководству Бољшевичке партије кад су преузели власт. Сви остали су били јеврејског порекла.
Овде испод сам поставио линк за један занимљив разговор на Лучић инсертима. Он је за госта имао човека коме је отац Турчин а мајка Јеврејка. Он је пар пута споменуо оца али из разговора произлази да он својом фамилијом сматра првенствено мајчину страну.
https://m.youtube.com/watch?
v=_wM7IsmjqG8&pp=ygUZTHVjaWMgaW5zZXJ0aSBBZ2ltIE1hbG9rdQ%3D%3D
Не стоје ствари уопште тако. Руски цар је Србији дао огромну војну и материјалну помоћ у п.с.в., то је по завршетку рата требало да се рефундира. Французи су нам пертле наплатили као да су златне исто тако и оне гранате које нису биле одговарајуће за наше топове. Стаљин и његова осиромашен земља су н анам је тај дуг отписли чак иако Краљевина Југославија уопште није ни признавала СССР нити са њима имала успостављене међусобне односе.
Што се Русије тиче, ово право вета и место у Савету безбедности они имају као заоставштину од Стаљина у пакету са нуклеарним наоружањем које им је омогућило деценије мира и одсуства напада на територију Русије. Е сад, разлога за приговор увек има, али затећи замљу толике величине у тако хаотичном стању и организовати је и устројити, верујем да нико неби могао на неки мекши начин.
Посебно у ситуацији када је Америка други св. рат прошла као пас кроз росу, са свима пословала свима давала кредите и подигла привреду док је Стаљин преузео земљу која је претворена у прах и пепео и за две петољетке од ње створио другу привреду света одмах иза САД.
Невољно се укључијем у ову полемику. Жалосна је оволика поларизација међу Србљем. Или си за Звезду или Партизан, за партизане или четнике, за диктатуру или демократију… А све зло из једног центра долази.
Да се вратимо на Џугашвилија, односно Стаљина, како је сам себе назвао.
Одговоримо на само два питања:
Да ли би Русима (и Србима) било боље да се није десила тзв. „октобарска револуција“.
Неизмјерно боље! Кумунисти су сломили кичму Русији, а касније и Србији. Русија се успјела зацијелити. Истина, кичма је прерасла укриво. Требаће ту још много терапија. Србија је још богаљ који се ваља у мјесту. Никако да прохода.
Да ли је за Русију било боље што је, након смрти Уљанова/Лењина, власт преузео Стаљин, а не Бронштајн/Троцки?
Врло вјероватно. Троцки би уништио Русију још темељитије. Као што би, можда, за Србију било боље да је од Броза/Тита власт преузео Ранковић.
Наравно да и међу разбојницима/силеџијама постоје мање или веће разлике. Али то оне мање зликовце не чини честитим. Па и у Паклу има градације.
Стаљин је један од највећих људи свих времена. На западу је једино цар Иван Силни(грозни) оцрњен једнако колико и Стаљин, оба су обуздали и поразили надирући смрад са запада.
Брка је спасао руску цркву и у духу ранијих ромејских православних царева сазвао свеправославни сабор и вратио на трон руског патријарха који је још за времена Петра великог био укинут као институција. Треба се информисати шта је светац његовог времена Свт Лука Кеимски рекао о Стаљину па онда схватити зашто је Стаљин и на иконама приказан са ореолом.
Е сад, зашто је њега запало да он као нехришкански цар и представник нехришћанског уређења државе буде тај преко кога ће се милост са небеса излити на Русију и спасити је пропасти и народа и вере…
Просто јер Руси нису били достојни за боље. Цара је пре бољшевика издала и свргла масонска влада, против цара је већином већ гласао руски јешивски црквени синод, о ткзв позападњачњној елити да и не говорим, а народ го народ свејега посла, стока једна грдна добре душе док јој ребра пучу…
Забавни су ови руски јудеохришћани и ове србске титоистичке патриоте, а и поједни православни србски ревнитељи не по разуму.
Овим првим, попут Холмогорова, који испаљују цитате потпуно изван контекста, у њиховој антистаљинистичкој реторици која одише демонским несмирењем не пада на памет да помену да је идеја газда и финасијера Лењина и Троцког била да са Русима ураде оно што су урадили са Индијанцима у Америци – што преживи, у резервате. Не помињу да је тај пројекат спречио Стаљин, у доброј мери и захваљујући русификацији партије и уклањању најближих сарадника Лењина и Троцког. Не помињу да је због тога сатанска закулиса финасирала Хитлера да се оконча са руском државношћу и да је уз Божију помоћ руска државност опстала под руководством Стаљина. Не бих даље у детаље.
Овим другим не пада на памет да помисле да ли може неко бити толико лош за Србе и за Православље, кога толико мрзи Јосип Броз Тито? Да има памети, ако су заиста србски патриоти, не би смели тако пљувати по некоме кога је Тито толико мрзео. Не бих даље у детаље, или се одрекните певања друже Тито ми ти се кунемо, или се испишите из редова србских патриота.
Ови трећи не помињу да је на дан присилног одречења Цара Николаја, пројављена Државна икона Мајке Божије са Царским скиптром у руци, што је био знак да је Пресвета Богородица код Свог Сина измолила опстанак руске државности. Да ли је могуће бити истински православни хришћанин а помислити да је Пресвета Богородица код Свог Сина измолила да се спасење руске државности одигра под вођством „највећег тиранина и убице у историји“ каквим га и они све заједно са јудеохришћанима и титоистичким патриотама, сматрају? Да ли они некад помисле да је тај човек у младости студирао богословију, да је послушао савет Матроне, да је наредио проношење икона Пресвете Богородице на критичним линијама фронта, да је после његовог састанка да тројицом архијереја дошло до суштинског побољшања односа државних власти према црквеном клиру…? Да је после тог сусрета са архијерејима, до његовог тровања, у СССР-у обновљено или изграђено више православних храмова него у првих двадесет година Горбачов-Јељцинске демократије? Како то да православни људи просто не дозвољавају могућност да је и Јосиф Висарионович могао принети достојне плодове покајања? Ево за њих, знам да ће уследити дрека антистаљиниста, нека размисле о томе док је времена, имао сам задовољство и част да упознам озбиљног клирика РПЦ чији је духовни отац, бивши руски епископ, који ми је причао да му је његов духовни отац рекао, да је Јосиф Висарионович Стаљин тајно пострижен у монаштво и да су сатанисти отровали не само првог човека државе него и монаха.
Душан Буковић:
КАКО СУ ЗАПАДНО-ЕВРОПСКИ И АМЕРИЧКИ БУРЖОАСКО-БАНКАРСКИ НАЈАМНИЦИ „РУСКИ“ И „СРПСКИ“ КОМУНИСТИ УНИШТИЛИ РУСИЈУ И СРБИЈУ
„Захваљујући појединим политичарима, руским лингвистима и претпостављамо православном образовању Јосифа Стаљина које је стекао као одличан ђак православне богословије и на Богословском семинару…“
Јосиф Висарионовић Џугашвили Стаљин, 1879-1953, син је ђурђијанског обућара из Тифилса, избачен је из богословије због ширења антируских марксистичких баљезгарија и због конспиративне активности у руским подземним покретима и организацијама, преко којих су извесни европски и амерички тријалисти поткопавали и потпаљивали Царску Русији до фабијанске, бундистчке и марксистичке октобарске револуције 1917. године (Види: Уништење Русије 1917. је највећа операција британске обавештајне службе у историји …, https://timerobber.wordpress.com/2014/08/28/ – by Срб Times ).
Стаљин је у току револуције 1905. године постао првак револуционарног покрета свога краја. Посебно се истакао у октобарској револуцији 1917, и грађанском рату 1918 – 1920, био је уредник “Правде”, између осталог био је уз Троцког организатор црвене армије, касније и комесар за националности. Једно време провео је у емиграцији, у Лондону. Oд априла 1922. године био је генерални секретар СКП (б), а од 1925. и члан Извршног комитета Коминтерне. Лењинова тешка сифилистичка болест одвајала га је у извесним моментима од утицаја у странци и држави и омогућила је Стаљину да оствари своју жудњу за влашћу, што и сам Лењин сведочи у тестаменту, где дословно стоји: “Ја верујем, да је је главни узрок садашњих опасности и кључ за ново учвршћење партије код таквих чланова контролне комисије какви су Стаљин и Троцки.
По моме мишљењу њихови међусобни односи чине половину опасности цепања парије… Друг Стаљин је тиме што је постао генерални секретар сјединио у својим рукама огромну моћ и ја уопште нисам сигуран, да ће он увек знати ову моћ искористити са довољно обазривости… Стаљин је безобзиран, па иако ова погрешка може бити трпљена у односима између нас комуниста, она је апсолутно неподношљива у радној соби генералног секретара. Зато предлажем друговима, да се изнађе пут да се Стаљин одстрани од овог положаја и да се он преда другом човеку, који се од Стаљина мора разликовати тиме да је бољи, него он, – наиме, стрпљивији, лојалнији, углађенији и пажљивији према друговима. Да није тако зловољан…”
Када је Лењин умро, Стаљин је успео да се истакне у партији као његов главни наследник и најдоследнији теоретичар тз. марксизма-лењинизма. Он је у време обрачуна са тзв. скретњима у Партији и крваве борбе у странци, спровео масовне ликвидације истакнутих другова-бољшевика, као и обичних грађана. Настојао је да по принципу надградње прошири марксизам-лењинизам са стаљинизмом.
Стаљин је истакао и циљ бољшевичке комунистичке-интернационалистичке борбе: „Тежиште интернационалистичког васпитања радника у угњетачким земљама мора неминовно бити у проповедању и одбрани права угњетених земаља на отцепљење. Без тога нема интернационализма. Наше је право и дужност да третирамо сваког социјалисту угњетачке нације који не води такву пропаганду као империјалисту и као ниткова…“ (Види: Стаљин Ј, Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).
У Стаљиновом Совјетском Уставу који је донео 1936. године нигде се није помињала Русија. Стаљин је то објаснио да је Совјетски Савез не национална, него многонационална држава и то прва такве врсте у свету, што је у потпуности одговарало мултикорпоративним структурама у Европи и Америци. Такође, у Совјетском Уставу место Русије се увек спомињао Савез социјалистичких совјетских република и то не као национална држава, него као “социјалистичка држава радника и сељака…” (Види: Конституција – основној закон сојуза советских социалистичких республик, Москва, 5. XII. 1936).
У Совјетском Уставу је речено (види: члан 2), да политичку основу совјетске државе сачињава не народ, него раднички делегати. У овом Уставу набројано је 11 република, без оних које су Совјети после доношења овог Устава анектирали. Стаљин је у току Другог св. рата изменио Устав једним новим уметком и проширио аутономије савезних република. Створио је пет нових република и омеђио њихове границе. Разбио је и осакатио Русе, које је лишио супстанце стварајући друге “народе” на њихов рачун, који су морали живети у 16 совјетских република.
Колико се овим уставом ишло за тим, да се потисне и онемогући пресудан утицај руског елемента на совјетску државу, види се најбоље по томе што је чланом 55. предвиђено да се у савез националности бирају преставници по кључу: по 25 посланика од сваке савезне републике, по 11 посланика од сваке аутономне републике, по 5 посланика од сваке аутономне области и по 1 посланик од сваког националног округа. Представници руског народа, који је неколико пута бројнији од свих 169 националних и религиозних група, били су у представничком телу у огромној мањини, као што су у огромној мањини и у вођству совјетске државе. Поред тога што је ово чисто недемоктарски принцип, 123-им чланом изрично је словенској руској већини ускраћена свака могућност отпора против рада појединих мањина, упереног против планског мајоризирања већине и разарања њених национаних основа.
Из овог правца требамо проматрати Стаљинову антируску политику и његов Совјетски Устав који је био антинационалан. Образлажући потребу његовог доношења Стаљин је 25. новембра 1936 године рекао: “За разлику од тих устава (буржоаских) пројект новог устава напротив, је дубоко интернационалан. Он полази од тога, да су све нације и расе равноправне. Он полази од тога да разлике у боји коже или у језику, културном нивоу и нивоу државног развитка, као год и све друштвене разлике међу нацијама и расама не могу послужити као разлог на основу националне равноправности. Он полази од тога да све нације и расе без обзира на њихов прошли и садашњи положај, без обзира на њихову личну слабост, треба да једнако уживају права у свима сферама привредног и културног и друштвеног жзивота…” (Види: Комсомољскаја правда, Москва, у бр. од 25. новембра 1936.).
Стаљин је на XVI конгресу партије, који је одржан у јуну и јулу 1930 године, јасно изразио и открио своје антируске циљеве у овом погледу. Он је рекао: “Што се тиче каснијих изгледа националних култура и националних језика ја сам увек био, а и сада остајем код Лењиновог мишљења, да ће се у време када социјализам почне побеђивати у светским размерама, национални језици безусловно морати стопити у један општи језик. Неће тај језик бити ни великоруски, ни немачки, него нешто ново… ”
Шта треба да значи Унија ССР и комунистичка тактика и стратегија, појам отаџбине и патриотизма, објаснио је совјетски регионални комесар и публициста М. Баканов у совјетском војном листу „На стражи“, где између осталог стоји: „Унија совјетскох социјалистичких република је отаџбина интернационалног пролетаријата, бољшевизма и базе развића пролетерске револуције у целом свету. Зато је совјетски патриотизам недељив од интернационализма, недељив од борбе за пролетерску светску револуцију на целој земљи. Интернационализам је застава совјетског патриотизма…“ (Види: М. Баканов, О отаџбини, завичају и совјетском патритизму, „На стражи“, Москва, 8. јул 1939).
Као допуну свему овоме у московској „Комсомољскајској правди“, стоји: „Ни у једно доба није могао постојати снажнији и моћнији патритизам од нашег бољшевичког совјетског патриотизма… Најснажнија моћ совјетског патриотизма лежи баш у томе да је он неодељиво везан са интернационализмом бољшевика, са интернационалним карактером њиховог учења, њихових поступака, њихових идеја и њихове историске мисије…“ (Види: Совјетски патриотизам, „Комсомољскаја правда“, Москва, 23. септембар 1939).
У овом контексту, осврнули бисмо се на овом месту на комунистички елаборат Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, који је објављен под насловом „О Партији – Организациона структура међународног комунистичког покрета“, где дословно стоји:
„Читав међународни комунистички покрет чини у идејном, организационом и акционом погледу једну целину – Комунистичку Интернационалу. Коминтерна има своје секције скоро у свим земљама света. И наша Комунистичка Партија Југославије јесте секција Коминтерне. Конгрес Коминтерне на које шаљу делегате све секције највише је тело међународног Комунистичког покрета. Од Конгреса до Конгреса радом Коминтерне руководи Извршни Одбор Комунистичке Интернационале, који бира Конгрес. Извршни одбор није стално на окупу, он се састаје с времена на време и одржава своје пленуме. Пленум бира Президиум који води послове од пленума до пленума. Президиум из своје средине бира Секретаријат. Генерални секретар Коминтерне је познати раднички и антифашистички борац, бољшевик Ђорђе Димитров, типографски радник.
Одлука Конгреса и руководства Коминтерне обавезне су за све секције. Водећа секција Коминтерне јесте Свесавезна Комунистичка Партија (бољшевика). У извршни одбор Преиздијума од стране бољшевика Партије улазе другови: Стаљин, Молотов, Мануилски и др. Друг Стаљин учествује у решавању свих најважнијих питања Коминтерне. Он је као највећи живи теоретичар марксизма-лењинизма и стварни вођа међународног пролетеријата и Коминтерне… Комунистичка омладинска Интернационала је секција Коминтерне. Омладинска Интернационала има своје секције свуда где има Коминтерна…“ (Види: О Партији – Организациона структура међународног комунистичког покрета, Издање Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, 27 фебруар 1942).
Када је реч о вери, основно правило тзв. „српског“ комунистичког односа према религији види се по 13. члану Статута КПЈ, да је сваки „српски“ комуниста био принуђен да буде антирелигиозан, интернационалан, анационалан и антинационалан, који дословно гласи:
„Комунист мора своју припадност партији у овом најважнијем видљиво изразити. Он мора одлучно, стопроцентно прекинути са религијом… Религија и комунизам су две силе које међусобно стоје у непомирљивој борби два непријатеља од којих комунизам неће никада своју руку пружити религији…“ (Види: Статут Комунистичке партије Југославије, Издање Покрајинског комитета КПЈ за Србију, 14. јунуар 1942).
Како објаснити и то да су између осталих: Лењин, Зиновјев, Троцки, Чичерин и Керенски били припадници западно-европског и америчког идолатријског, окултног и езотериског друштва чаробњака међународне масонерије или између осталих и Моша Пијаде? (Види: I. F. L. The growing menace of freemasonry in Britain, London, 1936, стр. 20: Зоран Д. Ненезић, Масони у Југославији (1764-1980), Београд, 1988; Србија масонска држава … https://timerobber.wordpress.com/2014/08/28 – 28. августа 2014. • by Срб Times).
У антисрбском комунистичком листу “Трудбеник”, органу радног народа Војводине, објављен је програмски чланак у јануару 1941 године под насловом “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, где између осталог стоји: “1918 године србијанска буржоазија из Војводине, Хрватске, Славоније, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Косова, Метохије и Македоније уз помоћ крупних капиталиста, велепоседника, и плаћеника, није дала право народима ових земаља да се сами определе него их је подјармила и силом им натурила своју хегемонију…
Један спасоносни пут за све национално угњетене народе, дакле и војвођанске Мађаре јесте народно-ослободилачка борба на бази пролетерског интернационализма. То је онај исти пут којим су ишле и стигле својој мети угњетене нације и групе царске Русије, које су велико-руски империјалисти угњетавали на нечувен начин…” (Види: Национално-ослободилачка борба народа Војводине, „Трудбеник“, орган радног народа Војводине, бр. 1, година 1. јануар 1941, стр. 6; Моша Пијаде, Историјски архив КПЈ, Том 2, Београд, 1949).
Имајући на уму да и књига професора Љубе Д. Јурковића, коју је објавио под насловом “Комунисте и национално питање”, представља значајан прилог проучавању антисрбске и антируске комунистичке тактике и стратегије између два стетска рата у којој дословно стоји:
“Више се је пута у историји, нарочито најновијој, догодило да су разни марксисте служили директно или индирекно интересима капиталистичке реакције, односно капитаистичком империјализму. Али не само појединци, марксисте по убеђењу, него и читаве марксистичке странке отворено су се залагале за интересе реакције. Нарочито за време светског рата имали смо довољно прилике да видимо и опробамо марксисте свих врста и разних нација…
Да су комунисте служили интересима реакције ја сам увек осећао, и многа су ме факта на то упућивала, осећао сам то некако инстинктивно, – а сигурно је да у политици инстинкт важи скоро једнако као и научно утврђене истине, – па сам у једном чланку “Национализам и Социјализам” отраг неколико година писао: Нама изгледа да је ‘диктатура радника’ фатална не само за поједине националне целине, него и то у првом реду, и за сами пролетаријат. Шта више. Нама, чак, изгледа, и многи нам знаци за то дају за право, да су баш сами капиталисте формулисали и створили све могуће ‘Интернационале’ и ‘Социјалне револуције’, разуме се, у нади да ће из хаоса, који тиме настаје, баш сами капиталисте извући коначно највише користи…
Једнако тако, у истом смислу, писао сам у чланку ‘Пред великим догађајма’: ‘Ја некако инстинктивно осећам да је велика и крвава руска револуција дело капиталистичке Америке и Европе. Капитализам је употребио идеалну душу Словена да у првом реду ослаби снагу Словена и да им тако запречи пут у свет’.
Али доћи ће дан када ће Руси ту крваву игру својих непријатеља врло добро разумети, и када ће се ослободити опасних експеримената на живом телу свога народа.
Овакви крвави експерименти доиста могу, за сада, да троше енергију Словена, али ти експерименти могу коначно да буду фатални за оне који су их проузрочили…
Ово сумњичење комуниста изгледа невероватно, смело и парадоксално, али само на први поглед, јер је светски интернационални … капитализам у стању да у свом интересу, у интересу капиталистичког империјализма и експанзије, у конкурентској међусобној борби, употреби и најрискантнија средства, најкрвавија и најодурнија средства. У ту сврху он ће да употреби науку, лепе умености, технику, националне и социјалне осећаје, разредне борбе, ратове, револуције, крв и покољ милиона невиних душа, у једну реч све само да дође до циља!
За време светског рата, у којему су, без сумње, играли велику, ако не и одлучну, улогу капиталистички интереси, био је згодан моменат не само да се ослаби и уништи немачко-аустријско-маџарски империјализам, него и опасност отрганизовања руског капитализма, који би могао да буде опасан за западно-европски и амерички капитализам, или, и кад се тај неби организовао, требало је ослабити словенску расу, чија је елементарна снага на свим пољима људске активности у то доба почела задавати озбиљних брига западном и америчком свету. Немачку је требало ослабити, да тако кажемо, легалним ратом, а Русију социјалном револуцијом.
Уништење Немачке и Аустрије имала је да изврши енглеска, француска и америчка војничка снага на копну, мору и зраку, уз помоћ оних малих народа којима је тај рат обећавао несумњиве користи и који је имао да задовољи њихове националне тежње, ствар која капитализму Запада и Америке не може да изгледа опасна, пошто су ти народи више мање присиљени да буду економски овисни тако да ће их се на другој страни моћи увек притисути у случају да би постали опасни по њих и њихове интересе.
Да су ти капиталисте доиста тако мислили, што се овог последњег тиче, види се јасно из фамозног чланка Лорда Ротермира, чланка који је некако узбудио цео политички свет заинтересаованих земаља, а нарочито је живо заинтересовао и нашу земљу, а у којему тај господин отворено и безобразно каже: ‘Румунија, Чехословачка и Југославија морају подређивати свој национални развитак и напредак кредитима, које примају из иностранства. То значи, да морају подлећи ако им не дођу у помоћ велике банке у Лондону и Њујорку….’, па даље: ‘На мир и на стабилизацију средње Европе могуће је утицати преко новчаних завода у Њујорку и Лондону…’
Други задатак, уништење Русије, извршити ће тако звана ‘Социјална Револуција’. На тај начин уништити ће се руска народна привреда, руска индустрија, руска култура, руски утицај на остале Словене, и коначно руска снага, пред којом су имали стваран респект сви народи света. Томе циљу служити ће Црвена Интернационала најзгодније.
Иза малих перипетија и озбиљног ризика за комунисте који су проузрочили саму руску револуцију, Совјети бити ће присиљени да пре склапају трговинске уговоре са енглеским и осталим капиталистима, а после ће руска земља постати опет предмет пљачке светског капитализма. Тада ће капитализам опет доћи на свој рачун. Руски ће народ тада бити без организоване економске одбране и пут капиталистичком империјализму бити ће опет широм отворен у велику и богату руску земљу.
На жалост, како видимо, бољшевици су до сада савршено срушили све шрто се је срушити дало, – они су тај поверени задатак извршили да боље нису могли: сада је Русија опустошена и гола, народ је гладан, – Русија требује помоћи, требује продукте светског капитализма, и Совјети то траже, и разуме се примају. Ту скоро у Женеви делегат Совјета тражио је помоћ капитализма, говорио је на дуго и широко о ‘коегзистенцији оба система’, што ће да буде од обостране користи, и капитала и пролетаријата!…” ( Види: Проф. Љубо Д. Јурковић, Комунисте и национално питање, Љубљана, 1928, стр. 26-28).
Ако сада погледамо извесне трагичне и судбоносне историске догађаје кроз које је прошао обесправљени, обезглављеини, потлачени и понижении несрећни руски и српски народ у двадесетом столећу, неможемо се отети утиску да су данашњи узроци кризе у Совјетској Русији и Србији везани за извесну масонско-марксистичку елиту у Москви и Београду-Јосипграду.
je od Belog Konga napravio King Konga koji je na kraju, zbog americke plavuse, ispao obican majmun!
Коментатор В.М. прочитао неку од мноштва мантри јудеомасона и са позиције знања пише да је Стаљинов отац био Јевреј а мајка Осетинка. Апсолутна лаж. Стаљинова мајка је православна Грузијка а Стаљинов отац је био пореклом православни Осетин, многи од њих су узимали грузијска презимена. Био је верујући човек и са Стаљиновом мајком венчао се у Успењском сабору града Гори. Пошто су прва два детета умрла, почео је да пије, али су по рођењу Стаљина супружници заједно били на поклоничком путовању, на шта се мајка заветовала ако син преживи. Због пијанства оца дошло је до разлаза супружника али је мајка инсистирала на образоавњу сина у православној семинарији. То је нешто што се не може порећи, а све друге верзије су само наклапања без икаквих доказа оних којима је Стаљин помрсио рачуне по питању уништења руске државности (западни фактор никада није престао да совјетску државност сматра руском државношћу). Какве све невероватне бљувотине из јудеомасонске кухиње нису протуране о Стаљину, па тако и о његовим родитељима…
@Ранко
Нећу да вичем. Другим речима, потрудићу се да не буде дреке, али желим да ипак мало релативизујем Ваше једнострано приказивање Стаљиновог понашања у погледу вере.
Сећам се да сам релативно давно (више од 20 година) у неким нашим новинама прочитао да је Стаљин, у јеку Отаџбинског рата, укинуо часопис „Борбени атеиста“, а да је чак у борбене јединице увео свештенике. Дакле ово потврђује поједине Ваше аргументе. Једино што Ви не помињете да је Стаљин то урадио искључиво из прагматичних разлога (прецизније, из нужде), јер је било питање „бити или не бити“. Нико не спори да је он био интелигентан, јер да није, не би схватио да они (бољшевици) ипак нису својим примитивним терором (укидањем „опијума за народ“) потпуно „убили Бога у човеку“, и да је поштовање вере у тим најтежим тренуцима, како по отаџбину, тако и за сваког појединца, доста допринело да се, уз велике жртве, сломи још гори тоталитаризам (нацистички) од њиховог (бољшевичког). Е сад, ако је чињеница (ако је то тачно што сте навели) да се после победе над нацизмом поправио положај РПЦ, онда је то свакако позитиван тегић приликом вагања Стаљиновог историјског учинка.
Иначе, стално се питам како то да се, чак и после деценија од појединих историјских догађаја, они веома ретко (прецизније веома су ретки појединци који) непристрасно приказују (тумаче), а то важи и за најзначајније учеснике (историјске личности) тих догађаја. Дакле, требало би мање „дреке“ како Ви кажете, а више чињеница, аргументованих и логичних тумачења, али ништа мање и преиспитивања и уважавања неких нових чињеница и тумачења од стране других (често и бољих од сопствених). Предлажем да се у дискусијама и аргументацијама избегавају етикетирања типа „стаљиниста“, „титоиста“, „љотићевац“, „неолиберал“, „србски титоистички патриота“ и сл. Верујем да би у том случају дискусије и полемике биле конструктивније и делотворније.
Националисти се држе као пијани плота представе о пресудном комунистичком ставу по националном питању , као да се и једна једина држава распала по националним шавовима са доласком комуниста на власт ! У ствари , заменом националног интереса класним , подразумевало се да је национално питање доласком комуниста решено , а национални сукоби су силом и пропагандом ликвидирани , да би се повампирили са реформацијом класне диктатуре у народну демократију , а затим у вишепартијску демократију . Па у СФРЈ је вишепартијска демократија начињена од републичких СК сместа преузела националистичке идеје !!!
Поштовани Ацо, Ваш приступ је за сваку похвалу, ја знам да су златне речи светог владике Николаја, да речи треба да буду благе а аргументи јаки, трудим се да аргументујем своје писање али оштрије речи, признајем, још не успевам да увек укротим… Само ћу рећи да нисте у праву када тврдите „да је Стаљин то урадио искључиво из прагматичних разлога“. Да Вас подсетим, сусрет Стаљина са тројицом архијереја РПЦ (после кога је, по речима Митрополита Јована Сничева, вероватно највећег архијереја РПЦ у другој половини ХХ века – притом доктора црквене историје – који каже да је после тог сусрета Стаљина са тројицом архијереја дошло до апсолутно квалитативне промене државне власти према РПЦ) одиграо се 1943. године после Курске битке, дакле у тренутку кад је СЛОМЉЕНА КИЧМА ХИТЛЕРОВОЈ АРМАДИ, битке после које више није било померања на Исток него искључиво повлачења Немаца на Запад, све до Берлина. И због чега би после победе била неопходна обнова Патријаршије, због чега би после рата подржавао сазивање Свеправославног сабора у Москви на коме су донете и данас изузетно значајне одлуке на које су на жалост многи екуменисти касније пљунули. Због чега би забрањивао рад унијатске Цркве а обнова храмова цветала све док Хрушчов после тровања Стаљина није поново започео прогон Цркве… Исувише је једноставно рећи да је Стаљин подржавао Цркву искључиво из прагматичних разлога, али није нимало једноставно поткрепити то чињеницама. Прочитајте записник са тих разговора са епископима па ће Вам много тога бити јасније…
Поштовани Ранко,
ако пажљивије прочитате мој чланак, разумећете да ја верујем, на основу мени познатих чињеница, да је Стаљин почео (нагласак на почео) да подржава РПЦ искључиво из прагматичних разлога, и то када је било “стани-пани”, што би се рекло у изнудици. Такође сам написао да је после тога (победе над нацизмом) поправио однос према РПЦ , тј. додао сам да је то позитиван “тегић” (за Вас можда и велики тег) у вредновању Стаљина као историјске личности. Дакле у томе се у начелу слажем с вашим мишљењем. Управо сами потврђујете да се промена десила после практичног слома немачке војске (после битке код Курска). Другим речима, ако је, увидевши колики је био допринос вере, а самим тим и РПЦ, у сламању нацизма, из разлога захвалности поправио третирање РПЦ од стране државе, онда је то несумњиво позитивно.
Аргумент који би поткрепио оцену да он није почео да поправља однос према РПЦ због прагматичних разлога (због борбе за голи опстанак), би била нека чињеница попут оне које сте навели “сусрет Стаљина са тројицом архијереја РПЦ…”, али само у случају да се неки сличан сусрет догодио пре 1941, односно пре рата. Такође, зашто није укинуо поменути часопис “Борбени атеиста” пре рата. Какав је био однос власти под његовом командом према РПЦ пре рата?
Иначе Стаљин је оптужио и стрељао (ово су неспорне чињенице) на десетине највиших војних команданата (генерала) Црвене армије током рата (највише 1941. и 1942), са оптужбом за “саботажу”, „антисовјетизам“ и за „учешће у антисовјетској војној завери“. То су све били официри који су се школовани и стасавали у СССР-у, дакле били су веома проверени и одани комунистичкој идеологији, тако да је монструозност наведених оптужби према њима неспорна. Такође у предратним и послератним чисткама убијено је неколико маршала Црвене армије. О другим жртвама да и не говорим. То што су западна пропаганда и дисиденти преувеличали број убијених у репресијама, не значи да је злочин много мањи.
Нисам од оних који мисле да све знају. Напротив, мислим да доста знам, али баш зато “знам колико тога још не знам”, и зато веома уважавам када ми неко изнесе нове чињенице, као и логична тумачења истих. Дакле, не тврдим да други аргументи не постоје, али нека их свако ко их зна изнесе, а што да не, и протумачи. Врло радо бих их узео у обзир приликом доношења суда о било којој теми, у овом случају о Стаљину. Надам се такође да у оваквим јављањима (коментарима) главни циљ треба да буде, не наметање било чијег става, често искључивог и једнодимензионалног, као победничког по сваку цену, него заједничко брушење аргумената у циљу што објективнијег вредновања историјских догађаја и личности.
Занимљиво је да су Американци од 1919. до 1922. помогли СССР са преко 3 милијарде долара у данашњој вредности и у току велике глади хранили по 10 милиона грађана дневно.
Не заборавимо и помоћ током Другог св. рата – око 180 милијарди у данашњој вредности.
Поштовани Ацо, једноставно није истина да је Стаљин почео да подржава Цркву тек кад је било “стани-пани”. Постепено је укидао један по један антицрквени закон Лењина и Троцког и постепено скидао једног по једног њиховог сарадника много пре напада Хитлера. Дакле, пре напада Хитлера Стаљин је ЗАБРАНИО ликвидацију црквених здања и молитвених скупова; Стаљин је ЗАБРАНИО религиозна хапшења; Стаљин је УКИНУО указ Лењина „О борби са поповима и религијом“; Ево још неколико доказа да је та “стани-пани” прича најобичнији мит и ништа друго:
– Стаљин 1934. године у школе поново уводи изучавање “Историје Русије” после сулудог “геноцида” Покровског над руском историјском школом. Под видом совјетског патриотизма обнављају се породичне вредности и хришћански морал.
– Стаљин 1936. године доноси нови Устав, први велики корак који је умногоме допринео слабљењу идеолошког и атеистичког диктата Комунистичке партије, али га то умало није коштало живота. Многи људи на власти су се осетили угроженим, па је Стаљин морао устукнути, попустити пред терором и чекати погоднију прилику, у складу са Његошевом девизом “зло се трпи од страха горега”.
– Мит да се Стаљин “окренуо” Цркви тек кад је постао свестан да без њене помоћи неће моћи победити Хитлера, оповргава сам датум чувеног сусрета Стаљина са тројицом руских Архијереја до кога је дошло 4. септембра 1943. године. Тај датум сам по себи оповргава тезу да се Стаљин “сетио Цркве” тек када је био пред пропашћу. Тај састанак није одржан 1941. године него после потпуне прекретнице у Другом светском рату, пошто је Црвена Армија однела победе и под Москвом и у Стаљинградској бици и у Курској бици, у тренутку када је Црвена Армија само наступала, а Немци се повлачили. Овај састанак после Устава из 1936. године представља другу велику прекретницу у развоју совјетског друштва и потпуно окретање православним вредностима руске историје. Цитат из поменуте књиге “Руска симфонија” Митрополита Јована (Сничева): “Резултати тог разговора превазишли су сва очекивања. Апсолутно сва питања која су изнели Архијереји говорећи о насушним потребама клира и пастве, била су решена позитивно и толико радикално, да се принципијелно изменио положај Православља у СССР-у.”
– Црвена Армија добија 1943. године нову-стару руску униформу, а одлука о повратку посебне униформе из времена царске Русије у војне школе, донета је 17. јула, на дан Царских мученика.
– Затим, на дан “Державной икони Божией Матеры” 15. марта 1944. године укинута је безбожна и донета нова државна химна, чија музика до данас није промењена.
– Стаљин је ИЗДВОЈИО колосална средства за обнову православних храмова;
– Протојереј Александар Васкин пише да је Стаљин заслужан за очување светоотачке вере у Совјетском Савезу: “Конзервативно национално-патриотско духовенство и мирјанство морају бити захвални Ј.В. Стаљину због судбоносних Помесних Сабора РПЦ 1943 и 1945. године, због обнављања Патријаршије, због његове одлучне борбе са политичком и духовном агресијом и прозелитизмом римокатолика, због јаче осуде папизма са догматске тачке гледишта, због сламања покушаја да се РПЦ увуче у Светски Савет Цркава, због ликвидирања Брестске црквене уније из 1596. године која је укинута 1946. године на Сабору у Љвову, због преодољења унутрашњих раскола и шизми, као и за победу над антихришћанским и русофобним троцкизмом”. Отрежњујуће речи руског свештеника за српске борце за веру чисту, који пљују по Стаљину.
Што се тиче “неоспорних чињеница” да је “Стаљин оптужио и стрељао на десетине највиших војних команданата (генерала) Црвене армије током рата… итд., итд., чињеница је једино то да Ви површно владате том материјом. На више места сам износио и аргументовао доказе о томе да је план напада на СССР урађен у координацији са Тухачевским, у потпуности су оповргнуте и доказане тврдње из књига енглеског шпијуна Конквиста чије лажи се до данашњег дана користе за пљување по Стаљину. Амерички научник Г. Фер показује да је Конквестова књига „Велики терор“ написана по налогу енглеске обавештајне службе и доказао је на десетине лажи из те књиге.
Толико од мене, нека је срећан и Богом благословен почетак Великог поста, бар у првој недељи поста заиста немам жељу за било какавом полемиком.