Све је било у земљи Србији, / све је било, ово јоште није: / да поп бљује с амвона церковног / да се Име Србско заборавља / јер је оно отров Цркви Божјој, пева коментатор Евсевије
Извор: Стање ствари
Ево шта би на то Његош река, отприлике, ад хок, да се пита.
Отворте се, витешке гробнице
светих славних србских Мученика,
од Косова и пријед Косова!
Ево хуле на ваше брегове,
из губице српскијех попова,
кроз којено смрад Ада прозбори,
Да нам обшту опсује Светињу
и Аманет наше народности!
И устајте из гробница, славни,
да нам славу Србства покажете!
Здружите се, громи и потреси,
земљи србској чисти Образ дајте,
нечистим је духом окаљата,
зла домаћег ка на гори листа!
Протојереј-ставрофор Владан Перишић: Превелики и претоксични утицај национализма на Цркву
Риче попе с каменог Требиња,
из светога Саве Херцеговства
и из дома Светог Василија.
Риче грђе но оџа с мунара,
који зове Врагу у поклоне:
оџа зове богу арапскоме
заборавне да Срби бијаху,
и да том се никад не клањаху;
а поп хули Бога Створитеља,
риче да је Тијело Му отровно,
јер је Памјат Царства сачувало
и још није сасвим изсвијестило,
памти Име које Бог му даде.
Све је било у земљи Србији,
све је било, ово јоште није:
да поп бљује с амвона церковног
да се Име Србско заборавља
јер је оно отров Цркви Божјој!
Глава змије сикће из мантије,
гадно ли је виђет, Боже драги,
ђе из руна овчјег проговара,
пљује отров на четири стране,
протегла се кроз све земље србске,
још досегла у Олтаре Свете,
а реп јој је у Риму сколутан!
Што гојимо змију у недрима?
Какви „оци“, ако Бога знате,
кад нам газе Образ народносни
и кад јавно на име нам пљују?
Већ кидајмо главе тим змијама,
јатаганом Духа Истинога (Ефесцима 6:17),
много их је, замањкат им неће,
па нек гмижу оклен су и дошле!
Јест, не лаже много поп Перишић,
цркви њиној Србство и јест отров,
љути напој што гада спаљује:
то је њина црков Сатанина,
Свјетски Савез сатанских цркава,
који смрди ал још не цркава.
Бог их клео, погане изроде,
што у Србљах пасју вјеру лају,
пола римску а пола стамболску,
и љагају народње Надање!
Те владике, проклете им душе,
на комате расточише Цркву,
србске силе грдно сатријеше:
од Једине Немањића Саве,
пола даше, пола раздробише,
осамнаест архибискупија,
сваки да се архибискуп зове.
Ал цијела је Црква Светог Саве,
но је они виђети не виде,
теке себи раздробише душе,
кукале им мајке кукавице.
Сабрана дела Петра II Петровића Његоша у електронском облику на поклон!
Мален свијет за Адова жвала,
одавно је позоба народе,
тек му србско Име преголемо,
гризе, бали, прогутат не може.
Неће га прогутат, ако Бог да,
и док Христос у Слави не дође!
Стог презримо људско ништавило
и плетења безумне скупштине,
збјежимо се к Духу и Истини,
да јуначки Аманет чувамо,
дивно Име и Свету Слободу!
Борби нашој краја бити неће,
до истраге пасје али наше!
Зато удри докле махат можеш,
и не жали ништа на свијету!
Све је пошло ђавољијем трагом,
заудара земља Антихристом!
Тако би Његош. Ја бих мало друкче, љуће и оштрије, али мене би Стање ствари цензурисало и штројило, а Његоша не смије.
Коментатор Евсевије
Categories: Гостинска соба
Шта би Његош рекао?
Вероватно исто што и за потурице и наредио “Истрагу (оних) који заступају став “о ‘претоксичном утицају национализма на Цркву’ “.
Благодарећ племенитом труду племените господе и браће који су нам електронски приредили сабрана сочињенија, може се очас и лако наћи „шта би Његош на (неш)то рекао“.
Па тако, примера ради, аутентични његошевски одговор на великодушну понуду из Мима дана (https://stanjestvari.com/wp-content/uploads/2024/12/more-mrs.jpg):
„Kupim ti stan, ako ne odeš na protest?“
„Што будалиш, луда Бошњачино!
Ко ће образ за лаже продати
и за твоје смрадљиве дарове!“
@Евсевије
Зна се шта је Његош рекао, али се не зна шта би рекао за данашње наше јаде.
Река’ је, на пример познату – „Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи“.
Та се показа истинитом чак и на примеру два @Евсевије-ва прилога. Прве чаше медосладног десетерца на тему „претоксичних Срба“ (све похвале за стихове!). Али и друге чаше, са жучи, или ће бити само двопрст отрова са ознаком — “ луда Бошњачино“.
Особа са фотке „мима“ је Србин (не улазећи ни у какво друго својство истог) и то Србин прекодринског происхожденија. Назвати га „лудом Бошњачином“ је ругобна увреда за сваког од наше прекодринске србске браће. Немојмо падати у замку идиотских локално-географских подела на Шумадинце, Босанце, Крајишнике, Херцеговце, Сремце, Бачване, Банаћане, Војвођане, и остале Пироћанце, итд, итд. Да нам се не обије о главу више него што већ јесте.
Знамо да Бошњак није исто што и Босанац, прво је турски облик који данас укључује само Србе муслимане. Али, рећи на увредљив начин „Бошњачино“ или „Босанчино“ је фонетски скоро истоветно, чиме верска дистинкција пада у други план, но увредљива употреба остаје једнако ружна и отровна.
На крају, ваља бити мало опрезнији са поређењима. Ако се и попне на ниво Његошеве ципеле, поновљени покушаји и напори ка висинама лако воде до промашаја и пада – што је овде јасно видљиво, мада не сасвим и пријатно за гледање.
Не љут’те се, ви браћо Босанци.
Непоменик са „мима“ Србин је само у документима (и то документима антисрбске државе). Примивши ***** жидомасонску сатанистичку вјеру, постао је само још један бивши Србин. А онда је својим злочинствима изашао из граница са којих се покајањем у Србство може вратити (као што се ни отац његов више не може покајати, иако Бог пут покајања ником не затвара).
Не, не знамо да Бошњак није исто што и Босанац.
Стари Срби из Босне себе су звали Бошњацима (видети нпр. Српски рјечник Караџића Вука). И то откад је Босна добила име – а то је бар пола миленијума пре него што је у њу стигла Мухамедова вјера. И бар миленијум пре него што су се бивши Срби нови Агарјани званично конституисали у нову нацију под тим старим србским именом (1993.).
И то што сте га сад ви, браћо Бошњаци, препустили својим комшијама бившијем Србима да вам га узму, и да се њиме назову као легитимни наследници србске Босне, а себи сте друго прифатили – ваша је срамота, не моја.
Ја ћу Србе из Босне и даље звати старим именом, да томе пројекту не помажем, као ви. А ако то некога од вас етноинжењерираних и лингвистички програмираних вређа, немате право да мени узимате за зло – па вам зато ни проштење нећу тражити.
И не ради се о „идиотским локално-географским поделама“, него о исконском србском племенском поретку, на које су нови Срби-неСрби, авај, заборавили. Истина, не сасвим сами од себе, народоубиствене силе су им у томе систематски помагале, а они се нису умели од тога одбранити.
Најдуже су самосвест сачували Срби Брђани у Црној Гори: свако брдско племе је имало своје посебности, и своје Име, које је памтило и чувало и бранило, ка и свијетли Образ – и свијетлијем оружијем кад затреба. А сви су знали да су Срби. Ако је било каквих „локално-географских подела“, оне су бивале само у бојним стројевима, који су – правилно, идеално и непобедиво – организовани по племенско-братственичким раздељењима.
Несливено и неразделно – као Тело Христово. И као тело човеково, уосталом: један је уд, али су у њем разна ткива и свако има своју посебност, своје име и своју функцију – у једноме заједничком дјејствију.
Свим Србима који су заборавили или желе да забораве којем ткиву србског тела припадају, а то су обично они који су заборавили или никад нису знали име прађедово, могу само да изјавим саучешће.
Заборавити (или игнорисати) из ког си племена, и на којој груди Србске Земље си поникао, почетак је беспамети – којој је крај управо оно што поп из горњег наслова чини.
Једино што си право рекао, брате Бошњо, то је да је ‘„Бошњачино“ и „Босанчино“ фонетски скоро истоветно, али увредљива употреба остаје једнако ружна и отровна’. Ружна и отровна употреба, научена из Његоша, јест била намера (ко није разумео, нек се врати на почетак коментара).
А да за све, опет и опет, позовем и Његоша за сведока:
„Ко је вјеран домаћој светињи (=братству, племену),
полезан је власти (=држави), домовини (обштој, србској, која обухвата све Србске Земље);
ко л’ на мајку своју родну хули (а мајка је утроба која га је родила – „трбу(х)“=род, племе, видети Речник Куча),
на њега се у страшној љутости
ломи вјечна родитељска клетва;
прах ће његов буре хуленија
волновати вјечно у гробницу!“.
ПС
И није то пад са Његошеве ципеле, ка што ти се чини, брате Бошњо.
То је Његош мене шутнуо у гузицу, што се невјешт дрско бркам у његову славну појезију – па полећех у више висине!
А да се на главу не дочекам – и ти реци: Господи помилуј!
@Евсевије
„…Стари Срби из Босне себе су звали Бошњацима“
Нису се они звали Бошњаци него Срби. Израз Бошњак, на српском,први користи Матија Дивковић (1563–1631), францискански фратар.
Турци су становнике Босне називали Бошњацима (Bosnaklar) док су још од Кулина Бана исти називани Бошњанима. Од 1993 па до данас знамо да су Бошњаци – Срби муслиманске вере. Тако им одредили у Вашингтону.
Значи твоја инсинуација да смо „ми (Босански Срби) препустили својим комшијама“ да нам преузму име – је неоснована.
За разлику од етноинжењерираних и лингвистички програмираних, ти си изгледа самоук по том питању, што се види по грешкама које чиниш и спремности на оптужбе без основа. Извадио си се ипак опаском шта ти учини Његош једним покретом, а то је знак капацитета за покајање. У то име, да те Господи заступи, спаси, помилује, и сохрани.
Је ли де, Бошњо?
Па ти си онда на страни усташа који веле да се у Повељи Бана Стефана Второг Котроманића (1351.) овде помињу Хрвати, те је зато НДХ до Дрине:
„А томе су пристави и сведоци добри Бошњани и Усорани: први пристав и сведок Владислав Дабић са братијом, други сведок и пристав Ратко Шанта са братијом, Мркоје Шћитовљанин пристав и сведок са братијом; од Усоре пристав и сведок Прибислав Хлапотић са братијом, Стипоје Челничић сведок са братијом, Поручен Прибиславић сведок томе са братијом; од Доњих Краја Ратко Лужац сведок и пристав и његова пратња.“
Сима Ћирковић, о истој епохи, пре Турака (није сведок тежине Бана Стефана, али нека га за ову прилику):
„Назив Бошњани за становнике босанске државе јавља се далеко чешће од српског имена и потискује га чак и у областима које су из састава српске државе сразмерно касно ушле у склоп Босне.“
Бошњани/Бошњаци били су Срби из Босне, Срби из Усоре Усорани, из Хума Хумљани (Хумљане наводи кнез хумски Андрија у повељи, 1249. године…), из Приморја Приморјани…
Тако да моја „инсинуација“ да сте ви, Срби Бошњаци/Бошњани препустили потурчењацима да вам узму и преузму и оскрнаве славно име праотаца, није инсинуација него сушта истина. А себи сте, скромно али поносно, задржали прослављено име (етноним) јунака из вицева комунистичке епохе.
И само ми немој још касти да је Бошњаци и Бошњани нешто сасвим различито, и да се цитирани Његошев аугментатив (не искључиво пејоратив!) „Бошњачино“ не може односити (и) на Бошњанина.
И да би потенцијално разумео шта сте то изгубили, а да нисте ни приметили, морам да те опет обратим Његошу. Па пробај да разумеш шта он то слави и чим се дичи кад (безбројено!) помиње црногорско име.
Као што рече непоменик из шлагворта: Србима треба променити свест. И то иде, видесмо, у етапама. Прво Србина ишчупај из корена. Па га пресади, да заборави одакле је и ко су му били прађедови. Онда му дај да Србује, контролисано, под руководством харизматичних ДБ агената. Па кад свe тикве без корена из циљне групе постану велики Срби, и кад се освесте како треба, и науче да је „послушање веће од молитве и поста“, онда им у Име Оца и Сина и Светога Духа са највише инстанце Србства објасни да су Срби и Црногорци (и Срби и Македонци, и Срби и Бошњаци…) „два братска народа“. И да је је србовање смртоносни отров – који и Бога Великога трује. Solve-coagula, речју.
И мирна Босна.
А што се тиче Божје помоћи, ту ти се не противим, нека не одступа од свих нас, и амин.
Бре Евсевије, брате или друже, немој ко крава која да десет литара млека па се ритне и проспе чабар млека у нечист. Урадио си добар десетерачки посао, похваљен си због тога, не само плусићима него и речима, а сад због мале, и на месту примедбе, си почео да вилениш к’о фурија у кавезу. Шта си се наврзао на Босанце/Бошњаке/Бошњане и остале Србе преко Дрине!? Мора да ниси барута ни омирисао 92-95, што ће рећи о нечијој стварности знаш из новина или са ТВ. То јест, не знаш ништа, али си каубојски лак на обарачу, па сада чак лапрдаш о Босанцима комунистима. Јаде мој, тешкострадални део нашег народа оптужујеш за срамоту због тога што се сада зову Срби, а неки их зову и Босански Срби, а не Бошњаци. Безумнији став од овога се дуго није појавио на СтСт. Јер, кад кажеш Босански Срб, треба да станеш у став мирно, да скинеш капу (шајкачу, надам се) и скрушено почнеш да се молиш онима које неки покушавају да преброје, али без успеха…
Уместо започете теме, ево једне корисне за духовно назидање (@Е и свих), о невероватној разорној сили сујете и самољубља. Да нас Господ избави од истих (и легиона других грехова) молитвама Светог Николаја Чудотворца, кога славе Срби с обе стране Дрине.
Виђи, Бошњо, ак гледат умијеш:
ти си мене образ ударио.
Мој образ јест да истину зборим,
правду браним, лажи гаће скидам,
и злу да се досмрти противим;
па ако сам од зла и слабији,
и с истином ак и поклецавам,
Богом јесам и од Злога јачи;
ако ништа, могу му се ругат,
поругања зло трпјет не може,
од њег бјежи, у ад одгмизава.
Други сам ти образ окренуо,
онај стидни што ме тајно брука,
пред свијетом и овим и Оним;
ти и њега јеси ударио.
Па нека си, и јес за шамаре,
и то бих ти ласно опростио,
и руку ти за то пољубио.
Али виђи јада неопросна:
ти си мен е-књиге накитио
да ја хулим Србе од Бошњака,
славно Србље Бошњачког имена,
најстаријег рода из Јевропе;
и то си ме на Славу напао,
ка усташе и турци што кољу,
јер не смију на тријезна ударит.
То ти, брате, опростит не могу;
и да могу, то се не опрашта.
Зато сам ти фино објаснио,
што не видиш и виђет не оћеш;
то је знање добро, драгоцјено,
не можеш га купит на тржницу,
ни у школу школарином скупом,
други би га сувим златом плаћа;
но залуд би, ја злато не примам,
нити сребро е сам бесребреник,
само крипто, у кесу на Небу
што ј’ у руци Небеског Кесара
(а ко нема, може и динаре,
на рачун ми што потоком тече;
но га Стање не оће објавит,
да га добри људи затрпају
и у ријеку широку разлију
што натапа њиве и долине
и пустињу у Едем претвара,
да ја пловим по тој тихој ријеци
у спокоју и без бродолома
једра вјетром духа преполњена
све до мора оног дебелога,
којем краја ни почетка неима!).
Дакле, резимирајмо.
СтСт је објавило пригодни актуелни „мим“, којим се руга непоменику.
Ја сам руг досолио пригодним цитатом из Његоша, чиме сам хтео само да, у оквиру теме, илуструјем какво добро и утилитарно дело су братија уредници учинили издавањем електричног издања Дела Његошевих.
Ти си ускочио са јатаганом (медом намазим – но, с јатагана ја меда не лижем), у одбрану поруганог „Србина из Босне“, и образ ми јавно посјекао: како ја идиотски делим Србље и хулим из Босне Србе поносне, сипљући отров у слух словесних проучавалаца Стања Ствари. То није „мала и на месту примедба“, него велика и грдна клевета (врло сродна „науци“ оног попа који проповеда како је национализам, као истина србског колективног бића, отровна до Бога – управо повод овога дивана).
Онда се, истовремено – случајности нема у царству Свесмисла – појавио текст који показује како твој „Србин из Босне“ („прекодринског происхожденија“) уопште није Србин (што и ја објасних). Него један из прејемствене плејаде архонта таме који Србљем непојамно владају потоња два века, баш као Хазари Русима: Пашић, Коча Поповић, Атинагора кум српски у Светском Савезу Цркава и свеправославни у Унији са Папом, Тома Фила, главни посредник у купопродаји Цркве Душанове, Иринеј Каранушић, протомајстор раскројавања Ризе Србске на 18 крпа са именом Једне и Једине Архиепископије Светосавске…
Онда се ја, љубвеобилно и несебично, потрудих да ти објасним ко си и шта си: да ниси само Србин, него пре тога Бошњак, и да је то твоје много старије име од комунистичког новосрпског „Босанац“; и да ако тога ниси свестан, имаш рупу у памети (памћењу).
И да ти тако недостаје беочуг у катени микрокозма: човек-Бошњак-Србин-Славјанин-Хришћанин-син Божји. А у тој хијерархији више расте из нижег (по ноторном принципу: „можда јесте православни хришћанин, али није човек“): ако ниси ваљатан човек, са Именом (а име је словесни симбол ипостасног образа), не можеш бити ни ваљатан Србин, ни син Божји. И ако ниси частан Бошњак, који чува име Племена, не можеш бити ни ваљатан Србин – јер ако своје ниси сачувао, ко ће ти поверити Свербско?
Син Божји и такав можеш бити, али ти ипак нешто фали у односу на аутентичне Србе – тиква си без корена у србској градини Божјој (не мисли да ти тим нешто замерам, ја волим и бундевару, само ми је ипак први избор јабучара).
И на све то ми ти на концу кажеш како виленим кано беснуља и да сам се „наврзао на све Србе из Босне“.
Нисам се, брате, наврзао на вас, ни на тебе, него на оне који су вам име украли, а да ви ка пјани (Марица 1371.) нисте ни свесни да сте га изгубили. Но ти то, ка пјан, не видиш и не чувствујеш.
А управо тако зло тиранствује: крађом и заменом собства (идентитета=ев-себије), одузимањем памети. Кад ти памјат узме, као манкурту, даље је све само ствар технике („кога Бог хоће да казни, прво му узме памјат“) – рутинска шаховска завршница, која може бити и дуга, али отпор је узалудан, преостаје само кретање без смисла.
Јевреји вичу: „Ми смо Народ Изабрани“.
Мухамеданци вичу: „Ми смо Слуге Божје“
Латини вичу: „Ми смо Хришћани“.
Протестанти вичу, вишегласним хором: „Ми смо Апостолска Црква“.
Светски Савез Цркава виче: „Ми смо Саборна Црква, сабрање свих помесних Цркава“.
Фанариоти вичу: „Ми смо Мајка Црква“.
Екуменисти (SPC укључив) вичу: „Ми смо Православни“.
Грци вичу: „Ми смо Ромеји“ (NB: Атина је одувек била друго него Рим, Илирик је источна Рома, и илирски Цар и Митрополит су основали Ромеју, Нови Рим).
Шиптари вичу: „Ми смо Илири“.
Бугари вичу: „Ми смо Македонци“.
Монтенегри вичу: „Ми смо Црногорци“.
Потурице вичу: „Ми смо Бошњаци“.
Ако је све то јефтино – све то што Србину припада, и што је само истински Православни Србин, чувар Предања које њега чува, сачувао! – зашто се сви који ништа од тога ваистину нису, отимају о то?
А ако није јефтино – који Србин има право да иком од њих ишта од тога препусти, и да том легиону призна да јесу, што нису? Није ли такав Србин гори од њих – као онај што предаје свето и свештено?
И није ли од свих најгори безумни Србин који се у процесу крађе и манкуртизације и сатирања Истине која човечанство спасава, руга памтишама и тајновидцима похаране истине о србском собству и србској улози у Драми историје (на „историчаре“ мислим, професионалне и „пасиониране“ /=плаћене и острашћене/)? Јер, они отимљу вучји, онај као слаботиња даје, а овај се у огњу похаре руга и пљује и мокри на истину – као Ругач и Отац лажи.
Срамота је да ја нејунак вама јунацима морам да браним Име. Па срами се, ако умијеш.
Али и севап, кад ви сами већ нисте кадри да га одбраните.
Јер тирјанству стати ногом за врат, из тирјанства робље ослободит, познанијем Истине и Правде – то је србска дужност најсветија!
ПС
Да је све ово едукативно, едукативно је, слажем се. И фала ти на инспирацији и прилици да се формулише и рекне, ђе чуо и ђе не чуо. Увек ме радује и блажи кад могу да покажем и (математички) докажем истину. А још кад је у десетерцу, па с Његошем као сведоком – иха!
Аман брате, врли Евсевије,
Многу ли си ти речцу просуо,
глагољао за неђељу дана,
све глагоља али мало каза.
Да ј’ мастило намјесто куцања
било би га и до тисућ’ ока,
па да с’ црно у Дрину улије
Из јуначке славне Шумадије (претпостављам)
Не би Дрина више жуборила
Све трептећи, Вожда чекајући,
него би се тужна саблазнила
Што ли Србљи међ собом се кољу
и просипљу крвцу од мастила.
Не бију се ко некад јунаци
мачевима љутим, димискијам’
џефердаром или јатаганом
но ко бабе језиком премећу.
Још ти хоћеш, а да ниси позван,
да нам браниш Име и порекло.
Браниш оно што је одбрањено
многом крвцом сербском заливено.
Немој брате ако Бога знадеш
више арчит дивит и мастило
Босанци су добро и честито
што је милом Богу приступачно…
Истина, не тако давно били смо у ропству које је велики Вожд сневао да прекрати:
„…Дрино водо, племенита међо
измеђ’ Босне и измеђ’ Србије!
Наскоро ће и то време доћи
када ћу ја и тебека прећи,
и честиту Босну полазити“
Не даде се великом Ђорђију на западну страну, али какво нас је све зло притиснуло биће да ћемо ми са ове на источну (обалу), е да бисмо браћу полазили од ига их грдног слободили…
Да ти Господ подари здравље на многаја љета.
Лијепо смо се, Бошњо, размијенили.
Само, моја мора бит посљедња:
ја не могу трпјет поговора,
поговора, злога разговора!
Ма ти нећу дуљит лакрдију.
Mудра кори, биће још мудрији;
кори луда, још ће луђи бити.
Ти се, виђу, јеси умудрио
(а колико, Бога Светог питај).
Ја јесам ли (луђи), не знам рећи:
ко ће капљу у море познати;
све му ријеке свијета притицају,
ваљајући дрвље и камење,
но се мору ништа не познаје,
све једнако бије о мраморје.
Здраво био, добар Бошњанине,
добар буди свједок Христа Бога,
и именит пристав дома свога!
ПС
И ајте, браћо, на ову обалу – само не ка четрнесте и четресчетврте!
Gospodin Evsevije je sve objasnijo. Nego pade mi nesto malo drugacije . Secam se davnih godina, kada su razne emigrantske novine dolazile postom na kucnu adresu. U jednim ruskim novinama, svestenik ruske zagranicne crkve pisao o sektama. Radi se o onima sto kucaju na vrata da zgrabe ovcice. Ostalo mi je upamceno da je pisao da gledajuci imena tih ovcica najvise ima pravoslavnih a da su ih namamili da je hriscanstvo vazno I da put do spasenja vodi kada se izbaci nacionalnost osobe .Svakako svestenik je to ucitivije objasnijo. U mojoj tada radnickoj emigrantskoj ulici ,Grci su imali nalepnice sa porukama sekti da ni slucajno ne dolaze na vrata, na grckom I I engleskom.