Отац живи у сину, / Син наслеђује очев живот / И старији је од њега / За своје време

Петар Пајић (Фото: Печат)

1.
Као што је писано:
Ти си земља
Коју дробим у руци.
Света и мирна.
Увек иста.
Увек вечита.
Пуна наших болова. Налик на саму смрт.
Остало је твоје име
Празно и страшно у свету.
Име без господара.
Али ја не верујем у смрт.
Верујем у вечност.
Ти си био,
Ти јеси,
Само си престао да стариш,
Да водиш рачуна о данима,
Само си престао да живиш.

2.
Овим путем
Оивиченим травама и споменицима
Завршава се твој живот.
Гле, како је све просто!
Мислио сам да је живот нешто више,
Да је вечнији.
Сада,
Ван свих земаљских моћи,
Изједначен са свачим,
Ти си један,
Ти си све,
Тебе нема.

3.

1. јула ујутру,
2. јула док је свитало нама,
   Ти си ушао
   У своју вечну ноћ.
   Престао си да трошиш ваздух,
   Заборавио си наједном све,
   Изгубио си моћ да волиш,
   То више ниси био ти.

Петар Пајић: Србија

4.

Његов гроб у тами и киши
Да ли може да пати, Боже?
Одвојен од времена,
Одвојен од ствари
Које полако почињу
Да му заборављају живот.
Његово лице у мом сећању,
Као у земљи,
Да ли ће почети да тамни?

5.

Отац живи у сину,
Син наслеђује очев живот
И старији је од њега
За своје време.

6.

Искуство твоје смрти у мојој крви
Помера ми сећање у време пре рођења:
Ја сам рекао:
Ето, моја прошлост одлази,
Ти си помислио, блажен:
Мој живот остаје.
Своју смрт победио си мојим животом,
А ја сам свој живот обогатио твојом смрћу.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Ларе Дорин)

Categories: Гостинска соба

Tags: Петар Пајић, поезија