Тај утицај је толико велик и толико токсичан да га њиме анестезирани хришћани често уопште нису свјесни, рекао професор Перишић на осмом симпосиону „Теологија у јавној сфери“
Протојереј-ставрофор др Владан Перишић (Фото: Радио Требиње)
У Требињу је данас отворен осми симпосион „Теологија у јавној сфери“, који је и ове године окупио еминентне стручњаке из различитих области како теолошког, тако и друштвеног живота Балкана, а на симпосиону који траје до недјеље 15. децембра биће ријечи о теолошким, али и другим стручним погледима на актуелне теме из јавне сфере.
Скуп је отворио професор Владан Перишић који је, говорећи о проблемима у друштву и самој цркви, истакао да је проблем који се у посљедње вријеме не може занемарити, проблем, како је рекао, превеликог и претоксичног утицаја национализма на Цркву.
„Толико великог и толико токсичног да га њиме анестезирани хришћани често уопште нису свјесни. Уобичајно, и готово без изузетка преовлађујуће схватање националног идентитета може се укратко описати овако – нација означава крвно сродство једног народа који има заједничке претке тако да је она, такорећи проширена породица у којој сваки члан своју националну припадност доживљава као нешто исконско и веома посебно. Свако мисли да је његова нација нешто изузетно“, рекао је, између осталог, професор Владан Перишић.
Присутни на осмом симпосиону „Теологија у јавној сфери“ (Фото: Радио Требиње)
На тродневном скупу биће одржана предавања и трибине, а неке од тема ће бити: „Феномен етнорелигијанства на простору бивше Југославије“, „Срби и демократија“, „Украјинско црквено питање“, „Истине и лажи о ковиду-19“ и „Да ли је цркви потребна естетика?“.
О овим и другим темама говориће представници православне и римокатоличке цркве, затим теолози, историчари и остали стручњаци, међу којима су и Томас Бремер, Милан Ст. Протић, Радомир Саичић, Иван Шарчевић, Бранко Секулић, Вукашин Милићевић, Благоје Пантелић.
Панел дискусије одржавају се у Културном центру.
Организатор осмог годишњег скупа је Центар за философију и теологију Требиње уз подршку Епархије захумско-херцеговачке и приморске.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Уважени проф. каже да је „претоксичан утицај национализма на Цркву“, и још да „…Свако мисли да је његова нација нешто изузетно“. О каквом се то србо-националистичком отрову ради, не сазнасмо из овог кратког извештаја, али судећи по приложеном као и делу списка учесника симпосиона, Србима се зацртава пут Православља очишћеног од „отрова“ који у себи носи и сама „мисао“ да је сопствена нација нешто изузетно.
Проф. као да ‘оће да каже – Еј, бре Србо, ко си ти да уопште мислиш, а тек да ти је помисао да си изузетан зато што си Србин!? Да се ниси усудио!
Ево нам напретка, пардон прогреса, од мудријех глава све са српским именима. Кажу „Срби,“ а звучи као да веле Србо-Ћетници!
Није нам значи проблем окупација и колонијално ропство, ни сотонско-ревизионистички злочин против Српских Мученика који води Ћулибрк, па ни љубљење руке Папи Римском или изјаве додворавања Загребу и Хрватској у љубави и то са најстрадалнијег места у историји Срба… Не, проблем је српски национализам који као отров разједа Цркву! Сваку лаж и злословље смо чули на свој рачун од 91-ве, али овакво грактање да дође из Требиња мало ко би очекивао. Јасно је – подметнут је овај симпозион слободарском србском граду — Загреб, Хаг или Приштина би боље пристајали.
Не мирише на добро, али да не претерам – било би на корист прво детаљније испратити реферате са овог за сада сумњивог сабрања…
Као и увек, индоктринација увек почиње од полуистина а никад од огољених лажи. Јер овде није реч о томе да ли нешто смета вери или не, већ је национални идентитет, српски или неки други, оно што смета планерима Врлог Новог светског поретка.
Истина је да у Србији већина декларисаних православаца доживљава веру махом кроз призму обичаја и националног идентитета, и нити пости, нити се моли, нити обавља молитвено правило, нити се каје за своје, нити опрашта туђе грехе, нити се исповеда, нити се достојно причешћује.
Но ко је крив за то? Чија је основна дужност, поред богослужења, рад са парохијанима и привођење истих Богу, а не држање предавања, свећење водице пар пута и сечење славског колача једном годишње? И да ли је стадо криво што су га пастири оставили па напасају сами себе, док удобно ушушкани конферишу са римокатолицима и „стручњацима“ и осуђују га за сопствене пропусте и нечињења, или је и за то крив „зЛи сРпСкИ нАцИоНаЛиЗам“?
Сасвим је природно да вера обликује националну свест јер као што постоји фундаментална разлика између верујућег човека и безбожника, тако су исто принципи вере уткани у верујући народ и један су од основа националног идентитета. Људи веру доживљавају као нешто своје и најрођеније, па тако исто и православни народ који је заједница таквих људи.
Но да су они ваистину толико забринути за „чистоћу вере“, како кажу, не би о томе конферисали и дискутовали или уприличавали како рекоше simpozion са римокатолицима и „стручњацима“ као што су Томас Бремер, Милан Ст. Протић, Вукашин Милићевић и другим дупебрижницима и осведоченим борцима за чистоту вере православне, јопет угрожене тим злим српским НАЦИонализмом.
Шта ли би на то тек Његош рекао, забога?
Метастазе раздиру трупло СПЦ. Опстаће народ Србски и без главешина СПЦ. Стићи ће их Косовска клетва. А Црква, кад (ако) престане да буде Србска, неће бити ни Правослаавна. Укри и Монтенигери су примјер камо нас вабе овакви „пастири“.
Екуменизам је токсичан за Српску Православну Цркву, а не национализам. Но, треба разумети оца Владана Перишћа. Он и не говори о Српској Православној Цркви, већ о безличном екуменском „хришћанству“, о збиру неких 360 јереси на челу са папом (како је о томе истинито сведочио СВЕТИ Јустин Ћелијски). Све у свему, хвала Богу што им смета национализам, патриотизам, љубав према отаџбини – екуменисти за то немају лека.
Ниђе светосавца.
Година 2014-2024. у старосрбском граду Требињу свејеретичка ордија одржава годишњи шабаш „Сатанологија у јавној кући“.
Боже, саклони!
Ево шта би на то Његош река, отприлике, ад хок, да се пита.
Отворте се, витешке гробнице
светих славних србских Мученика,
од Косова и пријед Косова!
Ево хуле на ваше брегове,
из губице српскијех попова,
кроз којено смрад Ада прозбори,
Да нам обшту опсује Светињу
и Аманет наше народности!
И устајте из гробница, славни,
да нам славу Србства покажете!
Здружите се, громи и потреси,
земљи србској чисти Образ дајте,
нечистим је духом окаљата,
зла домаћег ка на гори листа!
Риче попе с каменог Требиња,
из светога Саве Херцеговства
и из дома Светог Василија.
Риче грђе но оџа с мунара,
који зове Врагу у поклоне:
оџа зове богу арапскоме
заборавне да Срби бијаху,
и да том се никад не клањаху;
а поп хули Бога Створитеља,
риче да је Тијело Му отровно,
јер је Памјат Царства сачувало
и још није сасвим изсвијестило,
памти Име које Бог му даде.
Све је било у земљи Србији,
све је било, ово јоште није:
да поп бљује с амвона церковног
да се Име Србско заборавља
јер је оно отров Цркви Божјој!
Глава змије сикће из мантије,
гадно ли је виђет, Боже драги,
ђе из руна овчјег проговара,
пљује отров на четири стране,
протегла се кроз све земље србске,
још досегла у Олтаре Свете,
а реп јој је у Риму сколутан!
Што гојимо змију у недрима?
Какви „оци“, ако Бога знате,
кад нам газе Образ народносни
и кад јавно на име нам пљују?
Већ кидајмо главе тим змијама,
јатаганом Духа Истинога (Ефесцима 6:17),
много их је, замањкат им неће,
па нек гмижу оклен су и дошле!
Јест, не лаже много поп Перишић,
цркви њиној Србство и јест отров,
љути напој што гада спаљује:
то је њина црков Сатанина,
Свјетски Савез сатанских цркава,
који смрди ал још не цркава.
Бог их клео, погане изроде,
што у Србљах пасју вјеру лају,
пола римску а пола стамболску,
и љагају народње Надање!
Те владике, проклете им душе,
на комате расточише Цркву,
србске силе грдно сатријеше:
од Једине Немањића Саве,
пола даше, пола раздробише,
осамнаест архибискупија,
сваки да се архибискуп зове.
Ал цијела је Црква Светог Саве,
но је они виђети не виде,
теке себи раздробише душе,
кукале им мајке кукавице.
Мален свијет за Адова жвала,
одавно је позоба народе,
тек му србско Име преголемо,
гризе, бали, прогутат не може.
Неће га прогутат, ако Бог да,
и док Христос у Слави не дође!
Стог презримо људско ништавило
и плетења безумне скупштине,
збјежимо се к Духу и Истини,
да јуначки Аманет чувамо,
дивно Име и Свету Слободу!
Борби нашој краја бити неће,
до истраге пасје али наше!
Зато удри докле махат можеш,
и не жали ништа на свијету!
Све је пошло ђавољијем трагом,
заудара земља Антихристом!
Тако би Његош. Ја бих мало друкче, љуће и оштрије, али мене би Стање Ствари цензурисало и штројило, а Његоша не смије.
Тужан скуп.
Мене су учили да се национализам преводи са родољубље. Ја у томе не видим ништа лоше.
Шовинизам је већ мржња према другима и то је лоше (трује људске душе и односе).
Хришћанство је космополитско, бави се спасењем свих људи и човечанства у целини.
И није философија, јер не долази из људског разума и искуства.
То је предање у које смо пристали да поверујемо.
Можемо само да препознајемо посредне доказе.
Разумом, мање или више успешно објашњавамо и никада до краја.
То стога, што нити можемо сагледати, нити разумети творца Свемира, бескончно пута је већи и моћнији од нас.
Не видим зашто би љубав према моме породу, родитељима, роду, народу била лоша.
И не волим друге као моје, а при томе их уопште не мрзим, напротив. Најмање шта могу је да их поштујем, а ништа више од тога ми и не траже.
Једноставно, немам иста осећања према свима и сматрам то нормалним.
Једнако може да воли:
– сву децу света, онај који нема своју;
– све родитеље, који не зна за своје;
– род и народ, несрећник без икада, игде, икога.
Не би ме изненадило да и господин Перишић мисли исто као што написах изнад, само ми је наслов мало чудан.
Волео бих да видим то предавање, од слова до слова.
Јел има неки линк на то?
Шта прича овај, који српски национализам у Српској Православној Цркви? Били бисмо срећни да га уопште има у траговима у Цркви. Ово је исто као и прича да је снс националистичка странка са брнабом и карлеушом „српкињама“. Ако мисли на удбашки национализам, то је филозофија и њега и Протића, нема везе са српским национализмом. Данашњи Срби нису у стању да буду српски националисти, то захтева велико материјално одрицање и жртвовање и осуђивање околине од стране информер испраних мозгова. Мислим да је последњи српски националиста у Цркви био дивни Отац Јојил,, који је пре свега секташе јавно осуђивао, нешто што овај Перишић никад не би смео да уради.
Teško onom kroz koga dođu sablazni. Ovaj čovek u najmanju ruku sablaznije ljude. Nema nacionalizma ni u tragovima u Crkvi. Oseti li iz ovog teksta ovde uticaj malo iz Atine.?
Аман Србљи, зар још не знате да је србски национализам најгори. О црквеном србо-етнофилетизму и да не говоримо. Етнофилетизам је зло и као такав недозвољив. Осим ако је јелински!