Пет главних тачака савремене неоколонизације: дерационализација, деиндустријализација, дехуманизација, денационализација, и вјероватно наjгоре – депопулација

Желидраг Никчевић (Извор: Искра)

Поводом најновијих строгих лекција са запада.

Хиљаду година исто, а ми – непријатно изненађени.

Ево, укратко, такорећи одока, пет главних тачака савремене неоколонизације.

Прво – дерационализација, то јест масовно медијско заглупљивање локалног становништва, да људи не би разумјели шта им се дешава, да би слијепо вјеровали у све што им господар широкогрудо сервира. Ту се користи најпрљавија пропаганда, покварено, наопако образовање и перфидна индоктринација уз помоћ лажних објашњења суштински врло једноставне историје покоравања.

Друго – деиндустријализација. То значи да треба уништити привредни и технолошки потенцијал домородаца, одузети им тржишта и натјерати их да купују твоје производе. Тај талас је прешао преко читаве Источне Европе и бившег Совјетског Савеза. Натјерали су нас да уништавамо наша предузећа, нашим рукама, на наш рачун. Одлично!

Треће – дехуманизација. Геј параде, LGBTQ+ пропаганда, породица – то је лоше, полова има 37, или 68, или 154… колико год хоћете.

Владан Јевтић: Прозор Овертона – у пет корака од неприхватљивог до прихватљивог

Четврто – денационализација. Ти, дакле, више ниси тамо некакав Србин, Бугарин, Украјинац или Рус, него си грађанин свијета. Честитамо! То јест, све што је важно, корисно и лијепо није више у јурисдикцији земље-колоније, него подлијеже офшор регистрацији. Све је у правилним рукама, с правилним законодавством, с правилним средствима контроле, правилним банкарским услугама…

Пето, и вјероватно наjгоре – депопулација. На колонизованим територијама газдама уопште није потребно толико становника. Руку на срце, људи су озбиљан социјални, демографски и политички проблем. (Мадлен Олбрајт, а прије ње Маргарет Тачер, а прије ње Адолф Алојзович Шикелгрубер, говорили су да је „тамо у Русији довољно 10-15 милиона становника, како би се могло приступити њиховим ресурсима, а остало је вишак“). Тако је, треба оставити само робове.

И увијек – завади па владај. Локалне квази-елите ту су баш добродошле. Индијци, Индијанци, Африканци, Јужноамериканци, Словени – једни против других. Само напријед!

А није да нисмо упозорени. Баш давно.

Александар Лазић: Историја као учитељица пропасти

Ево, рецимо, како односе између Ромеја и Латина (Истока и Запада) описује византијски великодостојник и историчар Никита Хонијат (грч: Νικήτας Χωνιάτης, око 1155–1217).

„Земљу у којој нам је припало да живимо и убирамо њене плодове проклети Латини сматрају готово рајем. Лудо заљубљени у нашa блага, они без престанка кују завере против нашег народа и покушавају на сваки начин да нам науде. Понекад, узимајући у обзир околности, претварају се да су нам пријатељи, али нас мрзе као најгоре непријатеље. Чак и тада, док говоре ласкаве речи, које теку тише и нежније од уља, чак и тада су њихове речи стреле и оштрије су од мача са две оштрице. Тако је између нас и њих успостављен највећи понор разногласја: у нашим мислима не може бити јединства и ми смо различити до тачке потпуне супротности, иако се чак можемо физички ујединити и често живети у истој кући.“

… ἐπεὶ καὶ παραδείσῳ μὲν ἄντικρυς παρὰ τοῖς καταρατοτάτοις Λατίνοις εἰκάζεται ἣν ἡμεῖς ἐλάχομεν οἰκεῖν καὶ ἀποκαρπεύεσθαι, καὶ δυσέρωτες ὄντες τῶν παρ᾿ ἡμῖν ἀγαθῶν κακογνωμονοῦσιν ἀεὶ περὶ τὸ ἡμέτερον γένος καὶ κακῶν εἰσι τέκτονες διὰ παντός. κἂν φιλεῖν πλάττωνται, τὸν καιρὸν ὑποδυόμενοι, μισοῦσιν ὡς ἔχθιστοι· κἂν ὁ λόγος αὐτοῖς εὐπροσήγορος καὶ ὑπὲρ ἔλαιον ῥέων ἀψοφητὶ ἁπαλύνηται, ἀλλὰ βολίδες εἰσὶ καὶ οὕτως αὐτοὶ καὶ μαχαίρας ἀμφιστόμου τομώτεροι. οὕτω μέσον ἡμῶν καὶ αὐτῶν χάσμα διαφορᾶς ἐστήρικται μέγιστον καὶ ταῖς γνώμαις ἀσυναφεῖς ἐσμεν καὶ κατὰ διάμετρον ἀφεστήκαμεν, εἰ καὶ σώμασι συναπτόμεθα καὶ τὴν αὐτὴν πολλάκις κληρούμεθα οἴκησιν.
(Nicet. Chon. Hist. 1975. P. 301–302)

Ежен Делакроа, Улазак крсташа у Цариград, 1840. (Фото: Википедија)

И још сам, поодавно, запамтио и чак за сваки случај записао два страшна стиха Оскара Давича:

„За три недјеље псећи прогледају псићи,
А ми, кад ћемо ми, младићи?“

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Желидрага Никчевића)

Categories: Гостинска соба

Tags: Византија, Желидраг Никчевић