Снежана Цветковић: Студија Леонтија Павловића о култовима светих предака

У време првобитног објављивања књига Леонтија Павловића није наишла на значајнију медијску пажњу, али је имала изузетан пријем у научној и стручној јавности, као темељно штиво свим потоњим истраживачима

Друго и прво издање студије (Фото: Музеј у Смедереву)

Леонтије Павловић: Култови лица код Срба и Македонаца (историјско-етнографска расправа), друго, допуњено издање: приредио Борисав Челиковић, Службени гласник, Београд, 2022, 365 стр.

Књига „Култови лица код Срба и Македонаца, Историјско-етнографска расправа“, као делимично редигована и прочишћена докторска дисертација Леонтија Павловића, коју је написао и одбранио на Филозофском факултету у Београду под менторством професора Ђорђа Сп. Радојичића, први пут је била објављена 1965. године као Посебно издање, књ. 1, тадашњег Народног музеја Смедерево.

Временом, ова књига, која је била штампана у тиражу од хиљаду примерака, постала је и сама култно, незаобилазно штиво, у корпусу ретких научних издања која временом добијају на актуелности, подстичући нова научна истраживања. У издавачкој пракси Музеја у Смедереву она је најтраженија и најцитиранија књига, а у науци кључна историјско-етнографска расправа у проучавању култова светих на подручју Србије и Македоније, у временском распону од десетог до двадесетог века.

Прво издање студије доступно је на сајту Народне библиотеке у Смедереву 

Др Леонтије Павловић (Бродац код Бијељине, 1914 – Смедерево, 1997), теолог и историчар уметности био је управник Музеја у Смедереву у временском периоду од 1959. до 1977. године. Његов научни и публицистички опус обухвата готово шест стотина јединица, међу којима посебно место припада управо књизи „Култови лица код Срба и Македонаца, Историјско-етнографска расправа“.

Ново, допуњено и проширено издање ове књиге објавио је „Службени гласник“ у Београду 2022. године у едицији „Саборник“ под уредништвом историчара Борисава Челиковића.

Миленко Браца Остојић, Портрет Леонтија Павловића, 1974. (Фото: Музеј у Смедереву)

У време првобитног објављивања, наведена књига Леонтија Павловића није наишла на значајнију медијску пажњу, али је с друге стране имала изузетан пријем у научној и стручној јавности, као темељно штиво свим потоњим истраживачима ове теме. Виталност истраживачких резултата Леонтија Павловића, огледа се у чињеници да је до данас сачувала и одржала своју научну релевантност.

Узимајући у обзир значај и потребу научне, стручне и најшире јавности за овом књигом, ЈП Службени гласник ју је уврстило у своју Библиотеку Саборник. Одговоран и захтеван посао приређивача књиге, прихватио је историчар Борисав Челиковић.

Борисав Челиковић (Фото: Музеј у Смедереву)

У Предговору првог издања књиге Леонтије Павловић је изразио захвалност члановима испитне комисије на сугестијама о раду које су изнели приликом одбране докторске дисертације на Филозофском факултету у Београду 1964. године, ментору Ђорђу Сп. Радојичићу, и професорима Душану Глумцу и Мирку Барјактаровићу. Тако је након одбране, првобитни наслов докторске дисертације „Култови код Срба и Македонаца – историјско-етнографска расправа“, био промењен у „Култови лица код Срба и Македонаца – историјско-етнографска расправа“.

Увод у књигу посвећен је интерпретацији дефиниција култа и образложењу историографског приступа и методологији рада коју је аутор применио у истраживачком поступку наведене теме.

Структурално, књига се састоји из две обимне целине. У првом делу обухваћен је четрдесет и један култ, од којих су тридесет и седам посвећени појединачним култовима светих, а остали су груписани у заједничким целинама са следећим поднасловима: Датирани локални култови, Недатирани локални култови, Прекинути култови и Култови стварани и форсирани од појединих лица.

Корице другог издања

Други део обухватио је историјски развој култа, од самих почетака, преко различитих временских периода, ликовног изражавања и етнографске праксе, до закључних разматрања и отворених питања кроз шест тачака о будућим истраживањима и њиховим смерницама. На крају књиге је резиме на руском језику.

Ново издање књиге „Култови лица код Срба и Македонаца, историјско-етнографска расправа“, придржава се основног распореда садржаја првог издања, с тим што је штампана у новом формату, у колору, са бројним илустрацијама, ликовно веома богато обликована, под уредништвом Александра Прибићевића. У Поговору овог издања, приређивач Борисав Челиковић, написао је комплетну биографију Леонтија Павловића, навео његове научне и публицистичке радове и образложио измене у односу на прво издање. Ново издање, исправило је недостатке првог, како по питању научног апарата, тако и у односу на коришћен визуелни материјал. У првом издању књиге аутор је услед недостатка финансијских средстава био принуђен да изостави научни апарат, попут личних и географских регистара, и спискова извора и литературе, како нас је и сам обавестио у напомени на крају првог издања књиге. Ново издање садржи Регистар имена и Регистар манастира и географских одредница. Овом приликом, урађена је лектура текста, а научни апарат у фуснотама је допуњен потпуним библиографским подацима, у одговарајућој транскрипцији, нарочито у односу на радове који су писани на руском, бугарском, црквенословенском и грчком језику, обзиром да штампарија у којој је прво издање штампано није имала одговарајућа слова. Број визуелних прилога у црно-белој штампи, у новом издању порастао је од педесет и пет фотографија до сто осамдесет осам у пуном колору. Урађен је нов превод резимеа на руски језик, који је потписала Весна Смиљанић Рангелов.

Рука Светог Саве, Манастир Свете Тројице код Пљеваља (Извор: Леонтије Павловић: Култови лица код Срба и Македонаца, друго издање)

Овим поступцима, добијена је комплетна научна монографија, прегледна, са научним апаратом, богато илустрована. Приређивач, Борисав Челиковић је и сам аутор бројних фотографија које су репродуковане у књизи, а које је фотографисао идући траговима култова светитеља, као и бројне фотографије које је снимио Борис Субашић. Коришћене су и фотографије релевантних научних установа у нашој земљи, попут Института за историју уметности у Београду, и црквених архива, и то Митрополије црногорско-приморске, Српске православне цркве, манастира Студенице, Дечана. Поред не само техничких исправки недостатака првог издања, међу највреднијим доприносима новог издања, издваја се посвећеност приређивача да у књизи буду објављени сви доступни ликовни и писани извори сваког култа понаособ. Крајњи резултат представља редак, те драгоцен пример и путоказ у пракси приређивања и објављивања за штампу постојећих издања.

Гроб Светог Саве, Велико Трново (Извор: Леонтије Павловић: Култови лица код Срба и Македонаца, друго издање)

Поводом Смедеревских Светосавских свечаности друго издање књиге Леонтија Павловића, представљено је у смедеревском музеју, 23. јануара 2025. године. О књизи су говорили: уредник издања Борисав Челиковић, историчар, уредник библиотека „Корени“, „Саборник“ и „Велики рат“ у ЈП „Службени гласник“ и др Даница Поповић, историчарка средњовековне уметности и културе, саветник (у пензији) Балканолошког института САНУ, ауторка низа научних монографија, међу којима се тематиком посвећеној култовима посебно издвајају: Под окриљем светости. Култ светих владара и реликвија у средњовековној Србији (Београд, 2006) и Ризница спасења. Култ реликвија и српских светих у средњовековној Србији (Београд, 2018), и коауторска монографија Свети краљ Милутин. Владар на раскршћима светова (Београд, 2022).

Др Снежана Цветковић, Борисав Челиковић и др Даница Поповић на промоцији у Смедереву (Фото: Музеј у Смедереву)

Др Снежана Цветковић,
историчарка уметности – музејска саветница,
Музеј у Смедереву



Categories: Гостинска соба

Tags: , , , , ,

4 replies

  1. Веома значајна књига која осветљава специфичан детаљ српске културно-етнографске историје. Написана је 1965. што довољно говори о политичком контексту у коме је писана, па тако имамо изненадну појаву неких ‘Македонаца’ у наслову као и лимитиран временски период од 10. века наовамо.

    Вероватно не би угледала светло дана и била би оквалификована као ‘великосрпско’ настојање да се поништи националност и државност Македонаца, да они нису силом угурани у наслов. Иронија је да су се они сами поништили (МЛ би рекао ‘самопорекли’), пристајући да зарад магловите унијатске шарене лаже, постану Северни Македонци, иако нема нити Јужних, нити на осталим странама света. Сада им предстоји да се одрекну и свог језика (без обзира што је то вештачки набуџен српски дијалекат) и прихвате назив по булгарском, азијатском племену да би им та лажа прерасла у паралажу.

    Текст је комплементаран са текстом Николе Жутића и било би добро да се презентују и радови других наших заборављених и проскрибованих аутора и научника, попут горостаса светске науке, Веселина Чајкановића, који је доживео трагичан крај од стране оних који су успоставили (тј. наставили) фалсификовану парадигму српске историје, која се до данас одржава, предвођена непринципијелном коалицијом (1) официјалне политике/историје, (2) другосрбијанским прогласницима и абонентима Јуесејда и (3) тзв. национално освешћене, државотворне и косово-заветничке ногаре овог башибозучког саџака (тј. троношца).

    Узгред, мислим да би свима били интересантни и други прилози из тог краја, где би нпр неки локалац могао да напише о почетку гајења винове лозе на Златном Брду , захваљујући римском цару Пробу, наше горе листу, који је по први пут изван Апенина баш ту дозволио гајење винове лозе и на основу које је много касније иницирана градња велике железаре у том крају.

    13
    1
  2. Као што се види из Оштроиловог коментара, “фаланга“ је немоћна ако јој се приђе страга, јер “страга“ долази знање и памћење. А знање и памћење спречавају понесеност, опијеност и фал-сификовање.

    Грчка реч “фаланга“ значи, убојни ред војске који је чинио језгро македонске пешадије. Захваљујући проналаску фаланге Македонци су освојили Грчку, а потом и цео свет и хеленизовали га.

    Македонска фаланга (Срби би рекли – фалинка, а Грци – фаланка) била је непобедива све док људи нису схватили да је она непобедива спреда, али ако јој се приђе страга, она није у стању да се одупре. То је и разлог због којег се угасила македонска слава, и о овоме постоје историјска сведочанства.

    Оштроило:
    “Иронија је да су се они сами поништили (МЛ би рекао ‘самопорекли’)“
    Или другачије речено, сами су себе “отисмос“.
    Грчка реч “Отисмос“ (ὠθισμός) не значи “гурати“ већ ОДгурати или “отиснути“.
    #
    Када је већ реч о Македонцима, згодно је поменути да су они били познати по пијанкама и опијању, што није ни чудно јер се они зову “Македонци“ и име су добили по маку из којега се добија опијум.

    5
    2
  3. @ Ненад

    Доста добро. Само, реч ‘фаланга’ није грчка већ српска. Грци нису имали глас Ф па су зато и српске Бригијце назвали Фригијци и тако је остало. Исто тако је од српског ‘бити’ (тј ‘буду’) настао ‘футур’ као назив за будуће време.

    Друго, Грци нису били ратници, и иако су били део Илирика, нису били део борбених јединица римске војске па зато нису ни дали ни једног императора за разлику од Срба који су дали 40ак (претежно из војске) импeрaтора. У Александровој војсци су главнина били Срби са централног Балкана, док су македонски Срби остављени код куће да би је бранили док је Александар био у освајањима. Нешто Грка је било у војсци, углавном синова богатих Атињана, који су у ствари били таоци да би био мир натраг код куће.
    Од ‘валанге’ је насталa и енглеска реч зид (wall).

    8
    1
  4. Исправка: Грци нису имали глас Б (и још неке друге гласове, нпр Ц , Ч, итд. ).

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading