Како превазићи ову кризу у црквеном и народном смислу у светлу студентских протеста? Свенародним покајањем на личном нивоу, свакога у себи и пред другима ма колико то болно било у датом моменту

Горан М. Јанићијевић (Извор: bibliotekazajecar.rs)

Друштвено-политичка криза, иза које, по свему судећи, провирује и небивало лице економске, обележава нашу тренутну стварност. Повезана је са трајањем студентских протеста, иницираних трагичним догађајима са падом надстрешнице на новосадској железничкој станици и страдањем петнаесторо људи, због чега до сада не чусмо ни реч нити видесмо икакав знак покајања. Неко ће рећи да су студентски протести изазвали наведену кризу а у ствари су постали њен јасни индикатор уз буђење уснулог народа (који је одавно „појео јабуку“ коју је требало да „пољуби и баци“) и донедавну извесност да би се вишегодишњи дубоки сан могао претворити у кому. Питање је времена када ће оно што се слути иза свега што је утемељено на води постати још ружнија стварност нашег повратка странствовању на родној груди, токсичној под земљом као и над њом, смањеној од прања савести и стида јер су лажи већ заслужиле своју енциклопедију и читаве томове речника. Све напред речено представља окосницу наведене кризе и то треба стално имати у виду било да се расправља о питању спонтаности студентских протеста, било да се инсинуира некакво финансирање из кругова „оних из белог света“, који, гле чуда(!) и са истока и са запада управо подржавају онога, који је хтео „све да буде“ – да би на крају све и постао. Између осталог – и њихов миљеник на основу простирања свог достојанства пред њихове ноге и сопствене државе пред ноге будућих власника. Како је речено – све то треба имати у виду а управо се то перманентно заборавља и пренебрегава.

Горан М. Јанићијевић: Да ли ће нас превести жедне преко воде – хоћемо ли зарад рударења жедни остати?

У новонасталим околностима посебно се контроверзном показала улога црквене јерархије а многи би рекли и мисле – Патријарха српског Порфирија као персонификоване СПЦ, на чију адресу претежно стижу критике и замерке. Такви екстремни ставови, како верујемо, немају упориште у реалности, особито ако се има у виду архијерејска усаглашеност до истомислија, усавршена у другој и почетком треће деценије новог миленијума. Да СПЦ тежи да очува неутралност по наведеном питању управо указују неке Патријархове беседе и у питању је сасвим легитиман црквени став, који се темељи на надвременом смислу збивања у историјском времену и који подразумева јеванђелско указивање на поштовање земаљских власти и њихових права као у Христовој логији о царевом и Божјем: „Тада им рече: Подајте, дакле, ћесарево ћесару и Божје Богу.“ (Мт 22, 21). Са друге стране, схватање да сваки народ има власт какву заслужује представља тезу над којом би се сви могли дубље замислити. Осим тога, једина легитимна црквена „мера“ јесте молитва за све, чак и за непријатеље (Мт 5, 44). На томе почива принцип црквене неутралности када је дневна политика у питању и да се поново каже – реч је о легитимном ставу.

Свети Јустин Нови (Ћелијски): О односу Цркве према властима

Невоље су, међутим, настале, када је неутралност нарушена из сâмих црквених редова, најпре панегиричном апологијом власто(све)дршца, коју је у љубавном заносу произнео владика бихаћко-петровачки Сергије, упоредивши га са Карађорђем, Кнезом Милошем чак и Светим Стефаном Штиљановићем а његово страдање (sic!) са Христовим. Верујем да никоме баш није јасно о каквом је трпљењу реч осим ако се не мисли на пелцовање у Рудној глави у рекламне сврхе, спасавање детета из снежне олује и изједање сендвича са паризером на гепеку аута те отпадање гуме са истог у исте сврхе. У даљем току вербалне отплате дуга вољеном лику, оратор ће, наведеним државотворним појавама и личностима супротставити појмове Гебелс и Аутокоманда, у знатнијој мери додатно нарушавајући црквену неутралност. На то се надовезала несрећна „екфраза о паралелним световима“ са званичног портала СПЦ и још несрећнији потоњи покушаји објашњења шта се тиме хтело рећи. Коначно – и контрапродуктивна демитологизација улоге блаженопочившег патријарха Павла у протестима од „ономад“, који је већ постао незванични симбол слободарских покрета у ширем смислу. Да ли то одговара историјској стварности или не ирелевантно је у овом тренутку када „свака реч има реп“ а дуго памћење изреченог постаје све извесније. При томе, не може се рећи да су изнети ставови били сасвим погрешни; погрешно је било време и место.

Епископ Сергије: Ко је проклео Александра Вучића да мора да трпи и ударце изнутра

Посматрајући хармоничне односе србијанске власти и српске јерархије у претходним годинама могли смо антиципирати тренутак у којем смо се коначно нашли. Што из бојазни и страхопоштовања што из искрене љубави дошло је до тесније повезаности државних и црквених власти, на основу које су потоње у потпуности изгубиле објективно сочиво за сагледавање друштвене кризе као исхода деловања првонаведених. Разлог томе почива и у духовној и у материјалној сфери: очигледно, сматрало се да државни апарат и пре него што се свео на one man show као један од циљева има заштиту националних интереса, премда је од поодавно јасно да се перспективно сагледавање будућности у круговима власти свело на синтагму „нек траје док траје“. О томе говоре бројни показатељи, најпре бесомучно задуживање у циљу одржавања социјалног мира и илузије ничим заслуженог благостања, а на ову удицу упецали су се и бројни грађани. Такав аспект открио је и ружно лице нашег образовања кроз елементарно непознавање друштвено-економских односа, па се неретко могло чути мишљење да председник државе исплаћује принадлежности грађана из сопствених средстава. Овај облик митологизације није мимоишао ни црквене кругове у којима се такође могло чути: „Ови бар нешто дају а са следећима ко зна како ће бити?“ На известан начин то представља наставак једног древног византијског принципа о симфонији државе и цркве, који се, кроз историју показао као заблуда од тренутка кад Јован VIII Палеолог преузео на себе црквене прерогативе и 1439. издејствовао потписивање Фирентинске уније до најсвежијег примера цариградског патријарха Вартоломеја I, који здушно ради на задовољењу захтева својих светских финансијера а на штету васељенског православља. Овај пример говори о томе колико смо се у међувремену удаљили од Светог Писма јер је записано: „Нико не може два господара служити: јер или ће једног мрзити, а другога љубити: или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“ (Мт 6, 24). Исто тако у односу на наведени проблем односе се и речи апостола Павла: „Не знате ли да они који врше свету службу од светиње се хране, и који жртвенику служе са жртвеником дијеле? Тако и Господ заповједи да они који јеванђеље проповиједају од јеванђеља живе.“ (1. Кор 9, 13-14). Пример појединих представника цариградске јерархије могао је бити поучан, јер да смо се ослонили на „живот од олтара“ имали бисмо тачан увид у то како наш народ живи и шта мисли. Или бар да смо питали презвитере-њихове парохе, који већ годинама амортизују оно о чему се тек сада јасно чује. Нагомилано народно незадовољство, артикулисано кроз студентске протесте, до сада није успело да се пробије до „Олимпа“ његових духовних вођа.

Драго Пилсел: Апел за патријархових 15 минута

Коначно, поставља се питање: како превазићи ову кризу у црквеном и народном смислу у светлу студентских протеста? Свенародним покајањем на личном нивоу, свакога у себи и пред другима ма колико то болно било у датом моменту. Да је то једини лек сведочи црквена историја која је пуна искреног покајања и исправљања сопственог и пута народног. Не закаснимо, прође и Недеља о блудном сину.

Categories: Гостинска соба

Tags: Горан М. Јанићијевић, СПЦ, владика Сергије, патријарх Порфирије, студентски протести