Најстрашнији ударац задала је црквена унија с Римом. Други проблем који се појавио као последица издаје вере јесте да је народ изгубио поверење у власт. Становници су били потресени због издаје највеће вредности – православља
Први пут објављено 16. 6. 2014.
Прво ћу цитирати неколико пасуса, а ви пробајте да замислите о којој је држави реч (уместо правог имена земље у цитатима писаће ДРЖАВА):
„Најважнија драгоценост ТЕ ДРЖАВЕ био је Бог.“
„Занимљиво је то што су проблеми са којима се сусрела ТА ДРЖАВА у периоду свог слабљења – агресија споља, природне непогоде, економске и политичке кризе – нису били новост за ову хиљадугодишњу државу, у којој је постојао проверени механизам излаза из најопаснијих ситуација. Држава је сличним искушењима много пута одолевала.“
„Тачно је да је било мноштво завидних непријатеља и на Истоку и на Западу. И да су били земљотреси […], али нису они победили ТУ ДРЖАВУ. Сви проблеми би били превазиђени да су СТАНОВНИЦИ ТЕ ДРЖАВЕ успели да победе сами себе.“
„Проблем који ТА ДРЖАВА није умела да реши и који је на крају крајева и уништио њену економију је губљење државне контроле над финансијама. Грандиозни, неконтролисани процес одлива капитала на Запад, у Европу… Држава је испустила из својих руку контролу над трговином и привредом и, на крају крајева, је предала своје основне економске и трговинске ресурсе страним предузећима.“
СТАНОВНИЦИ ТЕ ДРЖАВЕ који су се увек принципијелно ослањали само на своје снаге у руковођењу државом и управљању привредом, одједном су почели да воде бурне дискусије, а потом решили да је […] трговину разумније предати у руке страних пријатеља, који су бољи предузимачи и који су спремни да преузму све расходе.“
„Неке време су сви били задовољни. У градским дућанима се појавило обиље никад виђене робе из Европе и Азије, али све то није прошло без последица. Прошло је само неколико деценија како је кренуо незадржив пад домаће производње и пољопривреде. Сви предузимачи ТЕ ДРЖАВЕ су банкротирали или постали зависни од странаца.“
„… при том су [западњаци] објавили да се боре против режима који пориче европске вредности. Од тог тренутка на Западу је почела да сазрева слика ТЕ ДРЖАВЕ као јеретичке империје зла. У будућности се та слика стално, кад год је било потребно, извлачила из идеолошких арсенала.“
„Други проблем који ТА ДРЖАВА није успела да реши била је корупција и олигархија. […] У периоду политичких и административних реформи појавило се искушење да се замени стара и наизглед непокретна бирократска машинерија за ефикаснију и флексибилнију, у којој би улога државе била ограничена. Држава се добровољно одрекла дела своје стратегијске и монополске функције и предала је у руке уског круга породица. […] Све се завршило тешком политичком кризом из које је једино било могуће изаћи само под условом неповратних уступака странцима.“
„Огроман проблем ТЕ ДРЖАВЕ у периоду њеног слабљења представљала је честа промена политичких праваца, оно што се назива одсуством стабилности и наслеђивања државне власти.“
„Народи некада јединствене ДРЖАВЕ почели су да ратују између себе. Запад је једва дочекао да искористи нове нереде. Испровоцирано је неколико правих револуција. Уз помоћ економских и војних притисака Запад је настајао да отцепљењем [деловe ДРЖАВЕ] приспоји латинској Европи, обећавајући економску и војну помоћ – али их је наравно обмануо и цинично оставио.“
„Цео живот се водио у престоници. Влада није желела да обрати пажњу на то да заборављена провинција постаје све сиромашнија.“
„Демографски проблем био је један од највећих. ДРЖАВУ су постепено насељавали други народи који су терали одатле изворно, православно становништво. Брзо се мењао етнички састав земље. Наталитет је опадао. Дошљаци се нису односили према ДРЖАВИ као новој отаџбини, него као према потенцијалној ловини коју ће, пре или касније, освојити. ДРЖАВА је одбила да се бави васпитањем свог народа, према демагогији да државна идеологија представља насиље над личношћу.“
„Све то хиљадугодишње искуство је било исмејано и потцењено ради туђег мишљења. Поштовање се почело показивати према Западу…“
„Смисао постојања и душа ТЕ ДРЖАВЕ било је православље, нетакнута вероисповест хришћанства, у коме се принципијелно нису мењале догме. Такав манифест конзерватизма Запад није могао да поднесе – називао га је нединамичним, тупим, ограниченим, и на крају крајева је [Запад] почео да захтева да ТА ДРЖАВА модернизује сав свој живот по западном шаблону.“
„Запад није био кривац за све пехове ТЕ ДРЖАВЕ. Запад је био само вођен својим интересима, што је потпуно природно. Историјски порази су се дешавали када су сами СТАНОВНИЦИ ТЕ ДРЖАВЕ били неверни основним принципима на којима је стала њихова држава. Ови принципи су били једноставни и од детињства познати сваком СТАНОВНИКУ ТЕ ДРЖАВЕ: верност Богу, његовим вечним законима који се чувају у православној цркви и неустрашиво ослањање на сопствену традицију и снагу.“
„Представници прозападне партије, који су све чешће имали тајну али и јавну подршку европских влада, побеђивали су традиционалисте. Под њиховом руководством, у земљи је спроведен низ реформи – укључујући економску, војну, политичку, и наравно идеолошку и религиозну. Све ове реформе су доживеле апсолутну пропаст и довеле до духовних и материјалних разарања у држави. У првом реду, западна партија је кренула да преиспитује историју, културу и религију своје земље. Али, уместо здраве критике, предложили су друштву самопонижавање. Све што је са Запада се хвалило, а своје се презирало. Историја ТЕ ДРЖАВЕ се разобличавала, вера и традиција се исмевала, војска се подвргавала понижењима, од ТЕ ДРЖАВЕ почели су да стварају некаквог светског монструма. Богата омладина је престала да студира у земљи и одлазила је на студије у иностранство, најблиставији умови науке су емигрирали на Запад јер је држава престала да им посвећује заслужену пажњу… Један владар је прорекао да ће ‘одбачена наука постати непријатељ наш и устаће против нас’.“
„Спроведене су војне реформе по угледу на Запад. Постојао је проверен систем ‘народне војске’, за војску новог типа била су потребна значајна улагања. Војску су решили да кардинално промене и изграде је по угледу за западну професионалну. Све у свему, као резултат реформе уништена је сопствена редовна војска, а професионална није ни створена. И на крају је прихваћен правац блока са Западом, у оквиру војно-политичког савеза…“
„Примењујући западна искуства, држава је постајала све мање ефикасна, али је тврдоглаво тражила пут у поновном копирању западних образаца.“
Рекло би се да је одговор лак – реч је о Србији! Али није: цитати су из руског филма „Пропаст Империје – Византијска лекција“, дакле реч је о Византији. У филму. Али, у стварности – рекло би се да ми непогрешиво следимо пут пропасти славних претходника.
Фото: Новица Коцић
И ово није било све, то јест није било најгоре. Још један, последњи цитат:
„Последњи, најстрашнији ударац задала је црквена унија с Римом. Формално то је било потчињавање православне цркве римском папи из чисто прагматичних интереса. Свака наредна спољна агресија стављала је земљу пред избор – уздати се у Бога и сопствену снагу, или одрећи се вековних принципа на којима се оснивала држава, а заузврат добити војну и економску помоћ латинског Запада. Избор је учињен. Године 1274. изасланици императора Михајла Палеолога признали су, по први пут у историји, старешинство римског папе. Погодности које су Византинци добили од ове предаје идеолошких позиција биле се мизерне. […] Преобраћени у унијатство, православци су проглашени лошим католицима. Византинци су морали да запамте да је Западу потребно само потпуно и безусловно религиозни и политичко потчињавање. За Византинце је морао да постане безгрешан не само папа већ и сам Запад. Други огроман проблем који се појавио као последица издаје вере јесте да је народ изгубио поверење у власт. Византинци су били потресени због издаје њихове највеће вредности – православља. Схватили су да је могуће играти се и са највећим вредностима у животу – истином вере.“
Како се ово завршило, сви знамо – падом Цариграда под турску власт и пропашћу Византије. Оно што је очито јесте да српска црква следи српску државу у опонашању византијске пропасти: многи српски архијереји јесу међу најватренијим екуменистима и то не крију! Најављен је Свеправославни сабор за 2016. а онда за 2025. годину и сусрет Истока и Запада под видом неког „јединства“, „јединства“ које ће једино моћи да значи потчињавање православних под папску власт. Нема друге за закључак да ће то бити други пад Цариграда и нови пад Србије.
ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕО ФИЛМ „ПРОПАСТ ИМПЕРИЈЕ – ВИЗАНТИЈСКА ЛЕКЦИЈА“
Погледајте још
Categories: Осматрачница Александра Лазића
Чињеница је да архимандрит Тихон вуче паралеле између Византије и савремене Русије, али далеко више говори о посрнућу Русије од половине осамдесетих.
Једном речју, центар његовог приповедања је Русија, иако наслов сугерише другачије.
Он види паралеле између Јељцинове Русије и позне Византије. Али зар све горе наведено није још више примењиво на Србију? А ево како је скончала Византија, упркос папској „помоћи“.
Унија је постојала само код племства, никада није заживела. Треба се сетити како су попљували и каменовали потписнике Флорентинске уније. Зато Рим никада није дао неку значајну подршку, јер није веровао левантинцима.
Руски аутор натеже ствари у светлу данашње сарадње Цариграда са Римом. Зато Алфејев добро каже да прихватањем папског првенства Цариград жели да задржи и старе привилегије, и онда нема ништа од Москва трећи Рим.
Надовезаћу се на свој претходни коментар.
Јасно је из чланка да г. Лазић повлачи паралелу између позног Византијског царства и данашње Србије.
Ја сам само изнео утисак о проповедању архимандрита Тихона. Уједно, одредницу „империја зла“ илити „царство зла“ је 1983. године сковао амерички председник Роналд Реган мислећи на Совјетски Савез. Наиме, председник САД је те године отпочео „крсташки поход“ против социјализма широм света.
Није згорег да се подсетимо сећања проф. Предрага Симића са ФПН:
„Метафора коју је смислио Горбачов била је ‘заједнички европски дом’, у коју су после Јељцин и Козирјев дуго веровали. Један кинески комунистички функционер ми је тада рекао да ће у том дому неки народи имати сунчане станове на првом спрату, други у приземљу, а неки у сутерену где је влажно и хладно. Од идеала смо дошли до реалности – тај ‘заједнички европски дом’ има много спратова и изнад и испод земље.“
http://www.izjave.net/quote/14090
Рецимо да сам неко ко не познаје довољно добро тему екуменизма, али могу да говорим о својим утисцима.
Рекао бих да папа и Ватикан, као институција, прихватају све разлике међу хришћанима (од поимања Свете Тројице, начина богослужења, устројства итд), само да сви признају папско првенство. Односно, да се мало слободније изразим – да сви признају папу за „врховног команданта“ хришћанства (нека ми Бог опрости на овом изразу).
Оно што мени смета код наших владика и епископа је недовољна развијена вештина беседништва, можда постоје два или три изузетка. Уједно, не може на пример проф. Владета Јеротић, човек у позним годинама, да преузима улогу и надокнађује „тиху“ отуђеност наших првосвештеника од народа.
Рецимо да сам необавештен, али чини ми се да се став(ови) СПЦ по питању екуменизма таје, или бар нису доступне широј (читалачкој) публици.
@ Инжењер Дејан
Рекао бих да папа и Ватикан, као институција, прихватају све разлике међу хришћанима (од поимања Свете Тројице, начина богослужења, устројства итд), само да сви признају папско првенство. Односно, да се мало слободније изразим – да сви признају папу за „врховног команданта“ хришћанства (нека ми Бог опрости на овом изразу).
Ви сте добро описали како екуменизам виде „аекуменисти“ и „антиекуменисти“. Они који су за екуменизам говоре да је реч о јединству цркава и имају заводљиву причу, али у основи свега стоји (рекао бих) признавање папе за врховног поглавара (или макар признавање папског првенства).
Волео бих да осведочени екумениста др Зоран Ђуровић дефинише екуминизам, иако је сарадник овде и објавио доста текстова – нисам ни у једном схватио шта је за њега заправо екуменизам?
Додатно, нама никад није разјашњено шта су српски епископи потписали у Равени – јесу ли признали папи „првенство првог епископа“ и шта то тачно значи?
Александар Лазић
Lazicu u pravu si.
Ништа се кључно у историји било чега не мења. Све се понавља. Што рекао Вук: „Исто то, само мало друкчије.“
Ipak ima nesto do sada ne bivalo.
To sto je dosada nebivalo je da svi znamo koji narod i koji lobiji, kao i koja religija koja rukovodi tim narodom i njenim lobijem, igra GLAVNU ulogu u svemu ovome i ipak Niko ne smije da pomene glavne aktere drame.
Gospodine Lazicu, da li ste citali „dramu savremenog covjecanstva“ od Dimitrija Ljotica?
Latini су старе варалице!
Има и превише сличности између посрнућа земље ромејске са центром Византионом и посрнућа земље руске. Пропаст земље ромејске се десио 1204.године када су хорде варвара који су себе називали крсташима освојиле, разориле и опустошиле бисер цивилизације, Констанивов град, знан и као Византион, или на старогрчком Бизантион. Након тога та политичка творевина која бјеше тек обрисом некад моћне цивилизације, ће на апаратима за вјештачко дисање потрајати још два и по вијека док није доживјела коначни крах услијед упада азијатских хорди 1453-е.
Пропадање те политичке творевине почело је прије 1204.године, много прије. Проблем и узроци пропадања те политичке творевине нису били у економским процесима, заокрету погрешним приоритетима, погрешној политици, неповољним етнографским кретањима што би може бит неко могао закључити читајући приложене цитате, већ морални, духовни и културни суноврат нације.
Кроз историју су често размимоилажења и подјеле и у хришћанском свијету биле више у служби политичких процеса него ли разликама у схватању како служити Богу. Па и сам тзв велики раскол илити велика шизма љета Господњег 1054-е јесте политички инцидент који би прошао незапажено у историји да каснијих вијекова опет зарад политичких процеса и покушаја ширења политичке доминације Рима над Истоком није та прича о тзв великокј шизми реафирмисана и злоупотребљена зарад чињења и злочињења током тих проицеса. Истина постојале су подјеле у учењу но и та размимоилажења између источног и западног хришћанства су почела отприлике 589.године (а могуће и прије) у граду Толеду опет због околности које бејаху узроковане политичким процесима.
И положај римског бискупа бјеше кроз историју а свакако и у времену данашњем више политички него духовни положај. Већ од понтификсата Гргура VII (1073-1085.године) имамо ту тежњу римског бискупа да буде не само врховним духовним ауторитетом у хришћанству, него прије свега непркосновеним политичким ауторитетом у хришћанском свијету.
Зато је и питање екуменизм погрешно доживљавати као теолошко питање, већ је екуменизам који се промовише, упакован у фолију свехришћанскох јединства, прије свега у сллужби политичких процеса, гдје ће доминацију имати центар (са адресом на једном брежуљкју града Рима) који кроз своја чињења нема увијек баш превише хришћанског.
Сви процеси који нсу се дешаали кроз историју земље ромејске са центром Византионом, понављају се или имају велике сличности и у случају земље руске. Морални, духовни и културни суноврат нације су одредили неповољне економске, демографске и ине рђаве процесе. Да би се точак историје окренуо у процеси кренули у бољем смјеру, прво и основно, мора се десити морално, духовно и културно оздрављење нације. Када се то деси, када се нација вратити свом бићу, свом изворишту, духовности коју је обликловало правовјерно хришћансто, десиће се економски, демографски и сваки други опоравак. Под условом да није касно. У случају земље руске и народа руског није.